Срби у логорима Норвешке

Poruka
7.965
,,У Норвешку, у смрт” – потресно сведочанство о српским ратним заробљеницима током II Св. рата у норвешким нацистичким логорима

НА крвавом путу су корачали исцрпљени и измучени Срби певајући: “Марширала, марширала краља Петра гарда”. Чули су се кораци дрхтавих ногу. Чули су се удари чекића о камен, све док заробљеник не би пао поред дела које је градио го до појаса, док су га киша и суснежица шибале и стражари крвнички тољагали.”
Овим речима историчар Кнут Флувик Туресен започео је потресну причу о српским заробљеницима у норвешким нацистичким логорима током Другог светског рата. Своја сазнања о 4.060 људи, који су отерани на робовски рад, преточио је у књигу “У Норвешку, у смрт”.

Nova-Evropa-Knut-1-563x800.png


Фотографија логора у Евре Јернван (Øvre Jervann), северно од Нарвика, августа 1942. Постојао је само пет недеља у периоду од 20.јула-25. августа 1942. 242 заробљеника су умрли од глади, болести или били случајно убијени. Јуна месеца 2011 је откривен споменик погинулим у овој области.

cuvari-konc-logora2.jpg


– Српске жртве у радним логорима у Норвешкој не смеју да се сакрију, нити забораве – каже Туресен. – Поглавље о српским логорашима је можда најмрачније поглавље норвешке историје. Они нису имали никаква права као ратни заробљеници и прилично је произвољно одлучивано да ли ће да живе или да умру.

Преживели учесници догађаја у норвешким логорима данас су малобројни. Туресен је, ипак, на основу неких сведочења успео да склопи коцкице мозаика.

logor-rep-knut_700.jpg

Један од логора у коме су страдали Срби

– Живели су страшно, ако се то уопште може назвати животом – каже наш саговорник. – У логорима је било доста совјетских заробљеника, али су највише страдали Срби. Између наших власти и Немаца постојао је договор да се у наше логоре пребаце заробљеници из Србије. Њих није било довољно, па су усташе послале заробљенике српске националности из НДХ. Неки су чак послати из злогласног Јасеновца.

Посебан део књиге посвећен је Николи Рокићу, преживелом заточенику који је остао да живи у Норвешкој после Другог светског рата.
Био је војник Драже Михаиловића и није смео да се врати у Југославију – прича Туресен. – Усташе су га, заједно са осталим заробљеницима, послале у Норвешку. Био је у најозлоглашенијем норвешком логору, али је после рата одлучио да остане. Није хтео “кокарду да замени петокраком”.

Логори у којима су су држани заточени Срби, тзв. СРПСКИ логори у Норвешкој понекад се погрешно називају логорима ратних заробљеника. Нису то били, јер су у њих слати млади момци и мушкарци да би умрли – каже Туресен. – Тврдње да су српски логори били логори за истребљење поткрепљује податак да је укупно убијено 2.420 логораша. У логорима у Карашоку, Бејсфјорду, Ботону, Корегену и Усену преживело је мање од трећине заробљеника.

jugoslaviske-krigsfanger.jpg

Српски ратни заробљеници на принудном раду у Норвешкој

Заробљеници који су довожени са територије НДХ, па и они из логора Јасеновац, уписивани су као ‘хрватски”, док се радило о Србима које су хрватске усташе држале заточене и масовно убијале у НДХзијским логорима. Наиме, према извештају начелника полиције и безбедносних служби од 14. јула 1942. године, 2840 српских и 1300 “хрватских” (тј. са хрватске територије) затвореника је до тада послато у Норвешку у три групе. Сви затвореници из Србије су били послати и стигли су у Норвешку, што није био случај са затвореницима из Хрватске. Од око 2950 заробљеника који су доведени из логора Јасеновац, само 1300 (44.1 %) су били послати и стигли су у Норвешку.

https://mightynose.wordpress.com/2015/11/06/у-норвешку-у-смрт-потресно-сведочанс/
http://catenamundi.rs/wp-content/uploads/2016/12/Nova-Evropa-Knut-1-563x800.png

У оригиналу
http://sorryserbia.com/files/thoresen.pdf
 
Poslednja izmena:
Посебан део књиге посвећен је Николи Рокићу, преживелом заточенику који је остао да живи у Норвешкој после Другог светског рата.
Био је војник Драже Михаиловића и није смео да се врати у Југославију – прича Туресен. – Усташе су га, заједно са осталим заробљеницима, послале у Норвешку. Био је у најозлоглашенијем норвешком логору, али је после рата одлучио да остане. Није хтео “кокарду да замени петокраком”.

.....sve je počelo tako što je na polici biblioteke, među knjigama pripremljenim za prodaju ljubiteljima starijih izdanja, koja se više ne štampaju, Toresen naišao na naslov „Jugoslavija – moja zemlja” autora Nikole Rokića iz Sremske Mitrovice, u izdanju kuće „Frank Hogerud”.

nikola-rokic%2C-knut-flovik-torensen.jpg

Никола Рокић, лета 1945. (Фото: Из књиге „У Норвешку, у смрт”), Кнут Флувик Торесен (Фото: З. Анастасијевић)

– Rokić se borio na strani antifašističkog pokreta u Srbiji, kada je uhapšen za vreme Drugog svetskog rata i odveden na robovski rad u Norvešku, zajedno sa još 4.060 ljudi iz Jugoslavije (93 odsto Srbi). Po zaključenju mira 8. maja 1945, izašao je iz logora, stekao obrazovanje za tipografa, otpočeo novi život u Norveškoj, gde je i preminuo 1980. godine. Rokićeva knjiga štampana je 1961. u malom tiražu, pa sam odlučio da veći deo iz tih sećanja uključim u svoju knjigu i napišem istorijski kontekst i pogovor. Priča o srpskim internircima možda je najmračnije poglavlje norveške ratne istorije. Đaci danas putuju u Aušvic kako bi učili o istoriji, bez obzira na to što i mi, u Norveškoj, imamo podjednako mučnu istoriju sa kojom su malobrojni upoznati – ističe Knut Toresen.

Kaže da je bio iznenađen što u knjizi nisu izneta svedočenja o torturama za koje se zna da su deportovani doživljavali pod es-esovskim režimom na severu Norveške.

– Iz tog razloga sam priložio i Rokićeve iskaze sa saslušanja protiv stražara, iz 1947, u kojima su predstavljene brutalnosti sprovođene nad zatočenicima. Neki od čuvara logora bili su suroviji od nemačkih vojnika. Verovatnoća da logoraš umre u logorima smrti u Norveškoj bila je veća od one da umre u Aušvicu. Norveški narod, pak, pomagao je zarobljenicima i na putu gde je trebalo da prolaze i grade puteve, ispod kamena ostavljao im je hranu – iznosi Toresen.

http://www.politika.rs/sr/clanak/359462/Свету-се-мора-рећи-истина-о-Србима

Knut Fluvik Toresen je norveški istoričar i major sa dugim službovanjem u inostranstvu. Dve godine bio je norveškoj mirovnoj misiji u Republici Srpskoj i Sarajevu, a potom dve godine i na Kosovu.
Na Kosovu je lično bio uključen u akciju malog norveškog bataljona od 250 vojnika koji je 17. marta 2004. zaustavio 10.000 Albanaca, namerenih da unište srpsko selo Čaglavicu, kraj Prištine.

http://web-tribune.com/zanimljivosti/norveski-major-podigao-buru-svetu-se-mora-reci-istina-o-srbima
 
Poslednja izmena:
Пише: Кнут Ф. Туресен (Knut. F. Thoresen)
Први део

У јесен 1948. године, три године после завршетка рата, пред норвешким судом се појавио врло непријатан случај државне издаје. Судило се 23-о годишњем Хенрију Џорџу Хенриксену (Henry Georg Henriksen) из Ејестада у Ауст-Агдеру (Øyestad, Aust –Agder). Он је био члан Ваштбатаљона бр. 6 „Осло“ (Wachtbatallion nr. 6 „Oslo“), јединице коју су чинили норвешки војници – чувари у немачкој служби у Норвешкој. Он је оптужен за више убистава и тортуру југословенских заробљеника у северној Норвешкој (Nord- Norge) у ратном периоду.

То је био један од најозбиљнијих случајева у који су били умешани норвешки чувари у логорима смрти на северу. У току судског процеса обелодањене су информације о страхотама које су довеле до тога да је Хенриксен упркос својој младости осуђен на 17 година принудног рада.*1
Хенриксен није био једини Норвежанин у овој служби током ратних година. Рачуна се да је приближно 1000 Норвежана, дуже или краће време, службовало у различитим одељењима Батаљона чувара (страже) у годинама од 1942-45. *2 Кратак преглед указује да је њих тридесетак било из округа Агдер.

Ова група чувара из Агдера није раније била предмет научног истраживања. Ко су они били, шта су скривили и које су казне добили после рата? У овом чланку се наводи само неколико тачака из текућег пројекта који ће касније бити презентован као посебан научни рад о Батаљону чувара у Норвешкој.

Батаљон чувара заробљеника

Норвешки СС-Батаљон чувара је првобитно формиран као Хирдански батаљон чувара (Hirdvakt-bataljonen) пролећа 1942.*3 Тада је људство из Хирдена и партије Националног јединства (NS – Nasjonal samling) наводно регрутовано на добровољној основи за одбрану од потенцијалне саботаже норвешких фабрика.*4 С јесени 1942. године је ова јединица постала део који контролише немачки Waffen SS, и од 1943. је добила име СС – Батаљон чувара 6/Wachtbatallion 6 „Oslo“ (Батаљон чувара је потом добио скраћеницу ВБ)*5.

Током СС команде и контроле норвешки младићи су уместо првобитне намене послати у северну Норвешку да раде као чувари заробљеника. Прва група чувара заробљеника је послата у Северну Норвешку (Nordland) бродом и возом лета 1942.*6 Стражари су пре поласка прошли кратку обуку у тврђави у Фредерикстаду и Халдену.

Ова прва група чувара заробљеника је позната као најбруталнија. Каснији контингенти су обучени у СС – логору у Холместранд-Ботне и није им било дозвољено да носе бајонете пошто је прва група чувара тако злоупотребљавала ово оружје на заробљеницима да су сами Немци то сматрали претераним. *7

С пролећа 1943. године је ова служба са норвешким чуварима заробљеника у северној Норвешкој распуштена као последица њиховог бруталног понашања. *8 Уместо претходног задужења Батаљон страже је постављен као фабричка заштита за важне ратне фабрике у Норвешкој. Ова форма страже је постојала све до завршетка рата у мају 1945. *9

cuvari%20konc%20logora1.jpg

Норвешки Батаљон чувара на обуци 1942. (Фото из збирке Љубе Младеновића)

„Српски логори“ – Логори за Србе – логори смрти у Северној Норвешкој

„Српски логори“ у северној Норвешкој су често погрешно називани логорима за ратне заробљенике. Југословенски заробљеници у тим логорима су првих година рата били без статуса ратних заробљеника. Они су били политички заробљеници, партизани и таоци који су послати са Балкана у окупирану Норвешку да би били искоришћени као робовска радна снага и потом истребљени – убијени. У првом периоду, од када су први југословенски заробљеници стигли у Норвешку током јуна 1942. и све до марта/априла 1943., ови заробљеници су били под командом немачке СС и окружени норвешким стражарима и чуварима реда.

Судбина затвореника представља праву хуманитарну катастрофу и скоро 70% њих је умрло.*10

Од 21. марта 1943. је одговорност за затворенике преузео немачки Вермахт (Wehrmacht). Немачки војници су преузели улогу стражара-чувара у логорима за заробљенике па су тада и лекари Црвеног Крста добили приступ у логоре. Тиме су услови били побољшани. *11 Ови норвешки чувари су радили углавном у логорима дуж државног пута 50 (данас Е6). У различитим временским периодима је постојало више такозваних „српских логора“ у Норвешкој, али норвешки чувари су радили у четири-пет од њих;

Lager 1 Beisfjord (Beisfjord) код Нарвика (са привременим логорем на Бјернефјел – Медвеђа планина (Bjørnefjell), Lager 2 Elsfjord (Elsfjord) (састављен од два логора Корген и Осен), Lager 3 Rognan (Botn) и Lager 4 Karašok (Karasjok). *12

Робовски рад се у највећем делу састојао од градње путева („Blodveien“ – „Крвави пут“), сечења дрва и пољопривредног рада као и чишћења снега у одређеним годишњим добима. *13

За управљање логорима у Норвешкој, немачка окупациона сила је послала потпуковника Ханс Бено Хутиг-а, (Hans Benno Hüttig) који је раније имао руководећу функцију у концентрационим логорима Саченхаузен (Sachsenhausen) и Нацвеилер (Natzweiler). Хутиг (Hüttig) је дошао у Норвешку заједно са СС-трупама из (тајног) удружења Лобања и са општим трупама СС. Тако је немачки начин поступања према заробљеницима уведен на норвешку територију.*14

Да би истакли зашто су „српски логори“ били логори за истребљење, треба ближе да погледамо на статистику смртности у њима. У прво време је у логорима северне Норвешке укупно преживело само 27% од свих заробљеника. *15

У логору Карашок (Karasjok) у Финмарку (Finnmark) је до децембра 1942. када је логор распуштен умрло око две трећине затвореника.*16
Тада је логор имао виши проценат смртности него многи немачки концентрациони логори.

Међу двадесет норвешких стражара у логору Карашок (Karasjok), налазила су се у сваком случају три из округа Агдер (Agder) међу њима и Хартвиг Д. (Hartvig D.) из Хисеја (Hisøy). Разлози за тако висок проценат смртности међу затвореницима су били комбинација лоше одеће и хладне климе, мало хране и тежак рад, болести и брутално понашање особља према затвореницима. Ово последње је као екстремну последицу имало стрељање или вешање.*17

cuvari%20konc%20logora3.jpg


Сваке године више хиљада норвешких ђака иде у посету концентрационим логорима у Немачкој и Пољској да би учила о злочинима из прошлости. Али шта би било да их пошаљемо на информативну посету у бивше логоре смрти за југословенске заробљенике на северу Норвешке и у Финмарку? Овде су службовали норвешки стражари 1942-43 године и њихова недела нису мања од злочина и бруталности немачких стражара. Приказана је фотографија логора Беисфјорд код Нарвика у току мира 1945. ( Фотографија је позајмљена из архива Нарвик центра у Нордланду)
 
Пише: Кнут Ф. Туресен (Knut. F. Thoresen)
Други део

Југословенски затвореници

Од 4268 идентификованих југословенских затвореника у Норвешкој у току II светског рата било је 3841 Срба (89%), док су остали били Босанци, Хрвати, Словенци и поједине друге националности.*18
Највећа група међу југословенским заробљеницима су били партизани или Титове присталице, односно присталице комунистичког покрета отпора у Југославији, али су међу њима били заступљени и припадници другог покрета отпора, српски ројалисти (краљеве присталице – четници).

Поред ових било је ту и Срба који су ухапшени као таоци или заробљеници од стране хрватских фашистичких присталица – усташа који су спроводили политику истребљења Срба.

Поједини заробљеници су били ухапшени због криминалних радњи које су починили, и више њих су били употребљавани као капои (другарска полиција: заробљеници који су Немци поставили да контролишу своје колеге – заробљенике). Најстрашнији међу њима је био Хрват Стефан Талисман, касапин и боксер по занимању из Загреба. Он је пре него што су га норвешки чувари одстрелили тврдио да је на своју руку убио преко 10 другова заробљеника.*19 Један други капо, Талсманов помагач, Алија Лелић из Босне, је наводно успео да побегне у Шведску када је видео како ће се рат завршити.*20

33 заробљеника радила су за нацисте и њих су ликвидирали други логораши. Стога нису урачунати у статистику смртности.*21
Одређени број српских заробљеника је успео да, под врло драматичним околностима, побегне у Шведску. Њих 89 успело је да побегне преко границе *22, али су неки од њих били ухваћени или убијени пре него што свог одредишта. Многи су успут добили помоћ од норвешких патриота.

Однос међу појединим групама заробљеника у логору није увек био јако добар. Најгора је ситуација била за оне који су били најнижи на хијерархијској лествици. Тада су дошле до изражаја политичке и етничке разлике. По речима норвешких чувара који су саслушани после рата, било је најчешће овако: „Хрвати нису трпели Србе и обратно. Хрвати су се боље котирали код Немаца у односу на Србе. Предрадници су увек били Хрвати.“

„ Шта је било са капоима?“
„Они су били искључиво Хрвати.“
„Да ли је било Хрвата који нису имали ове послове?“
„Једва да је било таквих, сви су они имали надређену позицију.“
„Како сте ви видели разлику међу њима?“
„Није било лако да се види, али се могло чути о дијалекту. Хрвати су имали и једну белу траку на надлактици.“
„Постојало је старо непријатељство међу њима за које су Хрвати добили добру прилику да га искористе.
“*23

Иако су углавном Хрвати и Босанци (муслимани) радили као капои, било је међу њима оних који су гледали на затворенике као на јединствену групу. Они су рачунали да су сви они, пре свега југословени и партизани.

Чувари заробљеника из Агдера


Од девет идентификованих чувара заробљеника који су у првој групи 1942. године послати из Агдера на север, осморица су била припадници НС партије (Nasjonal Samling – Национално јединство – Нацистичке партије). Двојица међу њима били су чланови НС омладинске организације у региону (NSUF) од 1934. године, а један од њих је пре рата био председник НСУФ-а у Арендалу. Више њих је такође имало централне функције у НС-у током рата и то даје основу да се верује у њихову идеолошку мотивацију за поступања у улози чувара заробљеника.*24

Један такав пример представља младић из Лилесанда (Lillesanda), Ран Лике Химберг (Ran Lykke Himberg). Приликом избијања рата 1940. године је био морнар на страни савезника, али је крајем исте године променио страну. После тога се пријавио у НС и завршио у батаљону чувара. Руководство НС-а је у њему видело новог вођу у будућој НС држави па га је зато послало у официрску школу у Немачку. Химберг се касније борио на фронту и погинуо у Русији 1944 године.*25

Познато је да се неколико особа ВБ чланова на државној основи борило на фронту (Источни фронт), али су пронађене само три особе из Агдера које су службовале као борци на фронту, али и као чувари заробљеника у ВБ током окупације. Ово може да се повеже са чињеницом да је службовање у батаљону чувара сматрано мање пожељним. Један од бораца са фронта је, између осталог, испричао да њихов командант није дозвољавао да се друже са члановима ВБ-а и многи су посматрали норвешке чуваре заробљеника као банду варалица. *26

Иако је на почетку било одређено да Хирден регрутује особље за ВБ, руководство НС је са скепсом гледало на то да млади норвешки идеалисти раде ове „прљаве послове“ за Немце. Оловер Мејстад (Oliver Møystad), Хирденов шеф у Норвешкој је замолио Квислинга (Quisling) да распусти логоре за Србе у Норвешкој.

„Служба коју ови младићи врше је нешто најгрозније што сам икада чуо.“ – писао је он у једном свом писму Квислингу. Разлог за то је био млади Хирденов човек који га је потражио у канцеларији, поздравио нацистичким поздравом и рекао: „ Heil og sæl“ (поздрав из норонске митологије; прим. прев.) – „Здрав и срећан, ја сам образован да будем убица.“ Пре него што је испричао шокираном Мејстанду (Møystand) о свом службовању у логорима за Србе.*27

На основу извора који су ми били доступни, може се видети да је људство из Арендала највише било заступљено међу члановима ВБ-а из Агдера. Одатле је девет особа, скоро две трећине свих чланова било из Агдера. За поређење да наведем, да је само троје долазило из Кристиансанда, иначе исти број као из општине Фјере (Fjære) код Гримстада (Grimstad). Ако се узму у обзир маргине грешке, чланови ВБ из Агдера долазе са једне широке области, али је највећи део њих из Арендала и припадајућих општина. Једно од могућих објашњења је да су водећи НС чланови из Арендала и Гримстада били међу првима који су се јавили у ВБ и тако допринели регрутацији младих добровољаца из околних области.

Поред могућих идеолошких мотива за службовање (НС – чланство), било је примера људи из Агдера које су учествовали у ВБ јер им је био потребан плаћен посао или пошто су се првобитно јавили у Норвешки Легион /Вафен СС (Den Norske Legion/Waffen SS) за ратовање против комуниста на Источном фронту, али су због година старости или здравља преведени у ВБ. *28
Ако се анализира старосна доб припадника батаљона, види се да је девет чланова било рођено између 1920. и 1925. године, док је најстарији био рођен 1900. године, односно 1903. године. Најмлађи је био рођен 1926. године и био је тинејџер када је службовао у ВБ-у. Већина је, ипак, била узраста између 20 и 30 година.

cuvari%20konc%20logora4.jpg


Оглас за регрутацију чланова ВБ. На њему стоји текст: Заштитите Норвешке фабрике од саботаже! Пријавите се у СС ВБ „Осло“.


Рад у Батаљону чувара заробљеника

Од раније је познато мало детаља везаних за дејство чувара заробљеника из Агдера. Вероватно о томе постоје информације у правним документима Државног архива у Ослу.*29

Али много је оних којима никада није било суђено за ова недела и зато нису поменути у правним документима. То је вероватно повезано са жељом чувара да детаље везане за судски поступак држе у тајности и да тиме евентуално минимализују своју улогу у служби.

Пример за то је судски поступак против Алфа Р. из Флоста (Flost). Он је у градском суду у Арендалу осуђен на 6 месеци затвора 30. октобра 1945. године.*30 Иако је касније изашло на видело да је он био чувар заробљеника у озлоглашеном Корген логору у Нордланду, његов случај није поново покренут. Градски суд у Арендалу је закључио да је његово службовање у логору у Коргену био само „још један аспект кажњивих активности за које је он раније кажњен“ док је радио као обућар у ВБ-у у логору у Холместранду. Тако је казна потврђена.*31

За ово је вероватно заслужна чињеница да су логори у Коргену били забачени и да када се судски процес одвијао није било доступних преживелих сведока. Сјур Ф. из Гримстада је највероватније био подофицир највишег ранга међу Норвежанима који су службовали у логору Беисфјорд (Beisfjord). Он је био један од оних који је примио „Српски крст“*32 када се батаљон вратио у Холменстранд пошто је завршио службу чувара заробљеника. Онај, на почетку поменути Хенри Џорџ Хенриксен (Henry Georg Henriksen) из Ејестада (Øyestad) достигао је степен Unterscharfürer (водник) као награду за своје учешће као чувар затвореника у логору Беисфјорд. Ако ћемо веровати судским рефератима после рата, изгледа да су воља и способност да се изврше брутални злочини као што су мучење и убиства били критеријуми за унапређење.*33

У Агдерпосту је после рата писало, а преузето из судских реферата у случају Хериксен: „ Неки од заробљеника који су радили голи до појаса, задобили су тако јаке ударце у леђа од стране оптуженог да је дршка његове пушке пукла тако да је он наставио да их удара металном цеви па су многи заробљеници добили дубоке ране и обилно крварили. Један Србин на радном пољу је пао без свести и добио од оптуженог више удараца дебелим колцем па је оптужени ставио Србину колац у уста и окренуо га неколико пута, а потом му избио очи. У различитим ситуацијама је оптужени са бајонетом нанео двојици Срба отпозади дубоке убоде у леђа тако да су обојица умрла непосредно после убода.“ Хенриксен је на крају осуђен за 5 убистава и за злостављање више заробљеника. *34
 
Poslednja izmena:
Пише: Кнут Ф. Туресен (Knut. F. Thoresen)
Трећи део

Син једног члана покрета отпора из Арендала је испричао да су чланови ВБ Од Х. (Odd H.) и Хартвиг Д. у току свог одсуства са службе у логорима, дошли у униформи у Гранд хотел у Арендалу и провоцирали госте. Члан покрета отпора и његов друг су започели тучу са чуварима заробљеника и то је завршило тако што је последњи поменут избачен из ресторана употребом силе. Хартвиг Д. је касније прешао у државну полицију и учествовао у хапшењу више Норвежана. Код појединих хапшења се понашао тако брутално да је шеф полиције у НС-у био принуђен да се жали Гестапоу. Судска пресуда после рата је била 12 година затвора за Хартвига Д., и ту нису узета у обзир дешавања у склопу његовог боравка у логору Карашок (Karasjok) у Финмарку (Finnmark). *35 Августа месеца 1948. је он поново изведен пред суд, овога пута за недела која је починио као чувар заробљеника у логору Карашок. Казна је остала иста *36 што показује да је суд био врло национално оријентисан и није придавао важност неделима која су почињена према грађанима других земаља. Бројна недела сведоче о правим ратним злочинима, сличним онима у немачким КЗ – логорима широм Европе.

Данас знамо да су чувари логора из Агдера били распоређени по свим логорима смрти на северу 1942-43. године. Чланови из Агдера су наставили да буду део ВБ-а и након што је он распуштен пролећа 1943. године. Тада су постављени за ратне чуваре важних фабрика у Норвешкој. У Агдеру је ово особље постављено за чуваре рудника Кнабен у Фјотланду у Западном Агдеру и Фиско Верку (Fiskå Verk) у Никл фабрици (Nikkelverket) код Кристиансанда да би спречили саботаже.* 37 У току масивног америчког бомбардовања рудника Кнабен 1943. године је било присутно и особље ВБ-а, али су они прошли без тежих последица.

После рата

Већина ранијих чувара заробљеника из Агдера се добро снашла после рата. Један од њих је био сувласник темеља Гримстад фабрика, други је постао познати бродоградитељ, историчар обале мора и писац, док је трећи био учитељ средње школе у Агдеру. Ово је у несагласности са њиховим социјалним пореклом јер су дошли из врло сиромашних породица са малим могућностима напредовања у каријери. *38

Историја о српским заробљеницима и чуварима заробљеника је и данас непозната већини норвешког народа, али је то ипак најцрњи део наше ратне историје. Јако је непријатна чињеница да су норвешки чувари логора били подједнако подмукли, а у неким случајевима и гори од Немаца. Још је непријатније то да већина њих долази из Агдера и има исто порекло као ти и ја.

Професор криминологије Нилс Кристие (Nils Christie) закључује у свом високо цењеном истраживању норвешких чувара затвореника у логорима за Србе на северу (1952): „ чувари заробљеника у овим концентрационим логорима су били обични људи у једној необичној ситуацији. Неки од њих су тумачили ситуацију затвореника на такав начин да је то омогућило да заобиђу свој систем норми. Они под нормалним околностима не би повредили или убили друге људе. Али ово није било нормално, и они нису надзирали људска бића – затвореници су били животиње. Чак би и животиње жртвовали само када би морали да се прехране. Али ово нису биле обичне животиње, то су биле штеточине. Нисам уочио никакву правилност. Нашао сам обичне људе у необичним ситуацијама.“*39

Леиф Ј. Ејестад (Leif J. Øyestad) је био чувар у логору Корген и полиција у Арендалу га је саслушала фебруара 1947. године о ситуацији током његове службе:

„Истога дана када смо дошли у логор, постројени смо, а шеф, Немац, Хесе (Hesse) нам је дао инструкције како да се понашамо и опходимо према заробљеницима. Он нам је објаснио да су затвореници логара криминалци и убице и да треба да будемо опрезни, да им не прилазимо близу и да не причамо са њима – наше одстојање према њима је било постављено на 6 корака – ближе од тога не би требало да се приближавамо тим момцима, говорио је он. Ако би неко од затвореника покушао да побегне, наше је да га одстрелимо. Ако би неко од њих ишао ван пута и ван своје области рада, не би требало да чекамо него само да га устрелимо“*40

Многи од чувара заробљеника су после рата, дакле, били послати на издржавање затворске казне или послати на принудни рад због својих недела, али то није важило за све. *41 Они који су осуђени на дуге затворске казне су одслужили само делове те казне пре него што су ослобођени. Пошто већина људи није била упозната са њиховим злоделима, нису били стигматизовани као што су то били доушници или борци на немачком фронту. Раније поменути Хенриксен, који није само бестијално злостављао заробљенике већ и убио најмање петоро међу њима, одслужио је само шест година од досуђених 17. 1951. године је помилован и ослобођен из радног логора Бјеркеланген (Bjørkelangen) у Акерхусу. *42


После рата су многи најозбиљнији случајеви добили велику медијску пажњу. Но, обични читаоци су тешко могли да разумеју озбиљност тога што је избило на површину између 1946-1948. године. Многи Норвежани су у том периоду били засићени ратом и хтели су да такву врсту дешавања потисну. Резултат тога је да је деловање батаљона чувара током рата мало или нимало познато норвешкој ратној и окупаторској историји. Факсимил из Агдерпостенa 27. септембра 1946.
cuvari%20konc%20logora5.jpg
cuvari%20konc%20logora6.jpg

Леиф Ј. Ејестад (Øyestad) је осуђен на доживотни принудни рад после рата. Факсимил из Агдерпостена од 03. априла 1948.
 
Пише: Кнут Ф. Туресен (Knut. F. Thoresen)
Последњи део

Епилог

1996. године основан је норвешки НАТО-батаљон у граду Модрича у српском делу Босне (Република Српска). Норвешки капетан Јарле Елвемо из Северне Норвешке (Nordland) је случајно срео једног старца – Србина који је током II светског рата био заробљеник у Норвешкој.
Елвемо овако описује сусрет:

„ Изненада се он диже и долази до мог стола. „Норвежанин?“- пита он. Ја потврдно климам главом. „Партизан“ каже он. Ја сам био заробљеник током рата у Норвешкој. Био сам један од Титових војника кога су Немци ухапсили и послали у логоре у Норвешкој. Захваљујући помоћи коју су нам пружили добри Норвежани ја сам преживео. Чак и деца познају историју о мукама партизана и норвешкој помоћи и подршци. Ви ћете бити високо цењени овде како од великих тако и од малих, младих и старих.“*43

Писац ових редова који је и сам као норвешки официр службовао 4 године на Балкану, може то да потврди. Врло ретко је била лоша атмосфера према норвешким војницима на Балкану, чак ни под НАТО бомбардовањем 1999.
У многим норвешким кућама се и данас могу наћи мале изрезбарене дрвене фигуре, лимене кутије, птице и слични ручни рад који су правили страни ратни заробљеници у Норвешкој током II светског рата. Предмети су дати као знак захвалности Норвежанима што су на различите начине помагали заробљенике са храном или током бежања. Пријатељства која су настала тада током рата између Норвежана и Срба, нису никада заборављена.

У послератном годинама су етаблирани норвешко-југословенски градови пријатељства, извршена је културна и научна размена и многа деца српских заробљеника су дошла на студије у Норвешку. Тито, председник Југославије је посетио Норвешку више пута и подвлачио добре норвешко-југословенске односе. Ово показује да пријатељске везе настале под посебним околностима могу да преживе генерацијама. Ова перспектива помирења може да буде корисна и када се анализирају и тамне стране норвешких дела током последњег рата.

Хвала Џону Хаугену (Johnny Haugen) из Агдерског историјског архива за корисне коментаре приликом писања овог чланка и за инфорамције о учесницима у ВБ из Агдера. Такође хвала и Микаелу Стокеу (Michael Stokke) и Свен Торе Аспелунду (Svein Tore Aspelund) у Нарвик центру за информације о логорима у Северној Норвешкој (Nord-Norge).

Приложени текст је штампан у Годишњаку Историјског Ахива у Агдеру, број 87, година 2011.

Извор: jadovno
http://www.rasen.rs/2016/09/srpski-...gori-smrti-u-severnoj-norveskoj/#.Wpx6PR3wYdU

Напомене:

1 Agderposten 22. Juni 1948.

2 Styrvold 2009, s.18, 36 og 42-45. У тренутку писања овог чланка постоји извесна несигурност о броју учесника у Стражарском батаљону у Норвешкој током II светског рата. Све говори да је тај број између 500-1000 особа. Надајмо се да ће то бити разјашњено у скоријој будућности.

3 Styrvold 2009, s8-9 og 25.

4 Styrvold 2009, s. 8-9 i Christie 2010, s. 85-86. Ова тачка је контраверзална и непоуздана. Мајор и борац Артур Квист (Arthur Qvist) тврде у саслушању после рата да је Батаљон страже био намењен као фабричка одбрана још 1942. године, док немачки извори и огласи у норвешким новинама индикују да су ови планови прво направљени 1943. године.

5 Styrvold 2009, стр. 10 и 34 i Christie 2010, s. 85-86.

6 Styrvold 2009, стр. 9-10.

7 Styrvold 2009, стр.11.

8 Styrvold 2009, стр. 15-16 и 26.

9 Styrvold 2009, стр. 15-16 и 26.

10-11 Статистика заробљеника је узета са листе направљене кроз норвешко-југословенску сарадњу базирану на Немачкој архиви о заробљеницима. Такође погледати Christie 2010, стр. 58-59.

12 Styrvold 2009, стр. 10 и Jaklin 2011, стр. 251

13 Styrvold 2009, стр. 10.

14 Styrvold 2009, стр. 32-33.

15 Jovanovic 1985, стр. 26.

16 Christie 2010, стр. 46.

17 Styrvold 2009, стр. 11 и Christie 2010, стр. 46-57.

18 Styrvold 2009, стр. 10.

19 Jovanovic 1985, стр. 64

20 Постоје опречне информације о Алији Лелићу. Поједини извори тврде да је убијен у логору Осен (Osen), али то у време писања овог чланка није познато.

21 У Малденовићевој листи мртвих Југословена не стоје имена ових затвореника. У КГТ у Норвешкој су сви урачунати. Младеновић иначе сматра да је 150 заробљеника радило за Немце. 33 међу њима је умрло. Информације су добијене од историчара Микаел Стокеа (Michael Stokke), вође пројекта у Нарвик центру.

22 Jovanovic 1985, стр. 25.

23 Christie 2010, стр. 155

24 Styrvold, стр. 54.

25 Veum & Brenden 2010, стр. 188 и NS Månedshefte бр. 1 јануар 1945, стр. 18. Погледати такође и Агдерпостен од 22.08.2008 и 23.08. 2008.

26 Ulateig 2006, стр. 147-148.

27 Jaklin 2006, стр. 264, Christie 2010, стр. 86-87 и Styrvold 2009, стр. 25-26.

28 Један пример за престарелост је био С.Ф. Бигландсфјорд (Byglandsfjord). Он је био старији од 40 година када је тражио пријем у борце на фронту (Den Norske legion). Но, његова престарелост је учинила да је пребачен у ВБ. Л – предмет 188/45. Исто је важило по свему судећи такође за С.Ф. из Гримстада који је био рођен 1908.

29 Око 20 особа из Агдера су идентификоване као учесници ВБ, названим српским распећем међу самим чуварима у ВБ.

30 Agderposten 30. октобар 1945.

31 Styrvold 2009, стр. 77-78 и Agderposten 2. фебруар 1949.

32 Српски крст, је вероватно био Немачка медаља у кругу учесника рата, назван српски крст међу особљем ВБ.

33 Погледај на пример Christie 2010, стр. 90 и Styrevold 2009, стр. 17.

34 Agderposten 27. септембар 1946.

35 Agderposten 17. јули 1947.

36 Agderposten 24. август 1948.

37 Погледај Agderposten 18. јули 1945.

38 Strvold 2009, стр. 42-93.

39 Christie 2010, стр. 197

40 Извештај Шефа полиције у Арендалу, саслушање Леифа Ј. датирано са 05. фебруаром 1947.

41 Christie 2010, стр. 61 и Jaklin 2011, стр. 264.

42 Polititidende 1951.

43 Elvemo стр. 243-245
 
Сјур Ф. из Гримстада је највероватније био подофицир највишег ранга међу Норвежанима који су службовали у логору Беисфјорд (Beisfjord). Он је био један од оних који је примио „Српски крст“*32 када се батаљон вратио у Холменстранд пошто је завршио службу чувара заробљеника.

У логору Бејсфјорд извршен је масакр над затвореницима у октобру 1942.године..Већ је поумирало 311 особа због тифуса, а онда је немачка команда наредила да се побије 287 затвореника, због могућности ширења заразе. Прво су подвргнути тесту физичке спремности- ако не оптрче логор шест пута, стрељају их. На тај начин убијено је 242 затвоиреника.187 затвореника је одведено до масовне гробнице коју су сами претходно ископали и стрељано, а они који нису одмах умрли, спаљени су живи. Осталих 100 затвореника , убијено је у баракама, гасом и ватром. Неки су , опрљени ватром, покушали бег, али су упуцани. Укупно, у току 6 месеци боравка у Беисфјорд логору, умрло је 83 посто (700) заробљеника.
Само 96 затвореника је дочекало крај рата.

Beisfjord is a village in the municipality of Narvik in Nordland county, Norway. It is located about 15 kilometres southeast of the city of Narvik. .. village of Beisfjord has a population (2013) of 630. Beisfjord was the location of one of the most notorious concentration camps during World War II in Norway. It was called "Lager 1 Beisfjord" (meaning Camp #1 Beisfjord). This was a concentration camp for Yugoslav (mostly Serb) prisoners of war, and later for Soviet POWs . The Yugoslavians consisted of about 900 men, 88 of whom were between 14 and 18 years of age. They were housed there for about six months, until the survivors were transferred out in October 1942.
https://en.wikipedia.org/wiki/Beisfjord

The massacre was ordered a few days earlier by the Reichskommissar for Norway Josef Terboven.
https://simple.wikipedia.org/wiki/Beisfjord_massacre
https://en.wikipedia.org/wiki/Josef_Terboven

Логор у селу Бејсфјорд
IWgfzmv0weblICIolhQweQB6Sqb_kQrySSxmW7sG0DHQ

https://www.nrk.no/norge/parorende-ikke-varslet-1.11332353
https://narviksenteret.no/wp-content/uploads/2017/09/Fangeleiren-i-Beisfjord-1942-engelsk.pdf

spen8o.png


Споменик умрлим подигнут је 1949.године и двојезичан је. На српском и норвешком пише.. у спомен 5 стотина Југословена који као жртве нацизма дадоше своје животе у немачком логору у Бејсфорду 1942-43.Били су одани својој отаџбини и слободи до смрти. На фотографији поред споменика је један од преживелих.

"This monolith was erected in 1949 in gratitude, by the populaces of Norway and Yugoslavia, in memory of the more than 500 Yugoslavians - victims of Nazism that died in the German Beisfjord camp - 1942-43 - They were faithful to their fatherland and liberty - until death"

Yugoslav_survivor_-_Flickr_-_Knight_Foundation.jpg


rvwt55.png
 
Poslednja izmena:
The Botn camp was one of five original prisoner-of-war camps in Northern Norway. The camp held prisoners from Yugoslavia, the Soviet Union, and Poland. The youngest prisoners of war were barely 12 years old. The conditions at all five camps were poor with high mortality. The number of prisoners in the Botn camp can only be estimated from testimonies of survivors. Almost 900 prisoners in total arrived at the camp; of these, about half died through execution, punishment, malnutrition, and exhaustion.

Panoramic view of the Botn camp. Today there is a Yugoslav and German wartime cemetery at the site.

800px-Oversiktsbilde_Botn_krigsfangeleir_2._verdenskrig.jpg


The cross drawn on the rock face at Blodveien in Saltdal in Norway. The cross was originally painted with the blood of war prisoner Milos Banjac after he was shot by a Wehrmacht soldier. His brother painted the cross. The event gave the name to this stretch of the European route E 6. Today the cross is marked with paint..

220px-Blodkorset_at_Blodveien.JPG
3793207_orig.jpg

This event resulted in the stretch of road between Rognan and Saksenvik on the east side of Saltdal Fjord being known as the Blood Road (Norwegian: Blodveien).

On April 12, a new group of 300 prisoners arrived at the camp, including the then 20-year-old Ostoja Kovačević, who wrote the book En times frihet (One Hour of Freedom). The first Sunday that he was in camp, all of the new prisoners had to wash themselves outside in a small lake where ice was still floating. The German soldiers beat the prisoners and forced them into the water.
"Bathing Sundays always ended with large and small tragedies. Many were so frozen stiff that they could not manage to get their clothes on, and so others had to dress them. It often happened that almost half of the prisoners had to be carried back to camp after bathing. "
A German non-commissioned officer had previously served as an orderly; he used to treat frostbite by chopping off frozen fingers with his bayonet.

A Yugoslav doctor and major that arrived in October 1943 described the conditions in the camp on his arrival:
"There were over 400 Yugoslav prisoners, a very motley crew, some former gendarmes from the Yugoslav police, some teachers and intellectuals, but essentially people that had fought as irregulars in Yugoslavia. A number of these were communists. Fifty percent of the prisoners could hardly walk, so weakened were they by hunger and disease. A number of them had scabies. About 40 patients lay in a hospital barracks, of whom 15 had tuberculosis in a very advanced stage; other patients lay with untreated leg fractures and one with a jaw fracture. All medical care was provided by a young Yugoslav medical student, but there were almost no drugs or instruments of any kind."

Monument to the prisoners of war that built the Blood Road close to today's European route E6.

170px-Blodveien.jpg

Piše: Jugoslovenskim partizanima čiji su životi ugrađeni 1942-45 u ovaj put


After the liberation, 356 bodies of Yugoslav prisoners from the Botn camp were found. A war cemetery was created for those in Botn with 1,657 dead, of which 1,027 are unknown prisoners of war.:21 In September 1954, a memorial was unveiled; a delegation from Yugoslavia was present at the ceremony, including three former prisoners.

After the Second World War, some prisoners wrote books about their experiences at the Botn camp. In 1959, Ostoja Kovačević wrote En times frihet (One Hour of Freedom) with a foreword by Sigurd Evensmo. Later, in 1984, Cveja Jovanović wrote the book Bekstva u slobodu: iz nacističkih logora smrti u Norveškoj (Escape to Freedom: From Nazi Death Camps in Norway).

https://en.wikipedia.org/wiki/Blood_Road
https://www.dagbladet.no/kultur/i-1...igsfanger-bygge-blodveien-i-nordland/63159662
https://www.hobbyhistorica.com/forests-of-norway/archives/03-2014

" Domaćini su odveli goste, zajedno sa predsednikom Društva prijateljstva Rolf Fjelestadom i članovima Uprave Jim Nerdalom i Elsom Verum, da polože cveće na mesto najvećeg stradanja srpskih interniraca u opštini Vefsn – na spomenik u Osenu, gde je predsednik opštine Gornji Milanovac Dejan Kovačević položio cveće, a gospodin Nerdal održao kraće izlaganje o dolasku, boravku i ropskom radu srpskih interniraca, od kojih je njih preko 630 izgubilo život u ovom delu Norveške. http://www.gornjimilanovac.rs/lat/saopstenje-632.html
1460v.jpg
 
Poslednja izmena:
Još neki spomenici:

5873101008165003.jpg


0104101008164958.jpg

Botn Yugoslav War Cemetery in Saltdal municipality. Credit: Per-Otto Gullaksen/Ministry of Culture

104ezqx.jpg



There are 2 410 Yugoslav war graves in Norway.
These include the graves of prisoners of war from the various nations and ethnic groups that made up the former Yugoslavia. A dedicated cemetery, the Botn Yugoslav War Cemetery, was established in Saltdal municipality. There are also Yugoslav war graves at Lademoen and Mohold cemeteries in Trondheim, Os graveyard in Osøyro and the war cemetery at Jørstadmoen.
https://www.regjeringen.no/en/topic...er/war-graves/about-the-war-graves/id2550357/

List of names of Yugoslav war casualties buried in Norway after the war 1940-1945 (document in Norwegian only) (.pdf)
https://www.regjeringen.no/contenta...ea0bcf9dc3/jugoslavere_navneliste_utvidet.pdf
 
Poslednja izmena:
Postoji i jedna knjiga na srpskom jeziku, ali uspela sam da nadjem samo početne strane, sa sadržajem:

Ljubo Mlađenović, Beisfjordska tragedija, Dečje Novine, 1988.

10f0x20.jpg


xqg6m1.jpg


2lks55c.jpg


a isti autor objavio je 1991.godine i knjigu "Pod šifrom Viking" studijsko-dokumentarnu monografiju o životu, borbi i stradanju jugoslovenskih interniraca u logorima u Norveškoj 1942-1945 : objavio Institut za savremenu istoriju
content
 
Svedočenja

Svedočenja Jugoslovena koji su preživeli logore u Norveškoj govore da su im to bili dani muka, ponižavanja i okrutnog postupanja, umiranja i veoma malog broja sunčanih zraka u vidu tajne pomoći Norvežana. Uslovi za rad su bili užasni, kao u bilo kom koncentracionom logoru. Zatvorenici su radili bez ikakve mehanizacije, što je značilo da su morali da pribegnu manufakturnom radu; bušili su kamenje ručnim alatom. Mnogi su ubijeni zbog nesposobnosti za rad. Stražari bi ubijali ljude čim bi pali usled nemogućnosti da hodaju od logora do mesta gde su radili. Broj smrtnih slučajeva bi naročito porastao u vreme snega kada bi ljudi zaspali i umrli od hladnoće. S obzirom na to da nije bilo alata za rad, moglo bi se zaključiti da Jugosloveni nisu bili poslati na posao već da budu u karantinu.

Prema svedočenju srpskog 19-godišnjeg dečaka iz logora Beisfjord, uslovi u koncentracionim logorima se nisu popravljali; "Samo su nam davali dovoljno hrane kako bismo se setili odakle smo došli... bilo je naređeno da od ranih jutarnjih časova do odlaska u krevet uveče moramo biti polu-goli... Budili smo se u pet ujutru i nismo mogli da se vratimo u svoje sobe pre osam sati uveče. Ovakva tortura je svakim danom bila sve opasnija. Čak i kada je sunce sijalo, ne bi zagrejalo naša tela". Ovo pokazuje nedostatak hrane i uopšte ishranu koju su zatvorenici dobijali, kao i u koliko teškim uslovima su živeli. Takođe treba imati u vidu i veoma nepovoljnu klimu u severnoj Norveškoj gde temperature često idu do -20 ⁰, -30 ⁰ Celzijusa, a u ekstremnim slučajevima, kao u Karasjoku gde se nalazio jedan logor, i do - 50 ⁰.

Koncentracionim logorima su vladale sile straha pri čemu su zatvorenici od prvog dana bili upoznati sa posledicama koje slede ukoliko se ne pridržavaju pravila. "Komandant logora je bio ubeđen da je strah najbolji vaspitač. On je već prvog dana zarobljenika u Karasjoku izabrao pet Jugoslovena koje je ubio kako bi povećao težinu svojih reči da takva sudbina sleduje svakome ko pokuša da pobegne". Druge metode mučenja su se ticale vremenskih uslova pošto je u Norveškoj bilo jako hladno, što su stražari dosta koristili u svoju korist. Kada je reč o higijeni, SS su insistirali da je to nešto do čega vrlo drže, a s obzirom na to da je bilo dosta jezera oko mnogih koncentracionih logora, zatvorenici će bili primorani da plivaju. "Hauptmann i ostali Nemci su nas punom brzinom jurili kroz šumu i do jezera. To je bilo u proleće dok su ledene sante i dalje bile tu”.

Logor Beisfjord
je do danas ostao upamćen kao najgori logor u Norveškoj sa stopom smrti većom nego u Aušvicu, uprkos činjenici da je logor postojao svega četiri meseca samo za Jugoslovene.

Johan Sundby je bio svedok masakra iz svoje kuće koja je bila odmah pored logora, iako su svi koji su živeli u blizini kampa dobili jasne instrukcije od strane SS da zatvore sve svoje zavese i ne izlaze iz kuće te noći. On kaže: "Kada su bili postrojeni, SS stražari su se povukli, a čovek sa mitraljezom se pojavio pred postrojenima. Kada je povučen okidač, ostali SS stražari su došli napred i bacali u jarak streljane zarobljenike, i one koji su umrli i one koji su još živi, ali koji nisu sami pali u jarak. "Mnogi bolesni zatvorenicu su se krili u svojim kasarnama i odbijali da izađu. Nemački stražari su zatim odlučili da zapale kasarnu, dok su naoružani stražari stajali na izlazima i pucali i svakoga ko je pokušao da pobegne.”

Menadžment logora u Beisfjordu je 6. avgusta 1942. poslao izveštaj SS načelnicima “Sever” u Oslu. Izveštaj je sadržao dve kontroverzne informacije koje su namerno tako stavljene. Prva - naslov je bio da je izveštaj o zatvorenicima koji su umrli (a ne ubijeni). Druga - umesto imena tih zatvorenika dati su samo njihovi zatvorski brojevi. U izveštaju je izlistano 287 brojeva. Toliko ljudi je ubijeno te noći između 17. i 18. jula.
Drugi svedok, Atle Føre, kaže da je nakon te noći čuo da je objašnjenje za ubistva bilo to što je njegov lekar Weideborg, koji je bio u logoru pre 17. jula, rekao da je tifus zavladao u logoru sa bolesnim.

U svojoj obimnoj sociološkoj studiji pod nazivom “Zatvorski stražari u koncentracionim logorima”, profesor Nils Christie sa Univerziteta u Oslu, kaže da su srpski logori na severu Norveške bili isti kao najgori logori u Nemačkoj. Stopa smrtnosti je viša u srpskim logorima tamo nego u regularnim nemačkim koncentracionim logorima.

Radovan Raka Aćimović,
Srbin koji je preživeo norveški koncentracioni logor i koga sam intervjuisala, bio je aktivan komunista. Uhapšen je kad je imao 20 godina.

Rakel Kamsvåg, 2012. godine.
http://www.cnj.it/documentazione/CAMPITA/norway.htm

Most prisoners, such as Radovan Raka Acimovic, were not informed that they were being sent to Norway. Their journey to get to Norway was an indication to the prisoners of how bad it would be. Acimovic was moved to Poland, from Germany, and from Poland he was transported into a cargo ship, in the cargo area without any possibility to go out on the deck. It was not until he arrived in Trondheim, that he knew that he was in Norway.
https://www.norway.no/en/serbia/norway-serbia/about-embassy/yugoslav-prisoners-of-war-in-norway/
 
Poslednja izmena:
On April 12, a new group of 300 prisoners arrived at the camp, including the then 20-year-old Ostoja Kovačević, who wrote the book En times frihet (One Hour of Freedom). The first Sunday that he was in camp, all of the new prisoners had to wash themselves outside in a small lake where ice was still floating. The German soldiers beat the prisoners and forced them into the water.

native.jpg

https://www.nb.no/items/URN:NBN:no-nb_digibok_2008051304118

Kovac̆ević, Ostoja : En times frihet , Oslo : Gyldendal, 1959

.....sve je počelo tako što je na polici biblioteke, među knjigama pripremljenim za prodaju ljubiteljima starijih izdanja, koja se više ne štampaju, Toresen naišao na naslov „Jugoslavija – moja zemlja” autora Nikole Rokića iz Sremske Mitrovice, u izdanju kuće „Frank Hogerud”.


Nikola Rokic, Jugoslavia, mitt land, F. Haakerud, 1961 - 182 страница
no_cover_thumb.gif

https://books.google.rs/books/about/Jugoslavia_mitt_land.html?id=lQ0YMwEACAAJ&redir_esc=y
https://bibliotek.dk/eng/work/820010-katalog:742955
 
Poslednja izmena:
Later, in 1984, Cveja Jovanović wrote the book Bekstva u slobodu: iz nacističkih logora smrti u Norveškoj (Escape to Freedom: From Nazi Death Camps in Norway).


58c3d0ba2388bcec87322b3d0a3ee94faa2d3f50e6da1bf0dd8a66d7.jpeg

Cveja Jovanovic, Flukt til friheten : fra nazi-dødsleire i Norge, Gyldendal ,1985 , 391p
https://bokelskere.no/bok/flukt-til-friheten/109113/

Knjiga je prevedena kao "Bekstva u slobodu"
http://banjakoviljaca.org/images/cvejajovanovic/ilustrbiblio/slika2801.jpg

Učitelj Cveja Jovanović je rođen 1914.g., nosilac je Partizanske spomenice 1941.g. ...........i objavio je još jednu knjigu sa naslovom "Krvavi put".

image_87979.jpg
Blodveien til nordpartisanavdelingen, Beograd : C. Jovanovic, 1988. - 223 p

..kao i SRPSKO-NORVEŠKI REČNIK - pisan u koncentracionom logoru Korgen u Norveškoj 1942 godine
Sačuvan je njegov Zarobljenički Bukvar iz 1944.godine, sa ilustracijama D.Vuksanovića, zatvorenika:


img047.jpg
img070.jpg
img080.jpg
]
img081.jpg

A dobio je i Vukovu nagradu
baner2.jpg


U norveškom logoru Korgen uređivao je ilegalni list "Logorska zora", po povratku na slobodu (Šabac) odveden je na dve godine na Goli otok.
http://banjakoviljaca.org/index.php?option=com_content&view=article&id=137&Itemid=341
 
Poslednja izmena:
На руском језику, нађох чланак да је извесни Озолс истраживао концентрациони логор у Бејсфјорду. Превешћу укратко:

Село Бејсфјорд имало је тада око стотину становника.
Сигурно је да је 900 затвореника из Краљевине Југославије доведено у логор 24.јуна 1942., бродом "Керкплен" (Kerkplein). Убијено је или умрло до марта 1943,г, 748 затвореника. У баракама није било ни кревета ни мадраца.
Командант логора био је оберштурмфюрер Вильгельм Геке (Wilhelm Goecke), са саставом од 150 СС-оваца (Ordnungspolizei) и 50 локалних норвешких надзорника.

1184815-8-1306850867158.jpg


Ово је био списак болесних и радно способних, по логорској медицинској евиденцији у јулу 1942.г.


5 июля 1942: 87 больных / 800 работоспособных
10 июля 1942: 175 больных / 710 работоспособных
14 июля 1942: 205 больных / 677 работоспособных
16 июля 1942: 260 больных / 618 работоспособных
17 июля 1942: 310 больных / 566 работоспособных

http://nectonlab.org/index.php/kata...story-objects/kz/160-beisfjord-fangeleir.html

Чланак, у бугарском Блицу, на бугарском језику има наслов:
Касапница на скандинавски начин:Тајна историја за то како су Норвежани убијали Србе у концентрационом логору
Касапница по скандинавски: Тайната история за това как норвежци избиват сърби в концентрационен лагер

1500512670-4.jpg


..То су углавном били Срби, а кривица им је била- националност. За фашистички хрватски режим у то време сама чињеница, да је неко пореклом из Србије довољна је да буде окривљен и упућен у радне логоре.
Това са основно сърби, а вината им всъщност е само това – в тяхната националност. За фашисткият хърватски режим по това време самият факт, че това са хора, произхождащи от Сърбия, е достатъчен те да бъдат обвинени и да бъдат отправени в трудови лагери.

https://www.blitz.bg/svyat/kasapnit...rbi-v-kontsentratsionen-lager_news530477.html
 
Logor Falstad, Norveška

Na putu prema Levangeru, udaljenom od Trondheima oko 76 kilometara, nalazi se mesto Falstad.
U tom mjestu od 1940. do 1945. godine bio je jedan od najgorih zarobljeničkih logora u Norveskoj u kojem su bili zatočeni i jugoslovenski internirci. Na mestu gdje je bio logor nalazi se muzej koji zajedno sa eksponatima iz rata podseća posetioce na strahote rata i stradanja logoraša u njemu. U blizini logora u šumi ubijeno je više stotina logoraša i tu zakopano. Na tom mestu 1949. godine po idejnom rješanju Odd Hilt-a koji je i sam bio logoraš u Falstadu podignut je spomenik.

Falstad concentration camp was situated in the village of Ekne in what was the municipality of Skogn (now in the municipality of Levanger) in Nord-Trøndelag county, Norway... In June 1942, Ljuban Vukovic, a Yugoslav POW, was made the first grave digger in the forest. He survived and became an important witness in the post-war trials.
https://en.wikipedia.org/wiki/Falstad_concentration_camp

kildebilde_0700075-600gs.jpg

Ljuban Vukovic, serbisk krigsfange som grov de fleste gravene i Falstadskogen, før henrettelsene.
http://www.kildenett.no/portal/kilder/1177503268.52

In this video from 1994 Arvid Alstad (Falstad prisoner no. 1) tells about his fellow prisoner Ljuban Vuković, who dug the graves in the Falstad forest on orders from the German camp administrators. The interview is made by Sverre Krüger (Nova Vision).

He tells that Ljuban came to Falstad in 1942 together with three other Yugoslavian prisoners. The three others has tuberculosis and died at Falstad. Ljuban stayed, and became the one who dug the graves together with two Russian prisoners when there were executions in the Falstad forest. Alstad also tells that Ljuban draw a map showing the location of the graves. That way he was able to help finding the graves after Liberation. Alstad then tells that one day in 1943 he himself was picked out among the prisoners and that Ljuban had dug a grave that was meant for him and four others. For some reason the plans were changed and the grave was never used.
http://falstadarkivet.blogspot.rs/2010/05/19-arvid-alstad-forteller-om-ljuban.html
https://www.google.rs/search?ei=0xG...31k1j0i22i30k1j33i160k1j33i21k1.0.cXOZzDAWLrk

Ljuban Vukovic proves a grave in the Falstad Forest in May 1945.

Photographer: Oskar A. Johansen Dato / Date: 1945 Sted / Place: Falstadskogen, Ekne, Nord-Trøndelag, Norge/Norway.
800px-Falstadskogen_-_Falstad_Forest_%281945%29_%285266538133%29.jpg
 
Велимир Павловић (96), интернирац у Норвешкој:

Животна драма тада двадесетогодишњака из Малче крај Ниша, почела је марта 1942. године, када је крећући на посао код ауто-механичара Стојана Делића где је шегртовао, ушао да доручкује у бурегџиницу у граду. Вели, тог јутра на њега су скочила два човека из нишке полиције који су се крили унутра и повели га право на испитивање. Касније се испоставило да је син од газде био у скојевском покрету, а догодила се провала те су хапсили млађе који би ушли унутра.

- Нисам признао у полицији јер нисам ни знао те људе. Ипак, завршио сам у логору "Црвени крст". Наша група од око 400 у Нишу похапшених, упућена је вагонима у непознато.

ЉУДИ који су на овај начин пребачени у Норвешку нису имали статус ратних заробљеника већ робова. Баш као и њихови земљаци из Топлице које су Бугари 1915. покупили и отерали да граде пругу Истанбул - Багдад. Били су предвиђени да умру.

Како даље сведочи саговорник, пут до Норвешке је трајао данима. Вагони су били затворени споља и конвој живих мртваца из Србије дошао је у Немачку, а затим су их, после неколико дана, упутили ка луци на Северном мору. Потрпани су под палубу теретног брода.

- Ту пловидбу не могу да заборавим. Били смо у утроби пловеће немани данима - наставља Велимир. - А онда је брод налетео на мину. Немци и норвешки морнари напустили су пловило у чамцима за спавање. Нас 400, полумртвих, остали смо да тонемо. Ипак, Бог није дао...

Мина је разнела машинско одељење лађе које је било, срећом, херметички затворено. Задњи део брода потонуо је скоро до краја док се прамац држао високо. Један од морнара се вратио и објаснио да изгледа неће доћи до потонућа и Немци су неком радио-везом позвали тегљач, да одвуче брод до Трондхајма.

Срби мученици у логору у Карасјоку, на принудном раду, Фото: Архива Нарвик центра у Хордленду
19.jpg


- Када смо после стигли у Норвешку на прво одредиште, у град Карасјок, сећам се да су многи ускоро закукали што нису заувек остали у морским дубинама - присећа се Павловић. - Одмах по уласку у логор, СС-јединица, састављена од Норвежана, постројила је придошле, а командир је одабрао петорицу. Одвели су их на страну и стрељали.

- Овако ће проћи свако ко се буде опирао дисциплини и забушавао на раду, речено им је!

ПРВУ деоницу "Крвавог норвешког државног пута" група из Ниша градила је у Карасјоку. Норвешке стражаре заменили су Немци из СС и почело је озбиљно страдање. Људи су одвођени по групама на радилиште где су рукама или дрвеним колицима вукли камење или табали пут. За радни дан добијали су комад хлеба ујутру, а увече, када се врате, комад хлеба, кромпир и парче маргарина.

Група из Ниша градила прву деоницу "Крвавог норвешког пута" , Фото: Архива Нарвик центра у Хордленду
19a.jpg


- Свако јутро СС официр би нас постројио и загледао како изгледамо - прича Велимир. - Оне који би му се учинили да тај дан неће физички издржати, одвајао је на страну и они су стрељани! Сваки дан, два-три човека. Остали би ишли на рад и трудили се да изгледају чило.
После само шест месеци, на овој деоници од 250 од 400 људи који су депортовани из Ниша је убијено. Остало их је 150, али се Немцима и овај број учинио велик. Пред одлазак у други логор, у оближњи Корген, одабрали су још 50 њих и хладнокрвно стрељали. Остали су упућени на другу деоницу.


ТЕК негде средином 1943. српски сужњи стекли су статус ратних заробљеника и били пријављени Црвеном крсту. Војници регуларне армије понашали су се углавном коректно, а почели су и да стижу пакети Црвеног крста са намирницима. Те среће Павловић се сећа на овај начин:
- У пакетима смо добили и цигарете. Нешто раније СС стражари су имали обичај да баце опушак пред нас заточенике и да посматрају да ли ће неко да се полакоми и онако полулуд од муке да се сагне. Ко је то учинио - убијен је аутоматски. Пошто смо добили дуван, ускоро смо почели да нудимо и Немце.

НАЦИСТИ у Норвешкој имали су и друге системе ликвидације. Један од њих је био, како сведочи Павловић, одлазак интернираца у шуму по дрва.

- Уколико се стражару учинило да нисте узели највећи трупац, него сте "бирали" мањи, убијао је на лицу места - сведочи наш саговорник. - Уколико би му се, рецимо, учинило да немате снаге да довучете оборену брезу до логора, он би намерно "одмагао" мученику стајући му на гране. Када би овај тако заостао, уследио би хитац на који нисмо смели да се осврћемо.
http://www.novosti.rs/вести/насловн...RPSKOG-LOGORASA-Najgori-je-bio-dan-koji-svane
 

Back
Top