- Poruka
- 129.654
Dobro veče.
Konačno da i ovaj konkurs privedemo kraju, stiglo je tri priče,
za koje možete glasati do četvrtka 27. decembra do 21h.
Glasa se po sistemu 2, 1
Priča br. 1
Ogledalo
Virio sam kroz tesan prorez puškarnice da osmotrim brojnost i položaj neprijatelja. Bilo ih je poprilično, razbaškarenih po pristaništu i blagom usponu ka gradu, uposlenih oko brodskog tovara, podizanja šatora, pravljenja poljske kuhinje i ko zna kojih još poslova. Pravili su se da me ne vide što me je izluđivalo. Ili su računali na svoju nadmoć i brojnost pa su dozvoljavali sebi da se bahato i neoprezno pokazuju, da me izazivaju nemarnošću kojom nisu krili svoje namere?
Ne znam kako su saznali pogani dušmani da sam ostao potpuno sam među debelim zidinama izuvijanih preko stena poput okamenjenih divovskih zmijurina, na pola puta između krševitih, jalovih planinskih visova, nemih i neosetljivih za moje brige i nadanja i beskrajnog nemirnog mora što mi se nudi danju i noću, priziva me, mami pesmom talasa, vapi za mnom u svojim izdajničkim dubinama.
Davi me gorčina nepravde što sam napušten da pohodim odaje odjeka, već avet iako sam još živ. Kako su se usudili da pobegnu? Nije ova tvrđava sazidana samo za mene, a nisam ni ja vodio rat zarad sebe, već zbog njih koji me napustiše i kao najgrđi bednici iščezoše tokom noći. Toliko je silno moje razočarenje bilo kada sam se probudio narednog dana da zamalo ne digoh ruku na sebe da postanem truli leš, isti kao ove kužne gomile koje preskačem svakodno. Ne znam otkud toliki leševi i zapitah se nekoliko puta da nisu to moji jadni sugrađani, ali zaključih da nije moglo da bude tako jer bih onda znao šta im se dogodilo, a nisam znao i u umu mi je istrajno plutao samo blaženi mrak zaborava.
Krenuo sam u obilazak kao i svakog sata danju, svakog drugog noću, utvrđenom uvek istom putanjom kojom sam vešto izbegavao ćoškove kod stepenica gde sam uvek čuo okamenjujuće glasove obesnih sirena kako se ore u pesmi-mreži postavljenoj samo za mene; okretao sam leđa portretima negdašnjih stanovnika čije žive poglede sam osećao na sebi kao vrele sunčeve zrake kao i tapiserijama sa strašnim scenama bitaka čiji izvezeni mali borci bi se razmileli pred mojim nogama kao mravi u ratnom pohodu. Jedina prostorija u koju nisam ni kročio još od tog kobnog jutra je ona što čuva zaposednutu napravu što nazvaše ogledalo u kojoj sam bio siguran da neću videti svoj odraz, već more pobesnelo od čežnje da me dohvati i smoždi.
Na pola puta između dve isturene kule spoljnjeg zida zastadoh i zagledah se u sivi oblak što se klizeći spuštao sa vrhova planina. Nešto u njegovom mutnom i tmurnom prisustvu me umirilo i navelo da se opustim, čak sednem oslonjen na ispust. Kako sam strašno bio umoran! Od čega sam se branio, protiv čega borio? Šta je htelo drevno more od mene, ništarije koja nije zaštitila svoj grad i sačuvala narod? I pogledah more, a ono mi vrati sećanja na moj zabludeli um koji je video utvare neprijatelja u svemu i nadvladan očajem lažnog samoodržanja naveo je ovo marionetsko telo da pokosi sve na svom putu. Mnogi životi su na mojoj duši.
Siđoh brzo do mora da sustignem mornare za koje sad uvideh da su bili posada kakvog trgovačkog broda, ali oni su otplovili u međuvremenu. Želeo sam da im se predam da me zaključaju iza rešetaka, da mi sude, da me kazne i da ih pošaljem da sahrane nesrećne ljude. Ali nisam znao koliko dugo sam proveo suočen sa zdravim pamćenjem i živom savešću, mnogo gorim sudom, mnogo težom kaznom od bilo kog vešanja ili streljanja.
Nemavši kud, sahranio sam ih i uklesao im imena na velikom kamenu na trgu opisavši groznu sudbinu koja ih je sustigla od moje ruke. Verovao sam da je to kraj i da ću skapati od gladi i iznemoglosti kako mi i dolikuje kad se neki preživeli vratiše u grad i umesto mržnje i osvete oni sasuše na mene vatru svog sažaljenja. Pekla me je strašno, pritiskala kao letnja žega, morila u stomaku kao žeravica, cedila mi znoj u ledenim noćima, ali odlučio sam da ću istrajati u onome što su tražili od mene. Služiću gradu, čuvati ga, popravljati sve što se popraviti moglo dokle god ne budem mogao da se bez stida pogledam u ogledalo.
Nisam znao da li će se to ikada dogoditi.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
ŽELJA NAD ŽELJAMA
Kad je Tatjana jutros izašla iz konsultantske sobe doktora B., konačno je znala mnogo toga, ali joj je samo jedno zvonilo u glavi - to čudo što je prebrzo raslo u njoj i pritiskalo joj srce sve više i više, pretilo joj je svakim udisajem, govoreći da je ipak baš ono pobedilo i da ona konačno mora da skrati spisak svojih životnih želja sa dvadeset i devet na tri.
Naspram straha od njene ovosvetske konačnosti koji joj je saplitao noge, neka skrivena želja za životom joj je ispunila korak takvim poletom, da joj se put od doktorove ordinacije do ulaznih vrata njenog stana učinio dugačak samo jedan trenutak. Ušla je, okrenula ključ iznutra i sela na pločice u predsoblju, naslonila leđa na zaključana vrata, zažmurila i osetila kako je topla reka krenula niz njeno lice. Strah, bes, tuga, nemoć, usamljenost, sve je to u slanoj bujici kao volja za životom izlazilo iz nje. I onda se setila Kotora, gde je još kao mala devojčica prvi put okusila tu istu slanu bujicu, kad je morala da ostavi jednog Bobija u pesku pored mora, ispod avgustovskog sunca, gde ga je pre par dana zavolela kao svog prvog Severa, a on nju kao svog prvog Juga, a ona morala da se vrati kući, sa svojim roditeljima. Kotor... Da, mora bar još jednom i to što brže da vidi taj njen voljeni Kotor. To će biti želja nad željama. Ili samo jedna želja, umesto celih tri od dvadeset i devet. Definitivno sutra ujutro polazi za Kotor.
Drugi septembarski dan još nije bio ni svanuo, sunce se tek naslućivalo negde na istoku, kada je neka skrivena sila prosto izvukla Tatjanu prvo iz sna, a potom i iz kreveta i nabrzaka je umila, pa joj je čak i jutarnju kafu skuvala. Malo kasnije ta ista skrivena sila je Tatjani navukla farmerice, koralno crvenu pamučnu majicu pripila uz telo i vezala pertle starki, podigla kosu u kovrdžavi rep, nanela na usne tanak sloj koralnog ruža, zatim prebacila preko ledja ranac sa dva-tri komada garderobe, a preko ramena malu tašnicu sa novčanikom, pasošem, telefonom i još ponekom sitnicom, zaključala vrata i sjurila Tatjanu niz stepenice ka stanici, da ne bi taj prvi ranojutarnji autobus otišao za Kotor bez nje. Ta skrivena sila je sjurila čak i autobus autoputem, pa je tih stotinak kilometara Tatjana osetila kao da ih je preletela, začas je stigla u Kotor. Na stanici se samo uz pozdrav osmehnula meštanima koji su nudili sobu i krenula ka Starom Gradu.
Ušla je s’ juga, na Vrata od Gurdića. Pa i ona je nekada bila nečiji jug, osmehnula se. Koračala je polako kamenitim starim, prastarim ulicama, kao da je svakim svojim korakom po kamenoj stazi želela da ugazi svoj stah od smrtnosti. “Ništa nije večno, osim ovaj moj Kotor i moja prva ljubav”, opet se osmehnula svome strahu od smrti. I onda, na drugom stepeniku ispred jedne stare kamene kuće, spazila je jednu devojčicu u vanila-žutoj hajinici, sa čupavom glavicom boje letnjeg žita i dva svetlo plava jezerceta na licu. Jedva da je imala tri godine, a već je bila sama samcata na tom stepeništu, prošlo je Tatjani kroz glavu. U levoj ruci je držala jednu rasčupanu lutku i nešto joj je tiho pričala, pokazujući joj pritom kutiju od šibica u desnoj ruci.
- Dobar dan, curice - pozdravila je Tatjana.
- Dobal dan – otpozdravio je tanak glasić, koji još nije uspeo da savlada izgovor svih slova.
- Ja sam Tatjana. A ti?
- Ja sam Mina. Sta ladis tu?
- Šetam. A ti?
- Ja plicam Tini o mome tati.
- A gde ti je tata?
- Nemam tatu. Mama kaze da mu je kuca u molu. Imam samo mamu. Ona je kod kuce, plica sa jednim cikom, a ja tleba da sam tu, dok mama plica s njim.
- A šta to pričaš Tini?
- Hoces i tebi da isplicam?
- Hoću. Smem da sednem pored tebe, Mina?
- Nalavno – devojčica se sklonila malo u desno, da Tatjani napravi mesta pored sebe na stepeniku. - Dlzi ti Tinu, da ti nesto pokazem – dodaje Tatjani lutku i otvara svoju kutijicu od šibica.
Tatjana sa Tinom u ruci je sela na stepenik pored Mine i čekala njenu priču, nestrpljivo bacajući pogled na unutrašnjost kutije u Mininim ručicama, ne bi li videla sadržaj što pre, a tamo – susamove semenke! Sad je još nestrpljivije čekala priču.
- Vidis, unutla su gladovi. To su svi gladovi koje sam do sada pojela. Od svake kifle po jedan glad. Imam mnooooogo gladova, i tamo me je svuda tata vodio kad sam bila mala, tako kaze mama. I jednog dana je padala kisa i mama je ostala tu i tata je otisao da nađe novi glad i i glad je bio u molu i tako sada imam samo mamu. Vidis, nije stlasno iglati se sibicom, mama kaze da ja smem to.
Tatjana je pažljivo uzela iz Mininih ruku kutijicu od šibica, prepuna njenih pojedenih gradova, gde je bila sa tatom i mamom dok je bila tako mala da nije pamtila za sebe, već su njeni roditelji stvarali sećanja za nju. Polako ju je zatvorila, slučajno da ne nestane neki grad i onda je protresla u blizini svoje ušne školjke. Iz kutije kao da je izlazio huk mora. Setila se tog zvuka, tako je more pričalo borovima prošlog leta kod one Ulcinjske litice. Onda se osmehnula i vratila je Mini kutijicu sa susamom, duboko udahnula, pomazila devojčicu po glavici, ustala sa stepenika i iz tašne izvadila malu čokoladicu za Minu.
- Hvala ti što si mi pokazala tvoj svet, Mina - dodala joj je čokoladu.
- Ides? Gde?
- Na pučinu.
- Hoces mozda slesti mog tatu?
- Ne znam. Možda.
- Ako ga vidis, leci mu da mu cuvam gladove i da slusam mamu i da ga mnooogo volim.
Tatjana je klimnula glavom, uz osmeh, dok su joj se suze skupljale što u očima, što u grlu. Sad će ona da potraži Mininog tatu, samo prvo da nadje neku Kotorsku liticu, koja bi huktala isto kao i ona iz Minine kutije od šibica.
Konačno da i ovaj konkurs privedemo kraju, stiglo je tri priče,
za koje možete glasati do četvrtka 27. decembra do 21h.
Glasa se po sistemu 2, 1
Priča br. 1
Ogledalo
Virio sam kroz tesan prorez puškarnice da osmotrim brojnost i položaj neprijatelja. Bilo ih je poprilično, razbaškarenih po pristaništu i blagom usponu ka gradu, uposlenih oko brodskog tovara, podizanja šatora, pravljenja poljske kuhinje i ko zna kojih još poslova. Pravili su se da me ne vide što me je izluđivalo. Ili su računali na svoju nadmoć i brojnost pa su dozvoljavali sebi da se bahato i neoprezno pokazuju, da me izazivaju nemarnošću kojom nisu krili svoje namere?
Ne znam kako su saznali pogani dušmani da sam ostao potpuno sam među debelim zidinama izuvijanih preko stena poput okamenjenih divovskih zmijurina, na pola puta između krševitih, jalovih planinskih visova, nemih i neosetljivih za moje brige i nadanja i beskrajnog nemirnog mora što mi se nudi danju i noću, priziva me, mami pesmom talasa, vapi za mnom u svojim izdajničkim dubinama.
Davi me gorčina nepravde što sam napušten da pohodim odaje odjeka, već avet iako sam još živ. Kako su se usudili da pobegnu? Nije ova tvrđava sazidana samo za mene, a nisam ni ja vodio rat zarad sebe, već zbog njih koji me napustiše i kao najgrđi bednici iščezoše tokom noći. Toliko je silno moje razočarenje bilo kada sam se probudio narednog dana da zamalo ne digoh ruku na sebe da postanem truli leš, isti kao ove kužne gomile koje preskačem svakodno. Ne znam otkud toliki leševi i zapitah se nekoliko puta da nisu to moji jadni sugrađani, ali zaključih da nije moglo da bude tako jer bih onda znao šta im se dogodilo, a nisam znao i u umu mi je istrajno plutao samo blaženi mrak zaborava.
Krenuo sam u obilazak kao i svakog sata danju, svakog drugog noću, utvrđenom uvek istom putanjom kojom sam vešto izbegavao ćoškove kod stepenica gde sam uvek čuo okamenjujuće glasove obesnih sirena kako se ore u pesmi-mreži postavljenoj samo za mene; okretao sam leđa portretima negdašnjih stanovnika čije žive poglede sam osećao na sebi kao vrele sunčeve zrake kao i tapiserijama sa strašnim scenama bitaka čiji izvezeni mali borci bi se razmileli pred mojim nogama kao mravi u ratnom pohodu. Jedina prostorija u koju nisam ni kročio još od tog kobnog jutra je ona što čuva zaposednutu napravu što nazvaše ogledalo u kojoj sam bio siguran da neću videti svoj odraz, već more pobesnelo od čežnje da me dohvati i smoždi.
Na pola puta između dve isturene kule spoljnjeg zida zastadoh i zagledah se u sivi oblak što se klizeći spuštao sa vrhova planina. Nešto u njegovom mutnom i tmurnom prisustvu me umirilo i navelo da se opustim, čak sednem oslonjen na ispust. Kako sam strašno bio umoran! Od čega sam se branio, protiv čega borio? Šta je htelo drevno more od mene, ništarije koja nije zaštitila svoj grad i sačuvala narod? I pogledah more, a ono mi vrati sećanja na moj zabludeli um koji je video utvare neprijatelja u svemu i nadvladan očajem lažnog samoodržanja naveo je ovo marionetsko telo da pokosi sve na svom putu. Mnogi životi su na mojoj duši.
Siđoh brzo do mora da sustignem mornare za koje sad uvideh da su bili posada kakvog trgovačkog broda, ali oni su otplovili u međuvremenu. Želeo sam da im se predam da me zaključaju iza rešetaka, da mi sude, da me kazne i da ih pošaljem da sahrane nesrećne ljude. Ali nisam znao koliko dugo sam proveo suočen sa zdravim pamćenjem i živom savešću, mnogo gorim sudom, mnogo težom kaznom od bilo kog vešanja ili streljanja.
Nemavši kud, sahranio sam ih i uklesao im imena na velikom kamenu na trgu opisavši groznu sudbinu koja ih je sustigla od moje ruke. Verovao sam da je to kraj i da ću skapati od gladi i iznemoglosti kako mi i dolikuje kad se neki preživeli vratiše u grad i umesto mržnje i osvete oni sasuše na mene vatru svog sažaljenja. Pekla me je strašno, pritiskala kao letnja žega, morila u stomaku kao žeravica, cedila mi znoj u ledenim noćima, ali odlučio sam da ću istrajati u onome što su tražili od mene. Služiću gradu, čuvati ga, popravljati sve što se popraviti moglo dokle god ne budem mogao da se bez stida pogledam u ogledalo.
Nisam znao da li će se to ikada dogoditi.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
ŽELJA NAD ŽELJAMA
Kad je Tatjana jutros izašla iz konsultantske sobe doktora B., konačno je znala mnogo toga, ali joj je samo jedno zvonilo u glavi - to čudo što je prebrzo raslo u njoj i pritiskalo joj srce sve više i više, pretilo joj je svakim udisajem, govoreći da je ipak baš ono pobedilo i da ona konačno mora da skrati spisak svojih životnih želja sa dvadeset i devet na tri.
Naspram straha od njene ovosvetske konačnosti koji joj je saplitao noge, neka skrivena želja za životom joj je ispunila korak takvim poletom, da joj se put od doktorove ordinacije do ulaznih vrata njenog stana učinio dugačak samo jedan trenutak. Ušla je, okrenula ključ iznutra i sela na pločice u predsoblju, naslonila leđa na zaključana vrata, zažmurila i osetila kako je topla reka krenula niz njeno lice. Strah, bes, tuga, nemoć, usamljenost, sve je to u slanoj bujici kao volja za životom izlazilo iz nje. I onda se setila Kotora, gde je još kao mala devojčica prvi put okusila tu istu slanu bujicu, kad je morala da ostavi jednog Bobija u pesku pored mora, ispod avgustovskog sunca, gde ga je pre par dana zavolela kao svog prvog Severa, a on nju kao svog prvog Juga, a ona morala da se vrati kući, sa svojim roditeljima. Kotor... Da, mora bar još jednom i to što brže da vidi taj njen voljeni Kotor. To će biti želja nad željama. Ili samo jedna želja, umesto celih tri od dvadeset i devet. Definitivno sutra ujutro polazi za Kotor.
Drugi septembarski dan još nije bio ni svanuo, sunce se tek naslućivalo negde na istoku, kada je neka skrivena sila prosto izvukla Tatjanu prvo iz sna, a potom i iz kreveta i nabrzaka je umila, pa joj je čak i jutarnju kafu skuvala. Malo kasnije ta ista skrivena sila je Tatjani navukla farmerice, koralno crvenu pamučnu majicu pripila uz telo i vezala pertle starki, podigla kosu u kovrdžavi rep, nanela na usne tanak sloj koralnog ruža, zatim prebacila preko ledja ranac sa dva-tri komada garderobe, a preko ramena malu tašnicu sa novčanikom, pasošem, telefonom i još ponekom sitnicom, zaključala vrata i sjurila Tatjanu niz stepenice ka stanici, da ne bi taj prvi ranojutarnji autobus otišao za Kotor bez nje. Ta skrivena sila je sjurila čak i autobus autoputem, pa je tih stotinak kilometara Tatjana osetila kao da ih je preletela, začas je stigla u Kotor. Na stanici se samo uz pozdrav osmehnula meštanima koji su nudili sobu i krenula ka Starom Gradu.
Ušla je s’ juga, na Vrata od Gurdića. Pa i ona je nekada bila nečiji jug, osmehnula se. Koračala je polako kamenitim starim, prastarim ulicama, kao da je svakim svojim korakom po kamenoj stazi želela da ugazi svoj stah od smrtnosti. “Ništa nije večno, osim ovaj moj Kotor i moja prva ljubav”, opet se osmehnula svome strahu od smrti. I onda, na drugom stepeniku ispred jedne stare kamene kuće, spazila je jednu devojčicu u vanila-žutoj hajinici, sa čupavom glavicom boje letnjeg žita i dva svetlo plava jezerceta na licu. Jedva da je imala tri godine, a već je bila sama samcata na tom stepeništu, prošlo je Tatjani kroz glavu. U levoj ruci je držala jednu rasčupanu lutku i nešto joj je tiho pričala, pokazujući joj pritom kutiju od šibica u desnoj ruci.
- Dobar dan, curice - pozdravila je Tatjana.
- Dobal dan – otpozdravio je tanak glasić, koji još nije uspeo da savlada izgovor svih slova.
- Ja sam Tatjana. A ti?
- Ja sam Mina. Sta ladis tu?
- Šetam. A ti?
- Ja plicam Tini o mome tati.
- A gde ti je tata?
- Nemam tatu. Mama kaze da mu je kuca u molu. Imam samo mamu. Ona je kod kuce, plica sa jednim cikom, a ja tleba da sam tu, dok mama plica s njim.
- A šta to pričaš Tini?
- Hoces i tebi da isplicam?
- Hoću. Smem da sednem pored tebe, Mina?
- Nalavno – devojčica se sklonila malo u desno, da Tatjani napravi mesta pored sebe na stepeniku. - Dlzi ti Tinu, da ti nesto pokazem – dodaje Tatjani lutku i otvara svoju kutijicu od šibica.
Tatjana sa Tinom u ruci je sela na stepenik pored Mine i čekala njenu priču, nestrpljivo bacajući pogled na unutrašnjost kutije u Mininim ručicama, ne bi li videla sadržaj što pre, a tamo – susamove semenke! Sad je još nestrpljivije čekala priču.
- Vidis, unutla su gladovi. To su svi gladovi koje sam do sada pojela. Od svake kifle po jedan glad. Imam mnooooogo gladova, i tamo me je svuda tata vodio kad sam bila mala, tako kaze mama. I jednog dana je padala kisa i mama je ostala tu i tata je otisao da nađe novi glad i i glad je bio u molu i tako sada imam samo mamu. Vidis, nije stlasno iglati se sibicom, mama kaze da ja smem to.
Tatjana je pažljivo uzela iz Mininih ruku kutijicu od šibica, prepuna njenih pojedenih gradova, gde je bila sa tatom i mamom dok je bila tako mala da nije pamtila za sebe, već su njeni roditelji stvarali sećanja za nju. Polako ju je zatvorila, slučajno da ne nestane neki grad i onda je protresla u blizini svoje ušne školjke. Iz kutije kao da je izlazio huk mora. Setila se tog zvuka, tako je more pričalo borovima prošlog leta kod one Ulcinjske litice. Onda se osmehnula i vratila je Mini kutijicu sa susamom, duboko udahnula, pomazila devojčicu po glavici, ustala sa stepenika i iz tašne izvadila malu čokoladicu za Minu.
- Hvala ti što si mi pokazala tvoj svet, Mina - dodala joj je čokoladu.
- Ides? Gde?
- Na pučinu.
- Hoces mozda slesti mog tatu?
- Ne znam. Možda.
- Ako ga vidis, leci mu da mu cuvam gladove i da slusam mamu i da ga mnooogo volim.
Tatjana je klimnula glavom, uz osmeh, dok su joj se suze skupljale što u očima, što u grlu. Sad će ona da potraži Mininog tatu, samo prvo da nadje neku Kotorsku liticu, koja bi huktala isto kao i ona iz Minine kutije od šibica.
Poslednja izmena:
