МаксимСавић
Početnik
- Poruka
- 21
Шта се дешава са људима зар је могуће да неко трпи ово стање у држави и да ништа не говори, а није да се ствари не знају, није да су те неке ствари тајне и да само је неколицина упозната са њима. Сви знају какво ђубре и отпад седи у министарским фотељама, парламенту, и водећим функцијама.
Сви знамо шта и како се опходе политичари према народу а чак и они који нису то схватили сам председник је то јавно рекао пред камерама током недавних протеста због поскупљења горива.
Људи где сте ви, зашто сте одустали? Зашто се ово пушта? Зашто нема борбе?
Ја разумем људе који не воле ову земљу и овај народ зашто се не боре.
Разумем људе који хоће да побегну одавде и изгубе свој индентитет зашто се не боре.
Разумем и обичне људе у владајућој партији који су у њој да би преживели материјално али зар вам није гадан тај осећај какве неморалне ствари морате да радите да би сте преживели. Зар не би сте желели поштен посао на који можете бити поносни? И не само то, него зар не размишљате о будућности како својој тако своје деце?
Мислите да ћете довека моћи да се жицате на тај начин? И шта кад више не будете могли, имаћете године и године радног стажа а ништа нећете знати да радите, радећи на измишљеним радним местима и на местима где се заправо ништа битно не ради. На пословима које сте добили преко партијске припадности ви од себе правите инвалиде.
А за људе који мисле да је ово нормално да не осећају никакву срамоту због тога немам никаквих лепих речи.
Зашто ви људи ћутите, Срби су борбен народ, бар су то били наши дедови и прадедови. Зашто ви људи одустајете, зар вам је живот у муљу и блату толико мио? Зар су вам инфекције, гној и смрад толико мили?
Зар не мислите да је такав живот боље завршити одмах како би се избегле муке? Ја мислим да јесте и зато мислим да је вредно уложити и живот у борби за оно основно што заслужујемо а то је да не живимо на корак од изгладљивања.
Људи какв је то живот?
Где се једни те исти политичари смељују деценијама и богате док се нама сламају кичме, док морате да приступите партији у којој ће да вас понижавају и понашају се према вама као према најгорим људима. Познајем људе који су ми ово причали и верујем им, а и како би се другачије понашали када им не пружите отпор, сила не моли бога.
Јер је међу нама преостало Срба? Оних правих честитих бораца, зар је наш народ изгубио ону храброст која је често сезала и до јунаштва, где вам је родољубивост према месту у коме сте одрасли и према националности којој припадате?
Сетите се наших националних јунака и како су они живели у душама наших предака и приликом чега су их сећања тих јунака надахнула да су ликови тих јунака излазили из њих самих. Да ли су људи то заборавили?
Ако јесте присетите се јер на овај начин ми полако нестајемо. Како смо се толико опустили и остали без зуба, па људи побогу морамо се борити за нас ако мислимо да нам икако буде боље.
Они које желе отићи ви идите али знајте да тиме губите ваш индентитет и ако можете да живите са тим то је по мени у реду.
А ви који остајете зато што не можете да идете, зато што волите овај народ, зато што сте оковани ланцима ваше странке која вас је преварила, ви који сте сиромашни, немоћни и слаби. Почните борбу па макар вас и она коштала живота.
Против овако дрских и арогантних само протестне шетње нису довољне ваљда вам је то јасно, јер су они у стању без трунке срама да игноришу гладне и жедне колоне на улицама и путевима.
И не драги моји сународници ствари се неће саме поправити, нико нам неће помоћи!
Ствари ми морамо да узмемо у своје руке, морамо да узмемо одговорност за наше животе јер од онога што ми чинимо од тога и зависе наши животи.
А ви људи ставите прст на чело и запитајте се какв смо ми то народ постали?
Јер ако смо постали грбави и крезуби наши животи више не вреде ништа и сутра ће тако наши животи бити бачени за бадава ради интереса неког другог.
Живот је само вредан онолико колико се боримо за њега и зато немојмо дозволити да наше душе пропадну у ђубрету које се наталожило нарочито након рата.
Наш дух се мора поново пробудити јер без њега нам преостаје само поновно робство које су наши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина нам је у властитим рукама: блистава будућност или поновно робство.
Сви знамо шта и како се опходе политичари према народу а чак и они који нису то схватили сам председник је то јавно рекао пред камерама током недавних протеста због поскупљења горива.
Људи где сте ви, зашто сте одустали? Зашто се ово пушта? Зашто нема борбе?
Ја разумем људе који не воле ову земљу и овај народ зашто се не боре.
Разумем људе који хоће да побегну одавде и изгубе свој индентитет зашто се не боре.
Разумем и обичне људе у владајућој партији који су у њој да би преживели материјално али зар вам није гадан тај осећај какве неморалне ствари морате да радите да би сте преживели. Зар не би сте желели поштен посао на који можете бити поносни? И не само то, него зар не размишљате о будућности како својој тако своје деце?
Мислите да ћете довека моћи да се жицате на тај начин? И шта кад више не будете могли, имаћете године и године радног стажа а ништа нећете знати да радите, радећи на измишљеним радним местима и на местима где се заправо ништа битно не ради. На пословима које сте добили преко партијске припадности ви од себе правите инвалиде.
А за људе који мисле да је ово нормално да не осећају никакву срамоту због тога немам никаквих лепих речи.
Зашто ви људи ћутите, Срби су борбен народ, бар су то били наши дедови и прадедови. Зашто ви људи одустајете, зар вам је живот у муљу и блату толико мио? Зар су вам инфекције, гној и смрад толико мили?
Зар не мислите да је такав живот боље завршити одмах како би се избегле муке? Ја мислим да јесте и зато мислим да је вредно уложити и живот у борби за оно основно што заслужујемо а то је да не живимо на корак од изгладљивања.
Људи какв је то живот?
Где се једни те исти политичари смељују деценијама и богате док се нама сламају кичме, док морате да приступите партији у којој ће да вас понижавају и понашају се према вама као према најгорим људима. Познајем људе који су ми ово причали и верујем им, а и како би се другачије понашали када им не пружите отпор, сила не моли бога.
Јер је међу нама преостало Срба? Оних правих честитих бораца, зар је наш народ изгубио ону храброст која је често сезала и до јунаштва, где вам је родољубивост према месту у коме сте одрасли и према националности којој припадате?
Сетите се наших националних јунака и како су они живели у душама наших предака и приликом чега су их сећања тих јунака надахнула да су ликови тих јунака излазили из њих самих. Да ли су људи то заборавили?
Ако јесте присетите се јер на овај начин ми полако нестајемо. Како смо се толико опустили и остали без зуба, па људи побогу морамо се борити за нас ако мислимо да нам икако буде боље.
Они које желе отићи ви идите али знајте да тиме губите ваш индентитет и ако можете да живите са тим то је по мени у реду.
А ви који остајете зато што не можете да идете, зато што волите овај народ, зато што сте оковани ланцима ваше странке која вас је преварила, ви који сте сиромашни, немоћни и слаби. Почните борбу па макар вас и она коштала живота.
Против овако дрских и арогантних само протестне шетње нису довољне ваљда вам је то јасно, јер су они у стању без трунке срама да игноришу гладне и жедне колоне на улицама и путевима.
И не драги моји сународници ствари се неће саме поправити, нико нам неће помоћи!
Ствари ми морамо да узмемо у своје руке, морамо да узмемо одговорност за наше животе јер од онога што ми чинимо од тога и зависе наши животи.
А ви људи ставите прст на чело и запитајте се какв смо ми то народ постали?
Јер ако смо постали грбави и крезуби наши животи више не вреде ништа и сутра ће тако наши животи бити бачени за бадава ради интереса неког другог.
Живот је само вредан онолико колико се боримо за њега и зато немојмо дозволити да наше душе пропадну у ђубрету које се наталожило нарочито након рата.
Наш дух се мора поново пробудити јер без њега нам преостаје само поновно робство које су наши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина нам је у властитим рукама: блистава будућност или поновно робство.