- Poruka
- 6.710
Kada jednog dana istorijske knjige budu svodile račune o klupskoj košarci Srbije ranog dvadeset i prvog veka, nadležne kolege nadenuće joj i jedan prigodan nadimak – „monohromatska“ košarka. Zašto baš taj? Pa, verovatno zato što je prelaskom u ono prvo „dva“ u brojčaniku sve što se ne zove Partizan ili Crvena Zvezda prestalo da postoji. Jezikom gikova govoreći, Srbija je nekad bila VGA, sa 256 boja i više hiljada nijansi. Sada, mi smo „Herkules“. Crno i belo. Ili crveno i belo, zavisno od sezone.
Bilo je tu nekih časnih pokušaja da igra pod obručima preživi i van prestonice, ili makar na njenim obodima, ali oni nisu zaživeli. Hemofarm je trajao koliko je trajao, Radnički iz Kragujevca je još jedan kratkotrajan projekat, dok je FMP prestao da postoji kao konkurentan klub u onom momentu kada je Nebojša Čović na sebe preuzeo projekat revitalizacije Crvene Zvezde. U nekoliko navrata, bili smo čak i vraški blizu prelaska na još ekstremniju formu daltonizma, jer su crveno-beli u više navrata flertovali sa ambisom, a i Partizan je imao svoje epizode koketiranja sa dužničkim ropstvo.
Vratimo li se, međutim, samo dvadesetak i kusur godina nazad, zatičemo jednu kompletno drugačiju sliku. YUBA liga, nastala na ruševinama stare SFRJ, kvalitetno je i zanimljivo takmičenje. Jeste, reći će neko, opet su sve titule pokupili večiti (uz dodatak Budućnosti pred kraj državne zajednice), ali ovaj put to nije bilo isključivo iz razloga jer su ostali bili ubogi. YUBA liga bila je pravo malo minsko polje, sa jakim utakmicama koje su na programu bile svako kolo.
Tako ste, recimo, samo u Beogradu mogli da nastradate od npr. Beobanke, koju su predvodili bivši Partizanovi košarkaši Oliver Popović, Dragiša Šarić i Zoran „Stragi“ Stevanović. U Hali Sportova vrebao je i Beopetrol, naslednik čuvenog IMT-a, a u njemu i dalje neuništivi Ljuba Luković, kao i mladi Dušan Kecman, Žarko Čabarkapa i drugi. Na drugom kraju grada u SC Šumice, imali bi posla sa Radničkim sa Krsta gde su nastupali Boris Raičević i Slađan Stojković.
Krenete li južno, tu su pre svih braća Crnogorci – u Lovćenu Dejan Radonjić, u Budućnosti Gašo Pajović, kasnije su udružili snage i postali neuništiva dvoglava plejmejkersa aždaja pod Goricom. Pa onda, Sloga iz Kraljeva i Dragan Ristanović, koga, kako jednom reče Miroslav Berić, „lasom nisi mogao da uhvatiš“. Zdravlje iz Leskovca sa Žućom Mitićem je već ozbiljan kult.
Uz Savu, stižete do Šapca i Iva Zorke Farme, gde je dominirao Mikan Grušanović, i tada veteran. U Banatu, Profikolor i već spominjani Hemofarm. U Bačkoj, Vojvodina i uvek neugodni Spartak, sa jednim od jačih domaćih terena Dudovom Šumom, Nenadom Čankom, Draganom Markovićem i Vladimirom Đokićem. Čast Srema branila je Borovica iz Rume.
Sve su ovo bile jake i u nekom momentu ozbiljne ekipe. Neke su čak stigle i ozbiljno da priprete tada prejakom Partizanu u borbi za titulu. Ipak, jedan sastav bljesnuo je nešto sjajnije od ostalih, i zamalo stigao do najvišeg stepenika. U sezoni 1995-1996, do tada relativno neugledni BFC iz Beočina napravio je pravu malu senzaciju prvo stigavši do velikog finala protiv Partizana, a zatim i vođstvom od 2-0 u seriji. Bio je to pravi mali tektonski šok za posleratnu srpsku košarku, koja se tek vraćala u evropske tokove.
Nekakvi provincijalci iz okoline Novog Sada, koji čak nemaju ni svoju halu tamo gde su bazirani pa moraju da igraju u „Spensu“, da onaj Partizan – sa Tomaševićem, Vidačićem, Berićem, Brkićem, Koturovićem i Rankom Žeravicom na klupi – doteraju „do duvara“? Do bukvalno jednog šuta u jednom trenutku? To je bio pravi podvig.
Nažalost, o tom podvigu se danas, kao i o mnogim drugim stvarima iz te ere, jako malo zna. Statističari i arhivatori srpske košarke podbacili su debelo kada se radi o YUBA ligi i SRJ košarci devedesetih – da, svi mi napamet znamo šta je bilo ’95. i ’98. u Atini, ’96. u Atlanti i ’97. u Barseloni. Ali neke stvare pale su u de facto zaborav. Recimo, Zvezdin pohod do evropskog finala ’98. Ili Partizanov odlazak na F4 Evrolige te iste godine. Ima tu primera sasvim dovoljno, i tema za neke druge kolege da se pozabave. Ili za mene u dogledno vreme, što da ne?
Ali... dozvolite mi sada da vam ispričam priču o tome kako je Beočin proveo tri sezone u vrhu srpsko-crnogorske košarke, i kako je titula za malo – za jako malo – otišla u klub iz na papiru malog grada od jedva osam hiljada duša, koji je u svojoj celokupnoj istoriji imao svega tri stvari od neke malo veće bitnosti. Beočinski manastir, vredan kulturno-istorijski spomenih iz 16. veka, cementaru koja i dan danas funkcioniše i košarkaški klub koji nosi ime tog grada, i koji je zamalo postao državni prvak. Ovo je priča o tim momcima, koji su u svega par nedelja okrenuli košarkaku Srbiju naglavačke. O Vladi Kuzmanoviću, Milenku Topiću, Željku Topaloviću, Željku „Šeletu“ Vučuroviću, Nemanji Daniloviću, Bojanu Kusmuku, Miroslavu „Muti“ Nikoliću.
Ovo je priča o BFC Beočinu, klubu koji danas ne postoji, i kome je istorija bila nadohvat ruke.
Košarka u Beočinu počela je, za srpske uslove, relativno kasno – tek 1970. Prvobitno ime kluba bilo je krajnje očigledno KK Cement, kao mig uspešnoj cementari koja je ujedno i zaštititni znak ovog mesta. Pravi uspon ovog košarkaškog kolektiva počinje 1989., kada klub pod svoje preuzima lokalni biznismen Borislav Kondić.
Kondić, kojeg su Beočinci odmilja zvali „Majstor Bora“, je bio jedan od vodećih privatnika u regionu. Kao prvi u zemlji je početkom osamdesetih počeo da proizvodi električne kablove i žice za kućne telefonske priključke, što se pokazao kao uspešan poslovni potez. „Majstor Bora“ je klub prekrstio po svojoj firmi – „Elkond“ - i investirao u njega. Uspeh je usledio nedugo zatim.
Na polusezoni 1993/1994., KK Elkond dovodi veliko pojačanje na mestu trenera. Iz Radničkog iz Kragujevca stigao je Miroslav „Muta“ Nikolić, čovek koji je do tada imao dosta skroman rezime, ali veliku želju i ambiciju za napretkom. Nikolić, koji je inače rođen 7. januara 1956., ali rođendan slavi dan kasnije jer je njegov otac, oficir JNA, insistirao da u matične knjige upišu osmi januar kako komšije ne bi pomislile da se u kući slavi Božić, je tek nedavno završio igračku karijeru tokom koje je nastupao za Gošu iz Smederevske Palanke, Radnički Kragujevac, IMT i Maribor. Njegov početak trenerske karijere obeležile su kratke epizode u klubovima koje je dobro poznavao kao igrač – prvo Maribor, a zatim i IMT, Goša, te Radnički.
https://www.vice.com/rs/article/43q849/basketaski-snovi-cementnog-grada-legenda-o-bfc-beocinu
Bilo je tu nekih časnih pokušaja da igra pod obručima preživi i van prestonice, ili makar na njenim obodima, ali oni nisu zaživeli. Hemofarm je trajao koliko je trajao, Radnički iz Kragujevca je još jedan kratkotrajan projekat, dok je FMP prestao da postoji kao konkurentan klub u onom momentu kada je Nebojša Čović na sebe preuzeo projekat revitalizacije Crvene Zvezde. U nekoliko navrata, bili smo čak i vraški blizu prelaska na još ekstremniju formu daltonizma, jer su crveno-beli u više navrata flertovali sa ambisom, a i Partizan je imao svoje epizode koketiranja sa dužničkim ropstvo.
Vratimo li se, međutim, samo dvadesetak i kusur godina nazad, zatičemo jednu kompletno drugačiju sliku. YUBA liga, nastala na ruševinama stare SFRJ, kvalitetno je i zanimljivo takmičenje. Jeste, reći će neko, opet su sve titule pokupili večiti (uz dodatak Budućnosti pred kraj državne zajednice), ali ovaj put to nije bilo isključivo iz razloga jer su ostali bili ubogi. YUBA liga bila je pravo malo minsko polje, sa jakim utakmicama koje su na programu bile svako kolo.
Tako ste, recimo, samo u Beogradu mogli da nastradate od npr. Beobanke, koju su predvodili bivši Partizanovi košarkaši Oliver Popović, Dragiša Šarić i Zoran „Stragi“ Stevanović. U Hali Sportova vrebao je i Beopetrol, naslednik čuvenog IMT-a, a u njemu i dalje neuništivi Ljuba Luković, kao i mladi Dušan Kecman, Žarko Čabarkapa i drugi. Na drugom kraju grada u SC Šumice, imali bi posla sa Radničkim sa Krsta gde su nastupali Boris Raičević i Slađan Stojković.
Krenete li južno, tu su pre svih braća Crnogorci – u Lovćenu Dejan Radonjić, u Budućnosti Gašo Pajović, kasnije su udružili snage i postali neuništiva dvoglava plejmejkersa aždaja pod Goricom. Pa onda, Sloga iz Kraljeva i Dragan Ristanović, koga, kako jednom reče Miroslav Berić, „lasom nisi mogao da uhvatiš“. Zdravlje iz Leskovca sa Žućom Mitićem je već ozbiljan kult.
Uz Savu, stižete do Šapca i Iva Zorke Farme, gde je dominirao Mikan Grušanović, i tada veteran. U Banatu, Profikolor i već spominjani Hemofarm. U Bačkoj, Vojvodina i uvek neugodni Spartak, sa jednim od jačih domaćih terena Dudovom Šumom, Nenadom Čankom, Draganom Markovićem i Vladimirom Đokićem. Čast Srema branila je Borovica iz Rume.
Sve su ovo bile jake i u nekom momentu ozbiljne ekipe. Neke su čak stigle i ozbiljno da priprete tada prejakom Partizanu u borbi za titulu. Ipak, jedan sastav bljesnuo je nešto sjajnije od ostalih, i zamalo stigao do najvišeg stepenika. U sezoni 1995-1996, do tada relativno neugledni BFC iz Beočina napravio je pravu malu senzaciju prvo stigavši do velikog finala protiv Partizana, a zatim i vođstvom od 2-0 u seriji. Bio je to pravi mali tektonski šok za posleratnu srpsku košarku, koja se tek vraćala u evropske tokove.
Nekakvi provincijalci iz okoline Novog Sada, koji čak nemaju ni svoju halu tamo gde su bazirani pa moraju da igraju u „Spensu“, da onaj Partizan – sa Tomaševićem, Vidačićem, Berićem, Brkićem, Koturovićem i Rankom Žeravicom na klupi – doteraju „do duvara“? Do bukvalno jednog šuta u jednom trenutku? To je bio pravi podvig.
Nažalost, o tom podvigu se danas, kao i o mnogim drugim stvarima iz te ere, jako malo zna. Statističari i arhivatori srpske košarke podbacili su debelo kada se radi o YUBA ligi i SRJ košarci devedesetih – da, svi mi napamet znamo šta je bilo ’95. i ’98. u Atini, ’96. u Atlanti i ’97. u Barseloni. Ali neke stvare pale su u de facto zaborav. Recimo, Zvezdin pohod do evropskog finala ’98. Ili Partizanov odlazak na F4 Evrolige te iste godine. Ima tu primera sasvim dovoljno, i tema za neke druge kolege da se pozabave. Ili za mene u dogledno vreme, što da ne?
Ali... dozvolite mi sada da vam ispričam priču o tome kako je Beočin proveo tri sezone u vrhu srpsko-crnogorske košarke, i kako je titula za malo – za jako malo – otišla u klub iz na papiru malog grada od jedva osam hiljada duša, koji je u svojoj celokupnoj istoriji imao svega tri stvari od neke malo veće bitnosti. Beočinski manastir, vredan kulturno-istorijski spomenih iz 16. veka, cementaru koja i dan danas funkcioniše i košarkaški klub koji nosi ime tog grada, i koji je zamalo postao državni prvak. Ovo je priča o tim momcima, koji su u svega par nedelja okrenuli košarkaku Srbiju naglavačke. O Vladi Kuzmanoviću, Milenku Topiću, Željku Topaloviću, Željku „Šeletu“ Vučuroviću, Nemanji Daniloviću, Bojanu Kusmuku, Miroslavu „Muti“ Nikoliću.
Ovo je priča o BFC Beočinu, klubu koji danas ne postoji, i kome je istorija bila nadohvat ruke.
Košarka u Beočinu počela je, za srpske uslove, relativno kasno – tek 1970. Prvobitno ime kluba bilo je krajnje očigledno KK Cement, kao mig uspešnoj cementari koja je ujedno i zaštititni znak ovog mesta. Pravi uspon ovog košarkaškog kolektiva počinje 1989., kada klub pod svoje preuzima lokalni biznismen Borislav Kondić.
Kondić, kojeg su Beočinci odmilja zvali „Majstor Bora“, je bio jedan od vodećih privatnika u regionu. Kao prvi u zemlji je početkom osamdesetih počeo da proizvodi električne kablove i žice za kućne telefonske priključke, što se pokazao kao uspešan poslovni potez. „Majstor Bora“ je klub prekrstio po svojoj firmi – „Elkond“ - i investirao u njega. Uspeh je usledio nedugo zatim.
Na polusezoni 1993/1994., KK Elkond dovodi veliko pojačanje na mestu trenera. Iz Radničkog iz Kragujevca stigao je Miroslav „Muta“ Nikolić, čovek koji je do tada imao dosta skroman rezime, ali veliku želju i ambiciju za napretkom. Nikolić, koji je inače rođen 7. januara 1956., ali rođendan slavi dan kasnije jer je njegov otac, oficir JNA, insistirao da u matične knjige upišu osmi januar kako komšije ne bi pomislile da se u kući slavi Božić, je tek nedavno završio igračku karijeru tokom koje je nastupao za Gošu iz Smederevske Palanke, Radnički Kragujevac, IMT i Maribor. Njegov početak trenerske karijere obeležile su kratke epizode u klubovima koje je dobro poznavao kao igrač – prvo Maribor, a zatim i IMT, Goša, te Radnički.
https://www.vice.com/rs/article/43q849/basketaski-snovi-cementnog-grada-legenda-o-bfc-beocinu
