"What is gaming disorder?
Gaming disorder is defined in the draft 11th Revision of the International Classification of Diseases (ICD-11) as a pattern of gaming behavior (“digital-gaming” or “video-gaming”) characterized by impaired control over gaming, increasing priority given to gaming over other activities to the extent that gaming takes precedence over other interests and daily activities, and continuation or escalation of gaming despite the occurrence of negative consequences.
For gaming disorder to be diagnosed, the behaviour pattern must be of sufficient severity to result in significant impairment in personal, family, social, educational, occupational or other important areas of functioning and would normally have been evident for at least 12 months."
- Istina je da postoje video-igre koje kod tinejdžera stvaraju ogromnu zavisnost i izuzetno pojačanu dozu gneva. Trenutno to je video-igra League of Legends. S obzirom da se igra ne može pauzirati i s obzirom da se aktivno igra protiv ljudi, često zajedno sa prijateljima, doći do pobede često zahteva koncetraciju preko 20-30 minuta i najmanja greška može dovesti do poraza što ume da apsolutno uništava samopouzdanje. Igrač takođe zavisi i od drugih, tako da i greške drugih neprijatelj uvek kazni.
Roditelji koji inače nemaju blagog pojma o video-igrama, što je najčešći slučaj, ne razumeju da se radi o visokom riziku te je svaki prekid ometanje koncetracije i može u roku od 5 sekundi dovesti do izgubljene partije koja se vodila, recimo, nekih 30ak minuta. Roditelji recimo donesu kolače ili sok, ali i to je vid ometanja što oni ne razumeju, a dete koje je ispunjeno gnevom i adrenalinom želi od roditelja apsolutno razumevanje što ne može da dobije ni pod razno. Dete obrusi roditelju, a onda su u stanju da ustupaju raznorazne kazne ili zabrane, što samo totalno otežava slučaj.
Problem postoji u pomankanju radne navike, dete mora da razume svoje obaveze koje bi trebalo da izvrši pre igranja video-igre. Detetu treba odvojiti slobodno vreme u kojem može da radi sve ono što rade i njegovi vršnjaci. Detetu treba dopustiti da se pokaže i dokaže i u društvu, a video-igre su danas jedan od načina da se to i postigne.
Poenta je da treba pronaći idealnu meru između dnevnih obaveza u poređenju sa slobodnim vremenom i učiniti ono što mnogi roditelji, koji su najvećim delom krivci, zapostavljaju, a to je da odvoje vreme da nešto svom detetu objasne i razgovaraju sa njim. Deci, čak i kada su tinejdžeri, je i dalje potrebna pažnja. Ali ne roditeljska pažnja već pažnja u vidu
razumevanja njihovih aktivnosti, te otvorenosti prema njihovim emocijama koje se razvijaju i koje nisu u stanju da na dovoljno dobar način prikažu. Većina roditelja se odmah vređa i preispituje svoje metode roditeljstva jer smatraju da to što hrane i čuvaju dete je dovoljno da bi ''se bilo roditelj'', što je velika neistina. Roditelj mora da razume svoje dete, prvenstveno, a isto tako i razumeti aktivnosti koje dete radi. Roditelj mora to da istraži, ali da pazi da dete ne otkrije da roditelj pokazuje interesovanje za aktivnost deteta. Ako dete vidi da roditelj pokazuje interesovanje za nešto što dete radi, odmah se gubi interesovanje. Tinejdžerima je potrebno da imaju samo svoju stvar koju roditelji ne razumeju jer na taj način grade sebe i svoju ličnost.
Postoje i problemi bežanja iz škole kao i bežanja od obaveza zarad video-igara, ali tu se radi o početnim ili već uveliko ozbiljnim problemima depresije, što je uobičajena pojava života u Srbiji.
Smatram da zavisnost od video-igara jeste mentalni poremećaj, ali tendencija ka video-igrama je potpuno zdrava i normalna pojava u društvu koje je okruženo istim. Ne razlikuje se od gledanja sporta, surfovanja internetom po principu, ali po funkciji osoba je igrač koji aktivno učestvuje i samim tim isprobava kako druge tako i sebe. Za mnoge tinejdžere ovo je način da sebe dokažu i treba im omogućiti da sebe dokažu ili da se u nečemu oprobaju. Nemogućnost da sebe dokažu dovodi do depresije i problema, a u momentima kada sebe nisu dokazali na najbolji način ili kada izgube, treba im naglasiti da su probali i da nisu uspeli zbog različitih okolnosti, često onih okolnosti na koje nisu mogli sami da utiču što jeste slučaj u MMO igrama kao i u League of Legends igri.
Sa tim se oni prvenstveno moraju pomiriti i treba im ukazivati na to da je ljutnja i gubitak koncetracije prvi i osnovni uslov za poraz. Ljutnja može na momente dovesti do fokusa, ali treba znati kako se pravi razlika između ljutnje i frustracije. Ako je frustracija, moraju se učiti samokontroli.
Oprezno sa prijavljivanjem dece. Ukoliko prijavite dete za ovakvo ponašanje, možete ga zauvek ocrniti jer kadrova za ovo ne postoji u Srbiji i biće poslato na psihijatriju što će ga zauvek okarakterisati neuravnoteženom osobom. Ne radite to svom detetu, osim ako situacija nije apsolutno ozbiljna sa fizičkim nasiljem.
Kompjuter ili video-igre su jedino mesto za mnoge klince odakle crpe jedini izvor sreće. Ako im oduzimate to, a sami provodite dane po fejsu, na kompu ili ispred TV-a, odnosno pušite cigarete ili trošite novac samo kako bi sebi udovoljili, vi niste u mogućnosti da držite predavanja detetu i automatski ćete imati veliku blokadu, pogotovo ako ste poznati po tome što naprasno reagujete, branite detetu da se viđa sa društvom ili stvari koje ste detetu obećali odmah sklonite sa ''to do'' liste. Ovakvi naprasni akti mogu da
zauvek načine da izgubite naklonost, ljubav i poštovanje deteta i zato roditelji oprezno postupajte!
Ako već ne razumete kako neko može da se koncentriše u nečemu i nema vremena za nešto drugo, zapitajte sebe da li bi vi voleli da vas neko ometa u radu kada vam je najteže? Za decu video-igre su način da dokažu da su sposobni, prvenstveno sebi, a onda i za druge stvari. Ako detetu omogućite da radi nešto gde može da zaradi novac, garantujem da će se situacija promeniti nabolje u roku od odmah jer klincima će uvek biti potrebni delovi novi za PC, bolja grafička kartica i slično tome. Tu ih, praktično, držite u šaci jer im je to jedna od najvažnijih stavki koje žele da koriste. Nije više ko ima bolji automobil ili ko ima lepšu devojku, već ko ima bolju Grafičku karticu i konfiguraciju. Dobrodošli u 21 vek.
Poenta je da je ovo sve prolazno i vremenom će se otuđiti od igranja video-igara, izgubiće želju za tim. U veoma, veoma retkim slučajevima dolazi do nemogućnosti prekidanja video-igre i tu se radi o ozbiljnim patološkim slučajevima zavisnosti. Toliko je potrebno igrati video-igre da je čak i prekid od sat vremena apsolutno katastrofalan i izaziva gnev i potrebu da se nešto drugo igra. Ako je to slučaj, potražite pomoć. Ako dete inače radi, vredno je, dobar je učenik i ne beži iz škole, a ima povremene napšade besa tokom igranja video-igre, ovo je sasvim normalno. Ljudi se nerviraju i kada gledaju utakmicu. Možete samo da zamislite koliko bi se nervirali da lično učestvuju u istoj i da promaše penal baš kada ste vi doneli kolače.
Na to ukombinujte balkanski mentalitet i eto loma i krša.
Sve u svemu mislim da SZO preteruje, ali apsolutno sam svestan potrebe da se kategorizuje ovakva pojava u svetu pored nomofobije koja je možda i gori slučaj od video-igara.
