*pustinjakinja
Buduća legenda
- Poruka
- 35.645
Priča br. 7
Размишљао сам како да бар на тренутак побегнем са сопствене изложбе и премда задовољан посећеношћу и продајом слика био сам уморан од гужве и опасно ми је требала доза никотина и нешто жестоко. Налазио сам се између мисли и корака ка вратима кад ме у накани спровођења истог сценарија у дело заустави један старији господин.
- Опростите, молим Вас...
- Изволите.
- Ви сте уметник ?
- Да, ја сам.
- Можете ли ми нешто више рећи о овом делу ? – говорио је док ме је дословно вукао према дну галерије.
Убрзо смо стајали испред мог мезимчета које сам назвао „Далматинска Венера“ , службено, лично сам је називао моја џепна Венера.
- Уље на платну... – почео сам своје излагање но по нестрпљивом одмахивању главе сам схватио да идем у погрешном смеру. Упитно сам подигао обрву чекајући да више изусти шта жели па да побегнем.
- Ко је она ? Желим да имам ово дело, не занима ме цена. – нестрпљива бујица лошег енглеског се просула по мени у виду ситних капљица.
Мало сам се измакао тражећи по џепу марамицу, безуспешно.
- Тај акт није на продају господине. Жао ми је.
- Како није на продају ?! Зашто није ?! – бујица речи је прскала по мени.
Стрпљиво сам сачекао да се заустави и покушао му објаснити како је то део моје личне колекције која је уврштена у сталну поставку, али искључена од мугућности куповине. Но дотични као да ни реч није ни чуо ни разумио, само је понављао како мора да има то дело и како не пита за цену и мада сам већ био одлутао мислима у једно давно лето на Јадрану, успео сам да региструјем цифру за коју би многи продали и сопствено дупе,
али сам одлучно одмахну главом.
- Пођите са мном господине. Попићемо по једно пиће и испричаћу вам историју ове слике. Толико вам дугујем за понуђену цифру – говорио сам водећи га према излазу,
већ добрано уморан и деконцентрисан успоменама које је у мени сваки пут кад је гледам изазивала спорна слика. Ни сам не знам зашто нисам ни за коју цену могао да се одвојим од ње. Волео сам је, на неки уврнут начин на који сам волео и њену инспирацију, непознату даму с Јадрана. Сама помисао на њу у мени је изазивала лавину емоција, будила жељу која је пламтећи и као огањ пржила сваки делић моје коже. Ту ватру није успела да угаси ниједна друга жена, а било их је...и лепших и раснијих и надасве, доступних. Она, она никад није била ни близу моје коже, а њен мирис није избивао с мене и из мене. Не кажу залуд да су сви уметници помало луди, помислио сам док сам размишљао и смишљао одакле и како да испричам причу о Њој а да и мој слушалац не помисли исто.
Сели смо у оближњи бифе и након што смо наручили пиће, почео сам причу. Глас ми је већ , због тока мисли, био напукао и набијен страшћу, чежњом и никад угашеном пожудом.
- Пријатељу, снови немају цену – почео сам – а моја Венера је управо то, мој сан. Никад остварен сан.
Није ме прекидао. Осетио сам да с интересовањем и пажњом чека причу.
- Врео август, Далмација, пре више од деценије...Седео сам са супругом и власником апартмана у коме смо одсели, за дворишним столом у сенци смокве. Тад се појавила...као гром с неба да ме је ударио. Ни дан данас не знам зашто, како, куда, чиме ме уопште опчинила њена појава. Знам само да сам заборавио с ким сам, где сам и ко сам. Можда је трајало само пар тренутака, али мени је деловало као вечност. Сећам се да сам подигао наочаре за сунце да бих јасније видео, вероватно сам изгледао попут телета онако бленут и изгубљен. Сад би сте сигурно очекивали да вам опишем дугоногу плавушу позамашних атрибута, у некој летњој провидној хаљиници што више открива него покрива, једну од оних лепотица с насловница. Е пријатељу,
ту већ настаје права енигма. Она нија била ништа од тога.
Била је лепа, лепо грађена, вајана баш као џепна Венера, али ништа од тога се није видело на први поглед. Боље речено, нико сем мене није видео, јер с обзиром како сам се изгубио у њој, ја сам видео и више од тога.
Полудуга црна коса, очи скривене тамним наочарима, обучена од главе до пете... - склопио сам на тренутак очи и опет сам јасно могао да је видим.
На тренутак сам застао с причом, поквасио сам суве усне и уз уздах наставио;
- Имала је држање као да је управо дошла с неког средњовековног двора. Можда је баш то оно што ме је приковало за столицу, ђаво би га знао... У тих пар тренутака скинуо сам са ње сву одећу, или боље речено, стргао. Стајала је ту на серед дворишта нага, збуњена, обавијена само мирисом лаванде, мора и лелујавим плаштем сунчеве вреле светлости.
Могао сам да видим белину њене пути, дрхтаве и трепераве
листове, топле бутине изнад којих су кукови мамили да их узмем у шаке, раван, мек, баршунаст стомак чије пулсирање зове да наслоним главу и да је полако дижем ка двема слатким, сочним дињама па све до пуних усана пратећи линију лабуђе белог врата, до нежног, зарумењеног лица,
постиђеног сопствене нагости. Мирисала је на дивљи лимун, на далеки орјент и на нестварно.Био сам је жедан,
гладан, пијан од похотних сокова страсти који су јурнули мојим венама чинећи да ми и сопствена кожа постане тесна.
Из екстазе која је обузела моје тело и лишила ме свих скрупула, мисли и осећаја за простор и време, грубо и нагло ме тргнуо глас домаћина и гурање моје супруге.
Она је стајала очигледно збуњена сасвим неочекиваним „скидањем“ покушавајући да испрати речи добродошлице.
Да, пријатељу, била је то само игра мог ума, али могао сам да је осетим онако нагу још дуго потом. Знао сам по њеном држању да је осетила сву страст и пожуду мог бесрамног погледа. То ме преплавило неслућеним задовољством и жељом да ту лепу, крхку незнанку поседујем у целости, свој лепоти и префињеној раскоши њене, тек наслућене, нагости и чулности. Замишљо сам је у песку који јој милује кожу док је таласи запљускују остављајући траг соли коју осећам на својим уснама док прелазим сваки милимитар љубећи је устрепталу.
Ех пријатељу, нисам осетио ту екстазу ни у најбезобразнијој и пожуднијој стварности коју можеш замислити.
Када се сместила, вратила се пред нас и тад смо се званично и упознали руковавши се. Није више имала наочаре и погледи су нам се срели губећи се једно у другоме. Могао сам да у искрама њених очију прочитам бес који ме пита како се усуђујем да је обнажим ту пред свима у сред бела дана, али сам могао и да разгртањем искри напипам и осетим скривену, топлу и меку податност. Знао сам да сам је освојио без речи. Као и она мене.
Те ноћи нисам могао да спавам. Седео сам у мраку своје терасе прижељкујући да је видим и жалећи што у том тренутку нисам био сам. Ускоро је изашла и села за сто, не примећујући ме. Повукао сам се дубље да ме не примети и не побегне. Мислио сам да ће срце да ми искочи колико је лудачки лупало а дах претио да ће да ме угуши, толико сам је желео. Желео сам да скочим са терасе и узмем је у наручје, стргнем јој одећу и до јутра гасим своју и њену пожуду. Мора да је осетила некако моје присуству, погледала је горе према мени и остала тако пар тренутака прије него је нестала у своју собу.
Више је нисам видео. Ујутро сам отишао, одмор је био готов, а она је избегла да се сретнемо још бар једном пре одласка.
Као вечни подсетник на бујицу емоција коју је непозната дама пробудила у мени тек својом појавом, настала је слика – Далматинска Венера. Оживео сам на платну наго тело које никад нисам видео наго, а већу нагост нисам доживео.
Док је настајала проживљавао сам налете страсти и горео неописивом ватром пожуде коју сам гасио првом женом која ми је била при руци, али ниједна још није успела да је угаси. Жедан сам и гладан само слућене путености моје непознате даме с Јадрана. Кад год станем испред слике, моје вене се узбуркају, ум замагли, мушкост заборави на правила, место и време. И када бих случајно заборавио како је осећати се жив и преплављен пожудом, она је ту да докаже супротно.
Ето пријатељу, то је прича о лепој „Далматинској Венери“.
О сну једне давне летње ноћи. О платонској љубави и страсти која никад није изашла из границе једног погледа и једног сна. Рећи ћеш сигурно да сам луд, вероватно и јесам, али ето, нема цене за моје снове. Оно што је она пробудила у мени за један трен, оно што сам осетио само док сам је гледао, многи не осете можда никад, мо
Размишљао сам како да бар на тренутак побегнем са сопствене изложбе и премда задовољан посећеношћу и продајом слика био сам уморан од гужве и опасно ми је требала доза никотина и нешто жестоко. Налазио сам се између мисли и корака ка вратима кад ме у накани спровођења истог сценарија у дело заустави један старији господин.
- Опростите, молим Вас...
- Изволите.
- Ви сте уметник ?
- Да, ја сам.
- Можете ли ми нешто више рећи о овом делу ? – говорио је док ме је дословно вукао према дну галерије.
Убрзо смо стајали испред мог мезимчета које сам назвао „Далматинска Венера“ , службено, лично сам је називао моја џепна Венера.
- Уље на платну... – почео сам своје излагање но по нестрпљивом одмахивању главе сам схватио да идем у погрешном смеру. Упитно сам подигао обрву чекајући да више изусти шта жели па да побегнем.
- Ко је она ? Желим да имам ово дело, не занима ме цена. – нестрпљива бујица лошег енглеског се просула по мени у виду ситних капљица.
Мало сам се измакао тражећи по џепу марамицу, безуспешно.
- Тај акт није на продају господине. Жао ми је.
- Како није на продају ?! Зашто није ?! – бујица речи је прскала по мени.
Стрпљиво сам сачекао да се заустави и покушао му објаснити како је то део моје личне колекције која је уврштена у сталну поставку, али искључена од мугућности куповине. Но дотични као да ни реч није ни чуо ни разумио, само је понављао како мора да има то дело и како не пита за цену и мада сам већ био одлутао мислима у једно давно лето на Јадрану, успео сам да региструјем цифру за коју би многи продали и сопствено дупе,
али сам одлучно одмахну главом.
- Пођите са мном господине. Попићемо по једно пиће и испричаћу вам историју ове слике. Толико вам дугујем за понуђену цифру – говорио сам водећи га према излазу,
већ добрано уморан и деконцентрисан успоменама које је у мени сваки пут кад је гледам изазивала спорна слика. Ни сам не знам зашто нисам ни за коју цену могао да се одвојим од ње. Волео сам је, на неки уврнут начин на који сам волео и њену инспирацију, непознату даму с Јадрана. Сама помисао на њу у мени је изазивала лавину емоција, будила жељу која је пламтећи и као огањ пржила сваки делић моје коже. Ту ватру није успела да угаси ниједна друга жена, а било их је...и лепших и раснијих и надасве, доступних. Она, она никад није била ни близу моје коже, а њен мирис није избивао с мене и из мене. Не кажу залуд да су сви уметници помало луди, помислио сам док сам размишљао и смишљао одакле и како да испричам причу о Њој а да и мој слушалац не помисли исто.
Сели смо у оближњи бифе и након што смо наручили пиће, почео сам причу. Глас ми је већ , због тока мисли, био напукао и набијен страшћу, чежњом и никад угашеном пожудом.
- Пријатељу, снови немају цену – почео сам – а моја Венера је управо то, мој сан. Никад остварен сан.
Није ме прекидао. Осетио сам да с интересовањем и пажњом чека причу.
- Врео август, Далмација, пре више од деценије...Седео сам са супругом и власником апартмана у коме смо одсели, за дворишним столом у сенци смокве. Тад се појавила...као гром с неба да ме је ударио. Ни дан данас не знам зашто, како, куда, чиме ме уопште опчинила њена појава. Знам само да сам заборавио с ким сам, где сам и ко сам. Можда је трајало само пар тренутака, али мени је деловало као вечност. Сећам се да сам подигао наочаре за сунце да бих јасније видео, вероватно сам изгледао попут телета онако бленут и изгубљен. Сад би сте сигурно очекивали да вам опишем дугоногу плавушу позамашних атрибута, у некој летњој провидној хаљиници што више открива него покрива, једну од оних лепотица с насловница. Е пријатељу,
ту већ настаје права енигма. Она нија била ништа од тога.
Била је лепа, лепо грађена, вајана баш као џепна Венера, али ништа од тога се није видело на први поглед. Боље речено, нико сем мене није видео, јер с обзиром како сам се изгубио у њој, ја сам видео и више од тога.
Полудуга црна коса, очи скривене тамним наочарима, обучена од главе до пете... - склопио сам на тренутак очи и опет сам јасно могао да је видим.
На тренутак сам застао с причом, поквасио сам суве усне и уз уздах наставио;
- Имала је држање као да је управо дошла с неког средњовековног двора. Можда је баш то оно што ме је приковало за столицу, ђаво би га знао... У тих пар тренутака скинуо сам са ње сву одећу, или боље речено, стргао. Стајала је ту на серед дворишта нага, збуњена, обавијена само мирисом лаванде, мора и лелујавим плаштем сунчеве вреле светлости.
Могао сам да видим белину њене пути, дрхтаве и трепераве
листове, топле бутине изнад којих су кукови мамили да их узмем у шаке, раван, мек, баршунаст стомак чије пулсирање зове да наслоним главу и да је полако дижем ка двема слатким, сочним дињама па све до пуних усана пратећи линију лабуђе белог врата, до нежног, зарумењеног лица,
постиђеног сопствене нагости. Мирисала је на дивљи лимун, на далеки орјент и на нестварно.Био сам је жедан,
гладан, пијан од похотних сокова страсти који су јурнули мојим венама чинећи да ми и сопствена кожа постане тесна.
Из екстазе која је обузела моје тело и лишила ме свих скрупула, мисли и осећаја за простор и време, грубо и нагло ме тргнуо глас домаћина и гурање моје супруге.
Она је стајала очигледно збуњена сасвим неочекиваним „скидањем“ покушавајући да испрати речи добродошлице.
Да, пријатељу, била је то само игра мог ума, али могао сам да је осетим онако нагу још дуго потом. Знао сам по њеном држању да је осетила сву страст и пожуду мог бесрамног погледа. То ме преплавило неслућеним задовољством и жељом да ту лепу, крхку незнанку поседујем у целости, свој лепоти и префињеној раскоши њене, тек наслућене, нагости и чулности. Замишљо сам је у песку који јој милује кожу док је таласи запљускују остављајући траг соли коју осећам на својим уснама док прелазим сваки милимитар љубећи је устрепталу.
Ех пријатељу, нисам осетио ту екстазу ни у најбезобразнијој и пожуднијој стварности коју можеш замислити.
Када се сместила, вратила се пред нас и тад смо се званично и упознали руковавши се. Није више имала наочаре и погледи су нам се срели губећи се једно у другоме. Могао сам да у искрама њених очију прочитам бес који ме пита како се усуђујем да је обнажим ту пред свима у сред бела дана, али сам могао и да разгртањем искри напипам и осетим скривену, топлу и меку податност. Знао сам да сам је освојио без речи. Као и она мене.
Те ноћи нисам могао да спавам. Седео сам у мраку своје терасе прижељкујући да је видим и жалећи што у том тренутку нисам био сам. Ускоро је изашла и села за сто, не примећујући ме. Повукао сам се дубље да ме не примети и не побегне. Мислио сам да ће срце да ми искочи колико је лудачки лупало а дах претио да ће да ме угуши, толико сам је желео. Желео сам да скочим са терасе и узмем је у наручје, стргнем јој одећу и до јутра гасим своју и њену пожуду. Мора да је осетила некако моје присуству, погледала је горе према мени и остала тако пар тренутака прије него је нестала у своју собу.
Више је нисам видео. Ујутро сам отишао, одмор је био готов, а она је избегла да се сретнемо још бар једном пре одласка.
Као вечни подсетник на бујицу емоција коју је непозната дама пробудила у мени тек својом појавом, настала је слика – Далматинска Венера. Оживео сам на платну наго тело које никад нисам видео наго, а већу нагост нисам доживео.
Док је настајала проживљавао сам налете страсти и горео неописивом ватром пожуде коју сам гасио првом женом која ми је била при руци, али ниједна још није успела да је угаси. Жедан сам и гладан само слућене путености моје непознате даме с Јадрана. Кад год станем испред слике, моје вене се узбуркају, ум замагли, мушкост заборави на правила, место и време. И када бих случајно заборавио како је осећати се жив и преплављен пожудом, она је ту да докаже супротно.
Ето пријатељу, то је прича о лепој „Далматинској Венери“.
О сну једне давне летње ноћи. О платонској љубави и страсти која никад није изашла из границе једног погледа и једног сна. Рећи ћеш сигурно да сам луд, вероватно и јесам, али ето, нема цене за моје снове. Оно што је она пробудила у мени за један трен, оно што сам осетио само док сам је гледао, многи не осете можда никад, мо
Poslednja izmena:
