Свети Зосим Тумански

О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку.
Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију.

Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је.
За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га.
sveti zosim tumanski

У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње.

Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву.

http://manastirtumane.org/sveti-zosim-tumanski/

" Sinaiti i njihov značaj u životu Srbije XIV i XV veka- knjiga mitr. Amfilohija

preuzeto sa sajta mitropolije cg

Amfilohije, jeromonah (1981) Sinaiti i njihov značaj u životu Srbije XIV i XV veka. u: Manastir Ravanica 1381-1981, Spomenica o šestoj stogodišnjici, Beograd, 114

Pre nego što počnemo sa podrobnijim izlaganjem o Sinaitima i njihovoj ulozi u životu Srbije XIV i XV veka, kao i sa izlaganjem o duhovnom pokretu vezanom za njihovo ime, neophodno je odgovoriti na nekoliko pitanja. Prvo pitanje: Otkuda naziv „Sinaiti“?
Sa njim je u neposrednoj vezi i drugo pitanje: Ko su i kakvog su porekla bili „Sinaiti“? Kao i još jedno: Otkuda oni u Srbiji XIV i XV veka?

Nema nikakve sumnje daje naziv „Sinaiti“ vezan, posredno ili neposredno, za Sinajsku Goru. Sinaj je od davnina bio privlačan za pustinjake, kao mesto bogojavljenja i tajanstvenog susreta između Boga i Mojsija u kupini neopalimoj. Od vremena cara Konstantina, osobito od vremena cara Justinijana, kada je osnovan čuveni manastir na Sinaju, Sinaj je postao jedan od najznačajnijih duhovnih centara hrišćanske vaseljene.[154] Nalazeći se u stalnoj duhovnoj vezi sa Palestinom i njenim duhovnim centrima, kao i sa egipatskom pustinjom, prebogatom monaškim naseobinama od najranijih vremena, sinajski monasi i pustinjaci su vremenom stekli poseban ugled i postali nosioci sinajskih duhovnih predanja i iskustva, koja su ličnim dodirom ili preko spisa pisanih od strane sinaitskih podvižnika bila prihvaćena i izvršila veliki uticaj kako na Istoku tako i na Zapadu. Pored Anastasija i Nila Sinaita, Filoteja Sinaita i drugih sinajskih podvižnika i pisaca, posebnu ulogu je odigrao prepodobni Jovan Lestvičnik sa njegovom „Lestvicom“, koja je veoma rano bila prevedena i na slovenski jezik i poslužila kao najbolji most i veza slovenskih zemalja sa sinajskim duhovnim predanjima.[155]

Što se tiče srpskih veza sa Sinajem, one potiču još od vremena Svetog Save. Prilikom svog drugog putovanja na Istok Sveti Sava je dao bogat prilog za obnovu Kalomonijskog manastira u Zajordanskoj pustinji, koji je služio kao odmaralište za poklonike Sinaja.[156] Svetu Četrdesetnicu on provodi na Sinajskoj Gori u postu i molitvi.[157] Rukopisne knjige srpske recenzije iz XIII veka u Sinajskom manastiru svedoče o prisustvu u to vreme srpskih monaha na Sinaju. Tako, na primer, u psaltiru Srpske recenzije XIII veka iz manastira sv. Ekatarine na Sinaju, nalazi se heruvimska pesma pisana ćirilicom, verovatno zapisana nešto kasnije od nastanka samog psaltira. Ovaj ćirilski tekst trebalo je da posluži srpskim kaluđerima koji su tu živeli ili hadžijama, koji su posećivali Sinaj.[158] Veze Srbije sa Sinajem i duhovni uticaj Palestine i Sinaja na nju produžili su se kroz ceo nemanjićki period. O tome svedoči i briga kraljice Jelene i njenih sinova Dragutina i Milutina o Sinajskom manastiru: ona je bogato obdarila manastir u kome je krajem XIV veka bio i jedan iguman Srbin, po imenu Joanikije.[159] Za Jelenu, ženu Uroša I, kaže se da je imala „duhovne oce u svetom Božjem gradu Jerusalimu, na Sinaju, Raiti i u Svetoj Gori Atonskoj“; ona se njima ispovedala i slala im bogate darove.[160] Jake veze Srbije sa Sinajem su potvrđene i u vreme cara Dušana, a i posle njega. Za vreme Dušanovo Dubrovčani su plaćali danak za predati im manastir u Stonu na Pelješcu ne samo manastiru Sv. Arhanđela u Palestini, nego i manastiru Sv. Bogorodice na Sinaju. Dušanovu povelju Bogorodici Sinajskoj potvrđuje i car Uroš 24. aprila 1357. godine „pod Prizrenom na Ribnici“.[161] Te veze Srbije sa Sinajem od vremena Svetog Save obično su išle preko Palestine. U Palestini je, pored stalnog priliva poklonika, postojalo nekoliko srpskih metoha (metoh Sv. Đorđa u Akri i metoh Sv. Jovana Bogoslova na Sionu u Jerusalimu, koje je otkupio još Sveti Sava za srpske monahe i poklonike); u docnije vreme su čak i Lavru Svetog Save Osvećenog držali u svojim rukama monasi srpskog porekla. Osobito su postojale tesne veze između manastira Svetih Arhanđela, zadužbine kralja Milutina u Palestini, i Sinajske Gore.

Prisustvo Srba monaha u Palestini i na Sinaju potvrđuju i brojni srbuljski rukopisi: po broju oni, među slovenskim rukopisima čuvanim na Istoku, dolaze na prvo mesto. Većina tih rukopisa potiče iz XIV veka. Neki od tih rukopisa su doneti na Istok sa Balkana, neki su pisani na Sinaju, a neki opet u Palestini. Ima ih dosta i iz XV veka, a javljaju se sve do XVIII veka. Sve to potvrđuje neprekidne veze Srba sa Palestinom i Sinajem.[162]..."
...

https://beleske.wordpress.com/razno/sinaiti-i-njihov-znacaj-knjiga-jm-amfilohije/

Manastir Tumane - Đerdapski Ostrog
Isposnica Svetog Zosima

Jel i on svetac u SPC

jeste

Ко не зна какви су то људи - Светитељи Божји,
или има негативно предубеђење о њима, ево
једног надахнутог текста једног Светитеља:

''Има злурадих људи који мисле као да је време донело Христу величину, и као да се у првим вековима Хришћанства није тако високо мислило о Господу као што се о Њему мислило у познија времена. Ништа лакше него разбити ту неистину. Ево како св. Кирил Јерусалимски пише о Господу Христу: "Ово је Онај који јесте и који је био, Оцу Соприсносуштни, Јединородни, Јединопрестолни, Равномоћни, Свесилни, Беспочетни, Несоздани, Неизменљиви, Неописани, Невидљиви, Неизречени, Непостижими, Необухвативи, Недомисливи, Неограничени. Овај је сијање славе очеве (Јев. 1, 3). Овај је начертање суштатства свих твари. Овај - Светлост светлости, сијајућа из недара Очевих. Овај - Бог богова (Пс. 49, 1) и од Бога Бог што се да узнати. Овај - извор живота (35, 10) од извора живота Очевог проистичући. Овај река Божја (45, 5; 64, 10) што исходи из бездне Божје но не одваја се. Овај - ризница доброте Очеве и бесконачног блаженства. Овај - вода живота (Јов. 4, 14) што живот свету дарује. Овај је луч несоздани, што се рађа но не одсеца од првосветлећег Сунца. Овај је Бог Слово (Јов. 1, 1) што је једним словом све твари из небића у биће саставио... Ово је Онај који је нас створио по образу Божију, а сада се Сам учинио човеком по образу нашем. Човек, но уједно и Бог." И дан-данас, после 16 столећа откад је ово вероисповедање написано, Црква Православна држи ову исту веру, од речи до речи, од слова до слова.''

Св. Николај Велимировић

Da li se njemu Bog javio?

''Сведочанство о Богу које долази кроз очи, може нас и довести у сумњу да смо и ми чеда Божја. Али сведочанство које нам долази из срца, од Духа Божјега, не оставља ни најмање сумње. То Бог сведочи о Богу. Какве ту може бити сумње? И милује нас Бог Дух Свети у самоме срцу бића нашег. Какве ту може бити сумње? Не; него тада ми знамо и осећамо сасвим поуздано, да је Бог - Отац, а ми - чеда Божја. Ничије слуге, ничији робови, но - чеда Божја.''
Св. Николај Велимировић

Bogomolj@c:

''Сведочанство о Богу које долази кроз очи, може нас и довести у сумњу да смо и ми чеда Божја. Али сведочанство које нам долази из срца, од Духа Божјега, не оставља ни најмање сумње. То Бог сведочи о Богу. Какве ту може бити сумње? И милује нас Бог Дух Свети у самоме срцу бића нашег. Какве ту може бити сумње? Не; него тада ми знамо и осећамо сасвим поуздано, да је Бог - Отац, а ми - чеда Божја. Ничије слуге, ничији робови, но - чеда Божја.''
Св. Николај Велимировић

Kliknite za proširenje...

Bog baš voli ljude!

Biblijski potop i masovno ubistvo!

Da bi nеко nešto razumeo u matematici, najpre mora prihvatiti, usvojiti, razumeti osnovne aksiome (oni su polazni, oni se ne dokazuju). Tek potom, na temelju aksioma, slede leme, teoreme, korolari itd.

Tako i u Bogosloviji. Aksiom je da je ovaj svet, i svi svetovi, vlasništvo njegovog Tvorca. Pa dalje, aksiom je da je On svemoćan. Pa da On uređuje (dizajnira, kako sada kažu) to Svoje vlasništvo kako On hoće - kako nam je i objasnio u jevanđeljskoj priči o baštovanu.

(Baštovan neke biljke iskorenjuje, koje su po njegovom mišljenju nekorisne, prema njegovoj nameri šta želi učiniti od svoje bašte i kakvu joj je ulogu namenio, dok neke druge zaliva, kalemi i rasađuje.)

Tako i Bog. Dok je čovečanstvo bilo mlado, nekoliko pokolenja iza Adama i Eve, to ''čupanje korenja /// rasađivanje'' je bilo brutalno. To moramo shvatiti i uklopiti u naše shvatanje milosrđa i dobrote samo na 1 način: kao Božju suverenost da uređuje Svoj svet po svojoj volji, ne pitajući svoja stvorenja da li im se to sviđa ili ne. Zvuči surovo, ali tako je. (Tako je moralo biti. Najbolje je tako kako se odigralo. Nije moglo bolje, bezbolnije. Moralo je da boli...) Ako te aksiome ne shvatamo, ne možemo dalje ništa shvatati.

Ako ovo shvatamo, dalje moramo i ove ''teoreme'' (da se izrazim matematički) shvatiti:

Ovaj svet nije konačni cilj Božji. Nije stvorio svoja stvorenja da u njemu blaguju i zahe*avaju se kako im se sviđa, ne misleći ni o svojoj sadašnjosti ni o budućnosti. To tako ne hoda. Ovaj svet i naši životi, svaki pojedinačno, imaju svoju svrhu, svoj smisao. Koji im je od svog Tvorca i vlasnika narečen. On je eshatološki: sa pogledom u budućnost. Tamo gde naše duše idu, i gde i kako će da borave do sveopšteg vaskrsenja, i kako će im tamo biti, i šta će tamo raditi, i čemu će i kako i tamo Bogu služiti...... sve ovo moramo pokušati da shvatimo. Jer, ako ne pokušamo, nećemo napredovati u svom poimanju ovog sveta i našeg života. Ostaćemo večito, rigidno, pri svojim ''detinjastim shvatanjima''. Takvi ljudi nemaju pitanja; štaviše, ne zanimaju ih ni pitanja ni odgovori. Verujem da takvih nema na ovom forumu, jer ne bi ovde bili prisutni.

Pozdrav Brate.

Bogomolj@c:

Da bi nеко nešto razumeo u matematici, najpre mora prihvatiti, usvojiti, razumeti osnovne aksiome (oni su polazni, oni se ne dokazuju). Tek potom, na temelju aksioma, slede leme, teoreme, korolari itd.

Tako i u Bogosloviji. Aksiom je da je ovaj svet, i svi svetovi, vlasništvo njegovog Tvorca. Pa dalje, aksiom je da je On svemoćan. Pa da On uređuje (dizajnira, kako sada kažu) to Svoje vlasništvo kako On hoće - kako nam je i objasnio u jevanđeljskoj priči o baštovanu.

(Baštovan neke biljke iskorenjuje, koje su po njegovom mišljenju nekorisne, prema njegovoj nameri šta želi učiniti od svoje bašte i kakvu joj je ulogu namenio, dok neke druge zaliva, kalemi i rasađuje.)

Tako i Bog. Dok je čovečanstvo bilo mlado, nekoliko pokolenja iza Adama i Eve, to ''čupanje korenja /// rasađivanje'' je bilo brutalno. To moramo shvatiti i uklopiti u naše shvatanje milosrđa i dobrote samo na 1 način: kao Božju suverenost da uređuje Svoj svet po svojoj volji, ne pitajući svoja stvorenja da li im se to sviđa ili ne. Zvuči surovo, ali tako je. (Tako je moralo biti. Najbolje je tako kako se odigralo. Nije moglo bolje, bezbolnije. Moralo je da boli...) Ako te aksiome ne shvatamo, ne možemo dalje ništa shvatati.

Ako ovo shvatamo, dalje moramo i ove ''teoreme'' (da se izrazim matematički) shvatiti:

Ovaj svet nije konačni cilj Božji. Nije stvorio svoja stvorenja da u njemu blaguju i zahe*avaju se kako im se sviđa, ne misleći ni o svojoj sadašnjosti ni o budućnosti. To tako ne hoda. Ovaj svet i naši životi, svaki pojedinačno, imaju svoju svrhu, svoj smisao. Koji im je od svog Tvorca i vlasnika narečen. On je eshatološki: sa pogledom u budućnost. Tamo gde naše duše idu, i gde i kako će da borave do sveopšteg vaskrsenja, i kako će im tamo biti, i šta će tamo raditi, i čemu će i kako i tamo Bogu služiti...... sve ovo moramo pokušati da shvatimo. Jer, ako ne pokušamo, nećemo napredovati u svom poimanju ovog sveta i našeg života. Ostaćemo večito, rigidno, pri svojim ''detinjastim shvatanjima''. Takvi ljudi nemaju pitanja; štaviše, ne zanimaju ih ni pitanja ni odgovori. Verujem da takvih nema na ovom forumu, jer ne bi ovde bili prisutni.

Pozdrav Brate.

Kliknite za proširenje...

Nikome se Bog nikada nije javio!

Brate moj,
jednom sam te prijavio zbog ove lažljivosti kojom me čašćavaš, pa neću više. Vidim da ti je takva narav, nevaspitana i svađalačka. I okrećem ti drugi obraz.
A lažov nisam. Pred Bogom je zabranjeno lagati. Svedočiti lažno. Štaviše, u pitanjima vere, vernik je dužan da svoju veru ispoveda onako kako Crkva kaže. Jer je ona "stub i tvrđava Istine". Ja sam se u istine / dogmate / vere najpre uputio, koliko mi je Bog dao. I tako ispovedam i tako svedočim.
Hristos između nas.

Bogomolj@c:

Brate moj,
jednom sam te prijavio zbog ove lažljivosti kojom me čašćavaš, pa neću više. Vidim da ti je takva narav, nevaspitana i svađalačka. I okrećem ti drugi obraz.
A lažov nisam. Pred Bogom je zabranjeno lagati. Svedočiti lažno. Štaviše, u pitanjima vere, vernik je dužan da svoju veru ispoveda onako kako Crkva kaže. Jer je ona "stub i tvrđava Istine". Ja sam se u istine / dogmate / vere najpre uputio, koliko mi je Bog dao. I tako ispovedam i tako svedočim.
Hristos između nas.

Kliknite za proširenje...

Dokaži mi postojanje Boga i ja ću ti se izviniti.

Oko magazin: Tajna manastira Tumane