Umetnost starih civilizacija

Poli46

Stara legenda
Poruka
83.620
Праисторија


Уметност праисторије проучава археологија, за разлику од уметности доба које спада у историју и коју проучава историја уметности. Праисторија је временски период који траје до појаве првих писама, о чему, помоћу материјалних трагова културе, археологија ствара приповест о догађају.

Праисторија има различита раздобља. Млађе камено доба обухвата доба варварства и доба дивљаштва. Може се рашчланити на камено доба и доба метала.

У доба неолита човек нема довољно хране, клима је повољна за житарице- крчи се и најзад сади, а од изразито ловачке привреде прелази се на земљорадњу- везано за њу јавља се насеље. Човеков рад зависи од природе- уочава то, и појављује се религија. Овај однос према природи одразио се и у уметности- уметничком стварању. Раније у доба ловачке привреде односно природе он није имао никакве залихе, јављају се залихе а с њима и неједнакост- појављује се отимање за храну и раслојавање гентилне заједнице и стварају се породице- генсови (породице су у генсовима).

Човек од иловаче прави посуђе, ручно у различитим облицима. Украшава га и боји. Не зна се тачно шта је смисао декорација.

У време робовласништва се две културе јављају и не зна се која је старија дали је то Египат или Месопотамија. Сигурно је да су се развијале независно од почетка и до њиховога контакта долази тек касније.


300px-Bearded_man_Uruk_Louvre_AO5718.jpg


- - - - - - - - - -


Египат и Месопотамија


Египат и Месопотамија историјске су културе које су се истовремено појавиле. Обе су монархије и различите су по религији али у Тинитском и Џемедетнарском добу постојале су већ културе у данашњем смислу речи тога појма. Египатска монархија Старог Царства одржавала се дуги низ година све до револуције која је уништила Старо Царство, али је традиција била снажнија. У Међуријечију Тигриса и Еуфрата појавила се култура чије династије можемо пратити само из случајних догађаја и месних ратова, само је Акадска монархија умела да управља целом земљом међуријечија.

Људска је моћ морала да призна божанску, што је постао основ за цео живот. Египат је имао краља и бога у једној личности и заруку среће што се огледало у извесном оптимизму код Египћана. У Месопотамији је владар само заступао Бога. Од Средњега Царства је свако ко је заслужио имао право на посмртни живот. Ништа слично није постојало код Мезопотамаца, и на њих су чекали само бедни изгледи за вечност. Ни једни нису имали обичај да дугачко шире о уметничком делу својим дивљењима. Мезопотамски писар: “било је лепо гледање”. Египат реч је грчког порекла. Рељефно, карактеристична је одељеност а спој је био преко Суеског канала- превлаке, а такође река- Нил. Становништво је хамитског порекла а у IV миленијуму п. н. е. бележи се долазак становништва семитског порекла. Хамити су имали тотемизам а Семити су веровали у божанства у људском облику. Развојне фазе у уметности се углавном подударају са развојем историје и политичке историје Египћана. Позната је Манехтова подела на 30 династија. У III миленијуму фараон Нарамер ујединио је Египат- митски Менес сматра се за ујединитеља Египта- Горњег и Доњег Египта. Старо царство (2650.- 1990. п. н. е.) III династија Џозер до VI династије градитељи су великих пирамида. Џозеров архитекта i био је Имхотеп и један од првих архитеката које је забележила историја.

Прелазно доба карактеришу унутрашњи немири и држава се распада на низ мањих покрајина. Учињене су реформе у религији и сви су добили право на погребне бенефиције. Ово доба је трајало до око 2000. године.

Средње царство (1991.- 1778. п. н. е.) од XI династије Ментухотеп до XIII династије, границе државе су поново проширене а нарочито за време XII династије. Власт фараона настоје ограничити свештеници. Прелазно доба карактеришу поново унутрашњи немири и погодују инванзији Хиксоса око 1800. п. н. е. (појава коња) и они су владали северним Египтом.

Ново царство (1570.- 1085. п. н. е.) XVI династија Ахмосе до Рамзеса XX династије Египат постаје водећа сила на блиском истоку а против власти фараона се диже свештенство и за време једне унутрашње кризе Аменофис IV уводи сунчани монотеизам бога Атона и узима име Ахатон. Нефертити (1363.- 1345. п. н. е.)- жена је његовог брата а затим њена- позната скулптура са једним оком, архитекта и вајара Тутмоса - често ју је сликао и био је заљубљен у њу. После Аменофиса IV - Ехнатона Атоновог сина његова реформа је одбачена и на прво место је дошао Тутанкамон. Родбинске везе су често нејасне а нити значаји појединих фараона (сетити се брисања Нефертитис када је одбачена ) У XIX династији време Сетија I и Рамзеса III гробнице се праве у брдима и не граде се више велике пирамиде. Египат доживљава поново велики процват и нови политички успон. У XX династији у време Рамзеса III угрожавају га народ с мора — Либијци а око 1090. п. н. е. највећу моћ имао је Хитор.

Може се пратити развој уметности од монументалности и превелике озбиљности ка одређеним врстама реализма и доба када је човек научио у уметности да се осмехне и прави природне покрете.

Позно доба у којем се мењају у владавини либијске и нубијске династије до 671. године и Асурбанипала владара Асирије. Сајско доба (663.- 525. п. н. е.) Псаметих I оснивач последње XXVI самосталне династије- град Саис био је престоница.

Убрзо се почела развијати Персија. 525. Персијанци освајају Египат а 332. после кратког доба независности осваја је Александар Македонски и наследници његови Лаговци и епоха Птолемајоваца је трајала до Клеопатрине смрти 30 године када долази до превласти римске империје, после 395. н. е. византијске и 640. арапске када се завршава 300. година продора хришћанства у Египат.



umetnost-starog-istoka-umetnost-mesopotamije-5-638.jpg
 
Poslednja izmena:
Грчка уметност

Грчка уметност се развијала на широком подручју које обухвата територије Мале Азије, егејска острва, јужни део апенинскога полуострва, Сицилију и Грчку. Грци су из истих разлога као и Микена развијали морепловство. Они организују и настањују се у малим полисима који постају стварне урбане целине у којима се развијала урбана култура. У ово време постоји само мали број градова. Све до почетка нашег века број градова се није нарочито повећавао и тада око првог века број градова се креће око 115. То су били сви познати градови тога времена. Касније се број градова нагло повећава.

Велики број робова радио је у производњи а грађани су имали времена да се посвете уметности или науци. Грци развијају рад који је самосталан везан за њихову средину и слободне становнике. Постојала је организована војска.

Одржавале су се вежбе и нарочита пажње је посвећивана проучавању људског тела. Проучава се и покрет у уметности. Могу да се разликују три епохе:

Архајска Грчка- период који се може датирати у 5. век старе ере, у овај период можемо рачунати и дотадашњи развој на овом тлу. Прелаз ка класичној епоси траје десетак година.

Класична Грчка може се рачунати да је почела В века п. н. е., када се шири утицај грчке културе далеко ван граница старе Грчке, али се и прихватају утицаји других култура и утицаји се испреплићу. Траје до 15. века и Александра Македонског.

Хеленистичка Грчка у којој се утицаји Грчке још више повећавају, а јавља се нарочито прихватање традиција других култура. Ова периода траје до освајања Рима па и даље, док не потпадне под утицај римски и не трансформише се у византијску уметност на коју и сама делује и има велики утицај.

Грчки Богови су слични људима са људским особинама и они често силазе међу обичне људе и свет. Зевс је овде био нарочито агилан, те Богови силазећи у свет склапају и бракове и тако настају хероји и полубожанства. Богови живе на Олимпу близу људи, а од њих се разликују својом бесмртношћу.

Грчки уметник обликује своја дела на бази људског тела било у виду скулптуре или сликарског дела. Најмање се сачувало сликарство. Своје храмове претварају у најзначајније културне и привредне центре- претварали су их у неке врсте депоа и банака. Храмови су третирани као скулптуре и компоновани су по концепцији која се заснива на познавању живота. После пелопонезких ратова једно време вођство преузима Спарта потом Теба а затим поново преузима вођство Атина и то траје све до појаве Александра Македонског.

220px-Nike_of_Samothrake_Louvre_Ma2369_n3.jpg
 
Римска уметност


Римска уметност дала је мноштво уметничких дела, али није дала неких нарочитих новина. Развијала се од апенинског полуострва а затим се са римским освајањима проширила на цео Медитеран и цео “познати свет”. Ова уметност која је прешла апенински полуоток добила је одређене карактеристике и особености и није имала онај облик који је био у самом Риму. Уметност у провинцијама је била разноврсна и повезана са домородним искуствима.

И ако се рачуна да је основан Рим од стране Ромула и Рема 773. година п. н. е. - права Римска уметност се развијала и сеже од 2.- 1. века п. н. е. 510. године Римљани су се ослободили постигнута су права Римљана а са друге стране појавили су се и занати и занатлије као робови долазећи из различитих страна доносили су собом и одређене традиције. У Риму је дошло до развоја уметности која је користила уметност ранијих епоха.

У раном периоду у времену римске републике Римљанин је желео да има “оно што му је требало”. У овоме периоду видимо извесну демократизацију у уметности а јачањем и централизацијом ми видимо да долази до оријентације ка репрезентативности и репрезентативним облицима у уметности. У првој фази видимо више хуманости и већу слободу у уметничком стваралаштву. Под утицајам Етрураца запажамо више реалистичнији приступ а са утицајем хеленизма и у поређењу с њим запажамо да је Римска уметност била нижа од грчке и није достигла ону фазу и племенитост и снагу која је у њој, Грчкој присутна и ако се и овде може видети да је дат живи реализам.

Што се тиче архитектуре у Римској уметности појављује се једно другачије схватање простора и конструкције, за разлику од схватања храмова као пластике, појављује се схватање које не затвара већ покрива простор- и статичност јесте једна нова карактеристика. Базиликарни облик јесте такође карактеристика за римску архитектуру.

III.ENOTA_slika5-1.jpg



images


- - - - - - - - - -

Византијска уметност

250px-Aya_sofya.jpg


Аја Софија

У античком свету верско поштовање божанстава изражавало се у првом реду статуом- Култном статуом од камена која се постављала у храм. Према њој су се израђивале и мале култне статуице у бронзи или и теракоти које су се постављле и у нише у собама. Када се у касној Антици развијала једна сложенија представа о божанству статуа је постепено из плитког рељефа прелазила у слику. Хришћанство је под утицајем друге Божије заповести противило се представљању Бога- фанатични Епифимије је раздерао свети лик насликан на једној завеси изражавајући тиме своје противљење ономе штоје сматрао за идолопоклонство. Овде је интересантно и то што је икона у почетку била слика и није направљена на дрвету што значи да се икона у почетку није везивала за неки материјал и технику. Она је ипак била преносна а то да се иконом сматра слика која је израђена на дрвету и преносна је јесте отуда што се вероватно, услед великог броја оваквих радова који су тако израђени појављује.

Оне области које су биле удаљеније од Византије су биле наклоњене хришћанству а оне друге Античком свету и схватању. Утицај Антике је био снажан у почетку и био је зависан од појединих епоха. У доба Палеолога (1261. - 1453.) утицај антике је био снажан и у Цариграду су нашли уточиште грчки сликари, а уметност која је из Цариграда продирала названа је “ manira greaci”. У Византијској уметности фигура изражава једну религиозну тему у чијој се основи налази религиозна идеја. Људска фигура је доминантна и несразмерно увећана. Византијски уметник тежи да елементе које види декомпонује и да их рекомпозицијом подреди композицији не стварности и законима природним већ законима саме слике. Уметник Византије се користи ортогоналном композицијом. Присутна је и инверзна перспектива у којој видимо законе перспективе примењене на један другачији начин да би се искористили за постављање и указивање на приказивање идејнога центра догађаја и овај се користи композиционо. Светлост и сенка не расипа се на начин који одговара стварности и простору су намерно дата одређена иреална својства. Ова се уметност не занима за тело које увек нестаје под богатим наборима тканине, и осеће се присутност аскетског и бестелесног, а када треба приказивати наго тело осећа се схематизација која се из деценије у деценију понавља и са истим грешкама које су једном учињене. Нарочита пажња се поклања глави и очима- очи су прозори душе. Ова уметност постаје средство помоћу кога се уводи мисао из света реалног у свет спиритуални. Ту се развија сликарство и као фреска и као мозаик а познато је и раширено и књижно сликарство. Скулптура је на овој територији била занемарена, и нарочито због тога јер се појављивао страх још из времена када се хришћанство борило против идола из времена када се хришћанство борило да не дође на ниво идола против ког се борило; “ не прави себи ни лика ни кипа” гласи заповед Божоја и отпор према скулптури утицао је да се она није развила. У Византијској уметности се постепено фиксирају техника па чак и места на којима се постављају поједини ликови, за Христа је резервисана купола а у четири куполе или ступа смештају се Јеванђелисти, исто као что и у погледу оријентације постоји принцип, и олтар и гроб Христа и највеће светиња и исто оно место одакле ће се вршити суд- олтар резервисан је за највеће светиње и причешће оријентисан је увек према истоку и ту се налазе оптимистичке теме а на западној страни су теме које су песимистичке као смрт Богородице или пак ово се може налазити и на северу где нема сунца, ту се налази и Христос на распелу.

Године 323. Константин Велики одлучио је да престоницу Римског царства пресели у Византију у Константинопољ и на овај начин призна велику важност овог дела римске империје. Признавање хришћанства као државне вере имало је велики значај у Константиновом времену. Ниједна од хришћанских базилика није сачувана у првобитном облику али је основа највеће Константинова црква Св. Петра у Риму и њена основа добро позната (отпочета је 333. г.). Источно римско царство преживело је нападе и под Јустинијаном (527.- 726.) поново је доживело стабилност а по иронији судбине највеће дело ове уметности из најранијих времена настало је на тлу Источног Царства у ствари у Равени (Сен Витале у Равени завршене у 537. год.) где је било последње упориште Западног царства, западно оријентисаног Јустинијана који је скоро успео да обједини римску инперију.
 
Umetnost starosedelaca Australije (termin aboridžinska umetnost australijski domoroci smatraju uvredljivim) sastoji se od slika i rezbarija na stenama, rezbarija na ukrasima za telo i kultnim predmetima kao što su čuringa (engl. churinga) i čegrtaljke, i slika na kori drveta.

Prisutni su i apstraktni (npr. spiralni oblici) i naturalistički stilovi. Prikazuju se ljudske i životinjske figure. Od prikaza životinjskih figura najzastupljeniji su prikazi riba, kornjača i kengura. Prikazane životinje mogu biti povezane sa lovom ili sa totemskim verovanjima.

Melanezijski uticaj preko Nove Gvineje može objasniti motive čučećih figura, bogat kolorit i ostale aspekte slika sa područja Severne Arnhemove Zemlje i severozapadne Australije.

Ogromne vonddžina (engl. wondjina) slike lobanja predaka prikazuju glave bez usta okružene tamnim oreolom. Životinje su prikazane realistički, a takođe i u „rendgenskom“ stilu, jer su kostur i organi od interesa za lovca shematski predočeni unutar telesnih obrisa.

Prisutna je bogata usmena mitska tradicija koja povezuje doba predaka, "Sanjanje", sa sadašnjošću, u neprekinutom kontinuumu.

IMG_20171201_121134.jpg

330px-Bradshaw_rock_paintings.jpg

6906554-3x2-940x627.jpg

michael-nolan-aboriginal-wandjina-cave-artwork-in-sandstone-caves-at-raft-point-kimberley-wester.jpg
 
ПРАИСТОРИЈСКЕ КУЛТУРЕ НА ТЛУ СРБИЈЕ

Лепенски Вир представља једну од најзначајнијих праисторијских култура у Србији, али и
свету. Локалитет је смештен на десној обали Дунава у Ђердапској клисури где су између 1965. и
1970. Године, археолози предвођени академиком Драгославом Срејовићем открили остатке
рибарског ловачког насеља са зачецима култивације и домаћег живота. Током ископавања
нађено је седам насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) који су изграђени од
6500-5500. г.п.н.е. Људи који су овде живели најпре су чинили ловачко-сакупљачке заједнице,
док касније постају земљорадници и сточари (од 5300-4500. г.п.н.е.), што је условила њихова
изолација од других народа, промена климе и увећање локалне популације.
Монументална скулптура се јавља кад и прва светилишта, као елемент у ентеријеру. Скулптуре
се постављају иза огњишта и жртвеника, причвршћене за под а њихова величина зависи од
величине објекта. Највећа висине 62 cm, пронађена је у светилишту најпространијег станишта
од 42m², а најмања 16 cm у станишту од 8m².
Најстарије скулптуре приказују фигуру којој је
само глава детаљније обликована (према неким
ауторима предтавља рибу – речно божанство).

img_4010.jpg


Култна скулптура Лепенског Вира
Око 5300. г.п.н.е. Лепенски Вир пролази кроз тзв. неолитску револуцију, јер тај период
обележава почетак бореала, када ниво воде опада, реке устаљују токове, ствара се плодна земља
(црница) а топле шуме се простиру до средње Европе. Становници Лепенског Вира
 
Винчанска култура представља млађе-неолитску културу Европе (5500-3500 г.п.н.е.), која се
простирала на територији данашње Србије, Румуније, Македоније, Босне и Херцеговине тј. на
територији већој од било које друге неолитске културе у Европи. Ова култура је била
технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету, а сматра се да је ту забележена
најранија европска металургија бакра. Добила је назив по локалитету Винча - Бело брдо, десној
обали Дунава у селу Винча, у непосредној близини Београда. Ту су откривени остаци осам
неолитских насеља, од којих најстаријеприпада старчевачкој култури.

lepens10.jpg


1810.jpg


Vinčanska Venera
 
Pањени бизон је једна од слика из циклуса изванредних цртежа очуваних на таваници пећине Алтамира, будући да је праисторијски уметник сликао скоро искључиво животиње које је ловио, насликани су још многи бизони, јелени, коњи, дивље свиње.

lttw-altamira-cave-paintings.jpg


altamira-cave-paintings-in-spain-altamira-cave-and-the-first-charcoal-artists-nitram-charcoal.jpg
 

Back
Top