Историја Србије до 1918.г. у сачуваним песмама

Војвода Степа на коњу јаше

Иду у строју два војника, отац и син, дирљива слика.
Прешли су преко албанских гора, стигли до Јонског мора,
тамо у земљи нара и крина, изгуби отац јединог сина.
Војвода Степа на коњу јаше, душманин белом заставом маше!

Кренули Срби испред Солуна, промаши оца триста плотуна,
али на врху Кајмакчалана, нога му поста крвава рана,
сеците браћо, тако вам Бога, кад немам сина, шта ће ми нога.
Војвода Степа на коњу јаше, душманин белом заставом маше!

Довезла оца волујска кола, пред једну кућу што беше школа,
некада школа, болница сада, спаљеног, пустог Пирота града,
депешу шаље војник без чина, не чекај љубо мене и сина.
Војвода Степа на коњу јаше, душманин белом заставом маше!

Песма записана у 19. веку о Карађорђевом ослобођењу Београда 1806.године данас има много обрада :

Седам сати удара,
Бејоград се јотвара,
јотвара га Карађорђе,
jу њега да дође.

Карађорђе на чело,
а за њим све војводе,
а за њим све војводе,
ступају Бејограде.

Устај мајко Србијо,
и велика Русијо,
поздравте ми песмама,
српског вожда Ђорђија.

Из циклуса солунских песама, уочи предстојеће годишњице пробоја Солунског фронта


Завичају мили крају
у ком сам се родио
душе моје мили рају
ко те не би волео
на те мислим мили крају
ко те не би љубио

У теби ми све познато
свако дрво сваки кам
на те гледам умиљато
јер у теби све познам
на те гледам умиљато
јер у теби све познам

Отац, мати мисле на ме
брат се сећа брата свог
а сестрица поздрав шаље
сваког зрака сунчаног
а сестрица поздрав шаље
сваког зрака сунчаног

А ја млађан у туђини
често мислим на свој крај
молим Бога са висине
да ми чува завичај
молим Бога са висине
да ми чува завичај...

Milan Mica Petrovic -- Комитска песма / Komitska pesma

От кога је зора зазорила - Српска патриотска песма

После битке у селу Дренову (9.јун 1907.године) , настала је песма "Српска ми труба затруби", познатија као "Спрем'те се, спрем'те, четници"


Српска ми труба затруби
Во това село Дреново,
''Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде!''

Најнапред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
По њега иде пред четом
Васиљ Велешки војвода.

Извика Јован Бабунски:
''Држ'те го село оздола,
Држ'те го село оздола,
Тува је Стеван Димитров!''

Извика Јован Бабунски,
''Предај се, предај Стеване!''
''Не се предавам Јоване,
Аз сам балгарски војвода!''

Повика Васиљ Велешки:
''Фрлајте бомбе четници!''
Почна ми кућа да гори,
Из куће Стеван говори:

''Пуштај ме, пуштај Јоване,
Чета ће да ми сагоре!''
Српска ми труба трубеше,
Дреново село гореше!

Народна песма Војвода Мара Кучковка из времена српско-турских ратова


Пројде чета ђаурска,
Пред чету Мара Кучковка,
Жена, комитска делија!

Ваћала царски заптија,
На планину гa врзала,
У Кучкову гa утеп’ла.

Не роди мајка девојку,
Како то нашу Стојанку,
Она је српски комита,

А њојна мајка војвода,
Права Србинка Кучковка,
Не изда брата рођена.



Мара Појчићева-Кучковка , прва од жена које су се придружиле српском покрету у Старој Србији 1896.године..Рођена је у селу Кучевишту у Скопској Црној гори. Образовала је и увежбавала у руковању оружјем младе четнике у почетку, а касније организовала и спроводила главни транспорт оружја и муниције за српске чете у скопској области.

Мислим да треба да будемо свесни да ова тема није само историјска у смислу подсећања на једну врсту српске музичке традиције него је итекако актуелна , јер смо и данас у ситуацији да треба да ослобађамо исте ове крајеве о којима се пева у комитским песмама од пре више од једног века и зато се и данас појављују овакве песме које дирају у душу .

Тако је то са народним песмама.Кључне ствари су непроменљиве а дословност није нешто што је неопходно и зависи од оног ко пева. Али оно што је битно је да се кроз песму боље и лакше памти, а то и јесте циљ и начин чувања прдања у колективном памћењу.

Хахахха, Yu tube хоће да скине ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ кога је то прпа????

Па Срби имају јако велико и богато искуство са забранама.

Новија песма Шумадија- земља устаника, о вођама устанака у 19. и 20. веку

Свестан сам да ова песма није стриктно везана за тему, али сматрам да она својом ванвременском димензијом показује суштину четништва и да треба да се овде нађе.

Бој на Равњу је врло мало познат иако је то једна од најхуманијих битака у нашој историји познат и као српски Термопил у којој се шачица устаника супротставила далеко бројнијој надирућиј турској војсци да би обезбедила одступницу великом збегу српске нејачи који се повлачио из западне Србије када је Први српски устанак упао у кризу....

Један од српских вођа у тој познатој бици у којој су сви српски борци изгинули је и командант елтне јединице српске војске састављене од Голих Синова мушкараца којима су Турци побили породице познатије као Голаћи је био чувени Зека Буљубаша....


Зека Буљубаша

Јован Глигоријевић, познатији као Зека Буљубаша, је рођен 1785. године у Сјеници у Старом Влаху.
Потиче из сиромашне породице српског сељака у којој су, поред њега, били још два брата и три сестре. Имао је упадљиво зелене очи, због чега су га родитељи и околина прозвали Зека. Касније, кад је у Првом српском устанку постао и устанички буљубаша, постао је познат у српском народу и његовој историји као Зека Буљубаша.
Као дете сиромашних родитеља послуживао је у манастиру, где је научио да чита и пише. Затим је служио код турских и српских трговаца, где је добро научио и јахање коња, руковање оружјем и сналажење у беспућима, као и турски говор.

Сукоби са Турцима

Тешко је подносио турске зулуме и због тога је долазио у сукобе са њима. Због тога је променио место боравка и настанио се у Вишеграду. Службовао је код једног виђенијег трговца грађом, који је откупљивао балване, спуштао их сплавовима низ Дрину до Босанске Раче и Сремске Митровице и ту продавао.
У сплаварењу Зека је нашао себе, добро научио да плива, рони и савлађује ћуди ове брзе и плаховите реке. Често сплаварећи, добро је упознао и сваки делић реке посебно њене газове, обале, али и прибежне терене, што му је било од велике користи у току његовог четовања на Дрини у бурним годинама Првог српског устанка.
Зекаје добро упознао тежак и ропски живот српског сељака, турско насиље над њима, слушао приче о српским хајдуцима и прижељкивао да се и он укључи у ту борбу. Зато се и посебно обрадовао вестима о Карађорђевом устанку у Шумадији и ширењу тог пламена по читавој Србији, од Дрине до Тимока.
Чувши да су се на Дрини у Мачви појавили устаници Стојана Чупића који је веома успешно сузбијао турске пљачке из Босне и чувао ослобођену територију, Зека се, уместо у Сремској Митровици, са газдом поздравио у Босанској Рачи, најавивши одлазак међу српске устанике.

Међу устанацима

Стојана Чупића је, после ослобађања Шапца, као најбољег познаваоца стаза и богаза између Дрине и Шапца, послао на Дрину Јаков Ненадовић, да затвара путеве од ове реке ка Шапцу. Он је разместио своје страже покрај Дрине, по њеним врбацима и увалама на широком подручју, од улива Дрине до Жичког потока. Седиште је често мењао: Парашница, ноћајски Салаш, Богатић...
Зека је са другом препливао Дрину. Кренули су у дубину Мачве, али су их зауставила два човека са упереним пушкама и питали где иду. Одговорио је да су Срби којима је додијао турски зулум и да су пошли у Србију да се заједно са својом браћом боре против Турака. Распитивали су се за Стојана Чупића и молили да их њему спроведу. Стража је била Чупићева, па су им предали кубуре и ханџаре које су носили у торбама. Кренули су у Парашницу ка Чупићу.
Стојан их је лепо примио и, после дужег испитивања, стекавши утисак да се ради о снажним, родољубивим и племенитим Србима, прихватио их међу своје момке. Он је имао обичај да провери кондицију и знање у руковању са оружјем новопридошлих момака, па их је, када се уверио да они добро рукују пушком, кубуром и ханџаром, распоредио у једну од својих чета која је чувала Дрину насупрот Босанској Рачи.
Пријем међу Стојановим момцима је био изванредан. Сви су били млади, добро наоружани и одевени. Потицали су углавном из околних мачванских села и били добри познаваоци терена, али је међу њима било и људи из Семберије, Срема, па чек и Херцеговине. Владало је велико другарство и међусобно поштовање, делили су све што су имали. Зека је распоређен у десетину бившег хајдука из Црне Баре Драгоја.
Чете су биле добро обезбеђене од дринског и савског правца стражама и заседама. Уз то, Стојан је, као бивши трговац, развио и веома добру обавештајну мрежу међу прекодринским српским сељацима и Србима у Срему, па су се свакодневно код њега сливали драгоцени подаци.
Поседовањем дринске обале и развијеним обавештајним радом, Стојан је веома успешно чувао ослобођену територију Мачве са западне стране, док је Китошке пролазе у то време чувао прота Никола Смиљанић са својим момцима. У склопу овог обезбеђења је и Зека са друговима, распоређен по сменама, чувао дринске обале.

Живи бедем у историји Првог српског устанка посебно место заузимају Зека Буљубаша и његови голаћи, који су даноноћно чували српску границу на Дрини, потпомагали српским устаницима у свим важнијим бојевима са Турцима у Подрињу и Мачви и њиховим офанзивама у Босни. Сви су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња.