Dve karte do Holivuda
Prikazujem rezultate 1 do 6 od 6

Tema: Dve karte do Holivuda

  1. #1
    Zainteresovan član KPCTAHK (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2018.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Moskva
    Poruke
    234
    Reputaciona moć
    4

    Podrazumevano Dve karte do Holivuda

    Dve karte do Holivuda
    -----------------------------

    Još od najranijih bogoslovskih dana, nikada neće da mi se zaceli u srcu ta rana, a sećanje je samo produbljuje i boli me sve jače, ostalo mi u navici da, kad-god me nostalgija obuzme, posve, zadrhti mi srce i zabole bele džigerice, odlazim na železničku stanicu i tamo, sa suzama u očima, gledam vozove koji mom zavičaju kreću, mada znam da sa njima još dugo, možda ni nikada više, kucaj, srce, malo tiše, poći neću. Tako sam i pre nekoliko dana, odolevajući krvledećim sibirskim vetrusinama, koji su mi još više, drhtavo-boleće, produbljivali tu prokletu nostalgiju u grudima, došao na tu moskovsku železničku stanicu gledajući vozove koji nekamo u daljinu kreću, a ja ću da tugujem i sa njima poći nikad neću….

    Pažnju mi je privukla jedna preslatka plavuša koja je sedela za šalterom gde se prodaju karte za te vozove. Onako sam od sebe, kao po staroj dobroj navici, nabacio mi se osmeh na lice, veselije mi zašobonji srce, zabrideše bele džigerice i pogledom ljubeći to anđeosko lice dogegah do te neodoljive slatkice i , onako tetralno - muški, procedih kroz moje, ljubavi uvek željne, svrbuckave usnice:

    »Molim, anđele, dve karte do Holivuda !«

    Umilno me je pogledala, slatko se nasmejala i ona da mi ovo rekla ta slatkica mala:

    »Gospodine, do tamo još nemamo linije … Žao mi je …«

    »Neka« - rekoh joj ja – »imam vremena i ovde ću da sačekam sve dok se ne uspostavi ta linija. »

    »Dobro, a i pametno – ko čeka taj dočeka.« - reče mi ona i gledajući me svojim od nebeskih zvezda zažarenim očima još doda – »Odoh da upitam svog šefa kada će da bude uspostavljena linija do Holivuda, no pre toga, ako to nije nekakva, dobro čuvana, vaša tajna, recite mi za koga je ta druga karta ?«

    »Za tebe, anđele … Bez tebe mi se više nikud ne ide …« - medim ja i gledam kako joj se na licu, verujem da i u srcu, menja bojica.

    Posle toga ona se grohotom nasmeja, još slađe me pogleda i onda mi, kroz od želje drhteći glas, prošapta:

    »Nisam luda – neću s` tobom danas do Holivuda, ali poći ću svuda, da uživam s` tobom, kao luda »

    Krstan Đ. Kovjenić

    - - - - - - - - - -

    Šapat u vetru
    -----------------
    Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu podnošljivije i duši blagougodnije i kako bih time olakšao preteško životno breme i u fokusu svojih, pesničko-titravih, nadanja, maštanja i inspiracije imao vremena da se usredsredim, zberem i priberem na druge, za život važnije, svrsishodnije i upotrebljivije, teme. Možda, mada i u tome postoji sumnja, bih i uspeo u tome, svakoliko sam jak, nikad nisam mlak i verni sam sluga Gospodu mome, ali čim pogledam u cveće, zvezde i sve ono što je prelepo i oku mamljivo u pirlutavom dašku vetra, onoj blagugodnosti koja mi nadima grudi i u meni silinu i milinu želje za ljubavlju budi, začujem njene šapate, a to me sprži do srži. Razgovetno čujem kako izgovara moje ime, onako blagomileno kao što samo ona ume, lepe dane spomene i onda mi dovikne:

    »Kiki, nikada ne zaboravi me ! Uvek sećaj se našeg zaveta u večnu ljubav, naših suza na rastanku, naših vapaja upućenih Bogu, ali i naših kletvi bezdušnicima kojima je naša ljubav smetala i nikada, čak ni tada kada me više ne bude, ne zaboravi me …«

    Zadrhtim od dodira tog blagog povetarca koji mi te reči, kao šapat anđela, miris mirisa, himnu bogova, ali i kao opelo nesrećnika, donosi. Niz obraze se, kao zrno graška velike, onako same od sebe, ili ih prokleta sudbina meni tako često šalje, naročito kada sam od svoje rodne grude sve dalje i dalje, kotrljaju, kao reka ponornica koja hirovito jurca ka svome ponoru, suze. Srce mi se, tako bolno-jako da mi se zaustavi dah u grlu, zgrči. Nemam snage da vrisnem, a urlikn`o bih kao ranjena zver, a onda se, kao grmljavina nebeska, baš ona i onakva zemlju-treseća, prolomi krik moje samoće, moje čežnje, čemera i muke, koji vetru dovikne da joj ove reči odnese:

    »Zaboravit` te neću nikada, moja jedina ! Sve dok živim bićeš moga srca kraljica, mojih misli voditeljica i moje duše spasiteljica ! Budi srećna, neizmerno sreća, to mi je najveća životna želja !!! «

    Krstan Đ. Kovjenić

    - - - - - - - - - -

    Težina tuđeg greha
    --------------------------

    Posle preteće, AV-AV bi to nazvao »vaseljenski potop« - ne zna svinja šta je dinja, višednevne vododerine iz nebesa i grmljavine koja mi je još uvek brideće brujala u ušima osvanuo je prelep letnji dan. Sunce je svojim zracima sve oblivalo bleštećom, zlatno-rumenom, bojom, a svojom toplotom tako prijatno milovalo telo da bi bio neoprostivi greh tog dana ostati u manastirskom konaku u polumračnom budžaku okružen sa memlivim prastarim knjižurinama iz kojih sam se svakodnevno, u neizmernim količinama, napajao znanjem. Metalni krov na našoj crkvici se je tako bleštao da ga je bilo milina pogledati i u duši osetiti onaj neopisivi blagougođaj. Dve nedelje pre tog dana sam imao postrig (zamonašio se) i primio hirotoniju (rukopoloženje). To moje zamonašenje i hirotonija je za moje mladalačke i znanja uvek željne misli je bio onaj pravi vaseljenski potop, ali nekoliko sam se bio već pomirio sa tom svojom prokletom sudbinom, sprijateljio sam se s` tugom, u to vreme jedinim mojim drugom, i sve mi je nekako bilo lakše, podnošljivije i jedino što me je još uvek mučilo, noćima sam neutešno plakao zbog toga, je u srcu zauvek ostala moja Verica, neprebolna moja rana – moja najvoljenija devojka iz mladalačkih dana. To da su mi oduzeli moje kršteno ime, Krstan, i da sam se počeo da odazivam na o. Stefan nije bila samo pusta simbolika – bolno je bilo saznanja da je onog vragolastog Krstana, bibliofila i ženoljuba zauvek nestalo iz moje duše. Sa o. Vitalijem (Ignjatović), bio je dvadesetak godina stariji od mene i iskusan kao monah i sveštenik, smo bili jedino monaško bratstvo u manstiru Liplje, nalazi se u vrletnoj udolini u podnožju planine Borja, negde na pola puta između Maslovara i Teslića, pošto je o. arhimandrit Jefrem (Milutinović) bio još uvek na Duhovnoj akademiji, nede u tadašnjem SSSR-u, a o. Miron je još uvek žuljao rasklimane klupe u bogosloviji »Sveti Arsenije Sremac« u mojim, zauvek u duši ostalim, Sremskim Karlovcima.

    Veče pre toga o. Vitalije mi je rekao da moramo, zaradi jelosvećenja, taj dan da odemo do Gornje Šnjegotine koja se nalazila 3-4 sata dobrog hoda od našeg manastira. Zato sam to jutro rano ustao, obavio jutarnje bogosluženje u hramu Božijem i pomogao o. Vitaliju oko pripreme doručka, pripremi za višednevno odsustvo iz manastira i generalnom čišćenju manastrskog konaka. Imali smo puno posla oko toga i zato smo se po najvećoj vrelini, negde oko ručanica, uputili na naše putešestvije. Išli smo ćutke i uživali u svemu tome čime nas je Bog obdario. Došavši do rečice Lipljanka, tog dana je bila nabujala, hirovita i preteća kao moj rodni Vrbas, koju smo morali preći po njenom toku jer nije bilo nikakvog mosta u blizini, zatekli smo jednu uplakanu prelepu, veoma oskudno obučenu, imala je na sebi samo jednu, veoma kratku, haljinicu plave boje, devojku, negde je bila mojih godina. Rekla nam je da joj je konj pobegao preko reke, ona ne sme da je prečka, a kući ne sme bez konja. Bez imalo oklevanja rekao sam joj da mi se popne na leđa, rukama me je stegla oko vrata, nogicama oko struka, a ja sam je zgrabio ispod guze da mi u reku ne padne. Prešli smo, mokri do kože, preko te reke, ispustio sam devojku i krenuli smo dalje. Na domak našeg cilja putovanja, negde posle 3-4 sata muškog pešačenja, mantija na meni se je bila posušila i tada je bila mokra samo od znoja napornog pešačenja, o. Vitalije je, prvi put od kako smo krenuli iz manastira, prezirljivo mene uputa:

    »Brate Stefane, zar nisi svestan da si danas veliki greh počinio ?«

    »S čime ogreših napaćenu dušu, o. Vitalije ?« - odgovorio sam mu pitanjem.

    »Greh je još veći, brate Stefane, ukoliko nisi svestan da si ga učinio , ne pokješ se i ne moliš Boga da ti oprosti i od greha dušu zaštiti …«

    »Oče Vitalije, ja sam svoj greh preneo preko reke i čim sam reku prešao ja sam ga skinuo sa leđa, a Vi ga još uvek nositie …Čiji greh je teži i veći, oče Vitalije ?«

    Nastavio je da ćuti, a ja sam znao da će taj moj greh da nosi na svojim leđima sve dok ga ne rastovari kod vladike i mene optuži za težinu tog njegovog zlobnog greha …

    Krstan Đ. Kovjenić



  2. #2
    Zainteresovan član KPCTAHK (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2018.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Moskva
    Poruke
    234
    Reputaciona moć
    4

    Podrazumevano Re: Dve karte do Holivuda

    ЈОЈ, КАРЛОВЦИ, МЕСТО МОЈЕ ДРАГО !

    ------------------------------------------
    Ој, Карловци, место моје драго,
    Ти си моје неизмерно благо:
    Срце, очи, део душе моје -
    Увек волет` лепоте ћу Твоје !

    -------------------------------------------

    Драге моје анђелуше, као памук меке душе, и остали, пријатељи велики и мали !

    Све у животу може да ми потони,
    све да се сруши,
    али и тада ће мој поглед снени
    грејати врелина Карловац` у души...


    Мој први сусрет са Сремским Карловцима, тада имах тек који месец више од тринаест лета на нејаким детињим плећима, био је нешто слично као када те преслатко девојче шацне својим небеско-умилним окцетом и од те милине ти коленца клецну, срцуленце поскочи, избече ти се очи, телашце некаква слатка врелина укочи и некаква чудновата рима те цео живот после тога дрма. Најслађе ми је било када у цик зоре, трампузајућу, онако уснуло-унезверено, на јутрење, уместо било какве друге молитве душа ми издекламује Бранков „Ђачки растанак“ и уместо амина неколико пута понови:

    Ој, Карловци, место моје драго,
    Ти си моје неизмерно благо:
    Срце, очи, део душе моје -
    Увек волет` лепоте ћу Твоје !
    ...“

    Сваки, баш сваки, стих те прелепе молитве ми је оставио дубоку бразду у срце и још у најраниојој младости постао је саствани део мене. (Можда ме баш због тог, тако рањеног и сањиво-унезвереног, и воле жене, но, дабоме, нећу данас о томе). Куд-год бих усмерио љубопитљиви поглед посвуда бих уочио оно што је ненадмашни поета срцем записао - то је и набољи доказ да песник запише срцем диктат душе, зато га и не воле мржњом засвојене буше, намигуше и развратом засвојене педеруше. Моји Карловци су миомирисали по ђацима, књигама и првим, срцем укуцкуљеним, враголанством зачињеним и младошћу предвођеним љубавима. Није било нахерено-шкрипаве клупице у Дворској башти која није била окупирана од књига и књигољуба који су силно желели да прочитају баш све, верујући да је знање основ свега, чак и љубави. Мој богословски сабрат Никола (Ниџо) Јовић имао је помало чудну теорију „шетања прашњавих књижурина и љубакање љубозовних учитељица (тако смо називали ученице из колосалног здања „Браће Анђелић)“, како је он волео да блекне, непрестано наглашавајући:

    Ех, да имам ћебе, да ушушкам себе –
    Пон`о би` га, књиго, место тебе,
    Простр`о би` га у дебелом `ладу
    И милкио Карловчанку младу.
    ..“

    Да све то би некад, но шта је од мојих Сремских Карловаца остало сада када нас будале воде у сваколику пропаст, мили роде...

    После неколико деценија, безобразно-безумог, глуварења по белом свету пре неку годину опет се обрех у мојим Карловцима, силно чезнећи да ме тај неописиво слатки дах мог дечаштава опет запљусне и улије у моју пренапаћену душу Србинову нову дозу наде да ће разум да победи издјаничке накараде, гранд параде и Иринејкине, погано-папске, педер-смраде...

    Уместо врелине младости дрхтаво телашце ми је запљуснула некаква смрдљиво-зебљива кошава са Дунава. Мада би већ касно пролеће, питоми брдељци изнад Карловаца бише накинђурини са новим рухом набујалог зеленила, нигде живе душе, чак ни оџаци се на кућама више не пуше. У Дворској башти видех две старке које су се играле са олињалим џукелама домумљавајући нешто неразговетно једна другој. Довукао сам се накако, мада сам застајавао и умиривао клецајућа колена, галоп срца и оно што ми се у души гадно закопрца, до улаза у моју богословију, оронулу, сиви и тугаљиво уснулу. Сфигне испред улаза у мој некадашњи интернат су се забезекнуле, зебљиво кашљуцнуле и са сузама у очима ми покушале нешто да истисну из своје камене окованости, али из камена само хладни дашак потече, обли ме од главе до пете, а сфинга ми ипак ништ` не рече -биће да и њу ова зловременост гадно боли, штреца и пече. Притиснух зарђало-гломазну кваку на још увек мени претешким тученим жељезом окованим капијским вратима улаза у двориште некадашње моје богословије, но она се не отворише – била су забрављена, зарђала и пропала као што је сада све у Србији, бре.

    Др Шулц, ако си опет дошао да се упишеш у богословију она више није ту – преселили су је ту поред у некадашњу општинску зграду „ – довикну ми некаква доброчувана половњача која ме је очигледно препознала јер ме назва надимком којим су ме сви у то време звали и познавали.

    Ужаснуло ме је то што ни она није пожелела ни руку да ми пружи јер и њој је била важнија џукела која је скакутала поред ње од мене. Отишао сам до зграде коју ми је руком показала. У паркићу поред те „нове богословије“ приметио сам двојицу голобрадих јуноша, очигледно оводобих богослова, који су уместо књига држали цигарете у рукама. Нисам имао жељу да им приђем – засмрдеше ми по разврату. Из богословије је куљала мртвачко-ледена тишина које се силно уплаших. Пожелех да ускочим кроз прозор тог ововременог зверињака и да громогласно одтропарим „Камени запечатeно „ или, брате рођени и мили, „Собезначалноје“, но не имах снаге за тај подвиг. Уместо

    ОЈ, КАРЛОВЦИ, МЕСТО МОЈЕ ДРАГО !

    моје срце зарида – ох, Господе Свевишњи, како ме јако заболе душа, :

    ЈОЈ, КАРЛОВЦИ, МЕСТО МОЈЕ ДРАГО !


    додавши оно што ме највише заболе:

    СВЕ СУ НАМ УПОГАНИЛИ,
    СВЕ УНИШТИЛИ ПАПИНИ ДЕБЕЛИ –
    ПРОКЛЕТИ, "ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ", БИЛИ !
    У КАМЕН СЕ ХЛАДНИ ПРЕТВОРИЛИ
    И ЋОРАВИ ПО СВЕТУ ХОДИЛИ !


    Крстан Ђ. Ковјенић

  3. #3
    Zainteresovan član KPCTAHK (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2018.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Moskva
    Poruke
    234
    Reputaciona moć
    4

    Podrazumevano Re: Dve karte do Holivuda

    ТРИ БРЕЗЕ - ТРИ СЕСТРИЦЕ, МОЈЕ САПАТНИЦЕ
    -----------------------------------------------
    Еј, сестрице, моје саптнице,
    Хоћу и ја с` вама у тај санак -
    да ми туга не накази лице,
    да ми јадно не шобоњи срце
    и престане болет` бели данак !


    -------------------------------------------

    Већ данима, узгред буди речено то је и једино нешто лепо, душу милујуће-зовљиво и за тужни поглед очаравајуће-мамљиво што могу замагљеним, посусталим и посве од боле измученим погледом да видим кроз прозор из перспективе моје болничке собе, по цели боговетни дан пратим непрестану игру овог гадног, завијајуће-хучећег и сибирски-застрашиво-зебљиво хладног ветра и три вижљасто-танане, мило-милене, лепршаво-свилене и у небо високо-дубоко, преслатко као најварљиво девојачко око, зарезане када ове зле руске ветрусине утоле и оне се поносно усправе, очаравајуће-вите брезе, моје миле сестрице сапатнице. С` временом сам се толико сродио са њима, дубоко верујем да их је сам Бог посадио управо ту да, бар мало, ублаже ову моју бољку чемерну, да ме јако заболи у грудима када их та опака сибирска ветрусина, у грудима и сам осетим како ме обузима некава грчевито-зебљива ветропирина, повије тако безобразно-јако да их изгубим из свог љубозовљивог, тражећег и милено-милујућег погледа, а када се, само који трен после тога, опет појаве, лепше, усправније и поносније него ли што бише пре, и мене та злокобна бољка у грудима мине, насмејем се и после тога све ми је лакше, лепше и слатко-надајуће да ће и моје ветрусине у грудима да утоле, да ћу и ја тако поносно да се усправим и да ће и мени једном да буде боље, макар подношљивије, издржљивије и мање бунилно-горљивије.

    Боже, како ми те моје вижљасте сестрице знају да ублаже муку и од ове проклете садашњости дубоко у моју давно-дечачку прошлост повуку. Да, биће да је таква титрава душа песничка, гледајући у те моје стално повијајуће, дрхтеће, али и увек смешеће, сестрице брезе кроз њихове магличасто-прозирне крошње ми се пред очима, као на некаквом најлепшем филму, почну да појављују сцене с` прошлошћу патинасто-замагљено-обавијених лица, али никад посве избрисаних из моје душе и мог немирног, трептавог и чемерног срца...

    Сви су ту у том мом чежњиво-сећајућем филму - моја сабраћа богослови и моје, увек страсне, сласне, али и увек часне и краткотрајајуће љубави. Занимљиво је да су сви млади и сви ми се, онако враголасто-детиње, смеше – верујем да су њихове душе ту крај мене и тим мелемом и моју душу додирују, оснажују и теше. Да, него шта, ту је и моја љубав незаборавна – моја преслатка, предивна и силно-мамећа Шумарова Вера - најслађи, најрађи и најсветлији бисер мога дечаштва. Драго ми је да се и она смеши, љубозовљиво зачикује и сваку пору на мом узаврелом телу својим небеско-слатким погледом најнежније милује...Осећам, баш ту – дубоко у мом грчеће-болном срцу, како ме тај њен преслатки смешак греје, а њена душица милено теши, а још драже ми је, то је највећи понос моје свеживотне трагедије, што нисмо остали заједно јер њене сузе, сажаљење и пољупце њене сада не бих поднео...

    Кроз свиленкасто-трептећу, шуштећу и шаптајућу крошњу те срдење моје сапатнице брезе, бар за два педља је виша од остале две њене сестрице, непрестано назирем, баш онако детиње као што би пре, анђеоским осмехом зачињено лице моје незаборавне Киће – моје сестрице близнакиње коју је Господ воздигао на Небо пре неколико деценија, а мени оставио, стално-грчеће-ридави, жал у грудима. Ох, Господе, како је та моја сестрица анђелуша кроз крошње те вижљасте брезе раширила своје детиње ручице које тако дрхтаво-чежњиво желе да ме јако, онако сестрински срце-милено, мед-медено и свиле-свилено загрле, а када ветар фијукне зачујем и њене речи:

    Бато, дођи `амо да се играмо !

    И када ме тај зов моје сестрице милином опије и придигне са ове моје, грозно-жуљајуће, болесничке постеље и када осетим жељу да ђипнем, баш онако наглавачке, кроз затворене призоре те моје болесничке собе хладно-гадна ветрусина сибирска брезе опет повије и лице од моје сестрице нестаје тако да одустајем од те своје малопређашње накане...

    Такве су те моје танане брезе, моје вижљасте сестрице сапатнице, моје тешилице и моје надалице. И њихове, стално-дрхтеће, као и моје тело које је даном сваким све више врело и увело, крошње хладни сибирац је злаћано обојио. Видим како им, све чешће и обилније, опада лишће и питам самога себе да ли и њих, као мене после ове најновије бомбе гадљивих антибиотика и грозно-мучне хемотерапије , то боли. Видим по њиховом усправљању после повијања од те ветрусине да једва чекају да утону у дуги зимски сан и престану да осећају ту гадно-зебљиву ветрусину. Верујем да оне верују да ће да дође пролеће и да ће их опет да заодене свиленкасто-зелено лишће и да ће играрија са тим ветрусинама да се настави, питам себе шта ће са мном да буде када оне у санак дуги утону. Да ли ћу после посве да изгубим наду да ћу и ја са њима да дочекам за мене то сада веома далеко пролеће... Та нада ми лабави, јер свестан сам чињенице да у животу никада нисам имао среће – неће ме, па неће. Не жалим превише, доста ми је било сузане кише, јер шум тих бреза увек осећаћу ...

    Желим вам леп, лептирав и сладак дуги зимски санак, моје танано-вите брезе, моје, преслатко-вижљасте, сестрице сапатнице !

    Крстан Ђ. Ковјенић

    P.S.

    Хвала Небесима, моје сестрице сапатнице су преживеле крвледеће сибирске ветрусине и опет се њишу, додирују небеску милину фину и машу ми, исто као пре када су облачиле рухо јесење … Да оне су зелене, свилене и мило-милене, а ја се све више сушим и тужне песме, све чешће, kroz uzdah певушим …

  4. #4
    Zainteresovan član KPCTAHK (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2018.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Moskva
    Poruke
    234
    Reputaciona moć
    4

    Podrazumevano Re: Dve karte do Holivuda

    I dodješ mi tako odnekud, biće da iz bunara sećanja, nenajavljena, snena, milena i gizdava, kao boginja, na krilima povetarca, u san blagougodiš mi i ulepšaš dolazeći dan ... Pokloniš mi svoje vrele uzdahe, anđeoske šapate, drhtave titraje i srca grčevite trzaje … Prođemo zajedno ispod svoda duge i u raj mi pretvoriš noćke duge … Poklonim ti neki uzdah..neki stih..pomislim na nas..preslušam vlastitu tišinu.. i krenem dalje.. u neki novi dan… dan bez nas.... vreme u kojem bez tebe neću nikada da nađem za dušu moju spas …

    Ime:  san15.jpg
Pregleda: 35
Veličina:  119,6 KB

  5. #5
    Obećava
    Učlanjen
    19.08.2017.
    Pol
    muški
    Poruke
    80
    Reputaciona moć
    6

    Podrazumevano Re: Dve karte do Holivuda

    Želim da budem uporan kao ovaj čovek

  6. #6
    Zainteresovan član KPCTAHK (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2018.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Moskva
    Poruke
    234
    Reputaciona moć
    4

    Podrazumevano Re: Dve karte do Holivuda

    Citat Original postavio mnogo lood Pogledaj poruku
    Želim da budem uporan kao ovaj čovek
    Daće Bog, On je uvek na strani upornog, pametnog i strpljivog raba Njegovog !

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •