Nedostatak emocija

Postovani, nisam ranije imao priliku da pricam o ovoj temi, odlucio sam da napisem nesto o ovom svom "problemu" jer sam poceo da primecujem drasticne promene u mom raspolozenju.Naime ranije nisam imao ovakvih problema, iako sam odrastao u nasilnoj okolini okruzen svakakvim ljudima, ja sam uvek bio onaj najmeksi emotivac, pazio sam cak i kako sam prelazio ulicu, uvek sam postovao zakone bezobzira na bilo sta, tada sam bio covek ako tako mogu da kazem, ali da se vratim ovoj temi koja me jako zanima, napisacu vam kako se to sve odigralo ukratko.Probudio sam se jedno jutro i sve je bilo normalno, ali sam zapravo shvatio da nesto nije uredu sa mnom, shvatio sam da ja nemam vise nikakve osecaje, ne znam kako to da vam objasnim osecam se kao da su sva moja osecanja i sve moje emocije nestale, cudan osecaj, cudan je jer sam ranije znao kako je to voleti i sada znam, ali ne razumem uopste, moglo bi se reci da sam cak i sklon manipulacijama i prevarama jer ne osecam nikakvu grizu savest, niti ja uopste i imam savest, cak vise nemam savesti ni za svoje roditelje.Jednom prilikom pored nedaleko od mene dogodio se udes, i jedna osoba je ozbiljnije povredjena, uprkos vristanju i zapomaganju drugih ljudi ja sam samo nastavio dalje, cak mi se ni otkucaji srca nisu poremetili, kao da sam mrtav skoro pa ni ne osecam nikakve osecaje, a da vam ne spominjem i osecaj koji me navodi da nekog povredim jako, ali na psihicki nacin da ga mucim psihicki.Borim se svom snagom protiv tog demonskog poriva u meni, moram da spomenem da sam pre nekih 2 ili 3 godine doziveo jedan stravican panicni napad, koji mi je bukvalno slomio karakter, nakon toga meni je bilo sve normalno, osecao sam se normalno, ali ovaj novi osecaj se odjednom rodio u meni, ne znam da li je ovo sto mi se dogadja privremeno ili je to neki poremecaj licnosti, nikada ranije se nisam osecao ovako, ovo je nesto sasvim cudno za mene.Ako neko ume neka molim vas objasni,
Hvala vam unapred!
ps:imam 19 godina.

To nema veze s emotivnoscu vec s svesnoscu. Zamisli da lekari padaju u nesvest svaki put kada neko dodje s prelomom noge ili ruke? Ne, druze, ljudi se zajebavaju, pijuckaju kafu i gledaju svoja posla. Na taj nacin ce najlakse da pomognu osobi koja pati.

A nije ni svako ko pati u problemu.

Udes je svakako nesto za sta se treba uhvatiti za glavu, pre svega u neverici da je tako lako izgubiti zivot. Ljudi ponekad postaju manje svesniji toga koliko je lako da si danas tu, a sutra nisi, te olako uzimaju sve sto kazu i rade bez mnogo gledanja ka tome sta su do sada postigli, a sta nisu. Tako da udesi ili sahrane znaju da ljudima donesu malo perspektive u zivotu koji je veoma prolazan, a neki koji dugo cekaju na to da nacine/ucine neku akciju automatski menjaju svoja ustajala stanja sto emotivna, sto karakterna. To se lako desava, dovoljno je samo nesto malo da im uzdrma taj imaginarni mehuric zastite, te da im se svest povisi na malo veci nivo gde odmah postaju bolji ljudi, sto za sebe, sto za ljude oko sebe.

Ti jednostavno nisi deo te generacije koja svaku tragediju vidi kao povod za emotivni burst, a mozda jednostavno imas zakasnelu emotivnu reakciju (kao sada na ovom forumu) odakle pokusavas da nesto naucis o sebi i za sebe.

Suviše je ovo malo podataka da bi se moglo nešto zaključiti, ali evo par pretpostavki zašto je moglo da dođe do ovog ''nedostatka emocija'' ili kako se stručno zove, zaravnjenog afekta:

- odrastanje u nasilnoj okolini, naročito bez prave podrške od strane roditelja, može navesti emotivnog čoveka da krije i potiskuje svoju emotivnu stranu, iz straha da ne bude povređen, znači da bi sebe zaštitio. Dugoročno gledano, ovo potiskivanje može dovesti do zaravnjenog afekta, gde više nema straha za sebe ali nema ni tkz. pozitivnih emocija, niti empatije.
U neku ruku je kao da si ovim negiranjem svoje emotivnosti, izdao sam sebe.

- potreba da nekog povređuješ može biti od toga što si usvojio pravila ponašanja te nesilne okoline, možda posle dugog opiranja tome, jer ipak praviš razliku uzmeđu dobra i zla, i sad imaš unutrašnji konflikt... a može biti i posledica griže savesti i potrebe da ''kazniš'' sebe time što ćeš uraditi nešto očigledno loše, posle čega znaš da sledi neki vid kazne okoline, ali gde bi dobio priliku da skreneš pažnju na sebe i problem koji imaš.

Ljudska psiha komplikovana i ove stvari su jako štetne, pa ako misliš da ne možeš sam da se izboriš s ovim (što je obično jako teško uvek a pogotovo kad imaš samo 19 godina) možda bi najbolje bilo da se posavetuješ sa stručnim licem, neki dobar psihoterapeut bi mogao da ti pomogne i nemoj da se plašiš da se nekom obratiš za pomoć.

"U situacijama kada su nasa emocionalna osecanja suvise bolna ili neprijatna, mi smo u stanju da sebe anesteziramo. To je prilicno jednostavna stvar. Prizor jednog tela, raskomadanog tela, uzasava nas. Ali, ako takva tela gledamo svuda oko sebe, dan za danom, ono sto je uzasno postaje normalno i mi gubimo osecanje uzasa. Mi ga jednostavno iskljucimo. Nasa sposobnost da osecamo uzas potpuno otupi.Krv vise ne vidimo, ona za nas vise nema mirisa, ne osecamo vise njenu agoniju. Nesvesno, mi pocinjemo da zivimo pod anestezijom."
https://forum.krstarica.com/showthread.php/383559-Anestezija

N3Wz:

A nije ni svako ko pati u problemu..

Kliknite za proširenje...

pa jeste valjda il misliš liže rane, mislim možda nemaš šta da mu dodaš nego da ih sam liže

a ovo gore, pa dobro, bio udes, ljudi pomagali, nemaš ti tu šta da uradiš, to je i ko ono kad si ravnodušan na sahrani nekog ko ti je bio drag ali možda ne baš prvi krug ljudi, jedno je da ljudima deluješ da nisi psiho, drugo je da ne radiš psiho stvari a treće je kad si kao emotivan ali nekad to pobegne
možda je i to i za ispovest ako ti je to ok

il možeš da priđeš da pomogneš ne moraš tu biti emotivan... il zvati hitnu pomoć i policiju... ili je to uradio neko pre tebe