KPCTAHK
Poznat
- Poruka
- 8.660
Dve karte do Holivuda
-----------------------------
Još od najranijih bogoslovskih dana, nikada neće da mi se zaceli u srcu ta rana, a sećanje je samo produbljuje i boli me sve jače, ostalo mi u navici da, kad-god me nostalgija obuzme, posve, zadrhti mi srce i zabole bele džigerice, odlazim na železničku stanicu i tamo, sa suzama u očima, gledam vozove koji mom zavičaju kreću, mada znam da sa njima još dugo, možda ni nikada više, kucaj, srce, malo tiše, poći neću. Tako sam i pre nekoliko dana, odolevajući krvledećim sibirskim vetrusinama, koji su mi još više, drhtavo-boleće, produbljivali tu prokletu nostalgiju u grudima, došao na tu moskovsku železničku stanicu gledajući vozove koji nekamo u daljinu kreću, a ja ću da tugujem i sa njima poći nikad neću….
Pažnju mi je privukla jedna preslatka plavuša koja je sedela za šalterom gde se prodaju karte za te vozove. Onako sam od sebe, kao po staroj dobroj navici, nabacio mi se osmeh na lice, veselije mi zašobonji srce, zabrideše bele džigerice i pogledom ljubeći to anđeosko lice dogegah do te neodoljive slatkice i , onako tetralno - muški, procedih kroz moje, ljubavi uvek željne, svrbuckave usnice:
»Molim, anđele, dve karte do Holivuda !«
Umilno me je pogledala, slatko se nasmejala i ona da mi ovo rekla ta slatkica mala:
»Gospodine, do tamo još nemamo linije … Žao mi je …«
»Neka« - rekoh joj ja – »imam vremena i ovde ću da sačekam sve dok se ne uspostavi ta linija. »
»Dobro, a i pametno – ko čeka taj dočeka.« - reče mi ona i gledajući me svojim od nebeskih zvezda zažarenim očima još doda – »Odoh da upitam svog šefa kada će da bude uspostavljena linija do Holivuda, no pre toga, ako to nije nekakva, dobro čuvana, vaša tajna, recite mi za koga je ta druga karta ?«
»Za tebe, anđele … Bez tebe mi se više nikud ne ide …« - medim ja i gledam kako joj se na licu, verujem da i u srcu, menja bojica.
Posle toga ona se grohotom nasmeja, još slađe me pogleda i onda mi, kroz od želje drhteći glas, prošapta:
»Nisam luda – neću s` tobom danas do Holivuda, ali poći ću svuda, da uživam s` tobom, kao luda »
Krstan Đ. Kovjenić
- - - - - - - - - -
Šapat u vetru
-----------------
Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu podnošljivije i duši blagougodnije i kako bih time olakšao preteško životno breme i u fokusu svojih, pesničko-titravih, nadanja, maštanja i inspiracije imao vremena da se usredsredim, zberem i priberem na druge, za život važnije, svrsishodnije i upotrebljivije, teme. Možda, mada i u tome postoji sumnja, bih i uspeo u tome, svakoliko sam jak, nikad nisam mlak i verni sam sluga Gospodu mome, ali čim pogledam u cveće, zvezde i sve ono što je prelepo i oku mamljivo u pirlutavom dašku vetra, onoj blagugodnosti koja mi nadima grudi i u meni silinu i milinu želje za ljubavlju budi, začujem njene šapate, a to me sprži do srži. Razgovetno čujem kako izgovara moje ime, onako blagomileno kao što samo ona ume, lepe dane spomene i onda mi dovikne:
»Kiki, nikada ne zaboravi me ! Uvek sećaj se našeg zaveta u večnu ljubav, naših suza na rastanku, naših vapaja upućenih Bogu, ali i naših kletvi bezdušnicima kojima je naša ljubav smetala i nikada, čak ni tada kada me više ne bude, ne zaboravi me …«
Zadrhtim od dodira tog blagog povetarca koji mi te reči, kao šapat anđela, miris mirisa, himnu bogova, ali i kao opelo nesrećnika, donosi. Niz obraze se, kao zrno graška velike, onako same od sebe, ili ih prokleta sudbina meni tako često šalje, naročito kada sam od svoje rodne grude sve dalje i dalje, kotrljaju, kao reka ponornica koja hirovito jurca ka svome ponoru, suze. Srce mi se, tako bolno-jako da mi se zaustavi dah u grlu, zgrči. Nemam snage da vrisnem, a urlikn`o bih kao ranjena zver, a onda se, kao grmljavina nebeska, baš ona i onakva zemlju-treseća, prolomi krik moje samoće, moje čežnje, čemera i muke, koji vetru dovikne da joj ove reči odnese:
»Zaboravit` te neću nikada, moja jedina ! Sve dok živim bićeš moga srca kraljica, mojih misli voditeljica i moje duše spasiteljica ! Budi srećna, neizmerno sreća, to mi je najveća životna želja !!! «
Krstan Đ. Kovjenić
- - - - - - - - - -
Težina tuđeg greha
--------------------------
Posle preteće, AV-AV bi to nazvao »vaseljenski potop« - ne zna svinja šta je dinja, višednevne vododerine iz nebesa i grmljavine koja mi je još uvek brideće brujala u ušima osvanuo je prelep letnji dan. Sunce je svojim zracima sve oblivalo bleštećom, zlatno-rumenom, bojom, a svojom toplotom tako prijatno milovalo telo da bi bio neoprostivi greh tog dana ostati u manastirskom konaku u polumračnom budžaku okružen sa memlivim prastarim knjižurinama iz kojih sam se svakodnevno, u neizmernim količinama, napajao znanjem. Metalni krov na našoj crkvici se je tako bleštao da ga je bilo milina pogledati i u duši osetiti onaj neopisivi blagougođaj. Dve nedelje pre tog dana sam imao postrig (zamonašio se) i primio hirotoniju (rukopoloženje). To moje zamonašenje i hirotonija je za moje mladalačke i znanja uvek željne misli je bio onaj pravi vaseljenski potop, ali nekoliko sam se bio već pomirio sa tom svojom prokletom sudbinom, sprijateljio sam se s` tugom, u to vreme jedinim mojim drugom, i sve mi je nekako bilo lakše, podnošljivije i jedino što me je još uvek mučilo, noćima sam neutešno plakao zbog toga, je u srcu zauvek ostala moja Verica, neprebolna moja rana – moja najvoljenija devojka iz mladalačkih dana. To da su mi oduzeli moje kršteno ime, Krstan, i da sam se počeo da odazivam na o. Stefan nije bila samo pusta simbolika – bolno je bilo saznanja da je onog vragolastog Krstana, bibliofila i ženoljuba zauvek nestalo iz moje duše. Sa o. Vitalijem (Ignjatović), bio je dvadesetak godina stariji od mene i iskusan kao monah i sveštenik, smo bili jedino monaško bratstvo u manstiru Liplje, nalazi se u vrletnoj udolini u podnožju planine Borja, negde na pola puta između Maslovara i Teslića, pošto je o. arhimandrit Jefrem (Milutinović) bio još uvek na Duhovnoj akademiji, nede u tadašnjem SSSR-u, a o. Miron je još uvek žuljao rasklimane klupe u bogosloviji »Sveti Arsenije Sremac« u mojim, zauvek u duši ostalim, Sremskim Karlovcima.
Veče pre toga o. Vitalije mi je rekao da moramo, zaradi jelosvećenja, taj dan da odemo do Gornje Šnjegotine koja se nalazila 3-4 sata dobrog hoda od našeg manastira. Zato sam to jutro rano ustao, obavio jutarnje bogosluženje u hramu Božijem i pomogao o. Vitaliju oko pripreme doručka, pripremi za višednevno odsustvo iz manastira i generalnom čišćenju manastrskog konaka. Imali smo puno posla oko toga i zato smo se po najvećoj vrelini, negde oko ručanica, uputili na naše putešestvije. Išli smo ćutke i uživali u svemu tome čime nas je Bog obdario. Došavši do rečice Lipljanka, tog dana je bila nabujala, hirovita i preteća kao moj rodni Vrbas, koju smo morali preći po njenom toku jer nije bilo nikakvog mosta u blizini, zatekli smo jednu uplakanu prelepu, veoma oskudno obučenu, imala je na sebi samo jednu, veoma kratku, haljinicu plave boje, devojku, negde je bila mojih godina. Rekla nam je da joj je konj pobegao preko reke, ona ne sme da je prečka, a kući ne sme bez konja. Bez imalo oklevanja rekao sam joj da mi se popne na leđa, rukama me je stegla oko vrata, nogicama oko struka, a ja sam je zgrabio ispod guze da mi u reku ne padne. Prešli smo, mokri do kože, preko te reke, ispustio sam devojku i krenuli smo dalje. Na domak našeg cilja putovanja, negde posle 3-4 sata muškog pešačenja, mantija na meni se je bila posušila i tada je bila mokra samo od znoja napornog pešačenja, o. Vitalije je, prvi put od kako smo krenuli iz manastira, prezirljivo mene uputa:
»Brate Stefane, zar nisi svestan da si danas veliki greh počinio ?«
»S čime ogreših napaćenu dušu, o. Vitalije ?« - odgovorio sam mu pitanjem.
»Greh je još veći, brate Stefane, ukoliko nisi svestan da si ga učinio , ne pokješ se i ne moliš Boga da ti oprosti i od greha dušu zaštiti …«
»Oče Vitalije, ja sam svoj greh preneo preko reke i čim sam reku prešao ja sam ga skinuo sa leđa, a Vi ga još uvek nositie …Čiji greh je teži i veći, oče Vitalije ?«
Nastavio je da ćuti, a ja sam znao da će taj moj greh da nosi na svojim leđima sve dok ga ne rastovari kod vladike i mene optuži za težinu tog njegovog zlobnog greha …
Krstan Đ. Kovjenić
-----------------------------
Još od najranijih bogoslovskih dana, nikada neće da mi se zaceli u srcu ta rana, a sećanje je samo produbljuje i boli me sve jače, ostalo mi u navici da, kad-god me nostalgija obuzme, posve, zadrhti mi srce i zabole bele džigerice, odlazim na železničku stanicu i tamo, sa suzama u očima, gledam vozove koji mom zavičaju kreću, mada znam da sa njima još dugo, možda ni nikada više, kucaj, srce, malo tiše, poći neću. Tako sam i pre nekoliko dana, odolevajući krvledećim sibirskim vetrusinama, koji su mi još više, drhtavo-boleće, produbljivali tu prokletu nostalgiju u grudima, došao na tu moskovsku železničku stanicu gledajući vozove koji nekamo u daljinu kreću, a ja ću da tugujem i sa njima poći nikad neću….
Pažnju mi je privukla jedna preslatka plavuša koja je sedela za šalterom gde se prodaju karte za te vozove. Onako sam od sebe, kao po staroj dobroj navici, nabacio mi se osmeh na lice, veselije mi zašobonji srce, zabrideše bele džigerice i pogledom ljubeći to anđeosko lice dogegah do te neodoljive slatkice i , onako tetralno - muški, procedih kroz moje, ljubavi uvek željne, svrbuckave usnice:
»Molim, anđele, dve karte do Holivuda !«
Umilno me je pogledala, slatko se nasmejala i ona da mi ovo rekla ta slatkica mala:
»Gospodine, do tamo još nemamo linije … Žao mi je …«
»Neka« - rekoh joj ja – »imam vremena i ovde ću da sačekam sve dok se ne uspostavi ta linija. »
»Dobro, a i pametno – ko čeka taj dočeka.« - reče mi ona i gledajući me svojim od nebeskih zvezda zažarenim očima još doda – »Odoh da upitam svog šefa kada će da bude uspostavljena linija do Holivuda, no pre toga, ako to nije nekakva, dobro čuvana, vaša tajna, recite mi za koga je ta druga karta ?«
»Za tebe, anđele … Bez tebe mi se više nikud ne ide …« - medim ja i gledam kako joj se na licu, verujem da i u srcu, menja bojica.
Posle toga ona se grohotom nasmeja, još slađe me pogleda i onda mi, kroz od želje drhteći glas, prošapta:
»Nisam luda – neću s` tobom danas do Holivuda, ali poći ću svuda, da uživam s` tobom, kao luda »
Krstan Đ. Kovjenić
- - - - - - - - - -
Šapat u vetru
-----------------
Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu podnošljivije i duši blagougodnije i kako bih time olakšao preteško životno breme i u fokusu svojih, pesničko-titravih, nadanja, maštanja i inspiracije imao vremena da se usredsredim, zberem i priberem na druge, za život važnije, svrsishodnije i upotrebljivije, teme. Možda, mada i u tome postoji sumnja, bih i uspeo u tome, svakoliko sam jak, nikad nisam mlak i verni sam sluga Gospodu mome, ali čim pogledam u cveće, zvezde i sve ono što je prelepo i oku mamljivo u pirlutavom dašku vetra, onoj blagugodnosti koja mi nadima grudi i u meni silinu i milinu želje za ljubavlju budi, začujem njene šapate, a to me sprži do srži. Razgovetno čujem kako izgovara moje ime, onako blagomileno kao što samo ona ume, lepe dane spomene i onda mi dovikne:
»Kiki, nikada ne zaboravi me ! Uvek sećaj se našeg zaveta u večnu ljubav, naših suza na rastanku, naših vapaja upućenih Bogu, ali i naših kletvi bezdušnicima kojima je naša ljubav smetala i nikada, čak ni tada kada me više ne bude, ne zaboravi me …«
Zadrhtim od dodira tog blagog povetarca koji mi te reči, kao šapat anđela, miris mirisa, himnu bogova, ali i kao opelo nesrećnika, donosi. Niz obraze se, kao zrno graška velike, onako same od sebe, ili ih prokleta sudbina meni tako često šalje, naročito kada sam od svoje rodne grude sve dalje i dalje, kotrljaju, kao reka ponornica koja hirovito jurca ka svome ponoru, suze. Srce mi se, tako bolno-jako da mi se zaustavi dah u grlu, zgrči. Nemam snage da vrisnem, a urlikn`o bih kao ranjena zver, a onda se, kao grmljavina nebeska, baš ona i onakva zemlju-treseća, prolomi krik moje samoće, moje čežnje, čemera i muke, koji vetru dovikne da joj ove reči odnese:
»Zaboravit` te neću nikada, moja jedina ! Sve dok živim bićeš moga srca kraljica, mojih misli voditeljica i moje duše spasiteljica ! Budi srećna, neizmerno sreća, to mi je najveća životna želja !!! «
Krstan Đ. Kovjenić
- - - - - - - - - -
Težina tuđeg greha
--------------------------
Posle preteće, AV-AV bi to nazvao »vaseljenski potop« - ne zna svinja šta je dinja, višednevne vododerine iz nebesa i grmljavine koja mi je još uvek brideće brujala u ušima osvanuo je prelep letnji dan. Sunce je svojim zracima sve oblivalo bleštećom, zlatno-rumenom, bojom, a svojom toplotom tako prijatno milovalo telo da bi bio neoprostivi greh tog dana ostati u manastirskom konaku u polumračnom budžaku okružen sa memlivim prastarim knjižurinama iz kojih sam se svakodnevno, u neizmernim količinama, napajao znanjem. Metalni krov na našoj crkvici se je tako bleštao da ga je bilo milina pogledati i u duši osetiti onaj neopisivi blagougođaj. Dve nedelje pre tog dana sam imao postrig (zamonašio se) i primio hirotoniju (rukopoloženje). To moje zamonašenje i hirotonija je za moje mladalačke i znanja uvek željne misli je bio onaj pravi vaseljenski potop, ali nekoliko sam se bio već pomirio sa tom svojom prokletom sudbinom, sprijateljio sam se s` tugom, u to vreme jedinim mojim drugom, i sve mi je nekako bilo lakše, podnošljivije i jedino što me je još uvek mučilo, noćima sam neutešno plakao zbog toga, je u srcu zauvek ostala moja Verica, neprebolna moja rana – moja najvoljenija devojka iz mladalačkih dana. To da su mi oduzeli moje kršteno ime, Krstan, i da sam se počeo da odazivam na o. Stefan nije bila samo pusta simbolika – bolno je bilo saznanja da je onog vragolastog Krstana, bibliofila i ženoljuba zauvek nestalo iz moje duše. Sa o. Vitalijem (Ignjatović), bio je dvadesetak godina stariji od mene i iskusan kao monah i sveštenik, smo bili jedino monaško bratstvo u manstiru Liplje, nalazi se u vrletnoj udolini u podnožju planine Borja, negde na pola puta između Maslovara i Teslića, pošto je o. arhimandrit Jefrem (Milutinović) bio još uvek na Duhovnoj akademiji, nede u tadašnjem SSSR-u, a o. Miron je još uvek žuljao rasklimane klupe u bogosloviji »Sveti Arsenije Sremac« u mojim, zauvek u duši ostalim, Sremskim Karlovcima.
Veče pre toga o. Vitalije mi je rekao da moramo, zaradi jelosvećenja, taj dan da odemo do Gornje Šnjegotine koja se nalazila 3-4 sata dobrog hoda od našeg manastira. Zato sam to jutro rano ustao, obavio jutarnje bogosluženje u hramu Božijem i pomogao o. Vitaliju oko pripreme doručka, pripremi za višednevno odsustvo iz manastira i generalnom čišćenju manastrskog konaka. Imali smo puno posla oko toga i zato smo se po najvećoj vrelini, negde oko ručanica, uputili na naše putešestvije. Išli smo ćutke i uživali u svemu tome čime nas je Bog obdario. Došavši do rečice Lipljanka, tog dana je bila nabujala, hirovita i preteća kao moj rodni Vrbas, koju smo morali preći po njenom toku jer nije bilo nikakvog mosta u blizini, zatekli smo jednu uplakanu prelepu, veoma oskudno obučenu, imala je na sebi samo jednu, veoma kratku, haljinicu plave boje, devojku, negde je bila mojih godina. Rekla nam je da joj je konj pobegao preko reke, ona ne sme da je prečka, a kući ne sme bez konja. Bez imalo oklevanja rekao sam joj da mi se popne na leđa, rukama me je stegla oko vrata, nogicama oko struka, a ja sam je zgrabio ispod guze da mi u reku ne padne. Prešli smo, mokri do kože, preko te reke, ispustio sam devojku i krenuli smo dalje. Na domak našeg cilja putovanja, negde posle 3-4 sata muškog pešačenja, mantija na meni se je bila posušila i tada je bila mokra samo od znoja napornog pešačenja, o. Vitalije je, prvi put od kako smo krenuli iz manastira, prezirljivo mene uputa:
»Brate Stefane, zar nisi svestan da si danas veliki greh počinio ?«
»S čime ogreših napaćenu dušu, o. Vitalije ?« - odgovorio sam mu pitanjem.
»Greh je još veći, brate Stefane, ukoliko nisi svestan da si ga učinio , ne pokješ se i ne moliš Boga da ti oprosti i od greha dušu zaštiti …«
»Oče Vitalije, ja sam svoj greh preneo preko reke i čim sam reku prešao ja sam ga skinuo sa leđa, a Vi ga još uvek nositie …Čiji greh je teži i veći, oče Vitalije ?«
Nastavio je da ćuti, a ja sam znao da će taj moj greh da nosi na svojim leđima sve dok ga ne rastovari kod vladike i mene optuži za težinu tog njegovog zlobnog greha …
Krstan Đ. Kovjenić
