Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.128
Otprilike u ovo vreme, desili su se sudbonosni događaji pre 18 godina (dovoljno za celo punoletstvo, a da li su sazrele sve naše percepcije o tom događaju?). Septembra 24. 2000. godine bili su održani neustavni, protivzakoniti izbori za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, na osnovu političkog dogovora koalicije Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Jugoslovenske levice sa Socijalističkom narodnom partijom Crne Gore i Srpskom narodnom strankom. Pored toga što su ti sami izbori bili kršenje ustavno pravnog poretka SRJ, jer su bili raspisani direktni izbori za republičko veće savezne skupštine, tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević, čije je predsednikovanje trebalo da istekne u julu 2001. godine, odlučio je da skrati sopstveni mandat i uvede nelegalno direktne izbore za poziciju, te koji će biti održani simultano sa parlamentarnim (od Miloševića će dosta docnije inspiracije povući njegov naslednik Boris Tadić, skraćivanjem svog mandata radi predsedničkih izbora u isto vreme sa onim za narodnu skupštinu). Iako se radilo o nezakonitim izborima, opozicija je, suprotno pristupu za vreme parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji 1997. godine, odlučila da im pruži legitimitet svojim učešće u celini.
Najveći opozicioni savez, Demokratska opozicija Srbije, na tim je predsedničkim izborima istakla Vojislava Koštunicu kao svoj zajedničkog kandidata. Prema svim istraživanjima javnog mnjenja, Koštunica je bio ubedljivi favorit na tim izborima, ali je postojalo otvroeno pitanje da li Koštunica može Miloševića pobediti u prvom krugu (ankete su davale Koštunici u procentima 51,5, 58,9, 51,1, 46,7 i 45,1 podrške, iz čega se može izvući 50,5% podrške kao srednja vrednost). Jedini potencijalni Koštunicin protivkandidat bio je i tadašnji aktuelni predsednik, čija je podrška prema istraživanjima javog mnjenja (koje su, doduše, isključivale područje Kosova i Metohije) bila 32,5 posto (33.8, 28,8, 29,5, 32,3, 38,3). Značajan sunovrat popularnosti Miloševića i partija koje su stale iza njega uzrokovan je bio dugogodišnjom izolacijom zemlje i teškim nacionalnim porazima; sankcije su dovele do toga da je dohodak spao na jednu desetinu onog iz 1989. godine, sa stopom nezaposlenosti od skoro 27 procenata; stotine hiljada srpskih izbeglica i raseljenih lica našle su svoje utočište u Srbiji, koja je pored kompletne izolacije doživela i bombardovanje od strane najjače svetske vojne alijanse, posle čega je usledila kapitulacija na Kosmetu. Uprkos kompletnoj kontroli sredstava informisanja i vrlo žestokoj kampanji koja se vodila protiv tadašnje opozicije, zahvaljujući činjenici da je režimska kampanja bukvalno najavljivala dalje propadanje zemlje uz mogućnost daljnje eskalacije sukoba u Crnoj Gori koji je već bio vrlo evidentan u vreme drugog kruga tamošnjih predsedničkih izbora 1998. godine, kao i ne beznačajne strateške, logističke i finansijske podrške koju su zapadne sile pružile srpskoj opoziciji, DOS je u najvećoj meri uspeo na svoju stranu da privuče najveću masu srpskih birača, vodeći kampanju koja je pozivala na prestanak agonije.
Koštunica je pobedio. No, da li je pobedio zaista, odmah u prvom krugu? Tu se javila dilema. Prema informacijama DOS-a pobedio je sa 52,7 posto. Da je Koštunica pobedio u prvom krugu, objavio je i Srpski pokret obnove, kao i Srpska radikalna stranka, čiji je predsednički kandidat, Tomislav Nikolić, bio trećeplasirani na izborima. Savezna izborna komisija je 29. septembra objavila da je Koštunica osovjio 2.474.392 glasa iliti 49,9% odnosno cik ispod zakonskog osnova da bi proglasio pobedu, a drugi krug je zakazan za 8. oktobar. DOS ulaže prigovor tražeći prebrojavanje, što vlast odbija. DOS se žali saveznom ustavnom sudu. a SUS donosi odluku o poništavanju glasanja i propisuje da se celokupni izbori moraju ponoviti.
Izbori za Saveznu skupštinu nisu bili sporni. U veću građana ubedljivu je pobedu odneo DOS, osvajajući 58 od 108 mesta, koliko se bira iz Srbije. Međutim, Milošević je mogao zahvaljujući Bulatoviću zadržati u ovom domu parlamenta većinu zahvaljujući tome što je veliki broj Crnogoraca organizovano bojkotovao izbore (manje od 29 posto je izašlo) usled čega je SPS sa svojih 44 poslanika uz 28 od SNP CG mogao komotno vladati u Veću građana SS SRJ (koje je ukupno imalo 138 poslaničkih mesta). Ono gde nastupa problem jeste u gornjem domu, gde je DOS osvojio tačno pola (10 od 20). SPS je imao 7, SRS 2, a SPO 1. Udruženi DOS sa SPO je u tom trenutku imao većinu, tako da je Veće republika moglo biti redovno korišćeno kao opstrukcija vlasti, prvenstveno po pitanju izbora predsednika Savezne vlade. Za tako nešto Milošević bi morao stvoriti SPS-SRS-SPO koaliciju, te potkupiti barem nekog DOS poslanika u Veću republika radi izbora nove vlade. Ali, u svakom slučaju, ne bi bilo potrebne većine za izglasavanje nepoverenja Miloševiću tj. njegov opoziv pre isteka mandata (jula 2001).
No, da se vratimo na temu; zašto 5. oktobar?
1) Da li su zapadne obaveštajne službe značajno potcenile gnev Srba na Miloševića, lansirajući ove sve planove pre nego što su bili iznenađeni količinom uspeha na septembarskim izborima?
2) Da li je postojao Miloševićev plan o sprovođenju državnog udara zavođenjem vojne diktature kao što se svih ovih godina uporno tvrdi, ali niko nije decidno dokazao (i general Pavković još jednom pobio u televizijskom nastupu na BALKAN Info) i 5. oktobar bio nužan da to spreči (ili su takve dezinformacije poslužile kao temelj)? Iliti, da li je zaista Srbiji pretio građanski rat u tom trenutku?
3) Da li je postojala opasnost od izbijanja rata u Crnoj Gori (crnogorska policija je bila u potpunosti militarizovana, sa između 10 i 20 hiljada boraca, uz dobrovoljce u Lovćenskoj gardi; posle sučeljavanja Đukanovića i Bulatovića 1998. godine na pomenutim predsedničkim izborima, odnosi su tamo bili vrlo zaoštreni te su strukture u SNP CG bile krenule i u pripremanje i sopstvenih paravojni radi jačanja 7. brigade VJ, koja je tamo bila stacionirana) zbog čega nije bllo više nikakvog vremena za odlaganje stvari, pa su odlučili da sruše Miloševića odmah?
4) Da li su postojale informacije o tome da je Milošević dobro imao na umu da su izbori za položaj predsednika SRJ protivustavni, te bi na ponovljenim izborima, u slučaju zaista pobede Koštunice, odbio da preda stolicu, obratio se SUS da izbore poništi i ostao na svojoj poziciji sve do jula 2001. godine, do kada mu je i trajao mandat?
5) Da li je Milošević morao pasti državnim udarom, kako bi to novim režimima proisteklim iz DOS-a bila značka oko vrata, umesto da se radi o sasvim regularnoj primopredaji vlasti?
6) Da li _________________________________ ?
Slobodanu Miloševiću su se do oktobra 2000. godine istrošile gotovo sve karte. Nije postojalo puno opcija da u narednom periodu on zadrži vlast.
Šta je bio plan Slobodana Miloševića? Da li bi poništio predsedničke izbore u celini i računao da će do jula 2001. godine uspeti potkupiti barem po kojeg DOS poslanika iz Srbije u Veću republika radi izbora u novi četvorogodišnji saziv? Kako bi SUS reagovao ukoliko bi DOS podneo prigovor avgusta 2001. godine da Milošević nema pravo na reizbor, zato što to nije u skladu sa saveznim ustavom?
P. S. I ako može, ozbiljna rasprava, molim. Dakle ne nešto Milošević je bio satanista ili Milošević je bio heroj (potpuno nebitno i jedno i drugo za temu i da je tačno) ili sad o zapadnjacima koji hoće Srbima sve zlo i zato samo tako bezveze bez ikakvog posebnog razloga rade itd...zamolio bih sve diskutante da govore isključivo o dešavanjima tih dana i da se stave u noge Miloševića, Koštunice, Đinđića i uopšteno aktera tadašnjih zbivanja.
Najveći opozicioni savez, Demokratska opozicija Srbije, na tim je predsedničkim izborima istakla Vojislava Koštunicu kao svoj zajedničkog kandidata. Prema svim istraživanjima javnog mnjenja, Koštunica je bio ubedljivi favorit na tim izborima, ali je postojalo otvroeno pitanje da li Koštunica može Miloševića pobediti u prvom krugu (ankete su davale Koštunici u procentima 51,5, 58,9, 51,1, 46,7 i 45,1 podrške, iz čega se može izvući 50,5% podrške kao srednja vrednost). Jedini potencijalni Koštunicin protivkandidat bio je i tadašnji aktuelni predsednik, čija je podrška prema istraživanjima javog mnjenja (koje su, doduše, isključivale područje Kosova i Metohije) bila 32,5 posto (33.8, 28,8, 29,5, 32,3, 38,3). Značajan sunovrat popularnosti Miloševića i partija koje su stale iza njega uzrokovan je bio dugogodišnjom izolacijom zemlje i teškim nacionalnim porazima; sankcije su dovele do toga da je dohodak spao na jednu desetinu onog iz 1989. godine, sa stopom nezaposlenosti od skoro 27 procenata; stotine hiljada srpskih izbeglica i raseljenih lica našle su svoje utočište u Srbiji, koja je pored kompletne izolacije doživela i bombardovanje od strane najjače svetske vojne alijanse, posle čega je usledila kapitulacija na Kosmetu. Uprkos kompletnoj kontroli sredstava informisanja i vrlo žestokoj kampanji koja se vodila protiv tadašnje opozicije, zahvaljujući činjenici da je režimska kampanja bukvalno najavljivala dalje propadanje zemlje uz mogućnost daljnje eskalacije sukoba u Crnoj Gori koji je već bio vrlo evidentan u vreme drugog kruga tamošnjih predsedničkih izbora 1998. godine, kao i ne beznačajne strateške, logističke i finansijske podrške koju su zapadne sile pružile srpskoj opoziciji, DOS je u najvećoj meri uspeo na svoju stranu da privuče najveću masu srpskih birača, vodeći kampanju koja je pozivala na prestanak agonije.
Koštunica je pobedio. No, da li je pobedio zaista, odmah u prvom krugu? Tu se javila dilema. Prema informacijama DOS-a pobedio je sa 52,7 posto. Da je Koštunica pobedio u prvom krugu, objavio je i Srpski pokret obnove, kao i Srpska radikalna stranka, čiji je predsednički kandidat, Tomislav Nikolić, bio trećeplasirani na izborima. Savezna izborna komisija je 29. septembra objavila da je Koštunica osovjio 2.474.392 glasa iliti 49,9% odnosno cik ispod zakonskog osnova da bi proglasio pobedu, a drugi krug je zakazan za 8. oktobar. DOS ulaže prigovor tražeći prebrojavanje, što vlast odbija. DOS se žali saveznom ustavnom sudu. a SUS donosi odluku o poništavanju glasanja i propisuje da se celokupni izbori moraju ponoviti.
Izbori za Saveznu skupštinu nisu bili sporni. U veću građana ubedljivu je pobedu odneo DOS, osvajajući 58 od 108 mesta, koliko se bira iz Srbije. Međutim, Milošević je mogao zahvaljujući Bulatoviću zadržati u ovom domu parlamenta većinu zahvaljujući tome što je veliki broj Crnogoraca organizovano bojkotovao izbore (manje od 29 posto je izašlo) usled čega je SPS sa svojih 44 poslanika uz 28 od SNP CG mogao komotno vladati u Veću građana SS SRJ (koje je ukupno imalo 138 poslaničkih mesta). Ono gde nastupa problem jeste u gornjem domu, gde je DOS osvojio tačno pola (10 od 20). SPS je imao 7, SRS 2, a SPO 1. Udruženi DOS sa SPO je u tom trenutku imao većinu, tako da je Veće republika moglo biti redovno korišćeno kao opstrukcija vlasti, prvenstveno po pitanju izbora predsednika Savezne vlade. Za tako nešto Milošević bi morao stvoriti SPS-SRS-SPO koaliciju, te potkupiti barem nekog DOS poslanika u Veću republika radi izbora nove vlade. Ali, u svakom slučaju, ne bi bilo potrebne većine za izglasavanje nepoverenja Miloševiću tj. njegov opoziv pre isteka mandata (jula 2001).
No, da se vratimo na temu; zašto 5. oktobar?
1) Da li su zapadne obaveštajne službe značajno potcenile gnev Srba na Miloševića, lansirajući ove sve planove pre nego što su bili iznenađeni količinom uspeha na septembarskim izborima?
2) Da li je postojao Miloševićev plan o sprovođenju državnog udara zavođenjem vojne diktature kao što se svih ovih godina uporno tvrdi, ali niko nije decidno dokazao (i general Pavković još jednom pobio u televizijskom nastupu na BALKAN Info) i 5. oktobar bio nužan da to spreči (ili su takve dezinformacije poslužile kao temelj)? Iliti, da li je zaista Srbiji pretio građanski rat u tom trenutku?
3) Da li je postojala opasnost od izbijanja rata u Crnoj Gori (crnogorska policija je bila u potpunosti militarizovana, sa između 10 i 20 hiljada boraca, uz dobrovoljce u Lovćenskoj gardi; posle sučeljavanja Đukanovića i Bulatovića 1998. godine na pomenutim predsedničkim izborima, odnosi su tamo bili vrlo zaoštreni te su strukture u SNP CG bile krenule i u pripremanje i sopstvenih paravojni radi jačanja 7. brigade VJ, koja je tamo bila stacionirana) zbog čega nije bllo više nikakvog vremena za odlaganje stvari, pa su odlučili da sruše Miloševića odmah?
4) Da li su postojale informacije o tome da je Milošević dobro imao na umu da su izbori za položaj predsednika SRJ protivustavni, te bi na ponovljenim izborima, u slučaju zaista pobede Koštunice, odbio da preda stolicu, obratio se SUS da izbore poništi i ostao na svojoj poziciji sve do jula 2001. godine, do kada mu je i trajao mandat?
5) Da li je Milošević morao pasti državnim udarom, kako bi to novim režimima proisteklim iz DOS-a bila značka oko vrata, umesto da se radi o sasvim regularnoj primopredaji vlasti?
6) Da li _________________________________ ?
Slobodanu Miloševiću su se do oktobra 2000. godine istrošile gotovo sve karte. Nije postojalo puno opcija da u narednom periodu on zadrži vlast.
Šta je bio plan Slobodana Miloševića? Da li bi poništio predsedničke izbore u celini i računao da će do jula 2001. godine uspeti potkupiti barem po kojeg DOS poslanika iz Srbije u Veću republika radi izbora u novi četvorogodišnji saziv? Kako bi SUS reagovao ukoliko bi DOS podneo prigovor avgusta 2001. godine da Milošević nema pravo na reizbor, zato što to nije u skladu sa saveznim ustavom?
P. S. I ako može, ozbiljna rasprava, molim. Dakle ne nešto Milošević je bio satanista ili Milošević je bio heroj (potpuno nebitno i jedno i drugo za temu i da je tačno) ili sad o zapadnjacima koji hoće Srbima sve zlo i zato samo tako bezveze bez ikakvog posebnog razloga rade itd...zamolio bih sve diskutante da govore isključivo o dešavanjima tih dana i da se stave u noge Miloševića, Koštunice, Đinđića i uopšteno aktera tadašnjih zbivanja.
