Ana Karenjina-Aleksej Karenjin

Naime zapocinjem ovu temu iz razloga zato sto me interesuju tudja misljenja o tome kako se Aleksej ponasa kada saznaje da je Ana neverna,sta je to za njega porodica i zbog cega on sve prasta Ani. Takodje je zanimljivo kada on preuzima stvar u svoje ruke sa bolesnom Anom i cuva devojcicu nasuprot Vronskom koji se ponasa sebicno i odlazi u rat.?

Da li si pročitao knjigu, ili ti je eto došlo da postaviš temu tek onako?
Po ovome što si napisao, eventualno, ako si pročitao prva dva reda pogovora, pa preleteo negde na sredini stranice istog.....

Ma prvi put sam je procitao i evo sad trazim i filmove posto mi se toliko svidela ne sama knjiga vec i nacin na koji je Lav sve to prikazao, pa evo ni ja ne znam kako da sudim Ani

Спасоје, прочитај књигу. Целу. Не ова скраћена издања и препричане сижее, него целу.

Inace odgovori stizu kasnije zbog toga sto sam se skoro uclanio ovde, pa prvih nekoliko poruka valjda treba da cekaju na odobrenje administratora.

Pusti filmove, klasična američka sranja.....a da si knjigu pročitao, to iz tvojih postova, izvini ne biva...

Treba ti prepričano za srednju školu, a? Nemoj da te sramota, svi smo preskakali Ljevina dok je kosio

Ana Karenjina je u našim očima i žrtva i krivac. Ambivalentnost njenog lika nas zbunjuje. Ona je lik u koji se, čitajući, ili zaljubimo ili je zamrzimo. I sam Tolstoj je, kažu, bio zaljubljen u Anu Karenjinu.



Ana Karenjina je lik koji izmiče piščevom nadzoru i čitaočevom sudu. Za koji god bismo se argument uhvatili kad bismo je branili ili joj sudili, mogao bi mu se naći kontraargument da sve pobije. Koju god stranu da zauzmemo, pravda i istina nam izmiču. Suštinu ne dotičemo.


Ana Karenjina je lik koji se otrgao vremenu i sudu. Ko želi da je razume, ne treba da ide dalje od piščeve poruke koju nam je ostavio kroz moto. Reči iz Biblije, iz poslanice Rimljanima apostola Pavla: ,,Moja je osveta, ja ću vratiti’’ jesu Tolstojeva brana kojom čuva svoju junakinju. Ne prepušta je ljudskom sudu.


Veličinu Aninog lika nije uspela da dosegne nijedna od umetničkih formi. Filmovi, pozorište, baleti, mjuzikli, tv drame i serije samo su je dodirnuli. Anu Karenjinu su tolike lepotice i dive dočaravale, ali su je samo doticale. Greta Garbo, Marlen Ditrih, Ingrid Bergman, Vivijen Li, Sofi Marso, Kira Najtli. One su i same simboli. Nedovoljni da bi bile Ana Karenjina.


Ana Karenjina je lik koji nam toliko toga pruža- jedan od onih likova koji postoje gordo samo radi ljudskih slabosti. Postoje da bismo olakšali sebi sva naša pristajanja i sve naše nemoći. Anini gresi su njena snaga, a naša slabost. Njeni gresi su tu da bi nama bilo lakše sa našim gresima. Ana Karenjina nam je alibi za sve naše prestupe i za sve naše predrasude. Uzalud je da joj mi sudimo kad ona sama sebi nije oprostila.


Neslućene su dubine kojima plovi lik Ane Karenjine. Teško ga dosežemo da bismo mu sudili. Zato ,,Ana Karenjina’’ nije roman o Ani Karenjinoj, već je roman o nama samima. Ono što njoj zamerimo, lako opraštamo sebi. Sudimo joj za ono u čemu smo i sami grešno pritvorni.


Ipak, ko je lako osudi, ili nije dobro pročitao knjigu, ili je još veći grešnik ili se nikada u životu nije usudio.

Anin san kao lajtmotiv i predskazanje njene sudbine
Tolstoj je u svim delovima svog romana podjednako izvrstan, ali naročitu ulogu u romanu i sa posebnom pažnjom građene su scene sa simboličnim značenjem. To su prvi susret Ane i Vronskog na moskovskoj železničkoj stanici, kao i Anina zapažanja i polusan u vozu prilikom njenog povratka u Sankt Peterburg. Od tih utisaka formiraće sa Anin košmarni predosećaj, koji će je potom pratiti u obliku više puta ponovljenog sna.



U drugom poglavlju četvrtog dela romana Ana Karenjina svojoj kući zove Vronskog, jer ima neodložnu potrebu da se vidi sa njim. Saznajemo da je ona uzrujana jer je sanjala stravičan san. U njenom snu jedan odrpani čovečuljak sa razbarušenom bradom saginje se i prebira po torbi i mrmlja nešto na francuskom, što Ana razumeva kao: treba kovati gvožđe, stucati ga u prah, mesiti… Ona se potom budi ali i dalje u svom snu i čuje Korneja kako kaže da će ona umreti na porođaju. Iz toga Ana Karenjina zaključuje da će se sva njena patnja uskoro završiti njenom smrću na porođaju.

Inače, sličan san, nešto izmenjen i s manje pojedinosti, sanjao je i Vronski neposredno pre nego da pođe k njoj.

Elementi Aninog sna, kao što zapaža Nabokov u svom eseju, sastavljeni su od njenih prethodnih utisaka.

Prilikom njenog dolaska vozom u Moskvu, zbila se strašna nesreća. Umotanog čuvara, siromašnog čoveka sa mnogočlanom porodicom, pregazio je voz. Na Aninu primedbu ne bi li se moglo pomoći nekako njegovoj porodici, Vronski smesta odlazi i ona malo kasnije saznaje da je on pokolonio dvesta rubalja udovici pregaženog čoveka. Ovaj njegov gest, koji ih na tajanstven način zbližava, ona pravilno ocenjuje kao njegovu želju da njoj udovolji i u tome vidi nešto nedolično i opasno.

Zato kasnije, pred svoj povratak u Sankt Peterburg, kada otvoreno razgovara sa Doli o tome kako je nenamerno na balu upropastila Kitine izglede kod Vronskog, prećutkuje ovaj postupak Vronskog na železničkoj stanici.

Sećanje na praženog čoveka vratiće se Ani u trenucima kada odlučuje da se baci pod voz: Odjednom, setivši se pregaženog čoveka na dan njenog prvog susreta sa Vronskim, ona shvati šta treba da učini.

Utisci ovog tragičnog događaja, za Anu Karenjinu sudbinski kako se kasnije ispostavlja, preneseni u njen san su: odrpani čovek i gvožđe (zamena za voz).

U oblikovanju košmarnog i proročanskog sna, učestvuju i slike sa Aninog povratka vozom u Sankt Peterburg. Tako se umotani kondukter, ložač po vagonima, seljak koji kida nešto sa zida, zvuk čekića i gvožđa koji čuje na peronu na usputnoj stanici kada ona siđe da se prošeta i osveži, slivaju kasnije u njen san o odrpanom malom razbarušenom čoveku koji udara po gvožđu.

Nabokov smatra da je to smrskano gvožđe po kome se udara zapravo Ana Karenjina sama, to jest ono što je njen grešni život učinio od nje.