Narodni heroji SFR Jugoslavije

Бајо Секулић (Секулићи, код Даниловграда, 12. фебруар 1913 — Црквине, код Колашина, 20. март 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођен је 13. фебруара 1913. године у селу Секулићима, код Даниловграда. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназије учио у Даниловграду, Подгорици и Цетињу. Године 1934. отишао је у Београд и уписао Правни факултет. За време студија прикључио се студентском покрету и убрзо постао члан Комунистичке партије Југославије. Учествовао је у разним студентским акцијама — демонстрацијама, штрајковима и излетима. Био је један од главних руководилаца студентске омладине на Београдском универзитету.

Почетком 1941. године, уочи Немачког напада на Краљевину Југославије, вратио се у Црну Гору и преузео функцију секретара Окружног комитета КПЈ за Цетиње. Одмах после окупације, укључен јеу чланство Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, а 24. априла и у чланство Комисије за прикупљање ратног материјала. Био је учесник састанка ПК КПЈ за Црну Гору, одржаног 8. јула 1941. године у Пиперска Стијена, на којем је донета одлука о подизању устанка.

Од првих дана Тринаестојулског устанка, био је веома активан. Радио је на стварању првих партизанских јединица у Црној Гори и био заменик политичког комесара Привремене врховне команде националноослободилачких одреда Црне Горе, Боке и Санџака. Учествовао је у многим устаничким акцијама током лета 1941. године.

Када је, октобра 1941. године, делегат ЦК КПЈ и Врховног штаба НОПО Југославије Иван Милутиновић, дошао у Црну Гору и формирао Главни штаб НОП одреда Црне Горе, Бајо је именован за његовог политичког комесара. Средином новембра од дела партизанских јединица из Црне Горе формиран је Црногорско-санџачки партизански одред, који је бројао око 3.600 бораца, за команданта овог Одреда је именован Арсо Јовановић, а за политичког комесара Бајо Секулић.

После неуспелог напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, Одред се пребацио у Санџак и тамо створио услове за повезивање са партизанским јединицама, које су се повлачиле, из Србије. Током зиме 1941/42. године Бајо је руководио акцијама на сузбијању четника на подручју Васојевића. Крајем марта припремао је напад на четнике и Италијане у Колашину. Али су, 20. марта 1942. године, дан уочи планираног напада, четници извршили изненадни напад на партизане. У тим борбама на Црквинама, код Колашина, Бајо је погинуо.
Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 11. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

Димитрије Лазаров Раша (Черевић, код Беочина, 8. април 1926 — Београд, 27. фебруар 1948), учесник Народноослободилачке борбе, официр ЈА и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођен је 8. априла 1926. године у Черевићу код Беочина. После завршене основне школе остао је у селу и помагао родитељима у обрађивању земље.

Почетком 1942. године, заједно са своја четири другара (сви петнаестогодишњаци), упутио се према Фрушкој гори. Од њих петорице, тројица (међу њима и Димитрије) су се придружила Фрушкогорском партизанском одреду. Пошто су били малолетни, стражар на улазу у партизански логор их је одвео до команданта одреда Марка Перичина. На њихово упорно инсистирање, Перичин их је напослетку задржао у одреду. Иако веома млад, Димитрије је ускоро постао командир чете.

Приликом повлачења немачких снага из Грчке и њиховог пребацивања преко Саве, Димитрије је током ноћи упао у једну њихову колону и почео да пуца по њима, а кад је понестало метака ударао их је кундаком. Верује се да је тада побио 30 Немаца.

У Славонији, док су партизани држали мостобран Вировитица-Слатина, на Сремском фронту, Димитрије је с батаљоном уништио и оштетио 12 тенкова на положају код места Чађавице. Тада је био командант бригаде у Дванаестом војвођанском корпусу.

После рата, имао је чин мајора и командовао бригадом Југословенске армије.

Умро је 27. фебруара 1948. године у Београду.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 29. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

"Narodni heroj" Ante Raštegorac,.kao upravnik konc. logora Goli otok,brinuo se da narodnim herojima i ostalim "korisnicima" usluga boravka u logoru na Jadranu ,bude dobro i potaman.

Potom je radio kao viši savetnik u Saveznom sekreterijatu unutrašnjih poslova Jugoslavije. Kasnije je postao privrednik i bio generalni direktor konfekcije „Kluz“ i generalni direktor Poslovne zajednice pruge Beograd-Bar.

Олга Петров рођена Радишић (Баранда, код Панчева, 1. децембар 1920 — Јајинци, код Београда, 9. мај 1942), учитељица, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођена је 1. децембра 1921. године у селу Баранди, код Панчева. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршила у родном месту, а потом је уписала гимназију у Петровграду. После првеог разреда гимназије прешла је у Учитељску школу у Вршцу, коју је завршила јуна 1940. године.

По доласку у Вршац, најпре је становала код једне учитељице, која је била симпатизер Комунистичке партије Југославије (КПЈ), и преко ње се укључила у омладински револуционарни покрет. Касније је становала у школском интернату. За време школовања, због лошег материјалног стања, давала је часове слабијим ученицима. У школи се овезала са члановима СКОЈ-а и КПЈ, а 1938. године је примљена у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и до краја школовања је била један од руководилаца ове организације у школи.

Била је веома активна у литерарној секцији учитељске школе, ђачкој дружини „Узајамност“, културно-уметничком друштву „Абрашевић“ и омладинској секцији женског покрета. Истицала се у писању литерарних радова, и често је на такмичењима освајала прве награде. Скојевска орагнизације Учитељске школе, којој је припадала и Олга, била је једна од најактивнијих организација СКОЈ-а у Војводини. Олга је сарађивала са Бориславом Брацом Петровим, који је био секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Војводину и организатор партијске технике у јужном Банату.Јуна 1940. године, била је ухапшена, када је полиција у дворишту њене куће пронашла кофер, са илегалним партијским материјалом. Било је то у време пред сам крај њеног школовања, и полицијски иследници су је уцењивали да ако не призна да је кофер њен, неће моћи да дипломира. И поред страха од забране дипломирања, Олга је пред иследницима порицала било какву везу са кофером. На иницијативу групе професора, пуштена је да се брани са слободе. После завршене матуре, на судском процесу је била ослобођена, због недостатка доказа. Убрзо потом била је поново ухапшена, заједно са групом комуниста, који су били осумњичени да су растурали илегалне партијске летке, али је поново због недостатка доказа била пуштена. После ових немилих догађаја, Олгина мајка Лепосава и сестра су се преселиле у Панчево.

После дипломирања, своје прво учитељско место добила је у родној Баранди, где се удала за Борислава Брацу Петрова. Исте године примљена је и у чланство Комунистичке партије Југославије. Заједно са супругом радила је у партијској техници и код себе имала сав партијски пропагандни и теоријски материјал. Активно је радила и у Панчеву, где је била члан Месног комитета СКОЈ-а. Организовала је нове партијске ћелије и организовала штрајкове, од којих је највећи био штрајк текстилних радника. Често је путовала у Нови Сад, као специјални курир између Окружног и Покрајинског комитета КПЈ.

У јесен 1940. године, ухапшена је заједно с групом комуниста, после повратка са једног илегалног састанка у Новом Саду. Тада се прву пут сусрела са злогласним иследником новосадске полиције Јурајем Шпилером. Иако је била мучена, иследницима није рекла ни речи. Неколико дана пред почетак рата, 17. марта 1941. године пуштена је заједно са осталим затвореницима.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, окупатор је у јужном Банату нанео тешке ударце партијској организацији, али поред тога Олга и њени другови су радили на организовању устанка. Обилазила је многе, партијске и скојевске активе, и у току лета организовала прве саботаже на паљењу жита, на железници, у радионицама и др. После јулске акције Првог банатског партизанског одреда, изведене у близини Панчева, окупаторска полиција је организовала хапшења, и све сумњиве одводила у панчевачки логор „Свилара“.

Кућа Олгине мајке, Лепосаве Радишић, у Панчеву је стално била под присмотром полиције. Због тога су Олгина мајка и сестра прешле у Ченту код рођака. Да би из куће изнела преостали партијски материјал Олга је, обучена у сељанку, на коњским колима натовареним кукурузовином, дошла у кућу и пренела материјал. Због даљег немогућства рада у Панчеву, Олга је, по партијском задатку, прешла у Црепају, где је сарађивала са Стеваном Јовановићем Стевицом, чланом Обласног комитета КПЈ за јужни Банат.

Октобра 1941. године полиција је опколила кућу, у Црепаји, где је одржаван сатанак, на којем се налазила и Олга. Видећи да се не могу извући, илегалци су прихватили борбу. Олга је тада,иако рањена,ипак успела да се извуче и побегне. Склонила се у, родно село, Баранду, код једног познаника. Олгин познаник, полакомивши се на награду од 25.000 динара, пријавио ју је полицији. Иследници панчевачке полиције најпре нису знали кога имају у рукама, пошто је Олга ћутала, али су слутили да је она значајна личност Народноослободилачког покрета у јужном Банату. Због тога је пребачена у Бечкерек, где је се по други пут сусрела са злогласним Јурајем Шпилером, сада шефом градске полиције.

У истражном затвору провела је шест месеци, подвргнута страшном мучењу - вешали су је за косу, пекли месо на ногама, повређивали старе ране и др. У својој ћелиији, у истражном затвору, својом крвљу је написала на зиду — Поносно умирем за КПЈ. На захтев Гестапоа, пребачена је у Београд, у Бањички логор. Стрељана је 9. маја 1942. године у Јајинцима. Олгин супруг Браца Петров, је такође погинуо током Народноослободилачког рата, када је марта 1942. године био опкољен у једној кући на периферији Панчева.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашена је за народног хероја. У њену част основне школе у београдском приградском насељу Падинска Скела, у Вршцу и у селу Банатски Брестовац носе њено име.

Душан Гавран (Будељ Горњи, код Санице, 1922 — Босанска крајина, средином децембра 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођен је 1922. године у селу Горњи Будељ, код Санице. Основну школу завршио је у Мијачици. Због слабог имовног стања породице, већ од четрнаесте године радио је физичке послове. У пролеће 1938. године, уписао се у Школу пешадијских подофицира у Београду. Пред капитулацију Југославије 1941, био је распоређен као подофицир у пешадијски пук у Нишу.

Када су силе Осовине окупирале Југославију, Душанова чета је била заробљена на граници према Бугарској, на Старој планини, али је успео да побегне. У Лесковцу су га поново ухватили немачки фашисти и притворили, али је успео да побегне у родни крај. Душан се тамо укључио у политички рад.

У Народноослободилачки покрет ступио је 28. јула 1941. године. Истакао се већ у првим борбама у Босанској крајини, те у рушењу пруге Сански Мост—Саница Доња—Бравско—Срнетица. Децембра 1941, примљен је у Савез комунистичке омладине Југославије, а априла 1942. у Комунистичку партију Југославије.

Приликом напада на непријатељски гарнизон у Пријепољу, 16. маја 1942. године, јуришао је на мост, порушио је жичане препреке и спасао батаљон од опкољавања. За то је добио похвалу од Оперативног штаба за Босанску крајину. У селу Завољу, код Тољагића, где се био утврдио вод домобрана из Шантекове Треће бојне Десете пешадијске пуковније, Душан се провукао у круг непријатељске јединице, брзо испуцао рафал из митраљеза, бацио неколико ручних бомби на непријатељске војнике и узроковао помутњу у табору.

Учествовао је и у диверзијама на рушењу и прекидању телефонских веза. Почетком октобра 1941. године, Душан је предводио групу бомбаша и поставио заседу на простору између станице Грмеч и Ланишта. Након доласка воза пуног непријатељских војника, бомбаши су непријатељу нанели знатне жртве, а плотунском паљбом из митраљеза и пушака дотукли остатке. Око 200 домобрана било је приморано да изађу из воза и да побегну. Док је Душан био водник вода у Другој саничкој чети, којом је командовао Раде Бркић, такође народни херој, у борби између Горње и Доње Санице, за сат борбе Душанов вод је убио 20 и заробио 27 усташа и домобрана. Тада је заплењено много оружја и другог ратног материјала.

Када је формирана нова Омладинска чета, августа 1942. године, Душан је био постављен на дужност заменика командира чете. Поред тога што је био војни старешина и командир партизанске чете, истовремено је руководио батаљонским комитетом СКОЈ-а и био члан батаљонског комитета КПЈ. Био је делегат на Првој обласној конференцији СКОЈ-а за Босанску крајину, одржаној 10. новембра 1942. године, у основној школи села Буковаче код Босанског Петровца.

Половином децембра 1942. године, у саставу Првог батаљона Првог крајишког партизанског одреда, учествовала је и Прва чета, у којој је Душан Гавран тада био командир чете. Чета је прве ноћи на јуриш заузела непријатељске ровове испред града, али под великим притиском непријатеља, морала је да одступи. Напад је поновљен, али без успеха. Душан је пошао да извиди непријатељску ватру, али је пред стројем, у пратњи четног курира, био убијен непријатељским рафалом.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.

Јуре Галић Велики (Бијача, код Љубушког, 1912 — Перићи, 18. јануар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођен је 1912. године у Бијачи код Љубушког. После завршетка основне школе, отишао је у Вуковар на изучавање тапетарског заната, одакле је отишао у Београд због запослења. Ту се одмах укључио у раднички покрет, те учествовао у штрајковима и демонстрацијама. Касније се вратио у Метковић, где се повезао с комунистима и напредним радницима, на које је преносио искуства стечена у Београду.

Радио је на ширењу марксистичке идеологије и организовању лучких радника. Убрзо је постао руководилац синдиката и партијски руководилац у Метковићу. Јуна 1936. године, успешно је организовао велики штрајк лучких радника у граду, а у августу и други штрајк, који је трајао дванаест дана, а коме су се прикључили радници на изградњи пруге Метковић—Плоче. Због те активности, више пута је хапшен и прогањан. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939. године.

Капитулација Југославије затекла га је као војника у Славонском Броду, одакле је одмах отишао у Загреб, повезао се с партијским руководством и саветовао о томе шта ваља да се ради. Добивши директиве, вратио се у родни крај и развио активност у Метковићу и околини на скупљању оружја и војне опреме. Радио је на ширењу истине о марионетској Независној Држави Хрватској и руководству ХСС-а, које се ставило у службу усташа. Такође је радио на заштити српског живља и антифашистички оријентисаних Хрвата, које су усташке власти хапсиле и убијале.Вршио је припреме за устанак, али су га, јуна 1941. године, ухапсиле усташе и одвеле у Љубушки. Био је стављен на муке, али ништа није признао. Пуштен је из затвора у октобру. Након тога је наставио припреме за устанак. У новембру је обединио рад партизанских група у Сливну, Кули, Опузену, Метковићу и осталим местима и организовао диверзантске акције у долини Неретве и око Метковића.

Почетком 1942. године повезао се с комунистима Бачине и Градца, а 15. априла постао је командир новоосноване Неретванске партизанске чете. Под његовом командом чета је извела више акција у долини Неретве, а највећи успех постигла је 6. маја, када је, код Бачине, близу Плоча, из заседе напала италијанску колону, праћену с четири тенка и тада убила три непријатељска војника а 18 заробила. Био је уништен један тенк и заплењена 21 пушка, 50 ручних бомби и више хиљада комада муниције.

Почетком јуна 1942. године, учествовао је, као делегат јужне Далмације, на војнополитичком саветовању одржаном на Вјештица гори, на Динари. Тада је донесена одлука да се од Биоковске и Неретванске чете формира Биоковски батаљон „Јосип Јурчевић“. Јуре је био постављен за заменика команданта батаљона. Убрзо је уследила италијанска офанзива на Биоково, у којој је учествовало око четири хиљаде војника. У вишедневним борбама, које је батаљон водио у другој половини августа, Галић се истакао као храбар и вешт руководилац.Када је, 6. септембра, основана Прва далматинска бригада, био је постављен за команданта Трећег батаљона. Посебно се истакао у борбама код Аржана, Ловреча и Студенаца. У октобру је с батаљоном водио жестоке борбе код Цисте Прово и Шестановца, где је успео да разбије италијанску колону састављену од више камиона и десет тенкова. Непријатељ је имао 32 мртва и више рањених војника, а био је уништен и један тенк и неколико камиона.

По одлуци штаба Четврте оперативне зоне Галић је упућен, децембра 1942. године, на Биоково са задатком да изврши припреме за формирање Четврте далматинске бригаде. Бригада је формирана 7. јануара 1943. године, а Јуре је постао командант Првог ударног батаљона. С батаљоном је кренуо према Имотском због чишћења околних села од усташа и стварања повољнијих услова за развој устанка у Имотској крајини. У вишедневним борбама била је ослобођена готово цела Имотска крајина. Нарочито се истакао у борби за Сливно, које је бранило око 150 усташа.

Био је предложен за делегата Прве конференције Народноослободилачког одбора Далмације, која је требало да се одржи крајем јануара у Ливну. Међутим, Јуре Галић је погинуо у борбама код села Перића, 18. јануара 1943. године, јуришајући на челу свога батаљона.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.

Фрањо Херљевић (Тузла, 21. јун 1915 — Београд, 4. мај 1998), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођен је 21. јуна 1915. године у Тузли, у радничкој породици. Завршио је типографски занат и радио у Тузли, Сарајеву, Београду, Крагујевцу и Сремској Митровици. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије постао је 1932, а члан Комунистичке партије Југославије фебруара 1940. године.

После окупације земље, Херљевић је по партијском задатку из Тузле упућен у Обласни војни штаб који је вршио припреме за устанак. Након тога је и сам организовао устанак у тузланском крају. На почетку устанка био је под командом Ивана Марковића Ирца. У јесен 1941. године, заједно са Ирцем ишао је на Мајевицу да помогне при сређивању стања у Мајевичком партизанском одреду, које се погоршало услед првих непријатељских напада. После тога је убрзо био изабран за командира чете. Заједно са својим борцима истакао се у борби код Брчког, фебруара 1942. године, када су бомбама уништили непријатељско утврђење.

Почетком 1943. године постао је командир ударне чете, која је оперисала на подручју Бирче. Када је на то подручје дошла Шеста источнобосанска бригада, Фрањо је у њој најпре био командир чете, а затим командант батаљона. Тада се истакао у борбама на Малешевцима, Романији, Озрену, те у Босутским шумама.

Учествовао је у Петој, Шестој и Седмој непријатељској офанзиви. У Петој офанзиви био је командант батаљона, након чега је постао заменик команданта Седамнаесте мајевичке бригаде. Када је формирана Осамнаеста хрватска бригада, Фрањо је био постављен за њеног команданта.

У другој половини 1944. године постављен је за команданта 38. источнобосанске дивизије НОВЈ. Ова дивизија је, међу осталим, учествовала у ослобођењу Сарајева, у борбама против 13. и 22. немачке дивизије и у разбијању велике четничке групације која је, под командом Драже Михаиловића, покушала да се пребаци из Босне у Санџак и Србију.

По завршетку рата, учествовао је још годину дана у ликвидацији остатака непријатељских групација, које нису побегле из Југославије.

proka:

Фрањо Херљевић (Тузла, 21. јун 1915 — Београд, 4. мај 1998), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Рођен је 21. јуна 1915. године у Тузли, у радничкој породици. Завршио је типографски занат и радио у Тузли, Сарајеву, Београду, Крагујевцу и Сремској Митровици. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије постао је 1932, а члан Комунистичке партије Југославије фебруара 1940. године.

После окупације земље, Херљевић је по партијском задатку из Тузле упућен у Обласни војни штаб који је вршио припреме за устанак. Након тога је и сам организовао устанак у тузланском крају. На почетку устанка био је под командом Ивана Марковића Ирца. У јесен 1941. године, заједно са Ирцем ишао је на Мајевицу да помогне при сређивању стања у Мајевичком партизанском одреду, које се погоршало услед првих непријатељских напада. После тога је убрзо био изабран за командира чете. Заједно са својим борцима истакао се у борби код Брчког, фебруара 1942. године, када су бомбама уништили непријатељско утврђење.

Почетком 1943. године постао је командир ударне чете, која је оперисала на подручју Бирче. Када је на то подручје дошла Шеста источнобосанска бригада, Фрањо је у њој најпре био командир чете, а затим командант батаљона. Тада се истакао у борбама на Малешевцима, Романији, Озрену, те у Босутским шумама.

Учествовао је у Петој, Шестој и Седмој непријатељској офанзиви. У Петој офанзиви био је командант батаљона, након чега је постао заменик команданта Седамнаесте мајевичке бригаде. Када је формирана Осамнаеста хрватска бригада, Фрањо је био постављен за њеног команданта.

У другој половини 1944. године постављен је за команданта 38. источнобосанске дивизије НОВЈ. Ова дивизија је, међу осталим, учествовала у ослобођењу Сарајева, у борбама против 13. и 22. немачке дивизије и у разбијању велике четничке групације која је, под командом Драже Михаиловића, покушала да се пребаци из Босне у Санџак и Србију.

По завршетку рата, учествовао је још годину дана у ликвидацији остатака непријатељских групација, које нису побегле из Југославије.

Kliknite za proširenje...

кога другог би Јосип Броз поставио да ликвидира Србе него ФРАЊУ! мора да си јако поносан проко

Владимир Ћетковић Владо (Црнци, код Подгорице, 22. август 1911 — планина Врдово код Сиња, Далмација, 20. октобар 1944), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођен је 22. август 1911. године у селу Црнци, код Подгорице. После завршене основне школе, пошао је из свог родног краја да тражи посао. Дошао је у Сомбор, где је 1930. године изучио електромеханичарски занат. После тога се запослио као механичар у руднику Трепча. Ту се упознао са тешким животом рудара и радника и прикључио се радничком покрету. Члан Комунистичке партије Југославије је од 1935. године.

Године 1935. спремао се да пође у Француску на полагање стручног испита. Али је убрзо ухапшен због организовања штрајка у руднику Трепча. Године 1936. одлучио је да пође у Шпанију, и помогне борбу шпанског народа. После неколико неуспешних покушаја, с туђим пасошима, успео је да се пребаци у Шпанију.

У Шпаније се истакао у борбама код Мадрида, у Горњем и Доњем Арагону и кроз читаву Каталонију. Имао је чин поручника Шпанске републиканске армије. Септембра 1938. године био је у тешко рањен у борбама током повлачења кроз Каталонију.

После пораза Шпанске републике, Владо је заједно с другим борцима Интернационалних бригада прешао у Француску, где је две и по године провео у концентрационим логорима.

Током 1941. године успео је да се са групом југословенских добровољаца пребаци у Југославију. По доласку у Југославију одмах се укључио у организовање устанка у Лици. После краћег времена, прешао је у Босанску крајину и као официр Оперативног штаба за Босанску крајину руководио акцијама крајишких партизана. Касније је поново враћен у Лику и постављен за команданта Групе НОП одреда за Лику.

У борбама око Коренице, јануара 1942. године, Владо је тешко рањен у ногу, која му је због тога остала краћа. Био је члан Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, команадант Осме кордунашке дивизије, а касније и командант Осмог далматинског корпуса. Децембра 1943. године произведен је у чин потпуковника, а 1. септембра 1944. у чин генерал-мајора.

Погинуо је несрећним случајем, 20. октобра 1944. године, када је пет британских авиона, изнад планине Врдово код Сиња у Далмацији, напало грешком поштански авион НОВЈ, у коме се налазио.

Још за живота, 7. септембра 1944. године, одлуком Председништва АВНОЈ-а, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда, а за народног хероја, постхумно је проглашен 13. августа 1945. године

Božidarka Damnjanović-Marković – Kika (1920 — 1996), narodni heroj Jugoslavije




Narodni heroj Božidarka Kika Damnjanović, rođena strina Mirjane Marković,, samo na jednom mestu, u selu Kovačevac kraj Mladenovca, lično je naređivala ubistva i ubila pedesetak ljudi, a najmanje 200 mladića je oterala na Sremski front, otkrivaju za Kurir potomci ubijenih i svedoci koji su preživeli Kikine bombe, mitraljeze i karabine...Tek nedavno, zbog straha od komunista, smogli su hrabrosti da svojim precima koje su ubijali Kika i njeni saborci, poznati pod imenom „krvave trojke“, podignu spomenik kako imena žrtava ne bi pala u zaborav.

Dušan Petrović:
"Strica su tužili kod Kike da se pozdravio sa oficirom kraljevske vojske, izvesnim Lazovićem. Posle tri dana uhvatili su ga i po njenom naređenju streljali. Moj otac je, kad je čuo šta se desilo, krenuo u potragu za bratom. Našao ga je. Stricu je bilo isečeno pola glave. Doneo ga je na ramenima i sahranio. Posle toga je otišao od kuće jer se bojao da će doći i po njega. Poljubio nas je sve, i nestao. Nikad ga više nisam video ...Deda je bačen u javni klozet, na mestu sadašnje autobuske stanice u Mladenovcu. Tu su, kako smo kasnije otkrili, bacali i žive ljude. Nijedan trag javnog klozeta nije ostao. Sagradili su autobusku stanicu, a većina Mladenovčana i ne zna da gazi po kostima svojim sunarodnika...

Titov unuk Joška Broz, predsednik Komunističke partije, tvrdi da je Kika bila „normalna žena“ :. "Nije ona toliko streljala i naređivala, to je radila služba."
https://www.kurir.rs/vesti/politika...um-strina-mire-markovic-streljala-srpsku-decu

- Imao sam prilike u opštini da vidim mnoge naloge za streljanje koje je potpisala lično Kika Damjanović - kaže Dejan Čokić za "Novosti". - Ona nema nikakve veze sa antifašizmom. Mnoge porodice su iz straha od nje bežale. Veliko je zlo počinila i Mladenovčani su ogorčeni.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:663465-Kika-deli-partizane-i-cetnike

POSLEDNJA ŽENA NARODNI HEROJ JUGOSLAVIJE: Preminula Danica Milosavljević, sa jednim saborcem uništila neprijateljski bunker
DRUŠTVO 01.03.2018. 12:12h

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Posle smrti Danice Milosavljević u Srbiji više nema preživelih žena narodnih heroja Jugoslavije. Učesnica Prve proleterske brigade preminula je 26. februara 2018. godine u 93. godini.

Ispraćaj za kremaciju će se obaviti u subotu, 3. marta na Novom groblju u Beogradu u 10.30 sati.

Danica Dana Milosavljević je, pri formiranju Prve proleterske brigade, 22. decembra 1941. godine u Rudom, postala borac-bolničar Treće užičke čete Šumadijskog bataljona.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, a za narodnog heroja proglašena je 1953. godine.

Njen najveći ratni podvig bio je kada je u leto 1944. godine u borbama na reci Ibar sa samo jednim saborcem uništila neprijateljski bunker i zarobila mitraljez.

Petar Matić Duca poslednji preživeli narodni heroj

Nakon što je prošle godine preminuo general-potpukovnik Velimir Veco Radičević u 103. godini, a ove godine i Danica Dana Milosavljević, Srbija sada ima jednog preživelog narodnog heroja.

Jedan je od osnivača i počasni predsednik Društva za istinu o NOB-u, koje je osnovano nakon što je SUBNOR 90-ih godina podržao Slobodana Miloševića.
Nekadašnji komandant Sremskog partizanskog odreda, 6. vojvođanske brigade i Sremske operativne zone pri Glavnom štabu NOVJ, jedan je od retkih učesnika Drugog svetskog rata koji je odlikovan sa dva ordena za hrabrost.

Nosilac je još 16 raznih ratnih odlikovanja. Narodnim herojem proglašen je 1951. godine. Sva njegova odlikovanja su, međutim, nestala iz njegove vikendice, u koju ih je preneo tokom devedesetih godina i nikada nisu pronađena.


- - - - - - - - - -

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/...ednim-saborcem-unistila-neprijateljski-bunker

POSLEDNJI NARODNI HEROJ

Komandovao je akcijom po kojoj je SNIMLJEN FILM, a i danas ima snažan politički stav



General-pukovnik u penziji Petar Matić Dule, iako je već blizu stote, nasmejan je i pričljiv. I pažljiv, proverava da li smo propisno ugošćeni.
- Zdravlje mi je, pošto sam živ, očigledno bilo dobro. Imao sam dve-tri operacije, ali ništa opasno. Malo me samo noge bole od prošle jeseni. Inače sam bio revnostan šetač - odgovara nam na pitanje kako ga zdravlje služi.
Rođen je u Irigu 1920. godine. U ratu dobija partizansko ime Dule. I ostade Dule, više ga niko ni ne zove niti zna kao Petra, kako su mu roditelji nadenuli ime.
- Komunista sam postao u predratnom periodu, ‘40-41. godine. Ljudi danas ne razumeju stvari koje su tada zbivale, previranja u Evropi, agresiju Nemačke, rat u Španiji... Mi mladi smo imali stav, bili veoma zainteresovani za razvoj događaja. S drugovima sam bio dosta angažovan oko priprema i mera da se zaštitimo ako do rata dođe, što se ubrzo i desilo. U predvečerje objave rata bilo je dosta hapšenja, u Irigu je trebalo da budemo uhapšeni nas petorica. Spletom okolnosti saznali smo za to i nisu uhapsili nijednog od nas - prepričava najranija ratna iskustva.

Usledilo je organizovanje, formiranje borbenih grupa, desetina, naoružanje... i dalja dešavanja koja opisuje kao „normalni ratnički tok”. Često, zavaljen u fotelju, odluta mislima u dane provedene u borbi u Sremu. Posebno pamti 1942. godinu.

- Pokret je u Sremu toliko bio narastao, da su Nemci uz pomoć ustaša često pokušavali da nas unište, ali bezuspešno. Ja sam tada bio komesar čete - kaže stari borac.
FOTO: M. ILIĆ / RAS SRBIJA
Petar MatićTokom 1943. godine komanduje brigadom koja je u jeku borbi prebacila u istočnu Bosnu 1.000 dobrovoljaca iz Srema i 100 seljačkih kola punih hrane, odeće i sanitetskog materijala. Po ovom događaju snimljen je i film „Veliki transport”. Sledeće godine u borbama sa Nemcima na Fruškoj gori ranjen je u grudi i potom lečen u Italiji. Kraj rata dočekao je u Moskvi, gde je prebačen na vojno školovanje. Drugi svetski rat završio je kao potpukovnik, a 1953. godine, sa svoje 33 godine, dobio je čin general-majora. Posle rata vojna služba vodila ga je u razne delove Jugoslavije, a konačno se usidrio u Beogradu sa suprugom i dve ćerke. Penzionisan je 1980. godine u činu general-pukovnika.
Stari ratnik i danas ima svoj politički stav. Svojevremeno je, kaže, bio protiv politike Slobodana Miloševića, zbog čega su neki predlagali da mu se oduzme čin. Glasao je i nedavno, na beogradskim izborima.

- Ova vladajuća garnitura meni nije prihvatljiva, a opozicija je neorganizovana i iskompromitovana. Razlozi za promene su veliki, bez obzira ko šta misli. Stanje u našem društvu je nenormalno, ne samo u Srbiji, nego i na celom bivšem jugoslovenskom prostoru. U istom smo loncu i nismo svesni da podržavamo tendencije koje bi mogle da dovedu do novih tragedija - razmišlja o aktuelnom trenutku Matić.
On naglašava da je Jugoslavija izgrađena iz pepela, a taj veliki podvig niko danas ne pominje jer bi morao da prizna da je nešto u ranijim vremenima bilo odlično.
- Posle socijalizma ovde nema leve opcije - sumira ideologije koje su usledile.
Orden narodnog heroja, kojim je odlikovan 20. decembra 1951. godine, 17 odlikovanja i dva ordena za hrabrost, nažalost, nije mogao da nam pokaže.
- Odneli lopovi iz vikendice u Aranđelovcu. Prijavio sam policiji i od tada ništa više o ordenju nisam čuo - kaže Petar Matić Dule.

I sestra narodni heroj
Petar Matić je imao petoro braće i sestara i svi su bili partizani. Anka Matić, jedna od sestara, poginula je kao bombaš na kraju rata u borbama za oslobođenje Beograda i posthumno je proglašena narodnim herojem. Majka Petra Matića streljana je u logoru Jasenovac, a otac mu je do smrti mučen u rodnom Irigu.

- - - - - - - - - -

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/p...-kojoj-je-snimljen-film-a-i-danas-ima/hvbfsk5

Pavle Jakšić (Blatuša, kod Vrginmosta, 2. decembar 1913 — Beograd, 4. februar 2005), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, jedan od osnivača Instituta za fiziku i narodni heroj Jugoslavije.



Iz te staljinističko-kominternovske, antijugoslovenske i antisrpske političke doktrine (o čemu jasno govori jednostavno ignorisanje postojanja Srba!) proizaći će i ugovor koji su potpisali 17. aprila 1941. godine Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić (Antun Rob) u ime komunista, a Mile Budak i Lorković u ime ustaške NDH, o stvaranju Komunističke partije Nezavisne Države Hrvatske - pod uslovom da ona neće voditi nikakve akcije protiv ustaške vlasti2 - što predstavlja priznanje hrvatskih komunista da je »božija tvorevina« NDH, ostvarenje sna hrvatskog naroda kroz hiljadu godina, kako je izjavio Andrija Hebrang, 13. juna 1941. godine.

Ako tada nije bilo poznato široj partijskoj i vojnoj javnosti ono što će izbiti u javnost tek 80-ih godina - Titu - koji je u »raščišćavanje« situacije u Hrvatskoj slao Blagoja Neškovića i Vlada Popovića - moralo je biti poznato da su Hebrang i Bakarić potpisali, 17. aprila 1941. godine, s Budakom i Lorkovićem sporazum o formiranju KP Hrvatske, lojalne ustaško-kvislinškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj!

PAVLE JAKŠIĆ, NAD USPOMENAMA I, RAD SVEDOČANSTAVA - BEOGRAD, str. 62, 285

Recenzenti
VLADIMIR DEDIJER, akademik
MIHAILO MARKOVIĆ, akademik






Слава му, што нам откри ово!

ROĐEN JE U BOGATAŠKOJ PORODICI, A BIO JE TITOV KOMANDANT, GENERAL I VELIKI VOJSKOVOĐA: Koča je obožavao da zavitlava prolaznike po Knez Mihailovoj a samo zbog ovog je nosio brkove?!
DRUŠTVO 24.04.2018. 16:21h

- - - - - - - - - -

BEOGRAD - Konstantin Koča Popović, rođeni Beograđanin, bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Aprilskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ, general-pukovnik JNA, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.
FOTO: YOUTUBE PRINTSCREENBio je Titov načelnik Generalštaba JNA, ali i šef SFRJ diplomatije kao i potpredsednik SFRJ. Jedan je od osnivača FK Partizan iz Beograda.
FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBERođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog indrustrijalca, i majke Ruže. Njegov deda bio je general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak živeo je i školovao se u Lozani, gde je najpre naučio francuski, a tek onda srpski. Gimnaziju je završio u Beogradu, odlužio Vojsku Kraljevine Srbije, a potom na pariskoj Sorboni studirao čistu filozofiju i diplomirao 1932. godine. Bio je blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Učestvovao je i u Španskom građanskom ratu.

Jedna od zanimljivosti iz njegove mladosti, koju je živeo kao bogataški sin, bila je tajna njegovih brkova za koje su svi mislili da ih je nosio samo da bi podsećao na Salvadora Dalija.
FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBEMeđutim, njegovu tajnu otkrila je Vjera Bakotić, njegova tadašnja devojka, s kojom je provodio letnje raspuste u popularnom prestoničkom Bob klubu. Ona je obelodanila da je Koča puštao brkove samo da bi ličio na Čarlija Čaplina, a da mu je omiljena letnja zabava bila da uzme štap i obuče se kao Čarli Čaplin, izađe u Knez Mihailovu i tako obučen zavitlava prolaznike!

Kočom Popovićem, čovekom-misterijom, bavio seu svom dokumentarcu i reditelj Goran Marković.

- - - - - - - - - -

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/...z-mihailovoj-a-samo-zbog-ovog-je-nosio-brkove

Major Milan Tepić
21.novembra 1991 godine odlukom predsednipštva SFRJ posthumno proglašen za narodnog heroja.
Jedini od stotina sa tim počasnim zvanjem koji je isto i zaslužio.

svi su heroji, i milan je jedan od njih

slava mu !!

Издали га партијски другови

- - - - - - - - - -

Рођен је 19. априла 1904. године у селу Парцане, код Варварина. Његови родитељи су били земљорадници и имали су шесторо деце, а Мирко је био најмлађи. Основну школу је завршио 1917. године у селу Залоговац, а гимназију је похађао од 1921. до 1928. године у Крушевцу. Пошто су му родитељи били слабијег имовинског стања, током школовања у Крушевцу, морао је сам зарађивати за живот - радеђи разне послове и давајући приватне часове слабијим ученицима. Потом је од 1929. до 1938. године студирао на Правном факултету у Београду. Дипломирао је 27. јуна 1938. године.
Заједно са другим сиромашним студентима Београдског универзитета, 1931. године, био је иницијатор стварања студентске задруге и организатор набављања млека, а од 1932. до 1933. године је био председник студентске задруге „Самопомоћ“. Још као ученик Крушевачке гимназије, приступио је револуционарном омладинском покрету, а за време студија је активно учествовао у свим акцијама студентског револуционарног покрета. Упочетку је био је један од најистакнутијих представника земљорадничке левице на Универзитету, а 1932. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Јануара 1933. године, на изборима за Управу Правничког удружења, његовом иницијативом, група студента-левих земљорадника иступала је заједно са студентима-марксистима. У периоду од 1933. до 1936. године Мирко је био једна од најистакнутијих личности студентског покрета - био је организатор и говорник на многим зборовима и штрајковима студената. После студентског штрајка, фебруара 1935. године, полиција га је ухапсила, као једног од организатора. После дужег полицијског притвора, био је протеран у родно место.

По повратку у родно село, активно је политички радио са сељацима из свог и околних села, због чега је поново био ухапшен. У периоду од 1935. до 1937. године, по задатку КПЈ, радио је на стварању организације „Народни форнт Слободе“, која је окупљала сиромашне и незадовољне сељаке. Био је и оргнизатор многих скупова широм Србије и Војводине - У Шапцу, Алексинцу, Крушевцу, Ваљеву, Јагодини, Новом Бечеју, Мокрину и др. Учествовао је и у прговорима око стварања Јединствне радничке партије, за шта је добио овлашћења од руководства КПЈ. У овом периоду одлазио је у Беч, где се тада налазило седиште Централног комитета КПЈ.

После полицијске провале, у Покрајински комитет КПЈ за Војводину, новембра 1936. године, Мирко је ухапшен с већом групом комунита и скоро годину дана је провео у полицијском притвору. Септембра 1937. године је изведен пред Државни суд за заштиту државе, али је због недостатка доказа ослобођен оптужбе и пуштен на слободу. Упоредо са чланством у илегалној КПЈ, Мирко је био и члан Главног одбора Савеза земољрадника и вођа њеног левог крила. Августа 1938. године, после сукоба са др Драгољубом Јовановићем, председником и главним идеологом странке, напустио је ову партију и у потпуности се посветио илегалном партијском раду.Године 1939. укључен је у чланство Месног комитета КПЈ за Београд и Повереништва за Београдски округ, а нешто касније и у чланство Покрајинског комитета КПЈ за Србију. У јесен 1940. године учествовао је у раду Окружне конференције КПЈ за Београд, на којој је био задужен за рад на селу. Почетком септембра 1940. године, био је упућен у партијску школу ЦК КПЈ у Макарској, а по њеном завршетку организовао је неколико мањих партијских курсева.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, Мирко је отишао у Крушевац, где је помагао руковдству и члановима Окружног комитета КПЈ да среде стање и прилагоде се новим условима рада. Био је учесник седнице Покрајинског комитета КПЈ за Србију, одржане 23. јуна 1941. године, на којој је и званично био именован за инструктора за Крушевац и Краљево (инструктори су имали задатак да раде на војним и партијским питањима у вези организовања устанка). Био је један од организатора Расинског партизанског одреда, а касније је именован и за члана Главног штаба НОП одреда Србије. Током периода „Ужичке републике“, био је члан Главног НО одбора Србије у оквиру кога је био задужен је за снабдевање и народно здравље - организовао је снабдевање партизанских болница и позадине, а приликом повлачења из Ужица био је одговоран за евакуацију болница и рањеника.

Након пада Ужичке републике и повлачења у Санџак, 1. децембра 1941. године, у селу Радоиња, код Нове Вароши, присуствовао је састанку Врховног штаба НОПОЈ-а, на којој је одлучено да Мирко предводи групу бораца, који су сачињавали делови Посавског и Космајског партизанског одреда са укупно око стотинак бораца, који би се вратили у окупирану Србију и придружили се Мачванском и Ваљевском партизанском одреду који су остали у Србији. Тада је Мирко именован за команданта Главног штаба НОП одред Србије. Поред њега за чланове Штаба именовани су Радивоје Јовановић и Милорад Милатовић, као и Петар Стамболић и Милинко Кушић, који нису успели да се пробију у Србију. У току децембра 1941. године, у западној Србији налазило око 1.500 партизанских бораца, који су од стране Немаца били опкољени на подручју: планина Медведник-Повлен-Маљен-Сувобор. Према првобитном плану Врховног штаба, требало је да ови Одреди остану на овим теренима до пролећа, када би се поново распламсао устанак. Због интензивираног антипартизанскиог рада Четничког покрета, као и других квинслишких покрета у овим крајевима, као и зиме која је била веома јака, партизанске јединице су остале одсечене од Врховног штаба, али и од сеоске базе. Зима је те године, била веома јака са високим снегом, па Одреди нису могли да се допуњују људима, због чега је дошло до деморалисања бораца и осипања Одреда. Поред тога сваки од Одреда је желео да се врати у свој крај, што је условило растурање ове јаче формације у мање који су били до краја марта потпуно уништени, осим пар дестина бораца и дела руководства.

Гроб Мирка Томића у Алеји бораца НОР-а на Новом гробљу у БеоградуУ току овог периода, Мирко је покушавао да активира Одреде у осталим крајевима Србије, како би спласнуо притисак на партизанску формацију у западној Србији, али безуспешно. Крајем јануара је након напада квинслишких снага одлучено да није могуће бранити територију у западној Србији, тако да су борци подељени у две групе кренули у Рађевину и на Сувобор. Међутим ускоро су се Одреди нашли опкољени на Сувобору и Маљену. На саветовању Главног штаба НОПО Србије, одржаном 15. марта 1942. године на Маљену, одлучено је да се сваки Одред упути на своју територију и презими зиму, међутим убрзо након тога су скоро сви Одреди били уништени, осим делова Ваљевског одреда који се пребацио у Босну. Након распада ових јединица Мирко је на себе преузео одговорност за неуспех спровођења одлука Врховног штаба НОПОЈ-а, који реално нису били изводљиви због промене стања у Србији након напуштања главнине партизанских снага, тешке зиме и јаких активности квислиншких снага, које су биле знантно ојачале у овим крајевима.

Маја 1942. године Мирко се вратио у Београд, где је успоставио везе са Месним комитетом КПЈ за Београд и Покрајинским комитетом КПЈ за Србију. Августа 1942. године смењен је са места команданта Главног штаба НОП одреда Србије, а у каснијем периоду радио је на организовању ослободилачке борбе у Београду. После једне полицијске провале у партијску организацију Београда, Мирко је био откривен. У једној улици на Дедињу, 17. јануара 1943. године, Мирко је упао у заседу агената Специјалне полиције. Приликом хапшења, пружио је отпор агентима и прилоком бега, био смртно рањен. Пошто је још увек давао знаке живота, био је пренет у Државну болницу, у којој је преминуо, не долазећи свести.

Неколико дана после његове погибије, Главни штаб НОП одреда Србије, донео је одлуку да Расински партизански одред, понесе његово име. Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 6. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.После ослобођења Југославије, његови посмртни остаци су сахрањени у Алеји бораца Народноослободилачког рата на Новом гробљу у Београду. Његово име носи Основна школа „Херој Мирко Томић“ у селу Доњи Крчин, која је највећа школа у општини Варварин, чија одељења се налазе у још осам места: Пајковцу, Тољевцу, Карановцу, Малој Крушевици, Горњем Крчину, Залоговцу, Парцанима и Маренову.

Славко Шландер


- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођен је 20. јуна 1909. године у Долењој васи код Преболда, у Савињској долини. Потицао је из сиромашне породице. Завршио је зуботехничку школу у Рогашкој Слатини. Године 1928. преселио се у Преболд, где је био активан у соколском друштву, те се бавио музиком, фотографијом и спортом. Године 1932. преселио се у Цеље и тамо се запослио. Као активни сарадник у напредном радничком покрету, исте године примљен је у Комунистичку партију Југославије.

Новембра 1933. године ухапшен је и осуђен на три године робије, коју је испрва издржао у затвору у Марибору, да би 10. јула 1934. био премештен у Сремску Митровицу. Нарушеног здравља, вратио се након робије на партијски рад. Постао је секретар Окружног комитета КП за Цеље и Савињску долину. На тој функцији, организовао је Прву конференцију КП Словеније, одржану 17. и 18. априла 1938. године у Грајској васи. Исте је године краће време био у затвору у Љубљани. Кад је полиција почела да хапси комунисте ради спровођења у логор у Билећи, он се 7. фебруара 1940. године повукао у илегалу и тако избегао поновни затвор.

Као врло способан организатор, на Трећој конференцији КПС, 29. јуна 1940. године, изабран је за кандидата Централног комитета КПС и делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ, а маја 1941. изабран је за члана ЦК КПС. Истовремено је постао и секретар Покрајинског комитета за Штајерску, подручје на коме су Немци и културбундовци највише деловали.Првих дана, као секретар ПК КПС, највише је ширио идеју отпора у крајевима које је већ добро познавао, али су ту и петоколонаши њега добро познавали. Непрестано се бициклом возио из места у место, сазивао партијске састанке и водио разговоре. Упркос жестоком насиљу у Цељу, он је у јуну сазвао седницу покрајинског руководства на старом цељском граду, где су симпатизери КПЈ обезбеђивали састанак.

Средином јула 1941. године, упутио се на политички и војнички рад у пределе око Марибора. Обишао је и партијске и војничке организације у Марибору. Тамо су га 7. августа ухапсили Немци када је без оружја напао гестаповце да би ослободио своју сарадницу Славу Клавора, коју су гестаповци ухапсили на месту које је било договорено за састанак.


Славко је при себи имао само фалсификовану легитимацију на име Франц Вебер. Немци су одмах посумњали да имају у рукама Славка Шландера, кога су већ дуже времена тражили. Познали су га по опису петоколонаша и по фотографијама које су биле сачуване у полицији од ранијих хапшења. Упркос мучењима којима је био подвргнут, Славко није одавао своје право име, јер је знао да би тиме само изазвао нова хапшења. Стално је тврдио да се зове Франц Вебер, онако како је писало у легитимацији.

Као Франц Вебер, стрељан је 24. августа 1941. године у Марибору. Заједно с њим, били су стрељани и његов дугогодишњи сарадник и друг из Сремске Митровице, Фрањо Врунч, и Слава Клавора.

6. августа 1943. године, по њему је названа новоформирана Шеста словеначка бригада. Његови посмртни остаци пренесени су 1949. године у Гробницу народних хероја у Љубљани.

За народног хероја проглашен је, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а на предлог Главног штаба НОВ и ПО Словеније, међу првим борцима Народноослободилачког рата — 25. октобра 1943. године, заједно са другим истакнутим борцима и Словеније — Иваном Кавчичем, Тонетом Томшичем и Љубом Шерцером.

- - - - - - - - - -

Војна енциклопедија (књига девета). Београд 1975. година.

proka:

- - - - - - - - - -

Петар Драпшин (Турија, 15. новембар 1914 — Београд, 2. новембар 1945), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-лајтант ЈА и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -

Рођен је 15. новембра 1914. године у селу Турији, у близини Србобрана. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу завршио у Турији, а нижу гимназију у Србобрану. После гимназије, отишао је на занат у Београд.

После заната уписао је средњетехничку школу, коју је завршио 1935. године. За време школовања дошао је у додир са радничким покретом и укључио се у његов рад. Литерарна дружина средњетехничке школе коју је Драпшин похађао у Београду била је платформа за окупљање напредне омладине, а Драпшин је био један од њених најактивнијих чланова. Учествовање у акцијама које је организовао СКОЈ довео је Драпшина у редове Савеза комунистичке омладине Југославије, а мало касније и на дужност секретара организације СКОЈ-а Средњетехничке школе у Београду. Године 1937. Драпшин одлази у Праг на студије, на тамошњем Техничком факултету.

Привучен ослободилачком борбом шпанског народа против генерала Франциска Франка, после краћег времена одлази да се бори на пољима Андалузије. Као одличан и храбар борац Шпанске републиканске армије истакао се борбама код Алмансе и на Мадридском фронту. После Франковог тријумфа, Драпшин са осталим борцима интернационалних бригада одлази у Француску, одакле је интерниран у логор. Бекство које је организовала КПЈ преко својих канала, Драпшин је искористио да би побегао у Загреб. Одатле је прешао у Херцеговину и већ у првим данима рата постао један од организатора устанка.

Петар Драпшин је имао чин капетана шпанске републиканске армије, слично као и Пеко Дапчевић, Коста Нађ, Иван Гошњак, Франц Розман Стане и многи други. У Херцеговини је постао заменик команданта оперативне зоне. Истакавши се на тој дужности добрим руковођењем, постављен је за команданта. У Херцеговини се налазио под илегалним именом Петар Илић Шпанац. У Херцеговини је због грешака био партијски кажњен, што га је тешко погодило. Партија му даје нови задатак за искупљање. Петар Драпшин је послат у Славонију, где обавља дужност команданта Дванаесте славонске дивизије од јануара 1943. године.

У лето 1944. године постао је заменик команданта Главног штаба НОВ и ПО Хрватске. Крајем 1944. послат је у Далмацију за команданта Осмог далматинског корпуса НОВЈ.

Први официрски чин — пуковника, добио је 1. маја 1943. године. У чин генерал-мајора унапређен је 1. новембра 1943, а у чин генерал-лајтанта 3. јануара 1945. године.

Када је у фебруару 1945. формирана Четврта југословенска армија, генерал-лајтнант Петар Драпшин је постављен за њеног команданта. У Штабу се на месту начелника Армије налазио генерал-лајтант Павле Јакшић, а на месту политичког комесара армије пуковник Бошко Шиљеговић. Читав Штаб Четврте армије је имао задатак да борбе пренесе према словеначко-италијанској граници, да се ослободи Хрватско приморје, Истра и Трст.


Генерал Драпшин је био чувен по томе што су његови тенкови загазили Трстом. Ту је био заробљен и уништен велики број непријатељских снага. Борби за Трст су претходиле успешно руковођене операције: десант на Истру, ослобођење Тржича и Горице. Драпшинова армија је такође имала задатак да затвори италијанску границу и уништи остатке Српског добровољачког корпуса који се повлачио према Италији.
На првим изборима за уставотворну скупштину, новембра 1945. године, кандидован је за народног посланика, али је његову војну славу прекинуо несрећни случај при ком је погинуо 2. новембра 1945. године у Београду. Наиме, пиштољ којим је руковао је случајно опалио и усмртио га. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Kliknite za proširenje...

Ала лажу комунистичко Прокини извори Бого мили....што не пише да је прва партизанска тенковска бригада(тенкови добијени од Стаљина) страдала у првој борби са Немцима?Ни један тенк није остао захваљујући ''генијалном командовању друга петра''...

Драпшин је обичан злочинац кога је тражио суд за ратне злочине у Нирнбергу због покоља неколико хиљада немачких ратних заробљеника и да би се избегло суђење партизанском генералу он је смакнут по ''налогу партије'' а све је исценирано као ''несрећан случај''...играо се човек пиштољем који је ето случајно опалио??

И све се то наводно десило у Младеновцу а не у Београду као што овде пише...

Докле бре проко?Ако нешто не знаш немој о томе писати...

Напиши поштено да су хтели и да га избаце из партије и одузму чин кад је убио ону бабу која му је рекла ''оћеш и ти мали кафу''?Био је болесник,лудак и убица...

Heroj Pinki

!!!