Što se tiče Stefana Nemanje i njegovog osvajanja Duklje ne znam šta bih rekao, jer iskreno ne poznajem bap najbolje sva dešavanja u vezi te teme.
Znam samo da jedni tvrdi kako su Nemanjići pokorili Duklju, kako su oni njeni krvnici, okupatori, agresori, da su nasilno asimilovali i poporavoslavili... Baš je Kilibarda rekao jednom da su Nemanjići jedini koji su u istoriji uspeli da pokore Crnu Goru.
Druga strana tvrdi da su Nemanjići oslobodioci Duklje, ujedinitelji, da su oni samo istrebljivali neke latine...
Gotovo identična priča kao za 1918. godinu.
Meni je u celoj ovoj priči smešna i zanimljiva jedna tvar - Nemanjići su nasilno popravoslavili stanovništvo Duklje, a CPC je izbacila Nemanjiće iz crkvenog kalendara upravo zato što su oni agresori i okupatori Crne Gore.
Pa da li taj nesrećni Miraš i njegova vesela družina raspopova shvataju da Nemanjići nisu uradili to za šta ih optužuju da oni danas ne bi bili to što jesu i da ni bi uopšte imali tu svoju crkvu u pokušaju?
Tu se radi, na prvom mestu, o nekritičkom čitanju nemanjićkih hagiografskih izvora u kojima se nalazi taj citat koji neki izvlače iz konteksta. Iskreno, ne možemo ih u celosti kriviti jer su žitija Nemanjića za sada strašno slabo proučena. Postoji celi niz pojedinačnih radova, naučnih rasprava, koje dotičnu ovaj ili onaj problem. Ali žitija do današnjeg dana čekaju kritičku obradu. No, rekoh
u celosti zato što je ipak potrebno uzeti bar neku leksikografsku odrednicu da se čisto ne greši u tumačenju. Osnovna greška koju ljudi prave kada čitaju pisane izvore stare i po više vekova je ta što misle da je dovoljni možda samo prevesti, ili jezik osavremeniti. A prevod
kroz vekove nije samo bukvalni. Elem,
da pogledamo i sporni citat iz žitija Sv. Simeona od Stefana Prvovenčanog:
Стефан Првовенчани:
А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас.
Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога.
Jedno od starih slovenskih značenja reči grad jeste postojanje utvrđenja, utvrđeno mesto (
LSSV, mada je to najjasnije objasnio Miloš Blagojević u
Grad i župa — međe gradskog društva). Ono što ovaj pasaž u Nemanjinom žitiju znači, kada se detaljno rastumači, jeste da su
grčki vojnici (pošto se dukljanska država bila nalazila, kao što smo nekoliko stranica unatrag ukazali, pod direktnom upravom Vizantije, sa vizantijskim posadama, a knez Mihailo po svemu sudeći figurirao manje-više kao marioneta dosta ograničenih nadležnosti) bili isterani, odnosno pobijeni, a da su utvrđene zidine bile porušene. U slučajevima da je neko područje osvojeno, ili da je uspostavljena neka nova centralna vlast, utrvrđenja se ruše. Zašto? Zato što su zidine potrebne samo u slučaju opasnosti. Obično, one se nalaze na granicama države. Postoje, na primer, u izuzetno feudalizovanim država, jer je velikašima bitno da mogu da pruže otpor. U istoriji Francuske ili Engleske srednjeg veka pitanje prava zidina i njihovo rušenje jedan je veliki aspekt borbi centralne vlasti protiv partikulariteta. Koja je uloga bila zidinama ovde, i to čak toliko intenzivnih? Pa nije bilo to radi Dioklitije; ta su utvrđenja bila sastavni deo okupacionog sistema romejske vojske.
Što se tiče Kotora, on je bio
pošteđen iz razloga što je bio predviđen da bude primorska prestonica države. Kao glavna luka, u kojoj će biti i flota ukotvljena, od velikog je značaja da opstanu čvrste zidine; to je Srbima moglo posebno postati jasno kada su videli značaj zidina Dubrovnika, koji je odolevao. Da je Dubrovnik bio uspešno zauzet, vrlo moguće je da bi i kotorske zidine bile porušene. No, ovde je bilo od velikog značaja jer su vrlo blizu nalazi glavni takmaci na moru; Dubrovnik i Venecija, a nedaleko preko puta Jadranskog mora bila je i Ankona. Osim toga, znamo još od ranije da je u Kotoru postojao neki dvor Vojislavljevića. Moguće je da je kotorski
grad ostao između ostalog i iz tog razloga (odnosno da su se sve karte
poklopile) jer se radi o nečemu od kulturno-istorijskog i državno-političkog (dinastičkog) značaja.
E sada, da se osvrnemo na ključ stvari:
kakvo je bilo stanje urbanizacije i generalno privrede ovih centara pod vlašću Nemanjića?
Nastupa zlatno doba zetskih gradova kakvo nije bilo nikada pre toga, niti se ikada ponovilo u istoriji. Od kada je Nemanja osvojio te gradove, svi su procvetali i procvat će trajati sve do smrti cara Uroša, odnosno do razdoblja kada u ovaj region ulazi kao faktor Mletačka republika koja gotovo bukvalno uništava sva ta mesta, pretvarajući ih u svoje kolonije. Dukljanske gradove zahvata nagli talas demografske eksplozije, urbanizacije, velikog privrednog rasta, sudsko-administrativnog uređenja odnosa (Kotor, Bar i Budva dobijaju uređene statute) i velikog procvata inteligencije i kapitala, usled čega su stvorene cele ugledne dinastičke familije (npr.
Buće) koje su se raspršile po srpskim zemljama i šire Balkanskom poluostrvu, što kao savetnici, što kao carinici, upravnici i koordinatori karavanskom trgovinom. Da dopunim to citatom Živka Andrijaševića iz
Istorije Crne Gore (str. 23):
Ж. Андријашевић:
..владавина Немањића Зетом може се сматрати раздобљем њеног економског напредовања и изградње уређеног система власти. Развија се трговина и занатска производња, расте извоз, а стабилан систем земљишних односа доприноси развоју аграрне дјелатности. [,,] Приморски градови постају значајни извозни центри занатских, пољопривредних и рударских производа из залеђа. У првој половини XIII вијека посебан значај добија рудник сребра Брсково, недалеко од Мојковца. Економски развитак Зете у вријеме немањићке власти и стално повећавање обима трговачких послова, допринио је побољшању комуникација на њеном простору, као и путних веза са окружењем. Главни путеви повезивали су Котор са Скадром, Баром, Оногоштом и Подгорицом, а Оногошт, Скадар и Подгорицу са Брсковом.
Kotor je imao impozantnu trgovačku flotu, u jednom trenutku bio prešišao i Dubrovnik. Mlečani su ljubomorno pisali o njoj, dok je kotor imao konzularna predstavništva šriom Sredozemlja (po raznim mestima između Tunisa i Krima). O darovanjima starim (rimokatoličkim) zadužbinama Vojislavljevića smo već govorili na ovoj temi, u vreme diskusije o Sv. Jovanu Vladimiru. Mislim da smo pomenuli i da su doslovno Nemanjići utemeljivači Barske arhiepiskopije, koja postoji od 1199. godine pa sve do današnjeg dana. Doslovno, ne postoji ni jedan jedini segment, kada bismo probali izdvojiti kao izolovani primer, radi predstave
loše vladavine Nemanjića Zetom. I to su nekada i znali; i u komunističkom razdoblju i brojni istoričari suverenističke orijentacije, pisali su tako o nemanjićkom razdoblju. Tako da, svakoga ko spomene ovo blatnatno krivotvorenje istorije treba upitati da li, pošto je očigledno to jedna vrlo pozitivna stvar, predlaže da srpska vojska poruši malo gradove po Crnoj Gori opet, da se konačno vrati nešto barem približno slično tom vremenu pre više od šest stotina leta.
A za korene ove zablude, po svemu sudeći, treba se zahvaliti pokojnom Branku Pavićeviću. 
Po mom mišljenju nije Dioklitija naprasno nastala u X stoleću; verujem da ima dosta dugu, ali ne samo šire gledano, nego i regionalno, bez doslovno ikakvog značaja (iliti, kao mala vratanca za kontrolu strateških gradova, odnosno vizantijsko mešanje u srpske političke prilike.
