Ти си фаталиста а то је одлика слабих.
Ха ха, класични "female shaming tactics".
- Нико ме не воли.
- Твој проблем је у физичком изгледу и боји гласа. Ти си фаталиста а то је одлика слабих.
Да да, као фетус сам имао проблем са физичким изгледом и бојом гласа, био сам фаталиста што је одлика слабих... Не почиње живот од двадесете или тридесете. Покушавам овде да говорим о неким духовним и душевним питањима, а не како постати алфа мужјак са којим ће женке радо волети да се паре. Шта је са љубављу, љубав се не купује нити продаје, љубав се поклања, љубав је и у добру и у злу, а не само у добру. Када се љубав остварује, она креира синергију која чини чудеса и претвара олово у злато. Када се љубав не остварује, онда и злато може да пропадне и постане олово. "Ради на себи да би заслужио љубав.", ок, радити на себи, али извини, то није љубав, и не говорим о томе шта год да је, јер љубав се не може заслужити. Једној кажем "здраво", она окрене главу од мене и игнорише ме, зато што не жели да се пари са мном. Друга скаче на мене зато што жели да се пари са мном, што је опет једнака увреда за дух. Концепт духа је љубав, а не парење. Сад, вероватно је реч о некој врсти Божје или кармичке казне за мене из неког разлога, тако да џаба бичинговање, што наравно мислим зато што сам фаталиста а то је одлика слабих, али немате појма са каквим све бесмисленим деструкцијама човек може да се суочи, да му други увек намерно униште све вредно што пронађе и стекне у животу, као да их води нека невидљива зла рука, као да је стално окружен демонима а не људима у неком невидљивом кавезу. А опет, када погледам, видим да су многи други добили некога у животу, ко им помаже да се развијају а не уништава их, а кога нису никако могли да заслуже, већ су га добили на поклон. Сад, питање је да ли је искључиво Бог тај који поклања, или се људи поклањају једни другима. Не знам зашто сам веровао у концепт сродних душа које се поклањају једне другима, можда ми се чинило да тако нешто постоји гледајући друге, али опет ја немам појма шта је у туђим главама и срцима, и који су њихови мотиви. Можда имам тотално искривљену слику живота. А можда је људски род још увек превише у стадијуму животињочовека уместо Богочовека, и човек који тежи нечем духовнијем мора да се суочи са оваквим проблемима, када савети како постати успешна животињица не пију воду.
Немојмо узимати мене у обзир, узмимо на пример Џона Ленона. Човека су са пет година родитељи натерали да се одлучи са киме ће да пође. Он се одлучио да пође са оцем, а онда се окренуо и дотрчао до мајке. А мајка га је онда оставила код тетке, да би је касније испред теткине куће прегазио колима пијани полицајац ван дужности. Е сад, замислите малог Џона, који је гледао другу децу која су имала срећне животе, док је он био емотивно растрзан и траумиран, целог живота све време у потрази за љубављу и срећом, коју је заиста и могао да пронађе у жени Синтији која га је искрено волела, међутим био је већ толико истраумиран и дисфункционалан да није био у стању да прихвати њену љубав, већ ју је тукао и злостављао. Можда је он био слаб, а други из срећних породица су вероватно били јаки.
Mamicu im lihvarsku,ne daju ni poštenom Čifutu da malo to razvuče...
) i na daljinu,jer tačno veštica zna šta mi kad treba,šta me muči i kako mi je,još se 
