gost 385016
Aktivan član
- Poruka
- 1.279
Најпознатији по мостовима, оним са косим кабловима, и по томе што је на челу Српске академије наука и уметности био у чак три мандата, Никола Хајдин је, без претеривања - сведок века. Рођен 1923. у Горском Котару, дипломац Грађевинског факултета у Београду и касније професор исте установе, редовни члан САНУ већ дуже од четрдесет година; није ни чудо да се кроз његов живот и каријеру прелама новија српска историја.
Зато је ово, како ће нам и супруга Николе Хајдина рећи, другачији интервју од свих које је досад дао, и зато је било прикладно да кренемо од самог почетка, од његових најранијих сећања и избегличких дана.
"Имао сам 18 година када сам 1941. избегао усташки нож и из Хрватске побегао у Србију. Дошао сам на Железничку станицу и Балканском улицом се попео на Теразије. И ту сам видео четири човека како висе на бандери. То је био нови ударац за мене. Био сам већ уплашен, а онда сам се још више уплашио, јер сам схватио да је и у Србији ужасна ситуација.
Ми смо тада као избеглице примљени са великим пријатељством и љубављу. То исто нису доживеле избеглице из Хрватске 1995. године. Била је тотално другачија ситуација. Ако се може тако рећи - ја сам као избеглица проживео најбоље тренутке у својој сопственој земљи.
После завршених студија грађевине бавио сам се научним радом у инжењерским дисциплинама. Мостови су ми донели много више и славе и поштовања него наука. А урадио сам толико научних радова, један сам од ретких академика који је био члан чак пет иностраних академија. Таквих је мало у бившој Југославији. Више сам научних признања добио у свету него у Србији."
Један сте од ретких сведока који памти и Краљевину, данас се она доста враћа кроз разне серије. Како тумачите то доба у односу на комунизам?
Ја те серије не гледам, али знам отприлике шта би у њима могло да буде. Доба Краљевине Југославије било је колико-толико демократско, а комунизам је то потпуно одбацио. Лењин је рекао да је демократија измишљотина буржоаског света и да то треба у основи уништити. И тако је и било.
Како сте доживљавали Југославију?
Имао сам тек 15-16 година када сам схватио да је Југославија пропала. Ми Срби који смо живели у Хрватској, обожавали смо Србију, али смо волели и Југославију, јер смо сматрали да даје равноправност свим народима.
Још као омладинац, дакле пре Другог светског рата, запазио сам да је већина хрватског становништва против Југославије, сигурно више од 50 процената. Постојало је 20 одсто људи који су били ирелевантни, који нису били против ње, али нису гајили ни неку оданост. И било је само 15 до 20 одсто Хрвата који су били одушевљени Југославијом. И то је један од кључних разлога због којих је та земља тако брзо пропала.
Какав сте став имали о Титу и његовој владавини?
Рођен сам у Хрватској и у Загребу сам учио гимназију где сам видео те "титовце". Одмах сам схватио да је Тито прави изданак хрватског народа. Многи причају да је Рус, да је овај или онај, али гледајући његов језик и понашање, убеђен сам да је заиста био Загорац. А његова владавина била је комбинација комунизма и западног схватања. Понашао се као комунистички џентлмен, а у ствари био је диктатор, али не руског типа. Ја за Титом нисам плакао.
Јесте ли за неким заплакали?
Када је убијен краљ Александар у Марсељу, био сам први разред гимназије. Када се воз са његовим посмртним остацима зауставио на Железничкој станици у Загребу на путу за Београд - клечао сам и плакао. Плакали су и многи Хрвати, који су са жаљењем испратили краља Александра.
Био сам већ стар за сузе, али жао ми је било Ђинђића, јер сам сматрао да може нешто добро да допринесе за ову земљу. Нажалост, док је био жив, многи су га мрзели. То је велика штета за Србију. Да није убијен, скратили бисмо послератни период и брже бисмо ушли у свет цивилизованих народа. Много брже него што ће се то десити.
По чему памтите краља Александра Карађорђевића? Да ли вас чуди податак да он данас нема ни улицу у Београду? И подржавате ли иницијативу да се краљу Александру подигне споменик у Београду?
Краљ Александар је учинио много добрих ствари за Југославију. Он је начинио и неке грешке, сматрајући себе сувише апсолутистичким владаром, што га је можда коштало живота. Али има једна велика ствар коју је учинио краљ Александар - дао је уточиште руским емигрантима, великим професорима, академицима који су дошли у нашу земљи и значајно утицали на наш научни прогрес.
Без обзира на све слабости краља Александра, као монарх заслужује улицу у Београду, а споменике смо дизали и много мање важнима.
А шта бисте ви саветовали Милошевића или Туђмана 1990?
Ни једног ни другог није било могуће саветовати. То су биле тврде главе, људи доста фаличног образовања, који нису сагледавали реалност и који су се пре свега понашали обесно и у односу на Југославију, а онда и на Европу.
Ви сте велики сведок интелектуалне Србије 20. века. Какав је био њен статус у Титово или у Милошевићево време? А какав је данас, пошто често чујемо да она више и не постоји?
Не постоји ниједан политичар, чак ни у демократским земљама, који воли научнике и интелектуалце. Они су корисни за земљу, али су сметња за власт.
Ко су за вас највећи српски интелектуалци?
То је тешко питање. Ова је земља имала много слободномислећих људи, али нажалост нису наишли на велики пријем код Срба. Наш народ је патријархалан, навикао је да има газду који њиме управља. Ништа се није променило још од кнеза Милоша. Имамо кнеза Милоша и данас као што смо га имали пре 150 година.
А они који себе сматрају интелектуалцем - можда то нису. Па наш врхунски интелектуалац је био Добрица Ћосић који није био интелектуалац ни по васпитању ни по образовању.
Ви сте успели у свим овим годинама да останете своји. Нисте припадали ни такозваној групи симиноваца. Тешко да могу да вас својатају и други? И шта је ваш став о Ћосићу и комунизму?
Нисам ни знао ко су ти симиновци, морао сам да питам жену. Објаснила ми је да су то интелектуалци који су одлазили у Симину улицу. Док су се они дружили, ја сам седео овде и радио математику и природне науке. Имао сам амбицију да постанем научник, а то се не може постати ако се човек бави политиком.
Ћосића сам познавао доста добро. Имао је неке добре идеје, али није могао да побегне из коже у којој је растао. Иако је био академик.
Да ли је грех што Црњански или Михиз нису постали академици? И за кога би данас био грех пред нове изборе у САНУ?
Апсолутно, и што се тиче Црњанског, и Михиза. Црњански је био један од наших најбољих писаца. Њему су нудили да буде дописни члан, али је он то одбио, јер је сматрао да би одмах требало да буде редовни члан САНУ.
Најтеже је у хуманистичким наукама, јер је Академија у Титово време била под његовим утицајем, и нико није могао да уђе у САНУ без сагласности, рецимо, Драже Марковића или Антонија Исаковића. И тај утисак да политика наводно диктира ко ће постати члан САНУ из хуманистичких наука, чини ми се, траје до данас.
Како су вас примили?
Мене су примили јер сам долазио из природних наука, а вероватно су мислили да сам глуп за политику.
Били сте на челу САНУ у чак три мандата. Шта је обележило вашу епоху?
Био сам председник 12 година и осам година потпредседник, дакле, две деценије сам утицао на рад Академије. То није баш мало. Од мене је само Каназир био дуже на челу САНУ, и то два месеца, и ратни председник Александар Белић. Мој основни задатак био је да се очува достојанство Академије. Шта то значи? Да Академија буде највиша научна и уметничка установа српског народа. Њен основни циљ је да негује, шири науку и уметност, а све остало не спада у њен домен рада. Нажалост, у овој нашој земљи ако се не бавите политиком - одмах вас оптуже да ништа не радите. Остао сам, међутим, консеквентан и држао се достојанства Академије, а не политике.
Највећи противници међу академицима су вас оптуживали да сте протерали сваку српску политику из Академије. Колико су вас дотицале те оптужбе? И да ли је политици уопште место у Академији?
То пре свега није тачно, а није тако ни било. На мој рад није било великих примедби академика и осећао сам огромну, малтене апсолутну подршку чланства. Није постојала ниједна организациона форма у САНУ која се дистанцирала од мене.
Како бисте оценили рад Академије након вашег одласка са њеног чела? И вашег наследника Владимира Костића?
Ново руководство Академије учинило је корак напред и велику ствар за српску науку тиме што су основали огранак САНУ у Нишу. САНУ је научно и уметнички сада покрила добар део Србије, јер је раније такав огранак био само у Новом Саду. И ја дајем пуну подршку Костићу који је врхунски интелектуалац. Моја идеја је била да после мене председник САНУ буде светски призната научна личност. И он има те атрибуте.
Шта је за вас био Меморандум САНУ? Покренута је сада тек, чини се, први пут отворена расправа о томе, да ли је време да Академија скине тај грех са својих леђа?
Мој одговор био је и остао: Меморандум никада није био званичан акт Академије. Њега су писали неки академици, али тај акт не припада Академији, јер никада није усвојен ни на једном нашем органу. Мене је болело што се напад на Србију водио преко напада на Академију. А тај текст није имао ништа рђаво у себи или нешто што би могло да нашкоди Србији.
Зато је ово, како ће нам и супруга Николе Хајдина рећи, другачији интервју од свих које је досад дао, и зато је било прикладно да кренемо од самог почетка, од његових најранијих сећања и избегличких дана.
"Имао сам 18 година када сам 1941. избегао усташки нож и из Хрватске побегао у Србију. Дошао сам на Железничку станицу и Балканском улицом се попео на Теразије. И ту сам видео четири човека како висе на бандери. То је био нови ударац за мене. Био сам већ уплашен, а онда сам се још више уплашио, јер сам схватио да је и у Србији ужасна ситуација.
Ми смо тада као избеглице примљени са великим пријатељством и љубављу. То исто нису доживеле избеглице из Хрватске 1995. године. Била је тотално другачија ситуација. Ако се може тако рећи - ја сам као избеглица проживео најбоље тренутке у својој сопственој земљи.
После завршених студија грађевине бавио сам се научним радом у инжењерским дисциплинама. Мостови су ми донели много више и славе и поштовања него наука. А урадио сам толико научних радова, један сам од ретких академика који је био члан чак пет иностраних академија. Таквих је мало у бившој Југославији. Више сам научних признања добио у свету него у Србији."
Један сте од ретких сведока који памти и Краљевину, данас се она доста враћа кроз разне серије. Како тумачите то доба у односу на комунизам?
Ја те серије не гледам, али знам отприлике шта би у њима могло да буде. Доба Краљевине Југославије било је колико-толико демократско, а комунизам је то потпуно одбацио. Лењин је рекао да је демократија измишљотина буржоаског света и да то треба у основи уништити. И тако је и било.
Како сте доживљавали Југославију?
Имао сам тек 15-16 година када сам схватио да је Југославија пропала. Ми Срби који смо живели у Хрватској, обожавали смо Србију, али смо волели и Југославију, јер смо сматрали да даје равноправност свим народима.
Још као омладинац, дакле пре Другог светског рата, запазио сам да је већина хрватског становништва против Југославије, сигурно више од 50 процената. Постојало је 20 одсто људи који су били ирелевантни, који нису били против ње, али нису гајили ни неку оданост. И било је само 15 до 20 одсто Хрвата који су били одушевљени Југославијом. И то је један од кључних разлога због којих је та земља тако брзо пропала.
Какав сте став имали о Титу и његовој владавини?
Рођен сам у Хрватској и у Загребу сам учио гимназију где сам видео те "титовце". Одмах сам схватио да је Тито прави изданак хрватског народа. Многи причају да је Рус, да је овај или онај, али гледајући његов језик и понашање, убеђен сам да је заиста био Загорац. А његова владавина била је комбинација комунизма и западног схватања. Понашао се као комунистички џентлмен, а у ствари био је диктатор, али не руског типа. Ја за Титом нисам плакао.
Јесте ли за неким заплакали?
Када је убијен краљ Александар у Марсељу, био сам први разред гимназије. Када се воз са његовим посмртним остацима зауставио на Железничкој станици у Загребу на путу за Београд - клечао сам и плакао. Плакали су и многи Хрвати, који су са жаљењем испратили краља Александра.
Био сам већ стар за сузе, али жао ми је било Ђинђића, јер сам сматрао да може нешто добро да допринесе за ову земљу. Нажалост, док је био жив, многи су га мрзели. То је велика штета за Србију. Да није убијен, скратили бисмо послератни период и брже бисмо ушли у свет цивилизованих народа. Много брже него што ће се то десити.
По чему памтите краља Александра Карађорђевића? Да ли вас чуди податак да он данас нема ни улицу у Београду? И подржавате ли иницијативу да се краљу Александру подигне споменик у Београду?
Краљ Александар је учинио много добрих ствари за Југославију. Он је начинио и неке грешке, сматрајући себе сувише апсолутистичким владаром, што га је можда коштало живота. Али има једна велика ствар коју је учинио краљ Александар - дао је уточиште руским емигрантима, великим професорима, академицима који су дошли у нашу земљи и значајно утицали на наш научни прогрес.
Без обзира на све слабости краља Александра, као монарх заслужује улицу у Београду, а споменике смо дизали и много мање важнима.
А шта бисте ви саветовали Милошевића или Туђмана 1990?
Ни једног ни другог није било могуће саветовати. То су биле тврде главе, људи доста фаличног образовања, који нису сагледавали реалност и који су се пре свега понашали обесно и у односу на Југославију, а онда и на Европу.
Ви сте велики сведок интелектуалне Србије 20. века. Какав је био њен статус у Титово или у Милошевићево време? А какав је данас, пошто често чујемо да она више и не постоји?
Не постоји ниједан политичар, чак ни у демократским земљама, који воли научнике и интелектуалце. Они су корисни за земљу, али су сметња за власт.
Ко су за вас највећи српски интелектуалци?
То је тешко питање. Ова је земља имала много слободномислећих људи, али нажалост нису наишли на велики пријем код Срба. Наш народ је патријархалан, навикао је да има газду који њиме управља. Ништа се није променило још од кнеза Милоша. Имамо кнеза Милоша и данас као што смо га имали пре 150 година.
А они који себе сматрају интелектуалцем - можда то нису. Па наш врхунски интелектуалац је био Добрица Ћосић који није био интелектуалац ни по васпитању ни по образовању.
Ви сте успели у свим овим годинама да останете своји. Нисте припадали ни такозваној групи симиноваца. Тешко да могу да вас својатају и други? И шта је ваш став о Ћосићу и комунизму?
Нисам ни знао ко су ти симиновци, морао сам да питам жену. Објаснила ми је да су то интелектуалци који су одлазили у Симину улицу. Док су се они дружили, ја сам седео овде и радио математику и природне науке. Имао сам амбицију да постанем научник, а то се не може постати ако се човек бави политиком.
Ћосића сам познавао доста добро. Имао је неке добре идеје, али није могао да побегне из коже у којој је растао. Иако је био академик.
Да ли је грех што Црњански или Михиз нису постали академици? И за кога би данас био грех пред нове изборе у САНУ?
Апсолутно, и што се тиче Црњанског, и Михиза. Црњански је био један од наших најбољих писаца. Њему су нудили да буде дописни члан, али је он то одбио, јер је сматрао да би одмах требало да буде редовни члан САНУ.
Најтеже је у хуманистичким наукама, јер је Академија у Титово време била под његовим утицајем, и нико није могао да уђе у САНУ без сагласности, рецимо, Драже Марковића или Антонија Исаковића. И тај утисак да политика наводно диктира ко ће постати члан САНУ из хуманистичких наука, чини ми се, траје до данас.
Како су вас примили?
Мене су примили јер сам долазио из природних наука, а вероватно су мислили да сам глуп за политику.
Били сте на челу САНУ у чак три мандата. Шта је обележило вашу епоху?
Био сам председник 12 година и осам година потпредседник, дакле, две деценије сам утицао на рад Академије. То није баш мало. Од мене је само Каназир био дуже на челу САНУ, и то два месеца, и ратни председник Александар Белић. Мој основни задатак био је да се очува достојанство Академије. Шта то значи? Да Академија буде највиша научна и уметничка установа српског народа. Њен основни циљ је да негује, шири науку и уметност, а све остало не спада у њен домен рада. Нажалост, у овој нашој земљи ако се не бавите политиком - одмах вас оптуже да ништа не радите. Остао сам, међутим, консеквентан и држао се достојанства Академије, а не политике.
Највећи противници међу академицима су вас оптуживали да сте протерали сваку српску политику из Академије. Колико су вас дотицале те оптужбе? И да ли је политици уопште место у Академији?
То пре свега није тачно, а није тако ни било. На мој рад није било великих примедби академика и осећао сам огромну, малтене апсолутну подршку чланства. Није постојала ниједна организациона форма у САНУ која се дистанцирала од мене.
Како бисте оценили рад Академије након вашег одласка са њеног чела? И вашег наследника Владимира Костића?
Ново руководство Академије учинило је корак напред и велику ствар за српску науку тиме што су основали огранак САНУ у Нишу. САНУ је научно и уметнички сада покрила добар део Србије, јер је раније такав огранак био само у Новом Саду. И ја дајем пуну подршку Костићу који је врхунски интелектуалац. Моја идеја је била да после мене председник САНУ буде светски призната научна личност. И он има те атрибуте.
Шта је за вас био Меморандум САНУ? Покренута је сада тек, чини се, први пут отворена расправа о томе, да ли је време да Академија скине тај грех са својих леђа?
Мој одговор био је и остао: Меморандум никада није био званичан акт Академије. Њега су писали неки академици, али тај акт не припада Академији, јер никада није усвојен ни на једном нашем органу. Мене је болело што се напад на Србију водио преко напада на Академију. А тај текст није имао ништа рђаво у себи или нешто што би могло да нашкоди Србији.
...
