Blago onim parovima kojima se spočitava da je život samo jedno dobro, koji se zabavljaju, koji su zadovoljni, koji se uvek je'bu!
Ima parova kojima se sve dopada, koje svašta zanosi. Oni se raduju suncu i kiši, snegu i magli, fijuku uragana i povetarcu, bučnim sastancima i domaćoj tišini,
svemu što vide, svemu što čine, svemu što čuju, svemu što govore.
Jedni provode tih i spokojan život među svojim porodom, drugi ga provode burnim uživanjima i je'bavanjima, bez dece. Ni jednima ni drugima časovi nisu dugi.
Takvim parovima život je neka vrsta pozorišne predstave u kojoj oni sami igraju ulogu, predstave prijatne i pune promena, kojima se mnogo ne čude, ali koji ih ushićuju.
Ima, međutim, parova koji munjevitim bleskom misli sagledaju uski grug svih zadovoljstava, i zaprepašćeno uvidjaju kako je "stavi ga - vadi ga" sreća ništavna, kako su sve radosti u dugoj vezi jednolične i sitne.
Čim se takvi parovi dokopaju dece, medju njima je sve svršeno. Čemu da se još nadaju? Ništa ih više ne veseli, oni su već siti, sva ranija uživanja postaju za njih ex sitna uživanja.
Blago onima koji ne osećaju odvratnost prema stvarima što se iz dana u dan ponavljaju, blago onima koji imaju snage da svakoga dana iznova započinju iste poslove, uz iste pokrete, u istim prostorijama, pred istim vidikom, pod istim nebom, da prolaze istim ulicama gde susreću ista lica i iste životinje!
Blago onima koji ne opažaju s beskrajnom mrzovoljom da se ništa na svetu ne menja nabolje, da ništa loše ne prolazi i da najzad, sve smara.
Deco, smarate!
Bio me sram same sebe kada se u jutro probudim. 
