Priča br. 1
MESEC U KUĆI
Put do kuce bio je dug,preko dvadeset pet godina.Slika koju je nosio u secanjima nije bila ni blizu onoga sto je zatekao u gluvo doba noci kada je stigao.Urusena ograda.Velika masivna gvozdena kapija nije ni postojala.Staza do kuce jedva se nazirala po mraku i korova koga je bilo posvuda,cak i na stepenicama koje su vodile do vrata sa kojih su kise,sunce i vetrovi proteklih godina skinuli farbu.Nekada lepo okruglo prozorsko okno pored vrata bilo je polupano.Obasjana mesecinom kuca je delovala belo, skoro sablasno. Pritisnuo je kvaku i sa prilicnom snagom gurnuo vrata.Usao je unutra.Grlo mu se steglo,oci napunile suzama a nejasna hladnoca od praznine koju je obuhvatio pogledom prosla mu je telom.Nicega nije bilo unutra osim zidova.Nije bilo ni majcinog biljurnog ogledala u orahovom rezbarenom ramu,ni stilske komode i malog okruglog tepiha, ni saksije sa asparagusom koji je stajalo na drvenom stalku za cvece,ni civiluka.A voleo je to predsoblje.Bilo prostrano i odisalo nekakvom toplinom,svaki put kada bi usao unutra,zagrlivsi majku koja ga je docekivala sa njegovih putovanja.Danas,nje nije bilo, ni blagog mirisa jasmina na koji mu je majka uvek mirisala. Nikoga koga je voleo nije bilo.Ostao je samo on,uspomene i mecec iznad krova njegove rodne kuce.
Priča br. 2
BLUE MOON
Stigla je na izvor, a rekli su joj da ne ide sama, da ce mrak da se nazad ne vidi put,
da moze da padne i da moze da je odnese vampir. Ma ***** to, ako je vampir zgodan neka nosi.
Bilo je mnogo gore od toga i nisu bili u pitanju mrtvi.
Mesec je za sve kriv, onako plav izronio je iz izvora i zapevao „blue moon“ oterala ga je
sa tom glupom pesmom, ali on je bio uporan opet je iskocio sada sa lepom pesmicom „ Mila majko,
salji me na vodu“ ….Neee, uzas jos gora pesma, a i te zvezde oko njega uskocile u izvor i brckaju se.
A pesma, samo taka „ Napile se ulice“ i jesu ko bubuljice, zar nije skoro videla onu malu bubuljicavu nakazu, koja vise nema bubuljice ? Sta ona trazi od meseca, mozda se samo ogleda ili...
Taj mesec i nije nesto, bio je lepsi dok je bio crven i zario i palio, odoh kuci – pomislila je,
A gde je kuca u ovom mraku? - Ostace ovde dok je ne nadju...
Priča br. 3
- - - - - - - - - -
NOĆ PUNOG MESECA
Otkako mu je lekar savetovao da se više kreće, posvetio se - skoro svakog vikenda - hodanju po prirodi. Zadatku je pristupio ozbiljno, imajući u vidu sve ružne stvari koje bi ga mogle snaći ukoliko nastavi sa dotadašnjim životom: infarkt ili šlog, a možda čak i glupa, svakako prerana smrt u četrdeset petoj. Pre ovog veoma važnog zaokreta pušio je dve kutije dnevno, nalivao se alkoholom i tovio hranom, došavši do trenutka kada više nije mogao da se popne na prvi sprat a da ne izgubi dah. Toliko se zapustio, toliko razbaškario u nebrizi, da nije ni primetio da mu život puca po svim šavovima: žena ga je napustila, posao polako propadao, prijatelji mu okrenuli leđa. A sve zbog toga što više nije bio mlad! Zato što je bio otromboljen, pospan, večito umoran! Sve muke zdravog življenja kroz koje je prolazio trebalo je da dokažu kako je on još uvek - ON, samo malo obmotan slojevima godina. Lekar mu je, međutim, nemilosrdno saopštio da su slojevi rezultat prejedanja a ne sredovečnosti ... te je, uvređen i ponižen, rešio da svom telu vrati dostojanstvo.
Na ovakvim izletima nerado se družio sa ostatkom družine koja se, brzinom puževa, vukla po šumskim stazama. Po pravilu nije bilo zanimljivih saputnika: starije udovice i raspuštenice kojima je izlet bio prilika za pronalaženje ljubavnika, mladi parovi - sami sebi dovoljni, muškarci puni lovačkih priča i neuspelih šala. Zato bi se on odmah izolovao, kao i svaki osobenjak željan tišine i samoće.
Ali sinoć se desilo nešto što ga je izbacilo iz takta. Odvojio se, kao i prethodnih par večeri, dvadesetak metara od mesta na kom su raširili šatore. Zaklonjen visokim žbunjem, prepustio se dremci. Nije se bojao ničeg, izuzev, možda, noćnog neba, stravičnog u svojoj ogromnosti. Radije je gledao u barokne obrise drveća, osluškujući šuplji, drevni, usamljeni glas vetra koji je brujao kroz grane.
I tek što je zažmurio, spopala ga je neka poveća beštija, obuhvativši mu čeljustima čitavo desno stopalo. Cimajući ga za nogu, mrcina je pokušavala da ga negde odvuče. Mesec je čkiljio, pa nije bilo moguće jasno videti životinju, nego tek njene nejasne konture. U prvi mah pomislio je da ga je napao medved, ali zvuk koji je napadač ispuštao nije sličio brundanju, već više psećem režanju. "Marš, džukelo!", povikao je, zatomivši bol koji mu je životinja nanela, verovatno, očnjacima. Zgrabio je štap kojim se pomagao pri usponima, i mlatio po mraku, nadajući se da će potkačiti napadača. Da nije bilo saputnika koji su dotrčali nakon njegovog urlika i digli galamu, možda bi ga taj - vrlo verovatno podivljali i izgladneli pas, pošteno izmrcvario.
Ujutru je detaljno proučio ranu: bio je to ugriz, toliko dubok da mu se činilo da bi, da je napad potrajao još koju sekundu, njegov zglob bio bušan poput sita.
Svi su bili vrlo ljubazni prema njemu. Jedna gospođa donela je torbu prve pomoći, isprala mu ranu alkoholom, posula je antibiotikom i previla. Izrazila je zabrinutost po pitanju mogućnosti dobijanja besnila jer se - kako reče - svakakva zaražena stvorenja motaju po šumi. Štrecnuo se: bilo je jezivo pomisliti da će, povrh svih nastojanja da povrati vitalnost, umirati u najgorim mukama.
Teško je, s takvom nogom, mogao pratiti tempo ostalih rekreativaca. A i, povrh sve njihove ljubaznosti, nije mu se više slušalo o besnilu. Predveče se, sasvim svestan rizika i, štaviše, čudno se naslađujući avanturom u koju je zapao, išunjao iz grupe i sakrio iza širokog debla, deset minuta šepajućeg hoda od kampa.
Skinuo je ranac i seo ispod drveta. Majica mu je bila natopljena znojem a stopala bolna i otečena. Izuo je patike i izmasirao ukrućene prste. Zatim je pogledao ranu na nožnom članku: uopšte nije dobro izgledala. Koža na tom mestu je pomodrela i otekla, a meso pokuljalo iz rupe poput sadržaja neke gnjile, crvene voćke. Pretpostavio je - da nije bilo čarapa i trenerke, incident je mogao proći sa još gorim posledicama. Možda bi ostao bez potkolenice ili butine, ili bez cele noge.
Izgladneli i umorni, nisu odmah primetili njegovo odsustvo. Skljokali su se pored logorske vatre. Šta se, u stvari, desilo? - pitao se. Nije se više detaljno sećao napada. Povremeno je padao u san, trzajući se kada bi osetio nalet groznice.
A onda je mesec pocepao nebo i noć zamirisala: prvo na četinare, potom na reku - udaljenu najmanje kilometar, pa na zemlju, a zatim i na ono ispod zemlje, tamo gde se živi nevidljivi život, gde sve vri u haosu korenčića, crva i buba. I odjednom postade svestan da se čitava priroda svodi na čula, na kretanje, zvukove, boje, teksture, toplotu, mirise i ukuse, i da mu je zadatak da se prema njoj otvori i zaroni u bezdan čulnih podsticaja. I da - osetio je miris menstruale kapi koja je upravo procurila na gaćice devojke iz grupe, kao i miris mokraće instruktora, miris straha gospođe Prva pomoć, kao i sopstveni, izmenjeni vonj na zver. Pred očima mu se rana na nozi skupljala a onda i zatvorila, ne ostavljajući nikakav trag na koži.
Nečija džinovska, nevidljiva ruka rastegla ga je kao oprugu. Čuo je pucketanje kičme; prsti na rukama su se produžili, nokti munjevito izrasli u kandže. Na mestu gde je ranije bio stomak nabrekli su jaki, pločasti mišići. Dlake ... svuda je bilo mnogo dlaka, krzna koje mu je prekrilo svaki milimetar tela i lica. Bol metamorfoze bio je intenzivan ali kratak.
Najlepše od svega bilo je osećanje da je napokon slobodan da bude besan.
Kada je ponovo podigao glavu ka nebu, njušeći vazduh, video je Mesec koji je visio o svodu poput ogromnog, sjajnog lampiona, ali je video i nešto što do tada nije: njegovu magičnu auru. Aura je pulsirala, pozdravljajući ga i dajući mu znak da pođe. Pokušavajući da otpozdravi Mesecu, mogao je samo da ispusti zvuk nalik na zavijanje, jer mu ni dugački očnjaci, ni njuška, nisu omogućavali artikulisan govor. Ali pozdrav je bio prepoznat po skrivenim šumskim mestima, odakle se, kao eho, vratio u talasima otpozdrava.
Potom je poslušao Mesec i krenuo, trčeći brzinom najbržeg vuka, jak kao alfa, željan da udovolji svim svojim čulnim potrebama. Prvo ka onim bićima okupljenim oko vatre, onemoćalim od ljudskosti, a kasnije ... ka slastima okolnih sela.
