- Добар дан.
- Добар дан. Нема потребе да будете нервозни, опустите се.
- Нисам нервозан, пизда вам материна опуштена.
- Да се прво ми Вама представимо. Ми смо бубрези у лоју, који смо увек добијали на поклон фине послиће, где смо уживали за велику плату, напредовали у каријери, и сада смо менаџери, који одлучују о Вашем животу и смрти. А сада, кажите Ви нама нешто о себи.
- Шта, ја сад као нешто треба да причам? Био сам већ добио посао из снова, то ми је малтене био први посао, али када су ме звали да ми кажу кад почињем да радим и где да дођем, нисам био код куће, у то време још нисам имао мобилни, а нико од присутних није хтео да ме обавести о позиву. Када сам напокон отишао у дирекцију да питам зашто ме не зову, сазнао сам да је моја група почела са радом још пре два дана. Можете замислити колико сам се био разбеснео, и колика је срамота била доћи на посао са три дана закашњења. Мислим, закаснити пет минута на први радни дан је скандал, а закаснити три дана је за Гинисову књигу рекорда. Почео сам ипак и тако да радим, само зато што сам страшно желео тај посао, где сам имао могућност да напредујем у каријери, и развијам своје пословне и људске способности и особине, али сам био толико деконцентрисан због љутње због скандала на почетку, да сам радио страшно лоше, и на крају сам био принуђен да напустим тај посао, јер то више није личило ни на шта.
- Колико дуго сте тамо радили?
- Месец дана.
- А где сте још радили?
- Један познаник који је био држао сервис, покушао је да отвори и радњу, па сам ту радио као продавац. Међутим, није му ишло, па ју је затворио. То је више био само покушај, нешто као фикс идеја.
- А колико дуго сте тамо радили?
- Месец дана.
- Све нешто по месец дана... А видим у Вашем ЦВ-ју, радили сте и као продавац ексера?
- Да. То је један СТР у Земуну.
- Колико дуго сте тамо радили?
- Месец дана.
- Опет само месец дана?
- Био сам онда преко бироа добио праксу за комерцијалисту у једној штампарији, што је такође био посао из снова. Да радим у канцеларији, обилазим предузећа, уговарам послове, руководим производњом. Милина.
- А колико дуго сте радили тамо?
- Па, уствари, нисам радио као комерцијалиста, зато што су другог дана тражили да им помогнем у производњи. Било је пред Нову годину, па су имали пуно посла. Била је ту још једна жена на пракси за комерцијалисту која је пристала, па онда ни ја нисам могао да одбијем. Опет, не можете једноставно одбити послодавца другог радног дана када Вас замоли да му помогнете у нечему. Међутим, након Нове године, када су видели да ми иде добро у производњи, није им више падало на памет да ми врате моју праксу за комерцијалисту. Поред тога, сељоберске курвештије из удобне канцеларијице нису хтеле да раде са мном, зато да би слободно могле да се пале на мене и причају масне вицеве о мени. Ту сам радио најдуже, око две године, онда више нисам хтео да дозволим да ме искоришћавају. Поред тога, плата је била испод минималца, и радио сам сваког дана по цео дан без слободног дана, што ми није одговарало.
- Добро, а видим, ваш последњи посао, био је у супермаркету. Да ли сте ту радили посао за који сте се пријавили?
- Па, уствари, нисам, био сам конкурисао за магацин, а онда су питали да радим на пиљари, па сам пристао.
- А-ха-ха-ха-ха!...
- Мислим, све је било по закону, минималац, радни стаж, здравствено осигурање, плата редовна, али, овај, мобинг је такође био страшан, мислим, могу ја да радим посао, али, овај, нема никакве потребе да се сељоберске директорке из Пржогрнаца иживљавају нада мном.
- А шта је било са ових пет година између?
- Па, овај, мислим, похађао сам три различита курса, и тражио посао, био сам на неких двадесетак разговора, али нико није хтео да ме запосли.
- А-ха-ха-ха-ха!... А да ли сте радили још негде?
- Да ли смем да будем искрен?
- Наравно, само опуштено.
- Па, овај, мислим, радио сам неколико година и у обезбеђењу, али послодавци то обично не воле да чују.
- Посао код нас захтева брзину, не можете овде само да стојите и зевате.
- Идиоте један дебилни који немаш појма са животом, да ли је стајање и зевање када морам да стојим напољу на сунцу и киши дванаест сати дневно и подижем рампу на свака два-три минута и контролишем ко је прошао и код кога иде и да ли има право да се паркира или мора да плати паркинг? Или када по цео дан морам да памтим и по петоро људи истовремено само према њиховом опису, и шта је свако од њих ставио у корпу, и да ли је то платио на каси. Мислите да то није напорно?
- Да ли би био проблем за Вас да научите да радите са фискалном касом?
- Јесте Ви нормални морону један, какво је то питање, да ли Вам изгледам као дебил?
- А, да ли сте спремни на прековремени рад? Да останете у смени седам, или осам сати, по потреби?
- А-ха-ха-ха-ха, коњу један, ја сам радио сваки дан у подруму без природног светла са неподношљивом буком од смрдљивих машина и отровним испарењима и по четрнаест сати дневно без слободног дана за испод минималца, и то посао који нисам био дошао да радим јер су ми ускратили посао из снова који сам добио. А Ви ме питате да ли бих радио седам сати леп посао код Вас и у пријатном окружењу и са слободном недељом и сваком другом суботом и за дупло већу плату? Јесте Ви нормални?
- Ево овако, да кажем отворено, видео сам да сте радили са ексерима, па сам помислио да можда имате и радно искуство са шрафовима. Али, колико видим, немате?
- Немам радно искуство са шрафовима, али могу да научим, није никакав проблем. Имам зато приватно искуство са шрафовима.
- Видите, рад са шрафовима захтева специјално стручно знање, наши купци траже да их посаветујете око куповине. Наша роба није нешто опште што је свима познато.
- Могу брзо да научим и шрафове, спреман сам да учим и усавршавам се и напредујем у каријери продавца шрафова.
- Не, не, нико ко већ није пре радио са шрафовима никада не може да научи да ради са шрафовима. Хвала Вам што сте дошли на разговор, зваћемо Вас за други круг уколико се не појави неки бољи кандидат који већ има радно искуство са шрафовима.
- Хвала и Вама што сте ме позвали на разговор. До виђења.
- До виђења.
