Poznajem masu ljudi koji su blago rečeno glupi, ali su uspeli ili uspevaju u životu. Završe faks sa najvišim ocenama, pronadju dobre poslove, napreduju neprestano itd.
Sa druge strane poznajem masu realno pametnih i inteligentnih koji ništa posebno sa svojim životom nisu uradili, niti će. Samo kradu Bogu dane i vrte se u krug, i tako unedogled.
Šta je ovde posredi i da li je talenat precenjen, a gola upornost potcenjena? Šta je ono što zaista odredjuje uspeh u životu?
Почетком деведесетих година прошлог века, Ериксон је спровео занимљиво истраживање на једној елитној музичкој академији у Берлину. Уз помоћ професора са академије, студенти виолине су подељени у три групе:
1. Будуће звезде - студенти са потенцијалом да постану солисти светске класе.
2. Солидни/просечни
3. Студенти који су процењени као они који вероватно никада неће доспети до самосталних концерата, који су намеравали да предају музичко у некој школи
Затим су сви добили исто питање: „Од самог почетка каријере, још откако си виолину први пут узео у руке, колико сати дневно вежбаш?”
Резултати су изгледали овако:
Сви студенти почели су да свирају виолину у истом узрасту - негде око пете године.
До осме године сви су вежбали углавном исто - два до три сата недељно.
У чему су се онда разликовали? Шта је довело до тога да једни буду сврстани у групу будућих звезда, док се другима не предвиђа чак ни прилика да јавно наступају? Таленат можда?
По свему судећи, не.
Одговор на ово питање можда је најбоље потражити у подацима који говоре о томе како се са годинама кретало време проведено у вежбању. А кретало се овако:
Студенти који су сврстани у категорију „будућих звезда“ већ са осам година почели су да вежбају све више и више.
Са 9 година - 6 сати недељно.
Са 12 година - 8 сати.
Са 14 година - 16 сати.
Са 20 година - 30 сати недељно!
Они су већ до своје двадесете године достигли цифру од 10000 сати вежбе.
Студенти из групе „просечних“ до тада су имали око 8000 сати.
А они из групе „отписаних“ теко око 4000 сати.
Потом је поредио пијанисте аматере са професионалцима. Добио је исте резултате. Аматери у детињству готово никад нису вежбали дуже од три сата недељно. До двадесете године имали су тек око 2000 сати проведених у вежбању.
Посебно је занимљиво то да Ериксон у овој студији није наишао ни на један случај „урођеног талента“ који је са мање вежбања од других достигао врхунске резултате.
Исто тако, није пронашао ни неког „штребера“ који је вежбао више од осталих, а да ипак није могао да успе јер му фали оно што зовемо талентом.
Ериксон изводи следећи закључак: Када музичари по способностима сазре за врхунску музичку академију, њихов даљи напредак зависи само од труда који ће уложити у вежбању!
pa .. ne bih rekao da je ovakav COMBO bas odlika glupih ljudi.
