ScipioAfricanus
Stara legenda
- Poruka
- 91.057
"A šta sam ja uradila?"
Ovo je priča o ženi koja je tačno znala šta hoće od svog života. Priča o ženi koja živi svoj san.
O ženi koja je, oko četrdesete godine shvatila da je nezadovoljna svojim životom i zapitala se - a šta sam ja uradila da ispunim svoj san?
O ženi koja već 7 godina se budi bez sata. Koja ne zna gde će zaspati uveče. Koja nema nikakvu garanciju u životu i zbog toga je srećna.
Snežana Radojičić je jednog dana prodala svoje stvari, svojih 5000 knjiga, nameštaj, garderobu i krenula, ne znajući gde ide, na put – biciklom.
Za prvih godinu dana ‘pedalanja’ Snežana je prošla kroz 13 zemalja, prešavši 12.932 kilometra. Provela je na biciklu 972 sata i više od 300 noći pod otvorenim nebom. Za to vreme nastalo je 10.600 fotografija, na kojima se jasno vide 4.392 sata slobode odnosno 263.520 minuta sreće.
Tako živi već 7 godina. Ne znajući gde će leći, koliko će voziti, gde će stići. I kaže da nikad nije bila srećnija u životu.
“Od momenta kada se ideja o pedalanju oko sveta rodila u mojoj glavi, niko me nije mogao odvratiti od nje. Sve svoje misli, snage i sposobnosti usredsredila sam na pronalaženje načina da je i realizujem. Na ostvarenje te zamisli nije me podstakao nikakav viši ideal ni cilj – ne mislim da će ovu planetu spasti to što ću putovati ekološkim prevoznim sredstvom, ne tražim odgovore na večita ljudska pitanja o smislu, ne očekujem da moj avanturizam ikome postane životni uzor. Jednostavno, želim da vozim bicikl, da pišem, da crtam, da upoznajem nove ljude i radim samo ono što me čini srećnom. Jer život je prekratak i samo jedan. Nemam tačnu maršrutu, nemam zacrtan broj kilometara koje treba preći u danu, nedelji, mesecu, godini. Budim se sa osmehom, bez sata, i nikada nikuda ne žurim. Imam sve vreme sopstvenog života da uradim najbitniju stvar na svetu – da proživim svoj san”, rekla je ona u emisiji "Život priča" na Prvoj televiziji.
Početak nove 2011. Snežana je dočekala u posebnom raspoloženju. Donela je neke važne odluke i krenula u pohod ka ostvarenju sna.
“Za Božić sam prestala da pušim, nakon 27 godina, tokom kojih nisam zabeležila nijedan jedini dan bez cigarete! Nije (bilo) lako, ali kada sam izdržala jedan dan, onaj prvi, znala sam da ću pobediti…I za kraj, ono glavno: kupila sam karte za Siciliju. Moj potencijalni saputnik — Brajan, s kojim se dopisujem od oktobra, dolazi 7. marta, a 14. letimo za Palermo…Posle pet meseci dopisivanja I razgovora Skajpom, Brajan je došao u Beograd, i onaj osećaj da se znamo sto godina, možda zbog iste vrste ‘ludila’ i sna o pedalanju oko sveta…Idem tako ulicom sva ushićena, prožeta osećajem da moj san samo što nije počeo da se ostvaruje. Još samo par sati! Onda pomislim na dve i po godine istrajnog traženja puta i načina koji bi me doveli dovde gde sam sada i osetim kako me celu preplavljuje nemerljiva radost. Počinjem da se smejem naglas, a mogla bih i da pljeskam rukama, skačem ili vrištim koliko sam srećna.”
Odrastala u centru Beograda, u prosečnoj porodici, završila književnost, upisala postdiplomeske, uvek želela da piše, nije mnogo volela da putuje. Od najranije mladosti pa sve do zrelog doba bila sam potpuno nezainteresovana za fizička putovanja. Priznavala sam samo putovanja u sebe, posredstvom lepe knjževnosti, filozofije, psihologije, umetnosti i, uopšte, duhovnosti. Neizlečivo se zarazila slobodom, magijom otvorenih puteva, jednostavnim životom u kome brinete samo o tome da jedete dobro, da spavate na sigurnom i da vam bude toplo. Životom bez stresa, bez gledanja u sat, bez previše stvari, bez komfora, ali koji mi daje osećaj da je ceo svet moja kuća - postala nomad. Nisu mnogo drugačiji ni svetski putnici. Svi imaju predrasude prema nepoznatom i kad kaže da ide u neku udaljeniju zemlju, svi joj govore da je baš u toj sledećoj u koju je namerila da ide jako opasno, najgore…
Ponosna je na to što je uticala na ljude kod nas da počnu da ugošćavaju nepoznate putnike, a ne da ih se plaše. Uprkos uvreženom mišljenju o srpskoj gostoljubivosti I mi se plašimo da primimo nepoznate ljude.
Screenshot/TV Prva
Screenshot/TV Prva
Snežana je za B92.net nedavno pričala o svojim iskustvima sa putovanja po Severnoj Koreji. Njeno iskustvo iz zemlje Kima Džonga Una možete pročitati OVDE.
Negde pred prvu godišnjicu od početka putovanja, dok je bila u Rusiji saznaje da joj je čovek kome je iznajmila svoj stan otišao i ostavio je u dugovima koje i danas isplaćuje, ali i bez najminimalnijeg sigurnog mesečnog priliva.
Sama, daleko od kuće, bez ikog na koga bih mogla da se oslonim – hitno sam morala da nađem rešenje.
Počela je da radi kao ulični prodavac kvasa, a htela je I da volontira na nekoj farmi za besplatan smeštaj i hranu. Tada se desilo “veliko čudo Puta”. Neki od onih dobrih ljudi sa mreže počeli su da mi uplaćuju novac kako bih nastavila putovanje. Tražili su od mene samo da ne odustajem od svog sna. Tako sam naučila veliku lekciju – ako slediš svoj Put, ako ne odustaješ ni kad se nađe u krizi, desiće se čudo.
Drugu godinu putovanja započela s novom verom u ljude, u sebe, u svoj san. Dobila je ponudu da piše za jedan portal, što je do daljeg rešilo novčane problem.
U drugoj godini su je čekala iskušenja da upozna različitosti drugog kontinenta i da ih prihvatim. U Kini to nije uspela, kao ni mnogi drugi.
Ne postoji suštinsko prožimanje i razumevanje istoka i zapada. Za razliku od zapadnjaka koji misle da im je sve bogom dano, na dalekom istoku su, zbog mnogoljudnosti nacija navikli da budu zahvalni I za najmanju sitnicu.Tamo je sve relativizovano, oni ne očekuju ništa. I to nije fraza za njih.
Takve su im i religije, takvi su im životi. Na dalekom istoku nema individualizma, pritisak kolektiva je ogroman. Nikada ti neće reći ništa negativno, ali će ti jasno staviti do znanja da si napravio grešku i da si time ugrozio kolektiv. Ali zato je za ostale zemlje Jugoistočne Azije u kojima je vozila vezuju najlepše uspomene. Naučila mnogo, promenila se, sada joj sa lica ne silazi osmeh.
Iako nije ranije planirala, odlučila je da se upusti u izazov vožnje bicikla jednom od najzahtevnijih ruta – kružnom stazom Anapurna. U avanturi koja je trajala petnaest dana, uspela je da savlada strme litice po kojima se teško hoda a kamoli vozi, nabujale reke koje se obrušavaju na puteve, da se izbori sa snegom, poledicama i hladnoćom i na kraju se uspne na vrh – prevoj Thorung La. Tu, pod krovom sveta, osećajući sopstvenu ništavnost u odnosu na veličinu i postojanost vrhova oko sebe, doživela je iskustvo koje slikovito opisuje kao „smrskavanje Ega pod težinom himalajskih gromada“. A onda se sa visine od 5.416 m na koliko se nalazi prevoj Thorung la spustila u pustinju i nastavila da pedala.
Screenshot/TV Prva
Screenshot/TV Prva
Nakon petomesečne pauze u Nepalu tokom koje se odmarala od uspona na Himalaje i pisala roman, došlo je vreme za novu veliku avanturu – prelazak Gobi pustinje.
Vozeći od jednog pograničnog mesta uz kinesku granicu, do mongolske prestonice Ulan Batora, za deset dana prešla je 765 kilometara kroz najseverniju i najhladniju pustinju na svetu. Tokom tih deset dana doživela je temperaturne raspone od plus trideset do minus deset, smrzla se kao nikada do sada, imala neke neobične susrete i našla se u čudnim situacijama, pomerajući opet granice svojih strahova kao i izdržljivosti.
“Nakon svega, mogu da kažem da je uz turu na Himalajima, prelazak Gobija bio najteži i ujedno najluđi poduhvat tokom mog skoro trogodišnjeg putovanja”, zaključila je Snežana nakon ove avanture.
U tom periodu dobija finansijsku injekciju u vidu jednog sponzorstva I zadržava se nekoliko meseci u Nepalu, gde završava svoju prvu knjigu o putovanjima, a treću po redu (prve dve napisala dok je još živela ‘normalnim’ životom) “Zakotrljaj me oko sveta”. Posle toga je napisala novu knjigu, “Preko Himalaja I Gobija”, I dalje putujući, zaustavlja se u Vijetnamu, tamo je boravila 6 meseci i napisala sledeću knjigu “Nomad”, posle čega je želela da ode u Japan.
Velika želja joj je bila da obiđe Severnu Koreju, zemlju o kojoj u većini sveta kruže samo legend. I onda je jedna Srpkinja rešila ukloni te barijere. Provela je nedelju dala vozeći bicikl I posle toga napisala knjigu “Severna Koreja – putovanje po zemlji Kim Džong Una” u kojoj je prenela svoje utiske sa još jednog, malo je reći neobičnog putešestvija. Evo nekih od njih:
Screenshot/TV Prva
Screenshot/TV Prva
Celu emisiju "Život priča" pogledajte OVDE.
NASTAVAK NA
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=12&dd=26&nav_category=12&nav_id=1486627
Zivela 100 godina, drago mi je videti da je dobro
Kao uzivalac putopisa na 2 tocka, super mi je citati ovako nesto. Ne znam da li biciklisti imaju nesto tipa advrider ili horizonsunlimited kao i bajkeri gde se pisu putopisi i stavljaju slike.
Ovo je priča o ženi koja je tačno znala šta hoće od svog života. Priča o ženi koja živi svoj san.
O ženi koja je, oko četrdesete godine shvatila da je nezadovoljna svojim životom i zapitala se - a šta sam ja uradila da ispunim svoj san?
O ženi koja već 7 godina se budi bez sata. Koja ne zna gde će zaspati uveče. Koja nema nikakvu garanciju u životu i zbog toga je srećna.
Snežana Radojičić je jednog dana prodala svoje stvari, svojih 5000 knjiga, nameštaj, garderobu i krenula, ne znajući gde ide, na put – biciklom.
Za prvih godinu dana ‘pedalanja’ Snežana je prošla kroz 13 zemalja, prešavši 12.932 kilometra. Provela je na biciklu 972 sata i više od 300 noći pod otvorenim nebom. Za to vreme nastalo je 10.600 fotografija, na kojima se jasno vide 4.392 sata slobode odnosno 263.520 minuta sreće.
Tako živi već 7 godina. Ne znajući gde će leći, koliko će voziti, gde će stići. I kaže da nikad nije bila srećnija u životu.
“Od momenta kada se ideja o pedalanju oko sveta rodila u mojoj glavi, niko me nije mogao odvratiti od nje. Sve svoje misli, snage i sposobnosti usredsredila sam na pronalaženje načina da je i realizujem. Na ostvarenje te zamisli nije me podstakao nikakav viši ideal ni cilj – ne mislim da će ovu planetu spasti to što ću putovati ekološkim prevoznim sredstvom, ne tražim odgovore na večita ljudska pitanja o smislu, ne očekujem da moj avanturizam ikome postane životni uzor. Jednostavno, želim da vozim bicikl, da pišem, da crtam, da upoznajem nove ljude i radim samo ono što me čini srećnom. Jer život je prekratak i samo jedan. Nemam tačnu maršrutu, nemam zacrtan broj kilometara koje treba preći u danu, nedelji, mesecu, godini. Budim se sa osmehom, bez sata, i nikada nikuda ne žurim. Imam sve vreme sopstvenog života da uradim najbitniju stvar na svetu – da proživim svoj san”, rekla je ona u emisiji "Život priča" na Prvoj televiziji.
Početak nove 2011. Snežana je dočekala u posebnom raspoloženju. Donela je neke važne odluke i krenula u pohod ka ostvarenju sna.
“Za Božić sam prestala da pušim, nakon 27 godina, tokom kojih nisam zabeležila nijedan jedini dan bez cigarete! Nije (bilo) lako, ali kada sam izdržala jedan dan, onaj prvi, znala sam da ću pobediti…I za kraj, ono glavno: kupila sam karte za Siciliju. Moj potencijalni saputnik — Brajan, s kojim se dopisujem od oktobra, dolazi 7. marta, a 14. letimo za Palermo…Posle pet meseci dopisivanja I razgovora Skajpom, Brajan je došao u Beograd, i onaj osećaj da se znamo sto godina, možda zbog iste vrste ‘ludila’ i sna o pedalanju oko sveta…Idem tako ulicom sva ushićena, prožeta osećajem da moj san samo što nije počeo da se ostvaruje. Još samo par sati! Onda pomislim na dve i po godine istrajnog traženja puta i načina koji bi me doveli dovde gde sam sada i osetim kako me celu preplavljuje nemerljiva radost. Počinjem da se smejem naglas, a mogla bih i da pljeskam rukama, skačem ili vrištim koliko sam srećna.”
Odrastala u centru Beograda, u prosečnoj porodici, završila književnost, upisala postdiplomeske, uvek želela da piše, nije mnogo volela da putuje. Od najranije mladosti pa sve do zrelog doba bila sam potpuno nezainteresovana za fizička putovanja. Priznavala sam samo putovanja u sebe, posredstvom lepe knjževnosti, filozofije, psihologije, umetnosti i, uopšte, duhovnosti. Neizlečivo se zarazila slobodom, magijom otvorenih puteva, jednostavnim životom u kome brinete samo o tome da jedete dobro, da spavate na sigurnom i da vam bude toplo. Životom bez stresa, bez gledanja u sat, bez previše stvari, bez komfora, ali koji mi daje osećaj da je ceo svet moja kuća - postala nomad. Nisu mnogo drugačiji ni svetski putnici. Svi imaju predrasude prema nepoznatom i kad kaže da ide u neku udaljeniju zemlju, svi joj govore da je baš u toj sledećoj u koju je namerila da ide jako opasno, najgore…
Ponosna je na to što je uticala na ljude kod nas da počnu da ugošćavaju nepoznate putnike, a ne da ih se plaše. Uprkos uvreženom mišljenju o srpskoj gostoljubivosti I mi se plašimo da primimo nepoznate ljude.
Screenshot/TV Prva
Screenshot/TV Prva
Snežana je za B92.net nedavno pričala o svojim iskustvima sa putovanja po Severnoj Koreji. Njeno iskustvo iz zemlje Kima Džonga Una možete pročitati OVDE.
Negde pred prvu godišnjicu od početka putovanja, dok je bila u Rusiji saznaje da joj je čovek kome je iznajmila svoj stan otišao i ostavio je u dugovima koje i danas isplaćuje, ali i bez najminimalnijeg sigurnog mesečnog priliva.
Sama, daleko od kuće, bez ikog na koga bih mogla da se oslonim – hitno sam morala da nađem rešenje.
Počela je da radi kao ulični prodavac kvasa, a htela je I da volontira na nekoj farmi za besplatan smeštaj i hranu. Tada se desilo “veliko čudo Puta”. Neki od onih dobrih ljudi sa mreže počeli su da mi uplaćuju novac kako bih nastavila putovanje. Tražili su od mene samo da ne odustajem od svog sna. Tako sam naučila veliku lekciju – ako slediš svoj Put, ako ne odustaješ ni kad se nađe u krizi, desiće se čudo.
Drugu godinu putovanja započela s novom verom u ljude, u sebe, u svoj san. Dobila je ponudu da piše za jedan portal, što je do daljeg rešilo novčane problem.
U drugoj godini su je čekala iskušenja da upozna različitosti drugog kontinenta i da ih prihvatim. U Kini to nije uspela, kao ni mnogi drugi.
Ne postoji suštinsko prožimanje i razumevanje istoka i zapada. Za razliku od zapadnjaka koji misle da im je sve bogom dano, na dalekom istoku su, zbog mnogoljudnosti nacija navikli da budu zahvalni I za najmanju sitnicu.Tamo je sve relativizovano, oni ne očekuju ništa. I to nije fraza za njih.
Takve su im i religije, takvi su im životi. Na dalekom istoku nema individualizma, pritisak kolektiva je ogroman. Nikada ti neće reći ništa negativno, ali će ti jasno staviti do znanja da si napravio grešku i da si time ugrozio kolektiv. Ali zato je za ostale zemlje Jugoistočne Azije u kojima je vozila vezuju najlepše uspomene. Naučila mnogo, promenila se, sada joj sa lica ne silazi osmeh.
Iako nije ranije planirala, odlučila je da se upusti u izazov vožnje bicikla jednom od najzahtevnijih ruta – kružnom stazom Anapurna. U avanturi koja je trajala petnaest dana, uspela je da savlada strme litice po kojima se teško hoda a kamoli vozi, nabujale reke koje se obrušavaju na puteve, da se izbori sa snegom, poledicama i hladnoćom i na kraju se uspne na vrh – prevoj Thorung La. Tu, pod krovom sveta, osećajući sopstvenu ništavnost u odnosu na veličinu i postojanost vrhova oko sebe, doživela je iskustvo koje slikovito opisuje kao „smrskavanje Ega pod težinom himalajskih gromada“. A onda se sa visine od 5.416 m na koliko se nalazi prevoj Thorung la spustila u pustinju i nastavila da pedala.
Screenshot/TV Prva
Screenshot/TV Prva
Nakon petomesečne pauze u Nepalu tokom koje se odmarala od uspona na Himalaje i pisala roman, došlo je vreme za novu veliku avanturu – prelazak Gobi pustinje.
Vozeći od jednog pograničnog mesta uz kinesku granicu, do mongolske prestonice Ulan Batora, za deset dana prešla je 765 kilometara kroz najseverniju i najhladniju pustinju na svetu. Tokom tih deset dana doživela je temperaturne raspone od plus trideset do minus deset, smrzla se kao nikada do sada, imala neke neobične susrete i našla se u čudnim situacijama, pomerajući opet granice svojih strahova kao i izdržljivosti.
“Nakon svega, mogu da kažem da je uz turu na Himalajima, prelazak Gobija bio najteži i ujedno najluđi poduhvat tokom mog skoro trogodišnjeg putovanja”, zaključila je Snežana nakon ove avanture.
U tom periodu dobija finansijsku injekciju u vidu jednog sponzorstva I zadržava se nekoliko meseci u Nepalu, gde završava svoju prvu knjigu o putovanjima, a treću po redu (prve dve napisala dok je još živela ‘normalnim’ životom) “Zakotrljaj me oko sveta”. Posle toga je napisala novu knjigu, “Preko Himalaja I Gobija”, I dalje putujući, zaustavlja se u Vijetnamu, tamo je boravila 6 meseci i napisala sledeću knjigu “Nomad”, posle čega je želela da ode u Japan.
Velika želja joj je bila da obiđe Severnu Koreju, zemlju o kojoj u većini sveta kruže samo legend. I onda je jedna Srpkinja rešila ukloni te barijere. Provela je nedelju dala vozeći bicikl I posle toga napisala knjigu “Severna Koreja – putovanje po zemlji Kim Džong Una” u kojoj je prenela svoje utiske sa još jednog, malo je reći neobičnog putešestvija. Evo nekih od njih:
Screenshot/TV Prva
Screenshot/TV Prva
Celu emisiju "Život priča" pogledajte OVDE.
NASTAVAK NA
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=12&dd=26&nav_category=12&nav_id=1486627
Zivela 100 godina, drago mi je videti da je dobro
Kao uzivalac putopisa na 2 tocka, super mi je citati ovako nesto. Ne znam da li biciklisti imaju nesto tipa advrider ili horizonsunlimited kao i bajkeri gde se pisu putopisi i stavljaju slike.
koji tražim i zbog kojeg idem na svoja putešestvija na način na koji već idem.
