ŽIŽEKOVI VICEVI
(Jeste li čuli onu glupavu o negaciji i Hegelu ?
Da li je bolja, naročito za tura, kul-tura, ili kul-inarika ?)
------------------------------------------------------------
Slavoj Žižek
Da, takav je taj, hvala Bogu uvek isti – vetropir čisti, kao i svi drugi »hegelovski komunisti«, moj drugar još iz vremena kada smo ga upoznao na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, tada je već, iz druge – zato što mu je prvi rad bio odbijen zato što je premalo marksistički, imao magisterij iz filozofije, zajedno počeli da idemo trnovitim intelektualnim putevima, stazama i bagazama sve do dna dna filozofskoga bezdana … Naši putevi su se razišli posle 3-godine studija, sam sam morao na Univerzitet u Padovi, bila je nakakva razmena studenata, svetu smo tada, kao i sada, davali one najbolje, najvrednije i najnadarenije buduće intelektualce, a od tog istog sveta dobijali one najgore, najrazvratnije i najbednije, u svakom pogledu. Da, takva nam bi sudbina, naši putevi su nam se još tada zauvek razdvojili i nikada nas više nisu spojili …Nosili su nas razni vetrovi, šibale mećave i oluje, nisu nas zaobilazili ni gromovi, rušeni su nam bili mostovi, ali ostali smo mislima povezani i zaljubljeni u istu damu – filozofiju… Zanimljivo je napomenuti da su nam i ova dva puta bili isti – životni – u istoj kasarni, Petrova gora« u Karlovcu, smo započeli služenje vojnog roka, JNA, a odslužili u kasarni »Prečko« u Zagrebu, i intelktualni – obadva smo, »parisko hoždenije po mukah i drhtaja nejačkih rukah«, studirali na Universite Paris-VIII pod mentorstvom Jacques-Alaina Millerja, Lacanovoga zeta in intelektualnega baštinika…Kad-god mi je teško, kada me smore brige, iscrpe žene i umore starodavne knjige, kada me život mesi i nagon udara po kesi u ušima kao da začujem ove njegove šarlatanske, najčešće sočno-vulgarne, mudrosti a la:
»Kiki, da li si čuo onu masnu o Platonu, kulturi i njuegovoj curi ?«
»Ovo moraš da znaš – Aristotel naš je bio veliki lakrdijaš ?«
»Profesore, shvatio sam bit i sa glipostima nemoj me više morit`« - tako se je, vrlo često obraćao našem nekadašnjem profesoru Ivanu Urbančiču i sl.
Tada nasmejem se, odmahnem rukom, uzdahnem, onako duboko iz duše prepojene setom, njegova, uvek nasmejana, onako šarlatansko od uveta do uveta, faca mi ispred očiju nestane, zaborav zamagli te davene dane i sve mi posle bude lakše, podnošljivije i pozitivnije …
Filozof Slavoj Žižek (rođen u Ljubljani 21. 03. 1949.) i jedan je od najuticajnih svetskih mislilaca, sinonim za provokativnu, baš onako sokratovski obojenu i začinjenu obiljem ironije, i pronicljivu misaonost, razjaruje i uzburkava stanje svetske mislenosti, a sam se najrađe pretstavlja kao »hegelovski komunista«. Napisao je preko 50 knjiga, na stotine članaka i učestvovao u mnogim filmovima. O njemu ja napisano dosta knjiga, od stripova do kritičko-polemičkih studija, i snimljeno nekoliko filmova…
Žižekovi vicevi su kolekcija šala koje preferirao, vrlo često samoga sebe citirao i interpretirao, u svojim naučnim radovima. Često su upravo vicevi i šale uvod u lavirinte filozofije, bilo da je to freudovski, vulgarne, ponarodele ili netačne, čistokrvne Sokratove aporije, ali inspirativne i uvek provokativne šege Istočne Evrope. Iz Žižkevih objavljenih dela i još neobjavljenih rukopisa je norveški pesnik Audun Mortensen, samo pesnici motu da osete i dodirnu duši filozofa, prvi sačino zbirku njegovih viceva.
Negde između prvovrstnih zbirki filozofskih šala (Jeste li čuli onoga o Platonu ?) i političkih viceva (Aristotel i krmača razglabaju o politici) nađemo Žižekove viceve koji se prepliću sa oba područja: mudrosti i ideologija. Iz filozofskih traktata koji su poznati po lepljenju idejnih nijansi sa vezivom humora je najbolje i najistaknutije primere sakupio u zbirku norveški pisac, južnokorejskog porekla, Audun Mortensen, a sam Žižek je u izdanju na slovenački jezik napisao predgovor u kojem razobliči svoju filozofiju koju sam naziva ovim imenom – "bresplodnost samožrtvovanje".
Srž te zbirke su vrlo golicavi odlomci gde pored samoga vica uvek dobijemo »nešto više« . Vulgarnost, perverznost i, sočno-bezobrazna, banalnost su odskočna deska za tematiziranje rasizma, snobizma, aristokratizma, Isusa (i, naravno, Marije Magdalene), boljševizma, hladne rata, američkih predsednika, polnih (ko)relacija, feminizma, uskogrudnosti, korupcije, političke (ne)korektnosti, porodice, medija, Boga, Hollywooda, nacionalizma, psihoanalizma, mazohizma, a sve to potkrepljuje i dokazuje iz različitih virova: židovstva, grčke mitologije, hrišćanstva, balkanskog šarlatanstva, ali i savremene i popularne nauke. Smeh se opet pokaže kao osveženje, inspiracija i nadahnutost zdrave i ljubopitljive misaonosti. Smeh nije greh, a misliti nekome zlo – veliki greh je samo to, moj brajko …
Krstan Đ. Kovjenić
одавно нисам чуо смешнији виц 
