Poreklo latinice

Елени

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.100
Ako je latinični alfabet nastao kao modifikacija etrurskog pisma, za koje je prof. Radivoje Pešić utvrdio da je identično s vinčanskim, koje se od ćiriličnog razlikuje samo za šest od dvadeset šest slova, postoji li objašnjenje kako se to dogodilo? Kako je od etrurskog pisma nastalo latinično?
 
Ako je latinični alfabet nastao kao modifikacija etrurskog pisma, za koje je prof. Radivoje Pešić utvrdio da je identično s vinčanskim, koje se od ćiriličnog razlikuje samo za šest od dvadeset šest slova, postoji li objašnjenje kako se to dogodilo? Kako je od etrurskog pisma nastalo latinično?

Treba malo vise procitati o Cirilu i Metodiju.
 
"Intelektualac" ne znači da zna sve nego da ume da se informiše ako mu zatreba.

Od intelektualca se i ne očekuje da zna sve, a "intelektualac" je neko ko se ne meša mnogo ni u svoj posao, a kamoli u opštu kulturu. Kad zatreba, on samo zagugla.

Nisi razumela; nisu to Kumani nego Kume u srednjoj italiji, došljaci iz Eubeje u Grčkoj.

Nisi ti razumeo. Nisam ni napisala da su Kumani već Kuma - drevni grad u blizini današnjeg Napulja: Kuma => kumanski. Premda, stanovnici Kume su valjda Kumani.

Što se alfabeta tiče, nejasnoća se sastoji u tome što se etrursko i vinčansko pismo u potpunosti podudaraju. Grčko, mnogo mlađe od vinčanskog, se sa njim podudara u samo dvanaest slova. A za rimsku latinicu se kaže da je nastala od etrurskog pisma. Najpojednostavljanije - kako se to ćirilica pretvorila u latinicu? Tj. postoji li objašnjenje? Po mogućstvu logično.
 
Александар Палавестра, Измишљање традиције: ''винчанско писмо'', Етноантрополошки проблеми V
_________________________

Бујица псеудонаучних идеја, особито у области псеудоисториографије и псеудоархеологије, подстакнут дневнополитичким разлозима, избацила је на површину и идеју о винчанском писму. У недугој историји оваквих револуционарних квазиоткрића као камен међаш може се означити рад Светислава Билбије на дешифровању етрурског писма. Иако на први поглед делује да овакво откриће не може да има било какве везе са балканским неолитом у псеудонауци су овакве везе сасвим логичне, оправдане па чак и нужне. Билбија, који је емигрирао из Југославије након Другог светског рата и који се наводно научно афирмисао на Инстутуту за етрурске студије у Чикагу (потпуно непознатом у научним круговима), објавио је књигу Староевропски језик и порекло Етрураца (1984) у којој је дешифровао етрурски и многе друге древне језике уз помоћ српског језика и српске ћирилице. Сви древни народи (Етрурци, Ликијци, Лидијци и други народи Мале Азије) говорили су према Билбији један древни облик српског језика (рашанског), а из писма ових древних Срба је проистекла и ћирилица. Како Палавестра указује пут којим је Билбија дошао до оваквих открића је врло једноставан и представља пример како функционише закључивање на основу погрешних премиса: како сва етрурска слова личе на ћирилична она морају имати исту гласовну вредност; етрурски знаци се тако лако могу читати на основу српске ћирилице; етрурска слова су створена према српским речима која почињу на то слово, а та слова такође својим изгледом подсећају на појмове из којих су проистекла (принцип акрофоније, М као заталасано море, У као удица итд.); тако прочитани текстови, без обзира на првобитну неразумљивост, могу се несумњиво прочитати уз помоћ савремених српских речи које слично звуче. До које мере сеже Билбијина акрибија може се разазнати само помоћу примера: реч авлеши етрурског текста према Билбијином читању личи на реч авлијаши, што указује на оне који живе у истој авлији односно комшије. То што је авлија турцизам у српском језику не представља никакву препреку оваквом расуђивању.

Следећи корак у путу ка винчанском писму било је дело Радивоја Пешића (1931—1999), који је према оскудним биографским подацима пореклом из Велеса у Македонији, а средином 60-их година је отишао у Италију где је остварио универзитетску каријеру (додуше за његову универзитетску каријеру у Италији није могуће дати никакву независну потврду). Такође према писањима појединих биографа Пешић је због дешифровања винчанског писма морао да бежи из Југославије, што је једно од топоса биографија псеудонаучника. Пешић је прво радио на читању етрурских текстова, према Билбијином методу, али са сасвим другачијим резултатима. Он је чувене плочице из Пиргија прочитао на крајње политички актуелан начин. Срби су и тада били жртве издаје заједљивих суседа:
И та тама донесе сву беду неутешну и нагна на размишљање о разарањима као да и богиња баци проклество на нас Словене који су овде живели, а ви пођосте у бекство и напустисте и нас и сву земљу рашанску и предасте нас разјареним Италима целу земљу и све нас сада расуте по Италији у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све Словене који су могли имати срећну судбину па нека је хвала тим издајничким синовима.

Пешићеви радови објављени су у постхумно издатој књизи Винчанско писмо (1995, потом су издате и многе друге његове књиге) где је главни текст под насловом Винчанско писмо објављен на осам страна, док се остали баве етрурским писмом, Лепенским Виром и другим сличним темама. Пешић је користио још некалибрисану радиокарбонску хронологију па је дошао до закључка да је између винчанског и протосумерског писма било свега 373 године разлике и то у корист винчанског писма. На последње три странице текста Пешић је уочио разне школе којима су припадали винчански писари и закључио је да је винчанско писмо имало азбуку од 26 слова и да је сваки словни знак имао своју гласовну вредност. Поред њих постојало је и 23 лигатура, а винчански писари су чак користили и знаке интерпункције. Даље Пешић наводи да се етрурско писмо у потпуности заснивало на винчанском и да су остали народи, у мањој или већој мери, преко посредника или без њих, преузимали знакове из винчанског писма. Целокупна аргументација и доказни поступак једног епохалног открића смештени су на неколико страница. Ипак у тражењу корена писмености Пешић и његови следбеници отишли су још даље. Писмност је пронађена и у мезолитској култури Лепенског Вира, а потом и на локалитету Љутовница. Ту су сарадници Словенског института из прохора Пчињског (такође једне у низу непознатих научних институција) пронашли 1992. године трагове писмености из раног неолита који су стари између 700.000 и 160.000 година. Љубомир Кљакић, Пешићев сарадник, објавио је ово откриће, а о њему је потом радо писала и дневна штампа. Не само да су становници ових насеља развили писменост већ и календар и космички троугао, а неки знаци нису урезани већ наношени хемијским путем па се под разним светлосним условима различито читају и дају вишеструко значење. Овај модел псеудонаучних открића водио је ка винчаници, азбуци моћног прасрпског народа који је свету подарио бројна цивилизацијска достигнућа да би потом био скрајнут од незахвалних и завидних суседа. Заправо, овај модел није ништа ново, а био је експониран у нацистичкој псеудонауци, кроз такозвану индогерманску теорију.

Заправо дешифровање винчанског писма потекло је од људске склоности познате под именом пареидолиа да проналази обрасце и тамо где они не постоје. Рунамо натпис у Шведској најпознатији је овакав пример. Он је деценијама био читан на различите начине да би још у 19. веку дански истраживач праисторије Јенс Ворсе показао да је у питању само геолошки феномен и да никаквих тајанствених руна нема. Код винчанских знакова образац који су уочавали дешифранти попут Пешића су слова. Поводом ових открића популарнонаучни часопис Галаксија је 1987. године спровео анкету међу најпознатијим археолозима у Југославији. Сви најистакнутији археолози (Драгослав Срејовић, Милутин Гарашанин, Алојз Бенац, Боривој Човић, Никола Тасић и други) су потпуно одбацили тезу о винчанском писму, а поред тога нико од њих пре фељтона у Борби није ни чуо за Пешића и његов рад. Критика из редова научника није наишла ни на какав одјек међу популаризаторима квазиархеолошких открића па су се појавили чак и специјализовани часописи и издавачи који су се бавили овом темом. Чак је 2004. године у Новом Саду одржан научни скуп и изложба са тематиком неолитске писмености, а било је и настојања да се да теоријски интерпретативни оквир винчанске писмености. Сви покушаји да се винчанско писмо објасни пренебрегавају чињеницу да су код најстарије аутохтоне писмености прво долазили начини приказивања где је предност давана когнитивном значењу (отуда сликовна писма) над представљањем гласова што је увек познија фаза писмености. Лингвиста Вања Станишић је тако указао да ране фазе писмености у Винчи једноставно нема и да изолавани и разнородни знаци на винчанској керамици ни у ком случају не могу да представљају систем писане комуникације. Знакови у Винчи су исувише апстрактни и геометризовани да би били појмовно писмо и исувише малобројни, изоловани и несистематични да би били гласовно, фонетско писмо, закључио је Александар Палавестра.
 
^ Pre svega, ne copy-paste-uj te kilometarske idiotarije partijskih poslušnika na moju ozbiljnu temu. Imaš svoje, pa ih prosipaj tamo, kad sam nemaš šta da kažeš. Velika svetska naučna imena znaju koliko su značajna otkrića prof. Pešića, pa vi intelektualno inferiorni možete samo da pravite buku, ionako vas niko ne zarezuje.

I nisam ja uopšte zajedljiva, ti si intelektualno ograničen i neću ti ništa objašnjavati.
Brzo te je izdala lažna etikecija.
 

Udžbenički podatak. Opšteprihvaćeni. Šta god da sam čitala o poreklu latinskog pisma, polazilo se od te tvrdnje. Koje su njihove reference, ne znam.
Tek danas sam na italijanskoj Vikipediji pročitala da su Rimljani taj grčki alfabet možda i direktno preuzeli od kolonista iz Kume, bez posredovanja Etruraca (ni za taj konkretan podatak mi nisu poznate dalje reference). Osim što mi se čini manje verovatnim, to otvara i mnoga druga pitanja.
 
Ovo mi je pomoglo da shvatim da odgovor na moje pitanje zapravo još uvek ne postoji (ili se negde dobro skriva):

[...]Le città greche poi trasmisero l'alfabeto alle proprie colonie della Sicilia e dell'Italia meridionale, una delle quali, la calcidese Cuma, avanguardia della cultura greca in Italia e anello di congiunzione fra la cultura greca e quella etrusca, ebbe - come ormai sembra certo - il merito di dare origine, forse attraverso l'alfabeto etrusco, all'alfabeto latino. Molti particolari della storia dell'alfaeto greco nella Sicilia e nell'Italia sono ancora oggetto di controversie o attendono di essere indagati. Così non sono ancora del tutto chiariti i rapporti di alcuni alfabeti locali con quelli delle rispettive città greche colonizzatrici (tipico è il caso dell'alfabeto siracusano; evidentemente non corinzio) e gl'influssi che gli alfabeti delle varie città siceliote ed italiote possono avere esercitato gli uni sugli altri. Parimenti sono ancora oggetto di studio i rapporti fra l'alfabeto greco e quello etrusco; dove il Pareti ha dato recentemente, non senza ragione, una parte notevole anche all'attività commerciale di Focea.

L'alfabeto greco divenne prototipo degli alfabeti che possono essere classificati nei seguenti gruppi: 1. etrusco (con le varianti: nord-etrusca, etrusco-campana, ecc.), dal quale derivarono gli alfatieti italici (piceno, umbro, osco, falisco, siculo, ecc.), e messapico;[...]

Izvor

Važan dodatak (sa italijanske Vikipedije):

Sull'origine e la provenienza degli Etruschi è fiorita una notevole letteratura, non solo storica e archeologica. Le notizie che ci provengono da fonti storiche sono infatti piuttosto discordanti. Nell'antichità furono elaborate principalmente tre diverse tesi: la prima che sostiene la provenienza orientale dal Mar Egeo riportata da Erodoto ed Ellanico di Lesbo, storici greci vissuti nel V secolo a.C.; la seconda che sostiene l'autoctonia degli Etruschi elaborata dal greco Dionigi di Alicarnasso vissuto nel I secolo a.C., e la terza che sostiene la provenienza settentrionale elaborata sulla base di un passo di Tito Livio.

In tempi più recenti, studiosi moderni hanno ipotizzato una quarta tesi, ovvero la coesistenza di tutte e tre le teorie classiche. Nuovi studi genetici su campioni etruschi vissuti tra l'VIII secolo a.C. e il III secolo a.C., condotti grazie a tecnologie di nuova generazione di sequenziamento del DNA (NGS), danno invece ragione alla versione di Dionigi di Alicarnasso.
 

Back
Top