NOMEN EST OMEN !
Prikazujem rezultate 1 do 5 od 5

Tema: NOMEN EST OMEN !

  1. #1
    Zainteresovan član KPCTAHK (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2018.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Moskva
    Poruke
    264
    Reputaciona moć
    5

    Podrazumevano NOMEN EST OMEN !

    Nomina consequentia rerum
    (Imena su posledica stvari
    – Da li, čoveče, mali ?)

    NOMEN EST OMEN !
    --------------------------------
    ČEMERNICO, ČEMERA TI TVOGA,
    ŠTA UČINI OD ŽIVOTA MOGA !?

    ------------------------------------------
    Koga jednom Čemernica čemerom zadoji -
    taj se nikog sem Boga ne boji ...
    Tako ti je, prijatelji moji,
    uvek bilo - uvek će postoji ...

    Ko se jednom napije
    Sa Vrbasa `ladne vode
    Nepravda će da ga bije
    I umreće gladan i jadan
    Ako iz Bočca što dalje ne ode..
    Takva ti je crna sudbina,
    Moj čestiti srpski rode ...

    ----------------------------------------

    Sa nekakvom čudnovatom, tugujućom, bolećom, ali i ponesećom, a još više, onako naški srpski, prkosećom, gorčinom u duši, medovinom u srcu, golomraznim studom po telu i duboko-prebolnim uzdahom u guši se prisećam mesta svog, biće da sasvim slučajnog, rođenja. Slučajno je moj praded Peran (Perun) Kovjenić, pre dolaska tu na Čemernicu beše mu prezime Kovjanić i pripadao je najčestitijem srpskom plemenu Drobnjaci, biće da se tako zazvaše jer su imali velika stada ovaca, a u to vreme naziv za ovcu je bila staroslovenska reč, a kod nas Drobnjaka je genski nasleđeno da je starina za nas svetinja, drobnica, tadašnjoj Srpskoj Sparti, došao i svoj trošni dom podigao na pitomom, ali za nas Srbe nimalo gostoljubivom, brdeljuku Bočac u majčinskom okrilju planine Čemernice, ali nije slučajan razlog, jer sasvim namerno je ubio Turčina koji je hteo da obeščasti njegovu kćerkicu, jedinicu, kršnu lepoticu i celog plemena miljenicu, Krstanu i nije slučajno da je iz svoje rodne, kršne i čestite Srpske Sprate, Turci je zazvaše Crna Gora, morao da pobegne zbog krvne osvete. Nije ni malo slučajno da je sve to u mojoj duši i srcu prilikom samog rođenja ostavilo svoje vrelo-žežeće i bolno-grčeće pečate. Možda je i sasvim slučajno što se taj moj rodni brdeljak zazva Bočac, ali nije slučajno da se ceo život tu moraš da bočiš (suprostavljaš) krvolocima kojih je oduvek bilo, i ostalo – sotonino seme se još nije posve istrebilo, tuštma i tma, davno nekada upravo je hirovito-plavni Vrbas bio granica između dva carstava, obadva nama Srbima nenaklonjena i neprijateljska, čak i posle Drugog svetskog rata tu je bilo veoma mnogo poturica, ali nije nimalo slučajno da sam se i ja od prvih koraka morao da bočim protiv tih krvoloka, gladi i svakolke bede koju mi sudbina, ne sasvim slučajno, darova. Biće da je slučajno i toj, na oko pitomoj, ali po svemu vrletno-sudbinskoj, planini ime Čemernica, ali slučajno nije – ko se jednom vode sa Vrbasa napije sve mu je u žviotu od pelina čemernije.

    Na moju žalost, muku i sramotu, taj čemer, `ladni i gadni kamen rodne mi planine Čemernice zaglavljen u srcu, duši i guši, će mi biti najstrašniji i najbolniji pečat u životu, biće da moj deda Vid (Peran) Kovjenić nije sasvim slučajno odabrao pogrešnu stranu, oduvek u njegovim očima je njegov čestiti, hrabri i bogonosni otac Peran video pohlepu, onu partizansko-komunjarsku, a moj pokojni otac Đurađ, dično, hrabro i prkosno, nije izdao svog dedu i ostao je veran Otadžbini i Srpskom Kralju Aleksandru. Nije slučajno da je moj pokojni otac neposredno posle Drugog svetskog rata doživeo svoju Golgotu, robovao je nepunih pet godina na Golom otoku, kao što nije ni malo slučajno, na njihovu veliku ljudsku sramotu, hrišćansku grehotu i intelektualnu grozotu, što su ga izdali upravo njegovi najrođeniji - njegov otac Vid, pohlepni, bezdušni i zli podrepak komunjarski, rekao je udbašima da je čuo kako Đurađ, njegov sin jedinac, peva nekakvu rusku pesmu, a očev brat od tetke, njihove majke su bile rođene sestre, LJubomir Tadić je udbašima potvrdio da moj pokojni otac ima sa Rusima stalnu vezu i da, on lično, priprema atentat na Titu. Biće da nije nimalo slučajno ni to da je mom pokojnom ocu, nepune dve godine, sobni starešina na Golom otoku bio Dragoljub Mićunović, taj komunjarski brabonjak je mom pokojnom ocu i u tom njegovom životnom paklu krv pio i stalno ga zverski mučio.

    Biće da nije slučajno ni to – ej, prokleta moja sudbino, da je moj pokojni deda Vid, zemlja mu kosti, komunjarsko-pogane, izbacila iz svoje utrobe, isterao moju pokojnu majku Petru sa četvero dece, dva sina i dve kćerke, iz njegove kuće, sva ta moja braća i sestre su umrli mučenički neposredno posle toga od gladi, boli i studi – ej, Gospode, budi blag kada dođe vreme da se zločinjenju tom mom prokletnom i bogohulnom dedi sudi, kao što nije slučajno ni to – ej, živote čemeriko, grehoto i sramoto, da sam se rodio u, na brzaka, nevešto i promajno-jako, veoma trošnoj brvnari, sa ognjištem, sirotištem, plakalištem, gladilištem i velikim rupama između brvana koje su mi u najranijoj mladosti bile jedini prozor između mene i ostalog sveta…

    Sećam se velikog drvenog krsta, nekako čudnovato naheren na istočnoj strani naše trošne brvnare, koji je bio stalna meta uvek pijanom poturici, bio je jedina, najokrutnija i najzlobnija vlast u tom mom rodnom selu, mom rano-detinjem paklu, milicioneru Muji Malkiću. NJegovi pucnji iz pištolja u taj naš krst su nama najavljivali muku – upadao bi, kao najkrvoločnija zver, u tu našu bednu brvnaru i šamaro nas, kao bezvrednu stoku šutirao sve dotle dok ne izgubimo svest i on počne da pribojava se da nas je ubio ...

    Verujem da nije sasvim sličajno, biće da mi je sam Bog tu rupu na brvnima naše studno-promajne brvnare ostavio, jer to mi je najcakleći prozor u životu bio da udahnem miomiris prekovrbaske planine, uvek srpske i nikad pokorene, Manjače i uživam u pogledu, uvek mi je to ličilo kao ljubozovno-mameće devojče, na uvek sivkasto-magličasto-timorno Kočićevo Zmijanje.

    Biće, e, tu nema slučajnosti kod vragolasto-titravog poete Kiće, to će mi duši uvek da bude med-medeno, milo-mileno i šuškasto-svileno iće i piće, ta žud uvek me mamiće, da sam ovu Kočićevu izreku:

    Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas.”

    na sopstvenoj koži osetio upravo takvu, u jotu supskriptu istovetnu. To je i razlog da, ni malo slučajno, i sam od rođenja, poput slavnog mi pretka Petra Kočića, samo ove reči pišem velikim slovom:

    Istina, Otadžbina, Sloboda i Bog

    zato što, isto kao i moj predak Kočić Pero, ceo život mučim se u Iđinđiji i Birinđiji gde su gospodari oholi, debeli i zli, a sudbina nas Srba glad, jad, tuga i večita sramota.

    Nije slučajno da sam od rođenja pošao literarnim stazma i bagazama, Bog mi je, dok sam još bio dete, jest`, Majke mi Presvete, udahnuo u dušu vragolasto-vrludavi titraj poete, mog pretka Kočića Pere – i zato, sejo i bato, neprestano rugam se ovodoboj kukavičkoj, podaničkoj i antisrpskoj vlasti u mojoj Iđinđiji i Birinđiji, čemeriki od pelina čemernijoj, s` tom razlikom što u ovodoboj „našoj“ nedođiji, nesvratiji, nebratiji i nepovratiji nema više, po izdaji sve »miomiriše«,

    jazavca, nit` suda ,

    ovodobi oholi, debeli i zli „naš“ gospodar Aca vUČKa, srpski Juda, i njegova banda, mnogo, bre, "napredna", naročito kada je u pitanju boleština pederastija, kukavičluk, bezumos i izdaja svega i svačega, sada nama Srbima, umesto belih bubrega, uvaljuju svoja, od pederastije obolela, smrdljiva i pogana, muda.

    - nastaviće se, a možda i neće, jer na mene gadno-krvoločno kidiše odmetnuto, antisrpski izdresirano i razvratno, naročito ono najgere, najbednije i najpoganije - Aca vUČKa, ***** napredno, udba-komunjarsko smeće ...

    Krstan Đ. Kovjenić



  2. #2
    Buduća legenda Rayela (avatar)
    Učlanjen
    30.01.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    42.619
    Reputaciona moć
    1033

    Podrazumevano Re: NOMEN EST OMEN !

    Krstane, a jel sme da neko od nas da ti kaze da si dosadan i da nas tvoje filoSofije nikako ne zanimaju?

    - - - - - - - - - -


    Krstan Kovjenić
    Doajen srpskog forumaštva. Po sopstvenom priznanju učenik Karlovačke bogoslovije, zatim profesor klasične filologije na Univerzitetu u Ljubljani, usavršavao se na Sorboni i u Atini, golootočanin i ambasador u Iraku. Pronalazač reči "adžuvan" koju najradije upotrebljava uz svoju verziju imena predsednika Srbije "Bobi Taći - Pederković". Takođe, po sopstvenom priznanju autor više dela, između ostalog i ”ISTORIJE SRPSKE DRŽAVNOSTI U ZADNJIH 4000 GODINA". Poznat i po tome što pod drugim nick-ovima sam polemiše sa sobom, ali i sam sebe podržava, a jednom je čak preobratio izvesnog Fuada Barjaktarevića u veru praotaca pa je ovaj ponosno poneo ime Krstan Barjaktarević.

  3. #3
    Zainteresovan član KPCTAHK (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2018.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Moskva
    Poruke
    264
    Reputaciona moć
    5

    Podrazumevano Re: NOMEN EST OMEN !

    Citat Original postavio Rayela Pogledaj poruku
    Krstane, a jel sme da neko od nas da ti kaze da si dosadan i da nas tvoje filoSofije nikako ne zanimaju?

    - - - - - - - - - -


    Krstan Kovjenić
    Doajen srpskog forumaštva. Po sopstvenom priznanju učenik Karlovačke bogoslovije, zatim profesor klasične filologije na Univerzitetu u Ljubljani, usavršavao se na Sorboni i u Atini, golootočanin i ambasador u Iraku. Pronalazač reči "adžuvan" koju najradije upotrebljava uz svoju verziju imena predsednika Srbije "Bobi Taći - Pederković". Takođe, po sopstvenom priznanju autor više dela, između ostalog i ”ISTORIJE SRPSKE DRŽAVNOSTI U ZADNJIH 4000 GODINA". Poznat i po tome što pod drugim nick-ovima sam polemiše sa sobom, ali i sam sebe podržava, a jednom je čak preobratio izvesnog Fuada Barjaktarevića u veru praotaca pa je ovaj ponosno poneo ime Krstan Barjaktarević.
    Smeš da kažeš sve, ali pre toga u ogledalu duše pogledaj sebe ...
    Poslednji put ažurirao/la KPCTAHK : 21.12.2018. u 23:58

  4. #4
    Zainteresovan član KPCTAHK (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2018.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Moskva
    Poruke
    264
    Reputaciona moć
    5

    Podrazumevano Re: NOMEN EST OMEN !

    MOJE KRVAVO AKADEMSKO KRŠTENJE
    EJ, SUDBINO, DŽUKELA SI, BRE !

    ------------------------------------------------

    Kad-god se susretnemo okorela komunjara stara, zlo zla, ruglo od rugla i dno dna od pakla, i ja, naravski, ljupče rodoljupče i baja do kraja, tu odmah, za treptaj oka, bude belaja, do jaja. Biće da je to nekakvo moje nenapisano životno pravilo, jer nikada nisam dozvolio da mi razum vređa sveopšte ništavilo.

    Tu svoju zlu sudbinu sam doživeo, overio i nekako, jedva-jedvice, preživeo već na prvoj godini studija klasične filologije, filozofije i slavistike, ruski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Pripremali smo se za doček Dana Republike (29-i novembar). Verovatno je to bio i razlog da nam "moj" profa marksizma i ONO-ga, dr Miha Brejc, ljigavijeg, bezumnijeg i poltronskijeg skota u životu do sada nisam video - tada je bio ortodoksni komunista, a sada, gle smrada, zli i naopaki klero-fašista, naredio da što kraće, u najviše dve rečenice, poletnije, tetaralnije i, naravski, baš onako, jeftino, a fino parolski, kako je polupismenim komunjarama najviše godilo, opišemo druga Tita. U tom amfiteatru Filozofskog fakulteta u Ljubljani je tada bilo nekoliko hiljada studenata, uvek je bila neopisiva gužva na tim zajedničkim predmetima koji su bili obavezni za sve studente, što bi razlog više da budem što originalniji, izazovniji i pesnički vragolastiji. Za tren oka sam napisao sledeću "odu" drugu Titu:

    "Moja slatka mala je čestita, mašala. Mnogo voli druga Tita i godi joj moja kita, srpska plemenita."

    Istog trena sam to svoje »remek delo«, napisano na istrgnutom listu iz sveske, dao u ruke "svom omiljenom" profi i dotrčao na svoje mesto kako bih što duže uživao u onome za šta sam pretpostavljao da će se dogoditi – znao sam ja da mi komunjare ništa i nikada neće i ne mogu oprostiti. Profa je to brzo, veoma unezvereno, pročitao. Dugo vremena je, očigledno duboko potresen, buljio u to moje, vazneseno-pesničko, sočinjenije. Ruke su mu drhtale, a obrazi pocrveneli kao da sam ga vrelom, kipućom, vodom oblio po ćelavoj tintari. Skočio je, kao razjarena krvoločna zver kada ugleda lovinu u svojoj blizini, preko katedre, oborio mikrofon i sve što se je tamo nalazilo i u dva-tri skoka se stvorio kraj mene. Izvadio je pištolj iza pojasa, repetirao ga, prislonio mi ga ne desnu slepoočnicu i zaurlao, tako animalno jako da su me bubnjići u ušima zaboleli:

    "Ako se samo mrdneš, kopile ćetnićko, odmah ću ti prosvirati mozak !"

    Zanimljivo je bilo videti ostale studente - "hrabro i mudro" su ćutali, čak i moja slatka mala, koja je tu kraj mene, nekoliko sekundi pre, nešto piskarala, se je "hrabro" upišala. Ne, zaista ne, nisam se nimalo bojao, jer nešto strašnije od smrti mi se je dogodilo posle završetka trećeg razreda bogoslovije – tada sam saznao da su UDB-a zločinci na najzverskiji način pobili moje najmilije, najvoljenije i najrođenije, žive su ih zapalili u našem sirotinjskom kućerku, samo zato što nisu znali u kojoj »popovskoj« školi sam se tada nalazio. Posle nekoliko minuta zgrabio me je čopor pobesnelih milicionera koji su se nadmetali koji će jače, snažnije, krvoločnije i bolnije da me udari. Nisu ni pitali šta se je dogodilo, već su odmah počeli da me prebijaju na mrtvo ime. Gledao sam svoju krv kako kao potok teče niz stepenice tog prokletog amfiteatra. Što su me besomučnije udarali ja sam im se sve glasnije smejao, jer moja jedina želja u tom trenutku bila je da se ta moja sveživotna agonija završi što pre i da se, napokon, pridružim mojim najrođenijim, najvoljenijim i najmilijim na Nebesima.

    Posle nekoliko minuta, vukući me za ruke i kosu kao lešinu po ulicama Ljubljane, dovukli su me kod istražnog sudije koji je bio plaćen za to da opravdava komunističke zločine. Tada sam zaista imao sreću da je sudija bila jedna mlađa i veoma simpatična gospođa. U njezinim očima sam video suze koje je sakrivala od tog čopora izbezumljenih komunističkih džukela. Kada su oni izašli čak je ustala iza svog stola, pomogla mi da sednem na onu drvenu klupu, izvadila nekavu, kao sneg belu, maramicu i počela da mi zaustavlja krv koja mi je bila potpuno prelila obraze. Kada me je malo sredila, rekla mi da čvrsto pritisnem tu, tada krvavo-crvenu, maramicu na arkadu iznad desnog oka, iz nje je najviše curila moja krv, sela je opet za svoj sto i, gotovo materinski, me je upitala:

    »Krstane, a šta ti je to trebalo !? Zar ne vidiš, bre, da će te zveri da ubiju te !? Znam da ti je teško, obaveštena sam o svemu onome šta ti se do sada događalo, ali progutaj taj svoj ponos i prkos… Mlad si, bre, i na drugi način dokaži se !«


    Nisam joj ništa rekao, njene reči, materinski umilne, su raznežile me i u meni je vrištala želja da osetim dodir ruke majčine, samo tada bi me prestale da bole sve rane, naročito oni ožiljci duše, ali ona je tu moju ćutnju razumela – znala je da mi je takva sudbina i da nikada neću prestati da se borim protiv tiranstva, zločinaca i svakolikog bezumlja. I njena »kazna« je bila adekvatna mom »kriminalnom činjenju«, od srca joj za »vjeki vjekov« slava, čast i hvala – odmah je doktora pozvala i naredila mu da me odveze u bolnicu i da tamo ostanem sve dok mi se ne zaceli svaka rana …

    Rane su se telesne, laganice, zacelile sve, ali one najgore – ožiljci u srcu, duši i guši, su i dalje ostale nezaceljene i još uvek me bole, užasno bole, isto kao pre …


    Da, istina, takvo je bilo moje akademsko krštenje - ej, sudbino, džukela si, bre !

    Krstan Đ. Kovjenić

    Ime:  scan0001.jpg
Pregleda: 34
Veličina:  79,8 KB
    Poslednji put ažurirao/la KPCTAHK : 04.01.2019. u 10:30

  5. #5
    Zainteresovan član KPCTAHK (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2018.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Moskva
    Poruke
    264
    Reputaciona moć
    5

    Podrazumevano Re: NOMEN EST OMEN !

    PROFESOR JERMAN
    (Čovek koji me je naučio da sam se u ljubav prema mudrosti do ušiju zaljubio)
    --------------------------------------------------------

    Kada me je dobri, veoma mudri, kao čovek veoma blagi, a kao profesor veoma zahtevni, strogi i nepopustljivi – zahtevao je od svojih studenata znanje, trud i predanost nauci, a ne šarlatansko izmotavanje, lenčarenje i uzgrednost otaljavanja kvazi znanja, dan pre mog odlaska na najelitniji univerzitet za klasičnu filologiju i filozofiju u to vreme – Univerzitet u Padovi, bila je nekakva razmena studenata i ja, kao najbolji student na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, sam u tu reku ponornicu tako upao posle treće godine studija na katedrama za klasičnu filologiju, filozofiju i slavistiku na tom slovenačkom fakultetu, u svoj, veoma mali, nije imao više od devet kvadratnih metara, i sa starodavnim, prašnjavim i po memli vonjavim, knjigama sa svih strana ušuškani, profesorski kabinet, verovatno je imao želju da me poslednji put vidi i posle se za mene Bogu moli, pozvao prof. dr Frane Jerman, tada predstojnik na katedri za filozofiju, veliki zaljubljenik u analitičku filozofiju i teatralni znalac-intelektualac istorije filozofije, a otnologija, epistemologija, dialektika, logika i estetika su mu bili omiljena poslastica, osetio sam u svojim mladalačkim grudima da će to da bude nezaboravan susret i pečat za ceo moj život, tako da sam imao tremu kao kada te život natera da se apslovira najteža lekcija kojom se otvaraju vrata ovozemaljskog raja, ili sveživotnog pakla. Zatekao sam svog profu Jermana veoma zamišljenog, vidno deprimiranog i nad nekakvom starodavnom knjižurinom zgrčenog. Na moje:

    »Dobro jutro, druže profesore !« nije ni okom trepnuo, a kamo li da bi mi bilo šta odgovorio.

    Dugo, nekako mislima daleko lutajuće, veoma dugo, je buljio u tu knjižurinu da bi na nekakav, iz sveske istrgnuti, list napisao reč-dve, ali tako švrljopisno da verujem da ni on sam nikada neće moći to da pročita. Posle, verujem da je to trajalo desetak minuta, te svoje meditacije buljenja u prašnjavo-starodavnu knjižurinu se je, kao iz nekakvog polusna, prenuo, duboko uzdahnuo, popravio čvor kravate, koja ga je, očigledno, zadavljujuće stiskala oko vrata, nakašljao i svojim, guturalno-lelujajućim, isto kao nekada moj dobri profa o. Momirović, bio mi je profesor latinskog i st. grčkog jezika u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima, baritonom mi rekao, strogo naređujuće:

    »Krsto, (svi Slovenci me i danas tako oslovljavaju) imaš dve minute vremena da utvrdiš logički sled i smisao ovoga !«

    gurnuvši mi svojom drhtavom rukom pod nos zgužvani listić papira na kojem su bili samo ovi brojevi :

    1-1-2-3-5-8-13-21

    Posle, ubeđen sam da nije bilo više od deset sekundi, sam se nasmejao i samouvereno izdeklamovao:

    Druže profesore, to je potvrda onoga što sam od Vas saznao:

    »Matematika je potvrđivanje filozofije u prirodi !
    «

    a u konkretnom slučaju radi se o nizu brojeva kojeg se je prvi domislio Leonardo Fabonacci, matematičar iz trinaestog veka . Ja bih to, ako mi dozvolite tu moju misaonu slobodu, nazvao onako na Vaš način – »suicide proffesionnel«. Rešenje te Fabonaccijeve »šifre« je banalno jednostavno za nas zaljubljenike u čari filozofije, jer su poređani brojevi ustvari zbir prthodna dva broja na pr:

    1+1=2

    1+2=3

    2+3=5

    3+5=8

    5+8=13 i

    8+13=21
    »

    »Nimalo nisam sumnjao u tvoje znanje, Krsto, to što si odgovorio je ono što sam nameravao da te naučim u završnoj godini studija, no da li znaš još nešto na šta asocira ta Fabonaccijeva igra brojeva ?«

    »Druže profesore, » - kroz osmeh sam nastavio da polučim odgovor i na to, pomalo misaono-provokativno, pitanje mog dobrog, starog i uvek dobronamernog profe – »jednom prilikom dok sam, misoano-upijajuće, gledao u da Vincijev pentagram u to moje razmišljanje je ulutala, onako sama od sebe, i ta Fabonaccijeva šifra posle koje sam, gotovo vrišteći, uzviknuo:

    »`Eureka ! Mislim, čak šta više ubeđen sam u to, ali ne znam tako dobro matematiku da bih njome potvrdio to svoje filozofsko otkriće, da je zajedničko Fabonaccijevom nizu brojeva i slici pentagrama da Vincija meni omiljeni broj:

    1,618


    Dakle, matematički označeni, fi je ono što ih povezuje u jednu misaonu celinu.«

    »Zanimljivo i obećavajuće razmišljanje, Krsto« - rekao mi je, tada kroz osmeh, moj profa Jerman i nastavi da me mislima u moj um čačka – » A znaš li razliku između PHi i fi ?«

    »Znam, druže profesore, PHI, u odnosnu na fi, ima jedno H više (od fi-ja)« - tetralno sam izdeklamovao.

    »Bravo, Krsto ! Oduševio si me, a sada, za danas poslednje, pitanje: Da li sam ti ja do sada ikada rekao da si genije !? – upitao me je moj profa stavljajući mi svoju drhtavu desnicu na moje nejačko desno rame.

    »Niste, druže profesore.« odogvorio sam mu.

    »Oh, to je moja neoprostiva greška, Krsto. Već na prvom predavanju tebi sam uočio da u rukama imam nebrušeni biser. Tri godine sam ga pažljivo, sa velikom ljubalju u srcu i ponosom u duši, brusio, caklio i sada kada mi se je genije zacaklio ti odlaziš …Velika intelektualna šteta, neoprostiva hrišćanski grehota i svakolika ljudska sramota«

    »Druže profesore, sve ono što ima početak mora da ima kraj. Hvala Vam za sve, a toga ću mnogo da odnesem u svom umu i razumu, što ste mi do sada pružili i za ceo život me zadužili.« - pokušao sam da iz tog turobno-sentimentalnog razmišljanja trgnem svoga profu.

    »Vidiš, Krsto« - plačljivim, na obadva obrazu su mu se pojavile, kao zrno graška velike, suze, glasom je nastavio moj profa Jereman –»ta razmena studenata, veruj mi da sam i sam to doživeo i nekako jedva preživeo, je najveća, neoprostiva i kardinalna greška našeg napaćenog društva. Lukavom Zapadu šaljemo najtalentovanije, najpametnije i svakovrsno najbolje buduće vrhunske intelektualce, a od tog lukavog, grešnog, razvratnog i uvek zlonamernog Zapada dobijamo za uzvrat tupane i glupane koji će da nas špijuniraju, zavađaju i bezumljem zatruju

    »Profesore, molim Vas da me poštedite od takvog razmišljanja, jer ja sam zahvalan, to mi je velika čast, svima onima koji su mi omogućili da se dodatno usavršavam i upijem što više znanja« - tim rečima pokušao sam da zaustavim svog profu, no on je, istom dikcijom i istim tonom, nastavio:

    »Krsto, sutra će ti se samo pričiniti da otvaraš vrata na kojima piše: »Salle des Etats«, no s` vremenom, ali Boga molim da za tebe lično ne bude prekasno, ćeš uočiti sledeću šifru:

    13-3-2-21-1-1-8-5

    Krstane, znaš li već sada da je dešifriraš ?
    «

    »Znam, druže profesore, jer sam sve Vaše udžbenike, oduvek volim da učim unapred lekcije - veoma sam znatiželjan, već pročitao i sada, ovoga trena, bih bio spreman da napišem svoj diplomski rad iz filozofije. Taj niz brojeva ukazuje na sledeće:

    »Demon, zla car, da Ani violino" - što je ustvari anagram koji glasi – Leonardo da Vinci – Mona Liza »

    Imam osećaj da je tu više mona, a malo manje liza«

    Posle toga sam se, detinje-slatko, onako grohotom, nasmejao, a moj profa Jerman je nastavio svojim tetralno-plačljivim monologom:

    »Krsto, upoznat sam sa tvojom sveživotnom Golgotom. Samo tvoj veliki um, tvoja, anđeoski čista, duša i tvoj, neodoljivi, osmeh te je spašvao da te dušmani, isto kao Hrista Latini i Jevreji, na Krst ne razapnu. Jedva si živu glavu izvukava od tih tvojih razvratnih popova, a sada odlaziš u zmijarnik, jer tvoji popovi nisu bili baš svi razvratni, a u tom zmijarniku jesu. Lukavo će da iskoriste tvoje znanje, zatrovaće te svojim razvratom i onda će te, kada te iscede kao krpu za brisanje podova, vrate, polumrtvog, brate, u tvoju ljubljenu otadžbinu. Imaćeš veliko znanje kojega više niko neće hteti, a izgubićeš sebe. Izgubićeš, Krsto, dobro te poznajem i znam da ćeš uroniti u knjige i sve vreme njima posvetiti, svu radost, čari i lepotu života. Molim te uvek to imaj u svojim mislima i ne dozvoli da se to moje proročanstvo obistini

    Bože, zašto mi nisi pomogao da poslušam tog svog dobrodušnog profu Jermana ? Zašto me u cvetu mladosti nisi vratio u moju rodnu Srbiju da u njoj sazrim i plodove svog znanja zauvek iza sebe ostavim ?

    Krstan Đ. Kovjenić

Slične teme

  1. Nomen est omen
    Autor Rayela u forumu Psihologija
    Odgovora: 49
    Poslednja poruka: 12.04.2014., 21:22
  2. nomen est omen .
    Autor ravana2 u forumu Psihologija
    Odgovora: 32
    Poslednja poruka: 13.09.2013., 14:48
  3. Nomen est omen - part 2
    Autor Jacob u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 116
    Poslednja poruka: 17.09.2008., 01:14
  4. nomen est omen
    Autor Jacob u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 166
    Poslednja poruka: 15.09.2008., 04:22

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •