Boljarin
Buduća legenda
- Poruka
- 28.390
Da li je zaista prestalo da postoji i kakvi su njihovi principi o odnosu prema drugim drzavama Evrope...?
-
- Popularno:
- Због чега сте на Крсти?
- Da li biste smeli da oslobodite vuka...
- Da li je meditacija beg od stvarnosti?
- Konzervativci vs liberali
- Sta bi uradile kad bi...
- Ko je ubio ovu ženu?
- Секс са старијим женама као алтернатива...
- Pričest
- Električni modeli nemaju smisla...
- Izrael izvršio vazdušni napad; čule su...
Sacrum Romanum Imperium iliti Sveto rimsko carstvo
- Začetnik teme Boljarin
- Datum pokretanja
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.441
Niti je bilo sveto, niti je bilo rimsko, niti je bilo carstvo.
Boljarin
Buduća legenda
- Poruka
- 28.390
Zamisli, a bilo i sveto i rimsko i carstvo i ne znam da li bi se oni slozili s tobom, jer jos caruju evropom.
Epitaf_
Aktivan član
- Poruka
- 1.237
E j.ebi ga sad, još vladara iz senke, posle Iluminata, Rotšilda i ostalih spolovila samo su nam još falili i ovi sveti.
Daj malo mesa za temu, daj izvore, citate...
Ovako deluje malo siromašno.
Boljarin
Buduća legenda
- Poruka
- 28.390
Ukucas u bilo koju biblioteku na bilo kom svetskom jeziku, pa i na srpskom Sveto rimsko carstvo i dobijes da je recimo nasa himna muzicki deo himne tog carstva....salim se, ali otvorio sam temu na istoriji
pa da vidimo sta kazu istoricari...
Dozzimer85
Veoma poznat
- Poruka
- 13.104
Stvar tumacenja istorije? Kao i vidjenje ko je sta.
Bilo je to jedno licemerno carstvo... Dal i danas postoji? Pa transformisalo se sigurno, ali i dalje je jedno od najbrojnijih u ljudskoj populaciji..
Bilo je to jedno licemerno carstvo... Dal i danas postoji? Pa transformisalo se sigurno, ali i dalje je jedno od najbrojnijih u ljudskoj populaciji..
Poslednja izmena:
- Poruka
- 26.278
Gledston
Aktivan član
- Poruka
- 1.883
Ово за Венецију свакако није тачно, јер Венеција никад није била делом Светог римског царства.
Redmond
Veoma poznat
- Poruka
- 14.764
upravo ovo
, bio je to skup mnogih, labavo povezanih kraljevina, kneževina, vojvodstava, nezavisnih gradova, bez dovoljno jake centralne moći
Poslednja izmena:
Boljarin
Buduća legenda
- Poruka
- 28.390
Istina, na tarabi pise svasta,
nego istorija govori drugacije....
nego istorija govori drugacije....
Gledston
Aktivan član
- Poruka
- 1.883
Зашто постављаш питање ако знаш одговор?
Principi su jako slični i današnjim principima kako se EU i NATO odnosi prema drugim drzava.
Zato što to I jeste bilo pre svega mešavina elemenata konfederacije i vojnog saveza nego jedinstveno carstvo.
Doduše pričamo o entitetu koji je postajao hiljadu godina, stvari su isli gore dole, ali od tridesetogodišnji rat samo dole.
Metronomy
Buduća legenda
- Poruka
- 41.986
Ko je osnivac, na osnovu cega, uspon i pad i naravno, uticaj na svetsku politiku.
Znam da vas istoricare to ne uce, jer vi istoricari pokorenih naroda i ne treba da znate vise nego sto je potrebno da bi sirili laznu istoriju. Uostalom sto bi vi morali da znate koje drvo da rusite dovoljno je da znate kako se drzi sikira.
Znam da vas istoricare to ne uce, jer vi istoricari pokorenih naroda i ne treba da znate vise nego sto je potrebno da bi sirili laznu istoriju. Uostalom sto bi vi morali da znate koje drvo da rusite dovoljno je da znate kako se drzi sikira.
Флавије Велизар
Početnik
- Poruka
- 13
Када је 476. године коначно престало да постоји Западно Римско Царство, Европи је остало Источно царство. Према идеологији целог средњег века, могао је да постоји само један цар да влада светом. Том идеологијом се водило Источно, ондонсо царство Ромеја како су себе Грци називали сматрајући себе наследницима Рима. Василевс који столује у Цариграду је имао да влада свиме чиме је владао некадашњи римски доминус, па је зато политика ромејских царева била усмерена ка обнови царства. Најбољи пример те политике јесте рестаурација царства Јустинијана I (527-565).
Скоро истовремено се на западу развија франачка држава под првим познатијим владарем из династије Меровинга, Хлодовеком (481-511). Он покорава већи део Галије, а његови наследници остатак. Но због поделе синовима на једнаке делове, земља се уситњава, а сами краљеви постају незаинтересовани за владање. Зато долази до смене династија 751. Тада Пипин Мали (741-768) добија дозволу од папе Захарија да смени последњег Меровинга, Хилдерика III (743-751) и прогласи себе краљем, успоставивши тако династију Каролинга, који су до тада били мајордоми.
Са Каролинзима иде нагли успон Франачке. Карло Велики (768-813) успева да покори целу Галију, Пиринеје и Шпанију до реке Ебар, Лангобарде на северу Италије, уништи Аваре, покори земљу Саксонаца и Лужичких Срба. Начинивши тако огромну државу, идеја о обнови царства се сада јавља и на западу. Након што је обезбедио папи Лаву III, који је побегао код њега да тражи помоћ против народа Рима који га није волео, и сам Карло се запутио у Рим. Тамо је на његову главу Лав III ставио царску круну.
Сада долази до сукоба око легитимитета те круне јер једно царство (Византија) већ постоји. Али Византијом је тада владала жена, Ирина, па долази и до преговора брака између ње и Карла, али је њу 802. збацио Нићифор I (802-811). Нићифор је био снажан владар и није желео да призна Карла, али је трагично погинуо у бици, одредивши сина Ставрикија за наследника. Пошто је и он био тешко рањен, за наследника одређује Михајла I Рангабеа (811-813) и потом умире.
Михајло је био слаб владар и он је послао своје посланство у Ахен 812. и тада је Карло признат за цара, али само цара Франака, док ће васељенску титулу цара Византинци држати само за себе.
Међутим, Франачко царство је било слаба творевина и већ је Карлов наследник, Лудвиг Побожни (813-840) мора да га дели синовима. По његовој смрти су се његови синови Лотар, Карло Ћелави и Лудвиг Немачки сукобили отвореније, али је дошло до верденског уговора 843. по коме су браћа поделила земљу. Источна Франачка, је настала тада и чиниће језгро нове немачке државе. Последњи Каролинга који је владао Источном Франачком, Лудвиг Дете умире 911. Тада настаје нови период промена у немачким земаљама.
Отон I (936-973) из Салијске династије успева да прошири немачке земље, а потом и да се крунише за цара 962. Његова снага је тада била изузетна, јер је он извојевао и можда једину победу царства над папством. Од тада, обичај немачких царева постаје поход на Италију и Рим ради крунисања за цареве.
Грешком историчари немачко царство називају Светим Римским још од Отоновог доба. Први који тај назив користи био је Фридрих I Барбароса (1152-1190), који покушава и да канонизује Карла Великог. Он је сам сматрао да му се сви световни владари требају покоравати и да је он први у хијерархији хришћанских владара.
Тако Фридрих јача ту идеолошку идеју римског цара, пркосећи на тај начин Византији. Према томе, он је требао да има права као некадашњи римски императори.
Проблем настаје што се снага немачког краља или цара заснивала само на његовим личним поседима у Немачкој, која је била подељена на тада још увек мањи број војводстава. Од Фридриха II Хоенштауфовца (1198-1250), који је био заинтересован само за своје јужноиталијанске и сицилијанске поседе, снага римских царева у Немачкој почиње да слаби. Слаба, нецентрализована власт чинила је то да по смрти сина Фридриха II, Конрада IV (1250-1254) дође до периода интеррегнума.
Тада долази до што већег осамостаљења немачких грофова и војвода, уситњавања некад јединствених целина, завођења низа пореза и локалних монета и уништавања јединства царства. Од тада па до краја средњег века, владари СРЦ су у суштини били господари наследних поседа своје породице (попут Хабзбурга и Луксембурговаца) који су само њих ширили и јачали, док је само царство постајало све издељеније.
Ово је поглед на СРЦ у оквиру средњег века, најсажетији који је могао.
Скоро истовремено се на западу развија франачка држава под првим познатијим владарем из династије Меровинга, Хлодовеком (481-511). Он покорава већи део Галије, а његови наследници остатак. Но због поделе синовима на једнаке делове, земља се уситњава, а сами краљеви постају незаинтересовани за владање. Зато долази до смене династија 751. Тада Пипин Мали (741-768) добија дозволу од папе Захарија да смени последњег Меровинга, Хилдерика III (743-751) и прогласи себе краљем, успоставивши тако династију Каролинга, који су до тада били мајордоми.
Са Каролинзима иде нагли успон Франачке. Карло Велики (768-813) успева да покори целу Галију, Пиринеје и Шпанију до реке Ебар, Лангобарде на северу Италије, уништи Аваре, покори земљу Саксонаца и Лужичких Срба. Начинивши тако огромну државу, идеја о обнови царства се сада јавља и на западу. Након што је обезбедио папи Лаву III, који је побегао код њега да тражи помоћ против народа Рима који га није волео, и сам Карло се запутио у Рим. Тамо је на његову главу Лав III ставио царску круну.
Сада долази до сукоба око легитимитета те круне јер једно царство (Византија) већ постоји. Али Византијом је тада владала жена, Ирина, па долази и до преговора брака између ње и Карла, али је њу 802. збацио Нићифор I (802-811). Нићифор је био снажан владар и није желео да призна Карла, али је трагично погинуо у бици, одредивши сина Ставрикија за наследника. Пошто је и он био тешко рањен, за наследника одређује Михајла I Рангабеа (811-813) и потом умире.
Михајло је био слаб владар и он је послао своје посланство у Ахен 812. и тада је Карло признат за цара, али само цара Франака, док ће васељенску титулу цара Византинци држати само за себе.
Међутим, Франачко царство је било слаба творевина и већ је Карлов наследник, Лудвиг Побожни (813-840) мора да га дели синовима. По његовој смрти су се његови синови Лотар, Карло Ћелави и Лудвиг Немачки сукобили отвореније, али је дошло до верденског уговора 843. по коме су браћа поделила земљу. Источна Франачка, је настала тада и чиниће језгро нове немачке државе. Последњи Каролинга који је владао Источном Франачком, Лудвиг Дете умире 911. Тада настаје нови период промена у немачким земаљама.
Отон I (936-973) из Салијске династије успева да прошири немачке земље, а потом и да се крунише за цара 962. Његова снага је тада била изузетна, јер је он извојевао и можда једину победу царства над папством. Од тада, обичај немачких царева постаје поход на Италију и Рим ради крунисања за цареве.
Грешком историчари немачко царство називају Светим Римским још од Отоновог доба. Први који тај назив користи био је Фридрих I Барбароса (1152-1190), који покушава и да канонизује Карла Великог. Он је сам сматрао да му се сви световни владари требају покоравати и да је он први у хијерархији хришћанских владара.
Тако Фридрих јача ту идеолошку идеју римског цара, пркосећи на тај начин Византији. Према томе, он је требао да има права као некадашњи римски императори.
Проблем настаје што се снага немачког краља или цара заснивала само на његовим личним поседима у Немачкој, која је била подељена на тада још увек мањи број војводстава. Од Фридриха II Хоенштауфовца (1198-1250), који је био заинтересован само за своје јужноиталијанске и сицилијанске поседе, снага римских царева у Немачкој почиње да слаби. Слаба, нецентрализована власт чинила је то да по смрти сина Фридриха II, Конрада IV (1250-1254) дође до периода интеррегнума.
Тада долази до што већег осамостаљења немачких грофова и војвода, уситњавања некад јединствених целина, завођења низа пореза и локалних монета и уништавања јединства царства. Од тада па до краја средњег века, владари СРЦ су у суштини били господари наследних поседа своје породице (попут Хабзбурга и Луксембурговаца) који су само њих ширили и јачали, док је само царство постајало све издељеније.
Ово је поглед на СРЦ у оквиру средњег века, најсажетији који је могао.
