Pozdrav svima. Nikada ranije nisam pisao na forumima, a sada sam odlučio da napišem ovdje svoju situaciju. Prije 17 godina, a bio sam tada tinejdžer jedna se djevojka moja vršnjakinja jako zaljubila u mene. U to doba sam bio jako popularan dečko, da se tako izrazim. Zgodan, visok, roditelji su mi dozvoljavali najveći mogući stepen sloboda i djevojke su me obožavale. Svi smo tada bili u fazonu rokera i umjetnika, a ja sam bio poznat po tome što sam ''bolji'' od ostalih. Tu djevojku koja se zaljubila u mene sam prezirao, ali baš prezirao. Sjećam se ona mi je napisala pismo o svojim osjećajima a ja sam to pismo čitao pred svojim društvom, smijao joj se govorio da je glupa seljanka... Za mene u to vrijeme i jeste bila glupa seljanka: štreberica koja je imala ograničenja od strane roditelja,oblačila se staromodno, imala prirodno rumene obraze i slično. Nisam je mrzio, jednostavno prezirao. Do te mjere da joj nisam uzvraćao kad se pozdravi samnom.
Kada se upisala na fakultet odselila je u drugi dio grada i nikada više nisam čuo za nju ni vidio je. Upisao sam jedan fakultet pa odustao, pa drugi i odustao i na kraju sam ostao sa srednjom školom i počeo raditi kao kurir u jednoj banci. Nije mi ni naumpala, zaboravio sam je skroz i to je trajalo do neki dan kada sam je sreo u gradu. Mimoišli smo se i pogledali, ona je pogledala u mene nekim malo tužnim pogledom. Ja u nju smrknuto ko i inače (ljudi mi često govore da izgledam kao a mrzim sve). A ustvari se desilo da ja nikada nisam vidio ljepše oči. Onda sam se sjetio kako sam čuo prije koju godinu da je ona postala uspješna umjetnica i profesorica, da je sretno udana i da sprema doktorat (i tada sam se smijao tome da ona onakva nikakva može postati nešto), ali sam na to bio skroz zaboravio jer mi je ona bila potpuno nevažna. Sve dok je nisam vidio... Sada neprestano mislim samo na nju, nekad mi ide na živce ali ne mogu prestati misliti o njoj. Jeste li imali nekada slično iskustvo da se neko koga ste prezirali u mladosti pretvori u predivnu osobu? I šta se ovo uopšte događa?
Kada se upisala na fakultet odselila je u drugi dio grada i nikada više nisam čuo za nju ni vidio je. Upisao sam jedan fakultet pa odustao, pa drugi i odustao i na kraju sam ostao sa srednjom školom i počeo raditi kao kurir u jednoj banci. Nije mi ni naumpala, zaboravio sam je skroz i to je trajalo do neki dan kada sam je sreo u gradu. Mimoišli smo se i pogledali, ona je pogledala u mene nekim malo tužnim pogledom. Ja u nju smrknuto ko i inače (ljudi mi često govore da izgledam kao a mrzim sve). A ustvari se desilo da ja nikada nisam vidio ljepše oči. Onda sam se sjetio kako sam čuo prije koju godinu da je ona postala uspješna umjetnica i profesorica, da je sretno udana i da sprema doktorat (i tada sam se smijao tome da ona onakva nikakva može postati nešto), ali sam na to bio skroz zaboravio jer mi je ona bila potpuno nevažna. Sve dok je nisam vidio... Sada neprestano mislim samo na nju, nekad mi ide na živce ali ne mogu prestati misliti o njoj. Jeste li imali nekada slično iskustvo da se neko koga ste prezirali u mladosti pretvori u predivnu osobu? I šta se ovo uopšte događa?
