Stare i moderne (urbane) legende iz sveta borilačkih veština

Došlo mi da piskaram malo o legendama iz sveta borilačkih veština:

Da li je Bodidarma otac kung fu-a?

Svima nam je poznata legenda o tome kako je Bodidarma prešao u Kinu iz Indije i sa sobom poneo znanje iz sfere borilačkih veština i kako ga je navodno preneo monasima u hramu Šoalin kako bi se mogli odbraniti od bandita. Cela ova priča je naravno samo legenda. Zapravo originalna legenda ne spominje uopšte borilačke veštine niti da ih je Bodidarma bilo kome preneo. Po originalnoj priči Bodidarma je posetio kineskog Cara i imao neslaganje sa njim o tome kako treba religija da se podučava i zbog toga nije ostao na dvoru nego je otišao do hrama Šaolin jer se tamo izučavao Sanskrit ali umesto da je primljen u sam hram monasi su ga odbili jer su znali za njegov sukob sa Carem pa se nisu usuđivali da ga puste unutra, Nakon toga Bodidarma je otišao u obližnju pećinu i seo da meditira i tu se priča završava. Ni sami zapisi iz Šaolina ne pišu da je Bodidarma monahe učio borilačkim veštinama. Naime u vreme samog otvaranja hrama među prvim monasima su bili bivši vojnici eksperti iz sveta borilačkih veština, takoreći veštine su uvođenje u hram periodično ali što je bitno nema dokaza da je bilo kakve veze sa tim imao Bodidarma. Legenda o tome kako je Bodidarma preneo borilačke veštine iz Indije u Kinu potiču iz jednog priručnika o Čikungu koji se pojavio u 17. veku i za koji se ispostavlja da je falsifikat, Kasnije i u popularnim romanima iz 1905. godine se ponovo spominje Bodidarma i naravno hram Šaolin kao izvor kineskih borilačkih veština. Realnost je zapravo da je sam hram bio stecište ljudi koji su trenirali borilačke veštine i donosile ih u hram započinjanjem svog monaškog života a da sam hram nema veze sa nastankom borilačkih veština u Kini jer one postoje još od 3 milenijuma pre nove ere. Zapanjujuće je koliko je ova legenda uzela maha da se spominjala čak i u naučno-dokumentarnim emisijama.

Morihei Uešiba pacifista?

Većina ljudi koji znaju za Aikido i njegovog tvorca Moriheja Uešibu ima predstavu da se radi o čoveku pacifističkog duha jer i samo ime Aikido u slobodnom prevodu znači "put harmonije duha". Realnost je zapravo sasvim drugačija. Naime sam Uešiba je tokom svog života i aktivnog bavljenja borilačkim veštinama bio uvučen u političke igre 20ih i 30ih godina u Japanu. Njegovi politički prijatelji su bile vođe tadašnjih ultranacionalnih organizacija kao što su "Društvo crnog zmaja" ili "Društvo amur reke" kao i organizacija "Sakurakai" čiji su sledbenici organizovali državne udare i atentate tokom gotovo celog perioda od početka 1920ih pa sve do kraja Drugog svetskog rata i poraza Japana. Čak i nakon poraza Japana pojedini članovi tih organizacija su i dalje bili aktivni u samom Japanu, čuveni Taku Mikami je bio jedan od njih. Ono što je malo poznato jeste da je nakon pada Japana CIA organizovala lov na ultranacionaliste u Japanu a pomenuti Mikami se krio u Ivama dođo-u pod zaštitom samog Uešibe. Čuveni dođo u kojem je Uešiba trenirao odabrane učenike je imao nadimak "pakleni dođo iz Učigome-a" zbog visokog borilačko-tehničkog stepena onih koji su trenirali i zbog prisustva visoko rangiranih ljudi iz sveta politike, vojske i kulture. O tome kakav je bio odnos učenika Uešibe prema treniranju govori i činjenica da su mnogi njegovi učenici bili vrsni vojnici čija je efikasnost tokom ratnih dejstava bila na najvišem nivo-u. Valja spomenuti i da su pojedini bili osuđeni i nakon rata zbog ubistava ratnih zarobljenika. Sam sin Moriheja, Kišomaru je u više navrata demantovao da mu je otac bio pacifista i da je Aikido nenasilan. Jednom prilikom je čak i zaplakao od smeha kada je shvatio da ga pitaju "Kada je Morihej Uešiba postao pacifista." odgovor je glasio "Moj otac nikada nije bio pacifista.". Legenda doduše i dalje opstaje.

igiboy:

Morihei Uešiba pacifista?

Većina ljudi koji znaju za Aikido i njegovog tvorca Moriheja Uešibu ima predstavu da se radi o čoveku pacifističkog duha jer i samo ime Aikido u slobodnom prevodu znači "put harmonije duha". Realnost je zapravo sasvim drugačija. Naime sam Uešiba je tokom svog života i aktivnog bavljenja borilačkim veštinama bio uvučen u političke igre 20ih i 30ih godina u Japanu. Njegovi politički prijatelji su bile vođe tadašnjih ultranacionalnih organizacija kao što su "Društvo crnog zmaja" ili "Društvo amur reke" kao i organizacija "Sakurakai" čiji su sledbenici organizovali državne udare i atentate tokom gotovo celog perioda od početka 1920ih pa sve do kraja Drugog svetskog rata i poraza Japana. Čak i nakon poraza Japana pojedini članovi tih organizacija su i dalje bili aktivni u samom Japanu, čuveni Taku Mikami je bio jedan od njih. Ono što je malo poznato jeste da je nakon pada Japana CIA organizovala lov na ultranacionaliste u Japanu a pomenuti Mikami se krio u Ivama dođo-u pod zaštitom samog Uešibe. Čuveni dođo u kojem je Uešiba trenirao odabrane učenike je imao nadimak "pakleni dođo iz Učigome-a" zbog visokog borilačko-tehničkog stepena onih koji su trenirali i zbog prisustva visoko rangiranih ljudi iz sveta politike, vojske i kulture. O tome kakav je bio odnos učenika Uešibe prema treniranju govori i činjenica da su mnogi njegovi učenici bili vrsni vojnici čija je efikasnost tokom ratnih dejstava bila na najvišem nivo-u. Valja spomenuti i da su pojedini bili osuđeni i nakon rata zbog ubistava ratnih zarobljenika. Sam sin Moriheja, Kišomaru je u više navrata demantovao da mu je otac bio pacifista i da je Aikido nenasilan. Jednom prilikom je čak i zaplakao od smeha kada je shvatio da ga pitaju "Kada je Morihej Uešiba postao pacifista." odgovor je glasio "Moj otac nikada nije bio pacifista.". Legenda doduše i dalje opstaje.

Kliknite za proširenje...

Пази ово око Ушеибе,постоји разлика између Ушеибе пре рата када је водио "паклену школу" и након рата када је формирао оно што познајемо као Аикидо. Сам поглед на Аикидо (начин извођења техника) је довољан да укаже на измењену филозофију која стоји иза њега а која више нема везе са примењивошћу у борби. Другим речима не верујем да је Морихеи Ушеиба био пацифиста у пуном значењу те речи али јесте утицао на разоружавање својих вежбача...

Него кад си већ почео са легендама из света борилачких вештина ево једне која је додуше на овом форуми и разобличена:

"Традиционални" Винг Чунг је настао у Шаолину и у не измењеном облику пренесен до данашњих дана све до Србије...

Prva mma borba u Americi, Đudo vs Boks

Iako su postojale borbe boksera i keč rvača još ranije, te borbe su bile održavane u karnivalskoj atmosferi odnosno bile su nameštene bez ozbiljnih posledica po same borce. Zbog toga se prvom pravom borbom mešovitog tipa smatra borba između Đin Lebela, đudiste i Majloa Savidža, boksera u kojem je Lebel pobedio Savidža gušenjem. Šta je ovde legenda? Sve osim toga da se borba odigrala i način na koji se završila. Naime nakon samog meča kružile su glasine kako Lebel nije do poslednjeg momenta znao ko će mu biti borac jer je smatrao da će se boriti protiv čoveka koji je bio autor članka u kojem je nazivao đudiste klošarima. Isto tako se pričako kako je Majlo bio nekada 5 rangirani bokser u poluteškoj kategoriji, jak, iskusan i spreman borac. Kako su iz Majlovog ugla koristili prljave trikove da bi prevarili Lebela, Gi natopljen vazelinom, boksere ispod rukavica, kao i to da je prvobitno trebao da nosi đudogi ali je na kraju nosio karategi jer se teže hvata. Sve ovo je manje više produkt kako generalne mistifikacije događaja tako i samog Lebela. Naime Lebel je pre nego što je ušao u Đudo bio i sam keč rvač i organizovao je slične događaje samim tim je njegov advokat nekoliko nedelja ranije sastavio ugovor sa ljudima koji su stajali iza Majla Savidža, tako da je Lebel nekoliko nedelja ranije znao ko će mu u stvari biti protivnik. Pravila borbe su bila takva da je Savidž mogao da koristi udarce ali je morao da nosi đudogi, dok Lebel nije mogao da koristi udarce. Realnost je isto bila takva da Savidž nikada nije bio 5 rangirani borac u bili kojoj kategoriji a isto tako se takmičio u srednjoj kategoriji i u vreme organizovanja meča je imao oko 40 pobeda i isto toliko poraza i nekoliko godina ranije se penzionisao ali se vratio u ring kako bi zaradio ekstra novac. Ispostavilo se i da je Savidž i niži nekoliko centimetara od Lebela i desetak kila lakši. Na kraju u toku samog meča se videlo da se veći, snažniji i mlađi Lebel nije naročito pokazao protiv Savidža i zbog toga je nakon što je ugušio Savidža čak i stao na vrat što je izazvalo gnev publike. Sve ostalo, vazelin, bokseri i drugačiji gijevi su bili samo izgovori za Lebela kako mu ne bi naškodili reputaciji. Realno gledano matori Savidž se dobro držao i da je bio nekoliko godina mlađi i okretniji pitanje je kako bi Lebel prošao. Sve u sve svemu Lebel i dalje drži nezvaničnu titulu jednog od najjačih ljudi svoje generacije.

ДраганЖ:

Пази ово око Ушеибе,постоји разлика између Ушеибе пре рата када је водио "паклену школу" и након рата када је формирао оно што познајемо као Аикидо. Сам поглед на Аикидо (начин извођења техника) је довољан да укаже на измењену филозофију која стоји иза њега а која више нема везе са примењивошћу у борби. Другим речима не верујем да је Морихеи Ушеиба био пацифиста у пуном значењу те речи али јесте утицао на разоружавање својих вежбача...

Kliknite za proširenje...

Zapravo po svim dostupnim podacima Uešiba nikada nije menjao svoju veštinu. Uzima se da su nakon rata originatori "novog" Aikido-a bili njegov sin Kišomaru Uešiba i Koiči Tohej. Iako je sam Morihiro Saito sebe smatrao čuvarom veštine realnost je i da je on imao određenog ličnog uticaja na samo znanje koje je prenosio a koje je njemu preneo Uešiba. Što se tiče i samog imena po pojedinim podacima ono je postojalo i pre rata i pre 1942. godine kada je zvanično u upisan u Dai Nipon Butokukai kao jedna od borilačkih veština. To da je Uešibin legat ostao razuđen zbog potreba vremena jeste diskutabilno pitanje ali njegova ideologija po svemu sudeći nikada se nije promenila.

Đudo vs đuđucu

Jedna od poznatijih priča u modernoj japanskoj borilačkoj istoriji jeste ona o tome kako je Đudo prevazišao mnoge prepreke na putu svog uspostavljanja kao najdominantnijeg oblika borenja u Japanu i kako je na tom putu morao da pređe preko drugih škola đuđice koje su bile protiv uspostavljanja Đudo-a kao dominantnog oblika borenja i Kodokana kao organizacije. Iz ovoga se rodila čuvena legenda o mečevima koje je organizovao federalni mup Japana kako bi ustanovio koji oblik borenja je najbolji, novi Đudo ili stara đuđica i naravno Đudo je ubedljivo pobedio. Realnost je dosta drugačija. Naime nijedan od savremenih izvora ne spominje da su se ti mečevi ikada održali odnosno da ih je organizovao federalni mup Japana. Štaviše prvi podaci o bilo kakvim borbama između članova Kodokana i drugih rjuha govore o tome kako su učenici Kodokana izgubili od učenika Totsuka Ha Šinto Jošin rju-a koji su inače bili pocijski oficiri u nečemu što se smatralo otvorenim treningom . Što je i razumljivo obzirom da se sam Kano i njegovi učenici nisu bavili đudo-om duže od nekoliko godina. Cela priča o Đudo vs đuđucu je bila pokrenuta zapravo dobrih 30 godina nakon što su se događaji navodno odigrali. Naime nakon rednih poraza od keč rvača Ed Santela u samom Japanu 1910ih godina, došlo je do potrebe za revitalizacijom Đudo-a, kako tehnički tako i istorijski pa je tokom 1920ih kreirana priča od nadmoći modernog Đudo puta nad zastarelim đuđu načinom. Jedan or razloga za pokrenutu revitalizaciju je bila i pojava Moriheja Uešibe u Tokiju koji je ostavio osećaj superiornosti nad Kano-om, za čega mu je i Kano dao priznanje. Zbog toga je i pokrenuta druga legenda o tome kako je čuveni Širo Saigo u svom meču pobedio legendarnog đuđucu eksperta Daito rju tehnikom. Iz iste one Daito rju veštine koju je Uešiba naučio od Takede. Problem je u tome što ne postoje podaci o tome da je Saigo ikada učio veštinu Daito rju-a niti da ga je njegov, nepriznati otac Tanomo Saigo, ikada učio veštini Daito rju-a niti da je on uopšte i poznavao tu veštinu. U kasnijim izjavama o tim mečevima Saigo se više i ne spominje da je učestvovao u njima. Naime ono što je malo poznato je da Saigo pobegao iz Kodokana jer je voleo da stvara neprilike i da je često bio pijan. Zbog toga ga je u kasnijim izjavama lično Kano faktički izbrisao i "čuvene" istorije Kodokana. U kasnijim godinama posle Drugog svetskog rata stvorila se i šira legenda o 4 čuvara Kodokana koji su se nadovezali na legendu o mečevima u mupu. Ta 4 čuvara su navodno štitila Kodokan od upada učenika iz drugih dođo-a. Ispotavlja se da ta priča nema smisla jer Kodokan u to vreme nije imao reputaciju da bi neko vršio upad u njega i samim tim nije postojao razlog za tako nešto. Očigledno je i sam Kano bio svestan da se dobar glas daleko čuje pa je tako i njegova legenda postala dobar ambasador za ime Kodokana i Đudo-a.

Maeda --> Grejsijevi --> BJJ?

Jedna od najpoznatijih legendi u svetu borilačkih veština 20. veka jeste svakako legenda o nastanku brazilske đijuđice. Naime priča ide tokom da su braća Grejsijevci od Mitsua Maede naučili đijuđicu te kasnije borbama na ulici i revidiranjem određenih tehnika i kretnji kreirali BJJ. Realnost je prilično drugačija. Po dostupnim podacima Grejsijevci nisu učili đijuđicu od Maede, provenstveno jer je Maeda bio Đudista a ne đucuka, jer se on nije ni dugo zadržao u Belemu nego je širio Đudo po celom Brazilu. Poznato je da je eventualno jedino ocu Grejsijevaca držao neke privatne treninge, 2 ili 3 puta. Sav ostali trening su imalo kod učenika Maede koji je opet podučavao Đudo a ne đijuđicu. Nedugo nakon što je taj učenik otišao na poslovni put, Grejsijevci su oteli školu i prozvali je Grejsi akademijom. Zanimljiv deo istorije koji se često izostavlja. Poznato je isto tako da svi mečevi tadašnjih Grejsijevaca nisu bile ulične tuče nego mečevi u cirkusima i na karnivalima gde se nijedan od njih nije naročito pokazao. Naime i sam Helio nije bio slabić kao što su ga predstavljali nego se čovek takmičarski bavio i plivanjem i veslanjem i to sa određenim uspehom kako na lokalnom tako i na državnom nivou. Jedini od braće koji je pokazao određeni nivo znanja je kasnije otpisan od strane dvojice glavne braće iz istorije, Džordž Grejsi. Karlos Grejsi je na primer imao samo jedan takmičarki meč koji je izgubio i jedan nepotvrđeni koji se odigrao nerešeno. Helio je većinu svojih mečeva završio nerešenim ishodom, doduše istekom vremena dok bi prethodno jedva izdržao duel. Početkom Drugog svetskog rata su prestali i ti mečevi da bi nakon rata svi koji su radili neki vid đijuđice sebe nazivali Đudistima ili bi naprosto prešli u Đudo klubove. Suprotno legendi, Grejsijevci nisu podučavali svoju BJJ uličnim borcima i krimosima nego višoj srednjoj i visokoj klasi kao kompletan sport i rekreacju, jer su tako najbolje ostvarivali profit. BJJ kao ultimativna borilačka veština je došla mnogo godina kasnije, početkom 70ih kada su Grejsijevci daleko više trenirali u Đudo-u, rvanju i drugim veštinama kako bi nadogradili svoje znanje. Drugim rečima BJJ je u suštini Đudo sa Grejsijevim primesama nego što je ikada bila đijuđica i nema nikakve veze sa Maedom.

Moderni wushu = kung fu?

Moderni wushu danas mnogi smatraju logičnim nastavkom na tradicionalne kineske borilačke veštine poznate pod imenom kung fu. Međutim realnost jeste da je današnji wushu zapravo najviše mešavina pojedinih gimnastičkih pokreta usvojenih sa zapada koji su pomešani sa naličjem pojedinih pokreta koje su nekada korišćene u određenim kineskim borilačkim veštinama. Čak i Sanda koju zovu sparing delom wushu-a je zapravo moderni kikboks sa bacanjima iz zapadnog rvanja (grčko-rimski i slobodni stil). Cela ideja o centralnom institutu za borilačke veštine je bila započeta još 1928. osnivanjem Kuošu instituta gde su pozivani majstori borilačkih veština iz svih krajeva Kine koji bi prvo borbama odredili koji su među najboljima kako bi se znalo koji bi majstori bili najkvalifikovaniji za podučavanje tih veština u samom institutu. Nažalost nakon Drugog svetskog rata i pobede komunista institut je zatvoren. Potom se 1958. godine ponovo javlja potreba sa centralizovanjem borilačkih veština u Kini, ovoga puta od strane komunističke partije i najviše iz razloga da bi se stvari na planu borilačkog umeća građana dovele pod kontrolu partije. Naime malo je poznato da je civilima i policijskim činovnicima bilo zabranjeno korišćenje vatrenog oružja u posleratnoj Kini, time je vlast želela da izbegne mogućnost ustanka i kontrarevoluije međutim odluka da i policija ne nosi oružje je išla na ruku lokalnim bandama koje su bile trenirane u borilačkim veštinama da pretežno lako izađu na kraj sa policijom. Zbog toga je u tom periodu i počelo vrbovanje različitih majstora borilačkih veština da podučavaju policijske službenike svom znanju. Za one koji nisu pristali na te uslove usledila je čuvena kulturna revolucija koja je pored najveće štete u ekonomskom i kulturnom smislu, Kini nanela ogromnu štetu i u vidu borilačkih veština jer su mnoge škole, sale, i dokumenti bili zauvek uništeni. Na kraju wushu danas je ništa drugo osim blede senke onoga što je nekada predstavljao kung fu u Kini. Ostaci nekada moćne i raznovrsne borilačke kulture koja je spala na artističku koreografiju i na ful kontakt (inače na razvitak je Sande je največi uticaj imao sovjetski Sambo kao fulkontakt sport koji bi bio pogodan za treniranje vojnika).