Мени је баш напротив ризибизи био закон, а кисели купус нисам могао да смислим и мењао сам га за нешто друго, ризибизи ми је пријао хладан, без хлеба, скине се горњи слој масноће кад се отвори конзерва, или се измеша са остатком, и цепај. Никад нисам грејао конзерве, мрзело ме да се с тим њакам, а и када би их добили загрејане у врелој води то је била пиздарија, пола пасуља би исцурело чим се отвори конзерва, шикнуло би из ње.
Од двопека су у мирнодопско време кувари правили неку заслађену кашу, пудинг, шта ли је, и слабо се то јело. Иначе могао је да прође уз конзерву сардина, па чак и кекс из маренде је ишао уз сардине, хлеба никада није био довољно, ако је за утеху тек сад га не дају у довољној мери, ова нова војска не штеди на паштетама, али хлеб деле на мрвице.
Али зато обилато дели кексове. Више нема ни воћних бонбоница. Уместо флашираних сокића следује неколико малих у тетрапаку. С носталгијом се сећам носања водне амбалаже за маренду, где год се ишло на терен, чак и кад се заратило, неко је вукао гајбицу са празним флашицама за сокиће, није било кауције.
)) Гротескно, цича зима, минус тријес на Мањачи, снег до јаја, тј. до колена, ноге отпадају као на игманском маршу, не помажу ни чувени медо комбинезони, а у колони звецка и гајбица.
)))
Ал' не могу да прежалим онај топљени сир, увек сам га тражио у трампама као прву опцију, могао бих да га једем до бесвести, никад ми га није било доста.
))
