Хрват Јосип Броз против Срба

Тема је наравно ДСР али кренућемо од првог сусрета Јосипа Броза са Србијом и Србима, тј. кореном његове мржње према Србима.

Извор: TITO I SRBI, KNJIGA 1 (1914–1944), Pero Simić, Laguna, 2016.





Освета за сарајевски атентат

Јосип Броз се први пут срео са Србима 1907, чим је из свог Кумровца пошао у Сисaк да научи конобарски занат, на који је кренуо, или шлосерски, на коме се скрасио.Сусрет је био неизбежан јер су Срби тада чинили већину становништва сисачке регије. Србе је убрзо сретао и у Загребу, где се запослио као браварски помоћник јер је тих година готово сваки десети становник Загреба био Србин. Ниједан од тих сусрета није завредео Брозово сећање, па о томе у његовој заоставштини нема никаквих писаних трагова, као што их има и речју и фотографијом о његовом учешћу у аустроугарском ратном походу на Србију 1914. Почетком августа те године, као водник 25. хрватског домобранског пука бечке царевине, први пут је ушао у Србију да је са својим ратним друговима казни за убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву.

У „Казнену експедицију“, како се та ратна авантура двојне монархије званично звала, Аустроугарска је на Србију гурнула 700.000 својих словенских поданика, Хрвата, Срба, Словенаца и босанских муслимана. 1 Загребачки надбискуп др Анте Бауер побринуо се да мобилисаним Хрватима до максимума распали страст за одмазду према Србима: – Хрвати, јунаци! Бог вас зове у бој.Бог, вјечна Правда, зове вас да у рукама његовим будете осветници онога недјела у Сарајеву које је краљу нашем отело чврсту потпору у старим данима, а његовим вјерним народима смјерало уграбити наду у велику будућност. Аустријске војсковође су одлучиле да у прве борбене редове поставе аустроугарске Србе, иза њих Хрвате и муслимане, а према сведочењима очевидаца, „сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или пак пуцао увис био би отпозади убијен“. – У томе лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе – писали су београдски листови на почетку рата. 2 Упутство Врховне команде у Бечу, издато непосредно пред напад на Србију, представљало је увертиру за велике злочине почињене у Мачви и западној Србији: – Наређујем вам да према овој банди немате никакве милости, већ да уништавате све што је српско, да без даљег стрељате и уништавате свакоg ко српски говори. При уласку у српске градове и села дужност вам је да у првом реду похапсите све високе и најугледније личности, као државне чиновнике, свештенике и учитеље, и у присуству свих одмах обесиtе из сваке групе по тројицу. 3

Вешање изнад кућног прага У првим данима рата Броз и његови земљаци нису имали среће јер су већ у првим борбама на Дрини страдала десеторица његових Кумровчана. Иако су агресора дочекали спремно, Срби су били запрепашћени свирепошћу аустријске војске: – У једној кући пронађено је петнаест жена са малом децом – сви исечени на комаде, а у другој седам укућана грозно искасапљених заједно са псом. – У месту Костатову пронађено је седамдесет закланих људи. 4 Један сведок је под заклетвом сведочио: – У селу Дубљу код Шапца наишли смо на шесторо заклане деце. Под страшним утицајем тог грозног злочина неколико дана нисам могао да једем. – У другој кући није било никога. У трећој смо наишли на човека од око педесет година старости и питамо га какви су то људи били овде што су направили ове страшне злочине. „Не знам ко су“, одговорио је, „али говоре српски.“ – У следећој кући – извештавао је исти очевидац – наишли смо на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом остала глава да виси. Деца су била поређана на столовима. – У селима смо наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћњака, и то старце, жене и децу. 5 – Код механе у селу Кривајици, код Лознице, очевици су пронашли деветнаест људи, жена и деце који су били повезани једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени. Једној жени секли су каишеве од коже, а другој су дојке одсекли. – Код исте механе нађена је још једна група од дванаест везаних, побијених и унакажених жена и деце. – У Прњавору код Шапца убијена су, спаљена или измасакрирана 352 становника. Највећи део били су старци, жене и деца. – У кући Милутиновића, у Прњавору, 16. августа 1914. спаљено је 96 лица, а два дана касније, у Лешници, код железничке станице, било је, које стрељано, а које живо закопано, 89 људи. 6 Швајцарски експерт Арчибалд Рајс на лицу места је прикупио доказе о ликвидацијама 306 жена. Према његовом истраживању, жртве аустроугарске војске у Мачви имале су од једне до деведесет пет година живота, шездесет осморици људи су повађене очи, тридесет четворици одрезан нос, пола српских жртава је било умлаћено, обешено, спаљено или на други начин измасакрирано. 7

Аустријска војска је ломила вратове стрељаних српских заробљеника

Амерички новинар Џон Рид јављао је са лица места: – По заузимању граничних места Аустријанци су као стоку покупили цивилно становништво – жене, старце и децу – и одвели их у Аустроугарску као ратне заробљенике. – Из Београда је тако одведено више од седам стотина, а хиљаду пет стотина само из Шапца. – Званична листа заробљеника аустријске владе цинично је гласила овако: Јон [Јован] Туфегџић, стар 84 године, Даринка Антић, стара 23 године, Ђорђе Ђорђевић, стар 78 година, Војислав Петронијевић, стар 12 година, Марија Венц, стара 69 година. – Шабац је имао две хиљаде пет стотина кућа. Неке од њих разорили су топови: двапут више било је дивљачки спаљено, а све су биле проваљене и опљачкане. – Освајачи су однели рубље, слике, дечје играчке, намештај, а оно што је било сувише тешко или незграпно да се однесе разлупали су секирама. Смештали су коње у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библиотекама су све књиге лежале разбацане у ђубрету по поду, ревносно истргнуте из корица. – У време прве [аустријске] инвазије многи су остали у Шапцу, надајући се да ће бити безбедни. Али су [аустријски] војници насрнули као дивље звери по граду, палећи пљачкајући, силујући.Видели смо опустошени хотел Евроpа и поцрнелу и унакажену цркву… – У овом пријатном граду, који је некад цветао, сада није живело ни две стотине душа, јадно таворећи у својим разрушеним кућама. – У селу Лешници [код Лознице] више од стотину жена и деце ланцима су заједно повезани, а главе су им биле одсечене и набацане на гомилу. – У селу Јевремовцу [код Шапца] педесет људи је сатерано у један подрум и живо спаљено. – У Кравици су старци, жене и деца били мучени и изложени зверском насиљу, а онда искасапљени. – Пет небрањених вароши је сравњено са земљом – четрдесет два села су разорена, а већи део њиховог становништва масакриран. – У дворишту Гачићеве апотеке у Шапцу окупили су три стотине српских војника [из 13. пешадијског пука другог позива], у борби заробљених, стрељали их натенане, а затим им ломили вратове. 8 Ридови ратни извештаји с врха Гучева били су још страшнији: – На једној страни овог брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва ако их је делило двадесетак метара. – Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из малих гомила стрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још висиле крпе меса; беле кости с натрулим шакама на крају, крваве кости које су вириле из војничких чизама.– Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад. Чопори полудивљих паса шмугнули су на ивицу шуме; и на том растојању могли смо да видимо како се два пса отимају око нечега што је лежало полузакопано на тлу. – Ходали смо по мртвима, тако много их је било – понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса дробећи кости. – На једном месту полупоједени скелети једног Аустријанца и једног Србина били су сплетени, руку и ногу обавијених један око другог у самртничком грчу из кога ни сада нису могли да буду раздвојени. – Иза аустријских линија била је барикада од бодљикаве жице, значајна за дух људи прикованих у овој самртној замци – јер су већином били Срби из аустријских словенских провинција, који су упереним револверима натерани да се боре против своје браће. – Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани – десет хиљада њих. 9 – Сви припадници Девете српске дивизије, који су остали на бојишту рањени, били су убијени од аустријских војника. 10

Велике аустријске злочине верификовао је и хрватски мајор Перо Блашковић, који је командовао једним батаљоном 3. [тузланске] регименте аустријске војске. Он је у својим мемоарима описао како су аустријски војници у тек запоседнутом селу Клењу код Шапца, под изговором да се у селу крију српски борци, покупили таоце, а све одрасле мушкарце затворили у сеоску цркву. Мештане су обавестили да ће сви таоци бити побијени ако у селу одјекне и један једини пуцањ, а неколико минута касније наредили су својим војницима да запуцају, што је био знак за стрељање и талаца и људи заточених у цркви. Према речима мајора Блашковића, тај „огаван
посао обавили су Бошњаци“. 11 Мачва, доње Подриње и Поцерина, у којима су 1914. оперисали Брозов 25. пешадијски пук и његова 42. вражја домобранска дивизија, најтеже су страдали у овом рату. Шабац је за првих осам месеци окупацијске управе изгубио 70 одсто мушкараца, односно 54,5 одсто целокупног свог становништва. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ имао је 76.706 људи мање него 1910. године.Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. 12

Жута монархија губи – Јосип Броз напредује

Водник Јосип Броз је у овом рату командовао 10. извиђачком четом 25. домобранског пука 42. вражје дивизије.Његова јединица, која је имала око 80 људи, била је одговорна за извиђање и откривање положаја српске војске и контролу запоседнутих српских територија, а бавила се и заробљавањем српских бораца. Према једном поверљивом Титовом исказу, објављеном тек двадесет година после његове смрти, његова команда је својим извиђачима у овом рату на руском фронту за сваку заробљену пушку, односно за сваког заробљеника, плаћала пет аустријских круна. 13 А пошто је рат против Србије, за разлику од напада на Русију, Аустроугарска и званично третирала као одмазду, онда су награде за извиђачке заслуге у масовним злочинима у Мачви и западној Србији свакако биле веће. Брозови ратни другови, припадници жуте аустроугарске монархије, до краја 1914. три пута су покушали да освоје и покоре Србију, али сва три пута су морали да беже преко Дрине главом без обзира. Први пут у другој половини августа, после Церске битке, други пут септембра те године, после пораза на Мачковом камену и Гучеву, а трећи пут крајем 1914, после Колубарске битке и неуспелог похода на Београд, који је аустријска војска децембра те године само десетак дана држала у својим рукама. Аустрија је тих месеци губила, али водник Јосип Броз је, због заслуга у откривању српских положаја и кажњавању српске војске и цивила, напредовао. Првих дана августа 1914. на тло Србије крочио је као млађи водник, фелдвебел, али већ после првих борби унапређен је у старијег водника, цугсфирера, а касније је постао и ордонанас 42. вражје дивизије. 14 Уживао је велико поверење претпостављених, а за борбе против Србије, према једном сопственом признању, био је спремнији и од неких аустријских официра, па га је штаб његове 42. дивизије у јесен 1914. послао у специјалну мисију у Нови Сад.Из кућа лакомислених аустријских официра, који су мислили да ће Србија поклекнути већ после неколико дана, требало је да донесе њихове јесењу одећу и обућу. 15

Уосталом, Броз је симпатије аустријских официра стекао неколико месеци раније, чим је ступио у војску бечке царевине. Упутили су га у подофицирску школу, а због њихове наклоности убрзо је одређен у групу повлашћених војника који су свакодневно вежбали мачевање, које му је ишло од руке, па је уочи Првог светског рата у Будимпешти учествовао и на такмичењу најбољих мачевалаца аустроугарске војске. Најбоље резултате остварио је у флорету и у боду, а награду, диплому и сребрну макету, а не медаљу, како је причао до краја живота, уручио му је надвојвода Јосиф Фердинанд Први Хабзбуршки.Био је опчињен: – Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!16

Прва сребрна медаља за храброст за борбу против геака

Са својом 42. вражјом дивизијом Броз је крајем лета и у јесен 1914. прокрстарио сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима, и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе. 17

У последњој, трећој офанзиви на Србију Броз и његови ратни другови успели су, почетком децембра 1914, да „освоје“ и Београд, који је српска војска из стратешких разлога привремено напустила. Царска штампа је писала о херојском освајању српске престонице, „oсвајачи“ су тим поводом организовали и свечану војну параду у Београду, а само десетак дана касније српска војска је истерала уљезе из града. 18 Брозов допринос аустроугарском кажњавању Србије верификован је и сребрном медаљом за храброст, која му је омогућила и брзо напредовање јер је свако одликовање у војсци двојне монархије аутоматски пратило и одговарајуће унапређење. Тако је млади Броз, што због сребрене медаље за храброст, што због великих губитака Аустроугарске, за кратко време на српском ратишту догурао до команданта пуковске извиднице. Постао је старији водник, што је био највиши подофицирски чин, а ускоро је постављен и за ордонанс официра своје 42. вражје дивизије и добио униформу„са три ширита“, како му се једанпут омакло да каже.19

Брозово учешће у овом рату аутентично потврђују и две његове фотографије настале на почетку рата. Обе у походу на Србију. Прва, снимљена крајем септембра 1914, публикована је 3. октобра у загребачком Илусtрованом лисtу, са потписом: „Шанчеви наших војника на Дрини у Босни, у којима се дочекује [српски] непријатељ, а у којима се такођер, по више ноћи спава“. Друга је објављена 11. новембра 1914, на првој страници загребачког Јуtарњеg лисtа, уз знатно ширу легенду него код прве. Уз напомену да је снимљена „у рововима на Дрини“, речено је да борци 42. вражје дивизије Србе називају „геацима“, а да је 25. пешадијски пук, од свих аустроугарских формација, најдубље ушао на српску територију, све до једног села код Ваљева. Наведено је и да се 42. вражја дивизија „сада налази на српском тлу“ и да је убила седамсто Срба, а уредништво овог листа је хрватским борцима на крају пожелело да и даље „мељу“ Србе. 20

Бежање од заслуга

До краја живота Броз је од своје улоге у кажњавању Србије за Сарајевски атентат бежао као ђаво од крста. О ратним успесима у Србији никад није јавно говорио, а ту тему избегавали су и сви његови биографи.

Jugoslavija i kralj su krivi. Tito je samo posledica te odluke...

4thman:

Jugoslavija i kralj su krivi. Tito je samo posledica te odluke...

Kliknite za proširenje...

Слажем се...ипак, ово је тема о заслугама Јосипа Броза за коначни и најтежи ударац који је задат Србији, а од кога се никада није опоравила...

I na kraju 1918 Srbski Kral im oprosti , i Knjez njegov 39 te pokloni sve srpsko.

На варљиве висине неприкосновене власти дошао је на крилима српског безнађа у НДХ, Стаљинове инвазије на Србију, али и распамећености Срба из Србије између генерала Драгољуба Михаиловића и прескупе заблуде којом су пратили стварање Краљевине Срба, хрвата и Словенаца и, ништа мање, традиционалне свесрпске лакомислености, вапијућег недостатка српских државника и површности српских политичара, који су најчешће размишљали за један четворогодишњи мандат, понекад чак и за много мање .Тито је поништио све што је Србија најскупље платила . И слободу, коју је освојила за себе и друге јужнословенске народе и непрофилисане етничке групе, и државу због које је изгубила трећину целокупног становништва, не ограђујући своје етничке и део историјских територија, створених вишевековним променама које је на штету српства обликовао турски и аустроугарски окупатор . На дробљењу Србије владао je још од 1944, да би на крају, испуњавајући жеље својих хрватских и словеначких сународника, демонтирао и своје животно дело и хладноратовско мезимче – јалтску Југославију.


Перо Симић, Тито и Срби, књига 2

СРБИЈА ГА НИ ПОД СИЛОМ НИЈЕ ХТЕЛА

Титова власт почетком 1945 .није имала практично ниједног противкандидата у Србији.

Србија се месецима није дала Титу ни под најжешћим терором.

Непуних пет месеци после његовог усељења у бели двор о томе га је на састанку партијског Полит-бироа обавестио лидер српских комуниста др благоје Нешковић: – Радништво је наше, али није политички учвршћено . Чаршија и градска интелигенција је против нас . Омладина градска је такође против нас .

Титов најближи сарадник Едвард Кардељ комплетирао је слику:– Сељаци у Србији нису за нас .1

Просто речено, за нову власт није био нико сем ње саме! Радништво још није било политички обрађено, а чаршија, која је у комунистичкој терминологији била синоним за градско становништво, противила се успостављању Титовог просовјетског поретка у Србији. Против су били и припадници градске интелигенције и градска омладина, а ни сељаци, који су чинили две трећине становништва Србије, нису били за Тита. Тито се тад није могао ослонити ни на многе комунисте у Србији: – Код нашег партијског чланства у војсци класна заоштреност је на врло ниском ступњу – изјавио је у пролеће 1945. Благоје Нешковић. – Они знају, на при-мер, да ћемо непријатеља истерати, а не знају после тога шта ћемо радити . не знају да треба ликвидирати са старим друштвом .2 Овоме се није чудити јер је Титова КПЈ у Србији пред Други светски рат имала само „двеста чланова“.

Перо Симић, Тито и Срби, књига 2 (1945 - 1972), Лагуна

ЈУНАЧЕЊЕ НА СРЕМСКОМ ФРОНТУ

Поред совјетског диктатора Јосифа Висарионовича Стаљина и стаљинизма, који су у Србији били на лошем гласу, Титовом имиџу нису ишле наруку ни монархистичке традиције Србије, које је својим демократским реформама, почетком 20. века, међу Србима оснажио краљ Петар Први Карађорђевић. А отпор Србије према Титу још више је појачавало његово јуначење на Сремском фронту, на коме је партизански вођа по сваку цену покушавао да докаже Стаљину да је његова војска боља од бугарске 4 и да је баш на брисаном простору, у сремској равници, на граници између Хрватске и Србије, у стању да успешно води фронталне борбе против хитлерових ратних ветерана и усташа и домобрана нацистичко-фашистичке независне Државе Хрватске – НДХ. за ову стратегију, која ће Србију завити у црно, Тито се определио без обзира на то што његова војска није имала никакво искуство у тој врсти ратовања јер се претходне три године највише ослањала на дивер-зије и бежанију од немачких офанзива и потера .Титова заблуда и надобудност његових младих генерала коштаће Србију живота неколико десетина хиљада тек мобилисаних младића, без иједног дана обуке, који су гурнути на фронт пред боље наоружане и прекаљене Хитлерове нацисте и много искусније усташе и домобране .

Превелики ратни губици били су утолико бесмисле-нији што је Тито на овом фронту мазохистички поку-шавао да убрза повлачење немаца, иако се немачка војска тада, после продора Совјета на балкан и искрца-вања енглеза и Американаца у нормандији, ужурбано из Грчке повлачила према Аустрији и немачкој .До средине јануара 1945, пре највеће изгибеније, нем-ци су „избројали 12.000 мртвих непријатељских [Тито-вих] војника“, а само за једну ноћ, у борбама за хрватско село Врбању, погинуло је хиљаду Титових бораца.5

Да би подигао морал своје војске, позадину Срем-ског фронта средином јануара 1945 . посетио је и сам Тито. Његове старешине су му предложиле да му орга-низују и лов на Фрушкој гори, што је Тито прихватио, а по завршетку лова, на гала вечери коју му је приредио командант његове Прве армије генерал Пеко Дапче-вић, Тито се неочекивано љутнуо на свог домаћина: – Добро, бога му, ово је код вас све боље него код мене у београду . – Па, логично, друже Тито – одговорио је Дапчевић – кад смо за кувара довели шефа сале из Руског царау београду .56

Перо Симић, Тито и Срби, књига 2 (1945 - 1972), Лагуна

НАЈВЕЋИ ГУБИЦИ У ИСТОРИЈИ САВРЕМЕНОГ РАТОВАЊА

Тито није успео да поправи незавидну ситуацију на фронту,а одзив на његову мобилизацију у Србији био је веома слаб:– Само у срезу Пожаревац – према једном повер-љивом војном извештају – 42 одсто позва них није се јавило у војску, а многи и од оних који су се јавили на све начине су покушавали да дезертирају, многи и да се саморањавањем спасу сигурне смрти на Срем ском фронту .7у београду се нова власт још горе котирала него у пожаревачком крају . Од 28 .000 мобилисаних београђана само осам хиљада је добровољно приступило Титовој војсци, из које је у последњим месецима рата дезертирало седам хиљада тек мобилисаних бораца из Србије .

Партизанске старешине су на тек мобилисаним борцима тренирале строгоћу, па је био „врло чест случај, нарочито у млађим српским дивизијама, да командири и команданти батаљона шамарају борце“, да се борци, да би се ослободили војске, „трују сировим кромпиром и рањавају“ . Партизанске главешине су „многе такове борце стрељали“, а за оне који нису стрељани формиране су посебне „кажњеничке једи-нице“, које су „употребљаване за најтеже задатке“, на којима се најлакше гинуло .9Бесмисао овог фронта потврђује податак да су на њему оборени сви рекорди губитака великих војних формација у историји савременог ратовања у европи .

Из Прве армије, најпрестижније јединице целокупне Титове војске, у последњих пет месеци рата избачен је из строја, убијен или рањен сваки трећи војник и старешина . најелитнија јединица ове армије Прва пролетерска бригада, коју је Тито формирао 21 . децембра 1941, на Стаљинов рођендан, за четири и по месеца ратовања на Сремском фронту имала је више жртава него за претходне три године .Губици Треће армије, на чијем се челу налазио Коста Нађ, били су још већи. За четири и по месеца постојања и војевања изгинуло је и рањено 47 одсто њеног састава!910већину састава ових двеју армија сачињавали су тек мобилисани младићи из Србије .Многи Срби и данас се споре око тога колико је стварно српских младића погинуло на Сремском фронту. Једни тврде да се ради о 13.000 жртава, колико је утврђено и на спомен-обележју уписано именом и презименом, а други се с правом позивају на Титовог биографа владимира Дедијера, који је објавио сведочење једног историчара који је годинама истраживао губитке на овом великом стратишту: – Губици на Сремском фронту за 175 дана [колико су борбе трајале]: преко 30.000.11 Од око 300.000 младих људи који су крајем 1944. и почетком 1945 . мобилисани само у тзв . ужој Србији, без војводине и косова и Метохије, изгинуло је њих чак 80 .000, а само у борбама са немцима и усташама у Срему и Славонији живот је изгубило 60 .000 српских бораца .12

Перо Симић, Тито и Срби, књига 2 (1945 - 1972), Лагуна

НЕПОВЕРЕЊЕ ИЗМЕЂУ СРБА И ХРВАТА

Ситуацију у Србији почетком 1945 . снажно је оптерећивао и геноцид који су усташе у НДХ и пола године од ослобађања Србије од Немаца вршиле над Србима у хрватској и босни и херцеговини, који су пре рата, према немачким изворима, сачињавали готово трећину целокупног становништва ове квислиншке творевине .13 А вирус неповерења између Срба и Хрвата у Хрватској већ током рата увелико је био захватио и Титове најближе сараднике . Поред „националистичког застрањивања према Србима“ Титовог главног ратног повереника за хрватску Андрије хебранга, подозрење према Срби-ма, који су били главни носиоци антифашистичког покрета у хрватској, није крио ни номинални шеф партизанског дела хрватске владимир назор . Он је још 1944. „као Хрват и предсједник хрватске државе“ тражио да се чак и у Билтену Титовог Повереништ-ва за информације, који је тада излазио у хрватској, забрани употреба српског, а да се сви текстови штам-пају на хрватском језику . називајући српски језик „језиком београдске чаршије“, он је шефу Прес-бироа Повереништва за информације Првославу Васиље-вићу отворено рекао: – Нас Хрвате то вријеђа и ми нећемо језик бео-градске чаршије . Док сте овдје, на нашој тери-торији, имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче .Васиљевић је покушао да му објасни да се тексто-ви у Билтену равноправно штампају на хрватском и српском језику, најсроднијим језицима у свету, и да се о томе „брижљиво води рачуна“, али Назор није хтео ни да чује за језичку равноправност: – Док сте овдје, на територији Хрватске, имате да пишете хрватски . Све што из хрватске излази и у њу улази има да буде на хрватском језику . ко не зна хрватски, не може ни да ради код вас .14

КАМЕН РАЗДОРА – ЈАСЕНОВАЦ

Односе Срба и хрвата још више су кварили неспоразуми око Јасеновца. Видећи да им се примиче крај, усташе су између 22. априла и 1. маја 1945, кад је већина Југославије већ била слободна, неометано, да би уништили трагове овог великог злочина, срушиле главне објекте јасеновачког логора и спалиле његову архиву. Једино нису успеле да спале све тек побијене логораше и да униште пећ у циглани, у којој су све време рата своје жртве спаљивали живе.15– На простору логора имали смо што видјети – сведочио је Перо Шестановић, референт за пољопривреду и домаћинства општине Јасено-вац. – Лешеви по пољима и на сваком кораку, а како је било прољеће и сушно, брзо су се тјелеса распадала . – Лешеви у логору и на Сави [где су усташе мини-рале лађу пуну логораша] толико су заударали да се није могло проћи ако не ставиш марамицу на уста .16

Оно што нису стигле да сруше усташе, међу којима су готово трећина били босански муслимани,17 уради-ла је тек успостављена комунистичка власт у Хрват-ској. Наложила је да се до темеља сруши зид око јасе-новачког логора (!), који су усташе само малим делом стигле да поруше, али и да се уклоне усташке стра-жарнице и осматрачнице, жичане ограде и пољски бункери! Ускоро је до темеља разорена и цигларска пећ, коју су џелати поглавника НДХ Анте Павелића претворили у крематоријум (!), а убрзо је спаљен и соколски дом у самом месту Јасеновцу, власништво јасеновачке српске омладине .18У српским селима у околини Јасеновца девојке су тада певале тужну песму: Мој Драгане, немој косит’ траву поред Саве,да не косиш моје очи плаве...А и чувена српска песма Ђурђевдан први пут се чула једног од ратних Ђурђевдана, у возу који је из Сарајева у Јасеновац возио на погубљење сарајев-ске Србе и Јевреје. Меланхолично ју је запевао један измучени сарајевски Србин, који је са сузама у очима цвилио како тог дана „ђурђевак зелени, свима на раме слијеће осим мени“ јер с њим „нема звијезде Данице, моје сапутнице“, да би се на крају питао коме његова драга „сада на ђурђевак мирише, мени никад више“.19Крајем маја 1945. Титов интимни пријатељ, шеф хрватске тајне полиције, високи совјетски оба-вештајац Иван Крајачић послао je двојицу својих агената у загребачки дом Дијане Будисављевић, поре-клом Аустријанке, која је за време Другог светског рата из усташких логора смрти спасла 15 .336 деце .углавном се радило о српској деци са кордуна, козаре и из српских села поред десне и леве обале Саве . била је то једна од најтежих и најобимнијих хума-нитарних акција у овом рату, не само у Југославији већ и у целој европи . за време спасавања или одмах по изласку из логора од последица тортуре и болести, умрла су 3 .254 детета, а више од 12.000 избављене деце преживело је рат.Спасена деца била су смештена код многих хрват-ских породица и у објектима католичке цркве, а нека и у зградама у којима су услови били мало бољи него у концентрационим логорима из којих су избављена. Храна им је највећим делом обезбеђивана добровољ-ним прилозима грађана. Многа од ове деце васпитавана су у хрватском и усташком духу, како је захтевао Павелић, желећи тако да затре сваки траг о њиховом пореклу, вери и нацио-налном идентитету .Крајачићеви агенти су од Дијане Будисављевић, наводно по налогу хрватског Министарства социјалне политике, тражили да им преда целокупну картотеку о спасеној деци .– Кад морам предати картотеку – говорила је спаситељка – онда ћу му [главном агенту] дати све. Кажем му да сам очајно увријеђена. Пре-дајем картотеку, биљежнице за налажење непо-знате дјеце, регистар за фотографије и биљеж-ницу с пописом особних ознака на дјеци – Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражи-ти своју дјецу . Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима у Њемачкој [где су мајке ове деце у заробљеништву], а сада неће наћи своје најдраже .20Тако је онемогућена идентификација великог броја спасене деце и њихов повратак кућама, a многима и враћање свом националном и верском идентитету .

Титово лично пријатељство са Крајачићем било је толико да је југословенски председник овог совјетског агента касније овластио да може да користи било коју од тридесетак његових вила и резиденција .21Озбиљни инциденти пратили су и прве ексхумације жртава усташких логора . на заказану ексхумацију из једне колективне гробнице поред Старе Градишке, у коју су усташе затрпале око хиљаду људи, специјал-на осмочлана комисија из загреба каснила је десетак сати . уместо претходне вечери или тог дана ујутро, како је најављено, чланови ове комисије су се на лицу места појавили тек око 14 .30 часова . Инцидент је био утолико већи што ексхумација није могла да почне без чланова ове комисије, а најближа родбина жрта-ва чекала их је од раног јутра, губећи стрпљење због њиховог кашњења . Одмах по доласку чланова комисије откривено је да су они стигли у Стару Градишку око 12 сати, али да су се два сата задржали у овом месту, обилазећи своје рођаке усташе, који су се налазили у оближњем затвору .Тог дана откопано је 528 жртава, од којих ниједна није била убијена метком, већ маљем, секиром или ножем. Међу жртвама су се налазили 371 жена, 107 мушкараца и 50 деце . Када је један представник војвођанске Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихо-вих помагача, који је међу жртвама открио посмртне остатке 22 становника земуна, предложио да се жртве достојанствено сахране, а не да поново буду затрпане готово у исте гробнице у које су их бациле усташе, дошло је до озбиљног инцидента. Члан загребачке комисије, професор др Анте Премеру, са Института за судску медицину у Загребу, није хтео ни да чује: – Нисмо ми некако погребно подузеће!22Партизанске власти хрватске убрзо су нареди-ле да се поруше и уклоне и преостали мањи објекти јасеновачког логора, чиме су систематски избриса-ни трагови великог злочина. Јасеновачки Срби, на чијем се приватном земљишту налазио шири појас јасеновачког логора, после трогодишње паузе од 1942 .до 1945, наставили су и наредних година да користе то земљиште за гајење пшенице кукуруза, кромпира, купуса, паприка и других пољопривредних култура!23
.

ПРВО ТИТОВО КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ ИСПОД ЈАСЕНОВЦА

Октобра 1945 . Тито је први пут најавио ревизију еле-ментарне историјске истине о логору смрти у Јасе-новцу . Почетак није наговештавао да ће ударити и у саме темеље, карактер и смисао ове фабрике смрти нДх . бискупе римокатоличке цркве у хрватској и Словенији питао је што се у рату нису побунили про-тив „оних страшних клања Срба у Хрватској, гдје је изгинуло стотине и стотине хиљада Срба“, говорећи притом да се ради о „усташким злочинима који су ушли за вјечита времена као највећа мрља у хисторију хрватског народа“. А онда је бискупе запитао: – Зашто се нису побунили против најстрашније људске клаонице – логора у Јасеновцу, гдје су усташе подједнако уништавале и Србе и хрвате, на десетине и стотине хиљада људи.24Тиме је Тито заокружио своје необичне „ране радо-ве“ о Јасеновцу и НДХ, који су више збуњивали него објашњавали шта се дешавало у највећем логору смр-ти на балкану и у марионетској држави највернијег хитлеровог савезника изван нацистичке немачке . крајем маја 1941 . својим шефовима у Москви је писао да су усташе „по селима НДХ стријељале на стотине Срба, сељака и радника без икаквог разлога“.Септембра 1941 . у Билтену свог Главног штаба тврдио је да је „под ножем Павелићеве усташке банде погинуло стотине хиљада Срба: жена, дјеце и стараца“.Априла 1942. године Москви је јавио да се „најстраш-нији концентрациони логор у хрватској налази у Јасеновцу“, да је „џелат Павелић у овај концентра-циони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске“, а да је у њему остало свега још „хиљаду и по живих људи“. Не помињући притом ни једном речју Србе као најбројније страдалнике Јасеновца. крајем те исте 1942 . године у брошурици Титовог Пропагандног одељења Јасеновачки логор наведено је да је у овом логору смрти „побијено 300.000 душа“. у пролеће 1944, у ауторском чланку, намењеном међународној и домаћој југословенској јавности, Тито је написао да је немачки „непријатељ“, који у тим зло-чинима у НДХ није учествовао, „само у року од три мјесеца [од формирања НДХ] помоћу зликовачких усташа уништио преко пола милиона Срба“!25

КАКО ШТО ВИШЕ СМАЊИТИ СРБИЈУ

Још у мају 1944. Тито је америчким новинарима Џону Талботу и Стојану Прибићевићу изјавио да ће за вре-ме његове владавине „сви народи Југославије имати своја национална права да унутар своје федералне јединице уреде свој живот како то одговара потребама дотичног народа“,26 да би три месеца касније једном страном новинару рекао да овај принцип вероватно неће важити за Србију . еуфемистички је наговестио могућност да се Косово и Метохија одвоје од Србије: – Питање Албанаца на Косову решиће се после ослобођења целе Југославије. Ово питање за сада није актуелно .27крајем те 1944, чим се докопао власти у београду, Тито се много интензивније бавио идејом кројења граница Србије, њеног свођења на што мању тери-торију и поништавања готово свих тековина које је Србија, уз огромне жртве, остварила у Првом свет-ском рату . То се понајбоље види из разговора који је тада водио са лидером Земљорадничке странке Драгољубом Јовановићем, професором београдског Правног факул-тета, кога је Тито позвао на сарадњу у успостављању нове власти:

Јовановић: Да ли се Црна Гора и Србија могу ујединити ако то буду желеле?Тито: Ја сам Црногорцима, још док смо били у њиховој земљи, рекао да ће добити посебну федералну јединицу, али да се увијек могу ујединити са Србијом ако желе .Јовановић: Шта ће бити са Пиринском Македо-нијом?Тито: Ми ћемо Бугарима вратити царибродски [потоњи димитровградски] и босилеградски срез, а они ће дати срезове Пиринске Маке-доније да би се ујединили са вардарском и припојили Југославији.Јовановић: Којој федералној јединици ће при-пасти војводина, или ће се организовати као посебна земља?Тито: Банат ће свакако припасти Србији, за бачку ћемо видјети, пошто има доста хрвата, а већ Барања...28Све у свему, желео је да Црну Гору одвоји од Србије, да источне делове Србије уступи бугарима, да би они део Пиринске Македоније дали вардарској Македонији, да барању и бачку, које се никад нису налазиле у саставу било које хрватске државе, а можда и Срем, о коме се у овом разговору није изјашњавао, уступи хрватској .

Тито је тих дана већ био увео војну управу у војво-дини, а за њеног губернатора одредио је хрватског генерала Ивана Рукавину, рођака Павелићевог пуков-ника Јураја Рукавине, организатора масовних злочина над Србима лике и босанске крајине .Један од првих потеза генерала Ивана Рукавине био је ликвидација неколико стотина угледних ново-сађана осумњичених за неборбену подршку генералу Драгољубу Михаиловићу, команданту легитимне Југословенске војске у отаџбини.29Двадесетак година касније благоје нешковић ће једном свом саговорнику изјавити да му је Тито одмах после рата пренео поруку румунских функционера да Румунији треба да припадну „влашке области у источној Србији“: – Другови Румуни – рекао је Тито – сматрају да је то њихов народ [Власи] и њихова територија. нешковић је одговорио да су власи Срби, да се они тако осећају, и да су се због тога у балканским и светским ратовима борили за Србију: – Њихово етничко порекло јесте влашко, али су се они, живећи са Србима и мешајући се са Србима, учећи школу са Србима, претопили у српску нацију. И нема говора ни о каквој „влаш-кој области“ у Србији . недуго после овог разговора Тито је нешковићу поновио захтев Румуна за „влашку област у источној Србији“ . нешковић је то одбио, а Тито је од члана Политбироа Милована Ђиласа тражио да се обнови национална свест влаха и да се организују као нацио-нална мањина, али је ускоро захлађење односа између Тита и Румуна омело спровођење ове идеје.

Када нису и сами убијали Србе, видели смо да су навијали за усташке злочине над Србима...а неке од највећих злочина над Србима, комунисти су починили тако што су голоруки народ користили као штит, а затим их остављали на милост и немилост Немцима и усташама...пример таквог стравичног злочина комуниста по наређењу самог Јосипа Броза, десио се у току операције Вајс

Да би закрчио путеве немачким трупама, Тито је наредио да се само српско становништво, не и хрватско или муслиманско, крене из простора Бихаћа ка Неретви. Комунисти су приморали око 40.000 Срба, људи, жена и деце да напусте своје домове и крену ка Неретви. Сам Тито на Петом комунистичком конгресу 1948. у Београду, рекао је: "Са нашом војском огромна маса од 50.000 жена, деце и стараца повлачила се ка Ливну...Све јединице биле су остављене на својим положајима док се Врховни штаб са три пролетерске дивизије повлачио ка Неретви."

О овом суровом злочину комуниста Михаиловић је депешом бр. 1356 од 22. фебруара известио Владу у Лондону:

Комунисти при бежању са своје садашње републике приморали су становништво да се са њима повлачи испред Немаца и усташа да би се на тај начин заштитили од напада. Због овог комунистичког терора масе народа повлаче се од Бихаћа ка Гламочу. Чим се Немци приближе, ове незаштићене народне масе остављају се на милост и немилост Немаца и усташа који их непоштедно масакрирају. Оно што случајно избегне, смрзава се у снегу и леду. Између Дрвара и Гламоча има преко 500 смрзнутих лешева жена и деце. Ово је више него ужас. То је та борба коју воде комунисти и на коју је подстиче инострана пропаганда да би се плански уништио наш народ"


Радоје и Живан Л. Кнежевић, Слобода или смрт, Сијетл, САД, 1981
https://www.scribd.com/document/205653746/Sloboda-ili-smrt-Radoje-i-Zivan-Knezevic

Па да није Живан Кнежевић за рачун Енглеза и Руса ухапсио Драгишу Цветковића и после храбро побего са Никшићког аеродрома на Запад не би било ни демографских губитака 3 250 000 од 1941-1951., нити би Тито и КПЈ дошли на власт. Да ли га је СИС врбовао током школовања у Француској питање је али одликован је од највечих српских непријатеља Американаца.

Радоје и Живан Л. Кнежевић у предговору горе наведене књиге наводе да су се Срби 27. марта 1941. определили...
А СОЕ је плаћала узвикивање пароле 100 динара, ношење заставе 300 динара и држање говора 1000 динара.

Одакле ти идеја да су Американци највећи српски непријатељи у то време? далеко од тога...Енглези свакако јесу...увек били и биће...зато и доведоше твога Јосип Броза на власт...

Је ли то онај 27. март за који су комунисти тврдили свих ових година да су га организовали?

Коме је СОЕ плаћала, народу? што не платише вашим загрепчанима

Шта је радио Донован у Југославији и ко му је украо акт ташну?
Па нагиварао стране плаћенике које ти цитираш да крену без разлога у рат са Трећим рајхом.
Нема разлике у политици В. Британије и САД према Србима.
Плаћала је авантуристима и похлепним људима није сигурно онима који су завршили у Јасеновцу, Бањици,...
Него где нађе да цитираш стране плаћенике који отераше преко 1 500 000 Срба у смрт?

Пресретач:

Шта је радио Донован у Југославији и ко му је украо акт ташну?
Па нагиварао стране плаћенике које ти цитираш да крену без разлога у рат са Трећим рајхом.
Нема разлике у политици В. Британије и САД према Србима.
Плаћала је авантуристима и похлепним људима није сигурно онима који су завршили у Јасеновцу, Бањици,...
Него где нађе да цитираш стране плаћенике који отераше преко 1 500 000 Срба у смрт?

Kliknite za proširenje...

комуниста и следбеник Јосипа Броза о "страним плаћеницима" и српским жртвама....циркус се наставља...

знамо да су комунисти били против "империјалистичког рата" ал што касније себи приписаше 27. март са којим немају везе...они су тада у љубави са Хитлером ако се не варам?

за Британију и САД у то време, апсолутно ниси у праву...у силовању Србије довођењем Јосипа Броза на власт учествовали су искључиво Енглези на челу са Черчилом...Да би мало боље схватио

ђенерал Дража, 25 новембра 1943. године (телеграм Влади):

''Посматрајући садање догађаје у земљи ми смо мислили да енглеска пропаганда не зна шта ради, јер Балкан противно својим интересима препушта утицају комуниста, чије јачање већ годину дана помаже на нашу велику штету. Међутим, ми сада откривамо да Енглези свесно и са рачуном раде на формирању хрватског блока, у који треба да уђу све Павелићеве усташе и домобрани наоружани од Немаца и све комунистичке снаге које они наоружавају или помажу да се наоружају преко Италијана...
Цео овај блок имао би форму комунистичку, или, како они кажу, партизанску ради легитимације (легитимности) пред Савезницима. Ми осећамо да се овај блок формира и то као блок усташко-католичко-хрватско-комунистички. Подручје овога блока Енглези су определили источно све до Дрине, тј. потпуно у границама Павелићеве Хрватске. Нас због тога присиљавају да се одрекнемо сваке активности на овом Павелићевом подручју.
Енглези да би у том успели траже још и више, оглашујући Црну Гору и Санџак као подручје комунистичко, а ове две области служе им као база комунистичког напада на Србију. Притискају нас још у унутрашњости Србије појединим мањим комунистичким групама у Србији које скоро су безначајне.
План је паклени, понављам, паклени. Ми га тачно осећамо и видимо. Све мере против овога ми предузимамо. За доказ овога су наше снаге на западу све до реке Уне, понављам, до реке Уне, Динаре и Велебита и наша акција у Славонији и Словеначкој.
Будите уверени да Енглези раде свесно и са рачуном. Њихова спољна политика умирује нас и охрабрује, а њихова званична пропаганда нас просто урнише својим нападима вешто планираним. Међутим, како њихова спољна политика тако и њихова пропаганда потпуно су у складу и раде да постигну горе изложени циљ. Нисмо сигурни да они желе Југославију, а ако је желе они хоће да у њој федерална хрватско-католичка јединица, федерална католичко-словеначка јединица, буду што веће и јаче, и зато да Енглеској буду вечито захвалне и вечито потчињене.''

Дакле, британска подршка са ''српских четника'' преусмерена је на ''хрватске партизане'' управо зато што су ''хрватски партизани'' били такви (хрватски), у том смисилу што су се борили за хрватске интересе, иако су већину партизана до преласка усташа и домобрана чинили Срби...

изразе ''српски четници'' и ''хрватски партизани'' користио је управо Черчил.

п.с. мада, када боље размислим, рекао би човек да си за Недића?

Zbog bojkota srpskih stranaka, Šubašić ni za mesec dana nije uspeo da sastavi vladu, pa su njegov kabinet u to vreme zvali "vladom od jednog člana". Razloge svoje popustljivosti prema Titu ban Šubašić je poverio jednom svom engleskom sagovorniku:

- Razlog moje saradnje sa partizanskim komandantom je slamanje srpske snage u Jugoslaviji. Meni je osnovni cilj spasiti Jugoslaviju i pomoći Titu da razbije Srbijance, čime bi ih uveli u tor prije njemačke propasti; čime bi partizani dobili odriješene ruke da ovaj narod prinude na ujedinjenje na bazi maršalovih projekcija.

Pero Simić, Draža Mihailović - Na krstu sudbine, Laguna, 2013.
NAW, SD, Rg, 59,860 X.00/8-2544

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:552052-Ruski-agent-predsednik-vlade

Poslednja knjiga prerano preminulog publiciste Pere Simića, dugogodišnjeg istraživača Titove biografije, analizira i prati odnos Tita i komunističke partije prema srpskom nacionalnom i državnom pitanju posle Drugog svetskog rata. Ona je nastavak prvog dela koji je obuhvatao period od početka Velikog rata do uspostavljanja socijalističke Jugoslavije. Obe knjige kruna su njegovih višegodišnjih pregnuća da rasvetli biografiju svakako najvažnijeg državnika XX veka na ovim prostorima.

„Simić se u ovoj knjizi osvrće na represiju i ratne zločine pobednika u Srbiji neposredno po oslobođenju, ispituje smisao i ulogu Sremskog fronta, izborne mahinacije, politička suđenja i druge oblike represije revolucionarnog režima u poratnim godinama. Značajan deo pažnje posvetio je odnosu partijskog vrha prema srpskom pitanju u ostalim republikama i pokrajinama, uočio pogubne mere staljinizacije društva i politike prema srpskom selu (kolektivizacija i progon ’kulaka’ i ’buržoazije’ ), podsetio na surovi progon na Goli otok partijskih neistomišljenika i razobličio politiku decentralizacije i konfederalizacije zemlje kao štetnu po srpske interese. Ondašnja mantra o ’velikosrpskom hegemonizmu i šovinizmu’ bila je zgodan izgovor da se mnoge partijske i državne mere usmere na uspostavljanje autonomije jedino na teritoriji Srbije (Kosovo i Vojvodina), da se istaknu nacionalne simetrije na štetu Srba (jednako učešće u NOB, jednako učešće u žrtvama, guranje odgovornosti za Jasenovac i genocid nad Srbima u drugi plan, simetrija u političkim progonima disidenata itd.), i da se uklone istaknuti srpski kadrovi (Nešković, Penezić, Ranković).

Zahvaljujući Simićevim delima kao što je dvotomna knjiga Tito i Srbi, i mnogim ranije objavljenim dokumentima o Josipu Brozu, danas se mogu naći vrlo kredibilni i otrežnjujući podaci koji govore o dugo skrivanim stranama Titove biografije.“

Iz recenzije istoričara dr Srđana Cvetkovića

Занимљиво да су чак и Енглези, који су га довели на власт, водећи изразиту антисрпску, а прохрватску политику, у једном тренутку замерили на терору који је спроводио над Србима...и за њих је било превише

Једна од најоштријих замерки Титу стигла је из Енглеске, а њен аутор био је Фредерик Аугустус Војт:

Велика Британија је учинила много више за оно што је Тито него Русија, јер га је британска пропаганда и помоћ у намирницама и оружју оспособила да освоји сопствену земљу. Данас су домаћини безбројних сељачких и земљорадничких породица убијени у Југославији. Постоји систематско уништавање елите у Србији. Становници читавих срезова склањају се у планине где су изложени смрти од глади и хладноће.

Установљени су терористички судови, пошто су редовни суспендовани,и сви они који су осумњичени да су патриоти, нарочито српски патриоти, осуђени су на смрт или на заточеништво у концентрационим логорима.
Логори у Параћину,Шапцу и Младеновцу су пуни. Концентрациони логори које је немачки Гестапо начинио на Бањици у Београду, и који су пуњени до тада четницима - а то ће рећи југословенским патриотима који су се борили под командом Драже Михаиловића - и сада се још једном пуне четницима.

Истина је да су се партизани борили против Немаца. Али тај рат је за њих био другостепен, на прво место долази грађански рат. Сам Тито је признао да су партизани први напали четнике. Крајем октобра партизани и четници водили су заједничке борбе против Немаца у Чачку. Партизани су борбу напустили и оставили четнике да је сами заврше.Отприлике у исто време биле су борбе у Краљеву. Четници су напали оклопне снаге, партизани су напали железничку станицу и удаљили се возом. Крајем 42. варош Соколац је освојена од стране четника, а за време опсаде партизани су напали четнике с леђа и резултат је био тај да су Немци успели да се извуку.

Партизански покрет је постао уточиште људи који су се бојали да ће бити суђени као ратни злочинци.
Тачно је да је генерал Михаиловић учинио аранжман са Италијанима. Али зашто? Да би од њих добио оружје и муницију, која му је недостајала, како би се борио против Немаца.

Перо Симић, стр. 498-499
ВА, ЧА, 11-5-1 (записник са седнице Сената, 16. мај 1945)

Круцијални доказ да је Србија била против Тита је његова молба Стаљину да му помогне да "реши питање Србије"...Стаљин му шаље чак 414.000 војника Црвена Армије како би покорио Србију.

"Потребна нам је највећа Ваша помоћ да би могли што прије решити питање Србије..."



Перо Симић, Звонимир Деспот - Тито, строго поверљиво, архивски документи, друго издање
https://www.scribd.com/document/332915341/Pero-Simić-Zvonimir-Despot-Tito-Strogo-poverljivo

То што је радио монструм и злочинац Броз ДАНАС НАСТАВЉА ВАТИКАН и то отворено и без пардона:
Skandal hrvatske katoličke crkve: Promocija knjige o GLAVNOM KOLJAČU IZ JASENOVCA biće u CRKVENIM PROSTORIJAMA
29.09.2018.

Hrvatska katolička crkva još jednom je stala na stranu ustaštva i opravdavanja nezapamćenih zločina koje su činili pripadnici vojske NDH u Drugom svetskom ratu u logoru Jasenovac. Ovaj put oni su dozvolili da se u crkvenim prostorijama u gradovima Splitu i Karlovcu, održi promocija knjige o Vjekoslavu Maksu Luburiću, zloglasnom ustaškom oficiru i zapovedniku sistema koncentracionih logora, od kojih je najpoznatiji i najsuroviji bio Jasenovac. Takođe, zbog načina na koji je mučio i ubijao žrtve, Luburić se smatra jednim od najvećih i najbrutalnijih ustaških oficira.

Kako prenosi hrvatski portal Novi list, katolička crkva ustupila je u Karlovcu i Splitu prostor za predstavljanje knjige o Maksu Luburiću, kojeg verodostojni istorijski izvori prikazuju kao jednog od najvećih ubica u sastavu takozvane ustaške vojske, udarne pesnice režima Ante Pavelića. Reč je o Maksu Luburiću čije ime se spominje u kontraverznoj pesmi ustaški orijentisanog pevača, Marka Perkovića Thomposna "Jasenovac i Gradiška Stara", gde se o logorima smrti govori kao o kući "Maksovih mesara".

U pozivu na promociju, objavljenom u nedeljniku ekstremno desne orijentacije, navodi se da je reč o knjizi o "životu i delu hrvatskog viteza Vjekoslava Maksa Luburića, generala Drinjanina".
- Hrvatski vitez Vjekoslav Maks Luburić, valja naglasiti, idejni je začetnik i tvorac zloglasnog logora Jasenovac, u kojem je ubijeno najmanje 80 hiljada ljudi, uglavnom Srba, Roma i Jevreja.


Foto: Novi list / Privatna arhiva

- U KCL Jasenovac dolazio je često, nadzirao je rad i lično je ubijao zatvorenike. Tako, između ostalog, Luburića predstavljaju u Spomen-području Jasnovac.

Što se predstavljanja knjige o Luburiću tiče, knjiga koja govori o "liku i delu hrvatskog viteza", u Karlovcu će promocija biti održana posle službe, u Nacionalnom svetištu svetoga Josipa. U Splitu su "hrvatskom vitezu Maksu Luburiću" prostor ustupili Dominikanci, u Dominikanskom samostanu fra V. Draganje. Što se promocije tiče, i ovde će se ona održati pоsle službe.

Foto: Wikimedia commons / Wikipedia

Inače, rektor svetišta sv. Josipa reagovao je na ovu najavu promocije knjige Maksa Luburića i demantovao da je neko o tome kontaktirao njegovu parohiju, kao i da ne zna ko je naručilac, pa ni organizator prezentacije sporne knjige.

eremita:

Skandal hrvatske katoličke crkve: Promocija knjige o GLAVNOM KOLJAČU IZ JASENOVCA biće u CRKVENIM PROSTORIJAMA

Kliknite za proširenje...

na zapadu (u NDH) ništa novo....