Narodni heroji SFR Jugoslavije

Da vidimo ko rusi, poljski kleronacionalisti i ustase, u Srbiji ne znam za masovno rusenje da budemo nacisto. E sad ako su tebi ustase obican narod onda to ide u neku drugu krajnost.

- - - - - - - - - -

Драго Мажар (Босански Петровац, 16. август 1918 — Бања Лука, 10. новембар 1991), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије

- - - - - - - - - -

Рођен је 16. августа 1918. године у Босанском Петровцу. Остао је без оца с девет година, када се породица већ доселила у Бањалуку. После једног ђачког инцидента са наставницом француског језика, Драго је из гимназије прешао на занатску школу. Под утицајем старијег брата Ивице, почео је да се интересује за револуционарну литературу, а ускоро је био и један од организатора актива револуционарно оријентисане средњошколске и радничке омладине у занатској школи. Већ 1937, постао је руководилац скојевске групе. Поред активности у музичкој секцији „Пелагић“ стизао је да се ангажује у разноврсним акцијама Клуба академичара Бањалуке, те спортског друштва „Борац“. Истицао се и учешћем у демонстрацијама, протестним зборовима и штрајковима. Тада је кућа Мажарових била састајалиште радничких активиста, скојеваца и комуниста.

- - - - - - - - - -

У годинама почетка Другог светског рата у Европи, влада Цветковић-Мачек фоирмирала је тзв. радне војне логоре да би неутралисала комунисте. У један од њих, који се налазио код Ивањице у Србији, био је депортован и Драго Мажар. После пуча у марту 1941, овај логор био је распуштен. После пуча, Драго је на пропутовању кроз Београд ухватио везу са Веселином Маслешом, који му је пренео директиву КПЈ да се јави у војску. Са својом јединицом дочекао је капитулацију Југославије у Сарајеву, био заробљен, али је истог дана успео да побегне. С КПЈ и илегалцима Сарајева ухватио је везу преко Нисима Албахарија и укључио се у припрему за оружану борбу. Представљајући се немачкој команди као шеф оркестра у хотелу „Европа“, успео је да добије пропусницу за слободно кретање ноћу, па је из немачког складишта износио војничка одела и другу ратну опрему.Крајем априла 1941, када се вратио у Бањалуку, четири брата Мажара нашли су се накратко на окупу код куће и убрзо је сваки кренуо на извршење свог задатка који је одредила КПЈ.Прикупљајући оружје као руководилац диверзантске групе у граду, једном је приликом обукао униформу домобранског наредника и тако ушао у Кастел, одакле је изнео муницију, а десетак пушака бацио у Врбас, које је Карло Ројц извадио и сакрио на гробљу. С овим су оружјем у рукама први локални партизани отпочели устанак у Бањалуци.Драго Мажар се крајем јуна 1941. налазио међу првим партизанским борцима из Бањалуке који су се окупили на Старчевцу изнад града. Учествовао је у борбама на релацији Јајце–Мркоњић град. У августу је био изабран за командира чете, односно команданта партизанског штаба Прве чете за Босанску крајину. Тих су дана усташе ухватиле у Јајцу његовог брата Ивицу и стрељале га. Управо је тада у његову чету из Бањалуке дошла сестра Нада.Током септембра и октобра 1941, оперисао је са својом јединицом по централној Босни, која је тада извела низ успешних акција код Крупе на Врбасу, Скендер-Вакуфа, на Челинцу и у Црној Ријеци. У јесен 1941, Драго је био изабран за команданта батаљона у Трећем, касније преименованом у Четврти крајишки партизански одред, који је током зиме 1941. и 1942. развио велику активност у близини Бањалуке.Када је једном посетио своју мајку, која је још увек живела на периферији Бањалуке, а њена кућа била илегално партизанско упориште, Драго је успоставио сарадњу с домобранским сатником Мајером, заповједником домобранске јединице, којег је мајка Марија на то припремила. Захваљујући тим околностима, Драго је 5. фебруара 1942. године извео једну од најсмелијих акција у Босанској крајини. Мајер је, по договору, неутралисао своју посаду у Дебељацима, обезбедио униформе и уговорене знаке распознавања, тако да је Драго са 22 одабрана партизанска борца, преобучена у домобранске униформе, дошао усред дана пред жандармеријску касарну у Врбањи. После борбе која је трајала само неколико тренутака, погинуло је и рањено више жандара и домобрана, а 40 их је заробљено. Касарна је запаљена, а колона са заробљеним непријатељским војницима, који су носили плен, и два погинула а два теже рањена партизана, упутила се на превоје Понира изнад града. Убрзо се након тога и мајка Марија придружила партизанима, средином фебруара 1942, носећи у наручју шестогодишњу унуку Нену, ћерку најстаријег сина Бошка.Почетком маја 1943. године, Драго је био постављен за команданта Шестог партизанског одреда, а по ослобођењу Приједора за команданта места Љубија. Учествовао је и у првим борбама за време непријатељске офанзиве на Козару, јуна 1942. године. Крајем јула поновно је био постављен за команданта Шестог партизанског одреда, али је већ септембра исте 1942. преузео функцију обавештајног официра у Оперативном штабу за Босанску крајину. Од лета 1943, као обавештајни официр Првог босанског корпуса НОВЈ, извео је на челу групе обавештајаца низ акција у источној Босни. Као мајор, Мажар је, 1944. у својству шефа обавештајног одсека руководио курсом обавештајаца.До краја рата, претрпео је још неколико губитака у ужој породици; мајка му је умрла од тифуса, погинуо му је други брат Јосип, и напослетку најстарији брат Бошко.Послератна каријераПо завршетку рата, Драго Мажар је радио у Управи државне безбедности до 1952. године, а по демобилизацији, у чину пуковника, обављао је низ друштвено-политичких функција на републичкој и савезном нивоу.Био је активан и у развоју културе и као писац и као дугогодишњи управник Народног позоришта Босанске крајине.Умро је 10. новембра 1991. године у Бањалуци, где је и сахрањен.

Tito nam ne treba ko četnik..pu, pu daleko bilo ali Desimir Žižović jeste bio
https://srpskainfo.com/dosije-tvorc...izanske-strip-junake-stvorio-je-bivsi-cetnik/

Jos sladje i lepse, najbolji sledbenici Skj-u ex cetnici.

Mstislav:

Jos sladje i lepse, najbolji sledbenici Skj-u ex cetnici.

Kliknite za proširenje...

Nešto sličmo kao danas kad su bivši komunisti postali nacionalisti...zato i nemamo pravu patriotsku političku opciju

Mstislav:

Jos sladje i lepse, najbolji sledbenici Skj-u ex cetnici.

Kliknite za proširenje...

То само у твојој једнодимензименијалној комунистичкој свети Мстиславе.
Ваш велики титоистички уметник и партијаш Ђорђе Андрејевић Кун , пошто је знао Десимира од пре рата, и знао где је овај био и са јим , током рата, хтео је да га стреља Али му је довитљиви Десимир показао новчаницу од 50 Недићевих динара коју је нацртао и дизајнирао Кунов отац, па га је овај послао на Сремски фронт да чисти минска поља.Али је Десимир и то преживео.
А ви сте са на његове стриповске јунаке Мирка и Славка примили као мали мајмуни на банану и то вас држи до данас

Игуманов:

Како вам није досадно да спомињете гибаницу, ракију па сада нађосте и "скијање" ?
Још се и смеје (?!)

Kliknite za proširenje...

Da skijanje...

Partizani nisu imali takve Instagram momente...da budemo savremeni....
Dok se neko borio..ovaj se na skijama lomio [emoji1787]

Добрила Ојданић (Лубнице, код Берана, 15. децембар 1920 — Подгорица, 1995), учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СФР Југославије и СР Црне Горе и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођена је 15. децембра 1920. године у Лубницама код Берана, у сељачкој породици. Основну школу завршила је у родном селу. Врло рано је приступила револуционарном омладинском покрету у свом селу, где је од 1935. године постојала партијска организација. Године 1939, постала је чланица Комунистичке партије Југославије. Од 1940, била је секретарица партијске ћелије у Лубницама. Активно је учествовала у свим политичким акцијама КПЈ и СКОЈ-а у беранском срезу у годинама пред Други светски рат. Због револуционарне активности била је хапшена, а кратко време морала је да живи у илегалности.Након окупације Југославије 1941, учествовала је у припремама оружаног устанка. Током Тринаестојулског устанка, учествовала је у борбама за ослобођење Берана и у одбрани слободне територије Горњег Полимља. Након формирања Беранског партизанског батаљона у јесен 1941, Добрила је постала његов борац. Учествовала је у свим борбама батаљона у Санџаку и Потарју током 1941. и 1942. године. Била је рањена током борби у бици за Пљевља. Истакла се у борбама батаљона против четника на Тари 1942. године.С групом комуниста је у априлу 1942. године отишла на Дурмитор, где је по задатку КПЈ, радила на помагању партијским организацијама на овом терену. Када је формирана Четврта пролетерска црногорска ударна бригада, Добрила је постала борац Петог батаљона. После борби на Неретви и Сутјесци, постављена је за политичког комесара чете. Ту дужност обављала је до јесени 1943, када је дошла у Беране на политичко-партијски рад. Учествовала је у свим биткама Четврте пролетерске бригаде, попут борби за ослобођење Бугојна, Купреса, Имотског и других места у Босни. Приликом борби за ослобођење Колашина 1943, била је рањена два пута.Крајем 1943, изабрана је за чланицу Среског комитета КПЈ у Беранама. Исте године била је чланица иницијативног одбора за формирање АФЖ Црне Горе и Боке. На Првом заседању ЗАВНО Црне Горе и Боке изабрана је за већницу. Крај рата дочекала је са чином капетана прве класе.После рата, вршила је многе политичке функције. Била је чланица Главног одбора Народног фронта, Главног одбора АФЖ-а, Главног одбора Савеза бораца, а на Оснивачком конгресу КПЈ за Црну Гору изабрана је за чланицу Централног комитета КП Црне Горе. Била је савезна посланица у једном сазиву. Од 1955. године, била је чланица Централног одбора Савеза бораца Југославије, а од 1948. чланица Централног одбора АФЖ Југославије. На тим је функцијама остала до 1961. године.Као професионална политичка радница, обављала је дужност секретарице Главног одбора АФЖ Црне Горе до 1948. године, када је постављена за помоћницу министра за здравље и социјалну политику, а од 1953. била је председница Главног одбора Савеза женских друштава Црне Горе. Готово две деценије била је председница Комисије за бригу о борцима и деци палих бораца Главног одбора Савеза бораца.Пензионисана је 1961. године, а своју друштвену активност наставила је у СУБНОР-у Црне Горе, као чланица Комисије за организациона и политичка питања.Умрла је 1995. године у Подгорици.Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликована је 10. јула 1953. године

14 marta bio rodjendan narodnog heroja Koce Popovica.

Ранко Шипка (Велико Очијево, код Дрвара, 1. октобар 1917 — околина Травника, 7. новембар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.





Рођен је 1. октобра 1917. године у селу Велико Очијево, код Дрвара. Потиче из многочлане сељачке породице, која је имала деветоро деце. Било му је свега шест година, када му је отац Јован умро, па га је тада најстарији брат Никола, који је био трговачки помоћник у Бањалуци, повео са собом. Основну школу и Трговачку академију је завршио у Бањалуци, а потом је студирао на Виској економско-комерцијалној школи у Загребу.Још као ученик Трговачке академије приступио је револуционарној омладини. Године 1937. примљен је у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и активно се сарађивао у Клубу академичара Бањалуке и Културно-уметничком друштву „Пелагић“. За време студија у Загребу, био је активан и у студентском револуционарном покрету, али је током читавих студија одржавао везу са покретом у Бањалуци. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1939. године.После Априлског рата и окупације Краљевине Југолсавије, 1941. године, вратио се у Бањалуку, где је био један од главних организатора прикупљања и склањања оружја, а потом и руководилац првих диверзантских акција у окупираној Бањалуци. Кад је почео устанак на Козари, јула 1941. године, Ранко је био међу организаторима устанка заједно са др. Младеном Стојановићем и Јосипом Мажаром Шошом. Истако се једној од првих устаничких акција, када је са својом четом спречио упад усташа у костајничка села. Крајем октобра 1941. године, с групом својих бораца, прешао је набујалу реку Врбашку и изненадио непријатеља за ручком. За време борбе на Мраковици, 5. децембра 1941. године, у најодлучнијем делу борбе, повео је на јуриш рерервни део Козарског партизанског одреда и тиме савладао и последњи непријатељски отпор. За овај подвиг био је похваљен од стране Младена Стојановића, руководиоца устанка на Козари.Крајем марта 1942. године од снага Другог крајишког партизанског одреда формиран је Ударни партизански батаљон, чији је задатак био разбијање четничког покрета у централној Босни. Ранко је у овом батаљону био најпре командир чете, затим заменик команданта и на крају командант. Овај батаљон се маја 1942. године, после низа успешних борби, вратио на Козару, где је учествовао у борбама током непријатељске офанзиве на Козару. Током јуна и јула 1942. године бори се против непријатеља са својим борцима, бранећи сваку стопу Козаре. Налазио се међу оним борцима, који су у ноћи 4/5. јула, после жестоких окршаја, прса у прса, на линији Патрија-Планиница-Јутрогушина, пробили непријатљски обруч.Када је 2. августа 1942. године у селу Бошњацима код Санског Моста, формирана Друга крајишка ударна бригада, Ранков Ударни батаљон је посао њен Први батаљон. Септембра 1942. године, учествовао је на Мањачи, у разбијању немачко-домобранске групе, која је бројала око 4.000 војника. Приликом борби за ослобођења Јајца, његов батаљон је савладао и последњи отпор непријатеља, због чега је Оперативни штаб НОП одреда Босанске крајине, 28. септембра 1942. године, похвалио Први батаљон Друге крајишке бригаде, а посебно његовог команданта — Ранка Шипку.У току борби за Бихаћ, новембра 1942. године, посебно се истакао, јер је са својим батаљоном, покушао да непримећен уђе у град. У том покушају његови борци су извели јуриш на мост преко Уне, што је умногоме допринело позитивном исходу битке. За овај подвиг, био је похваљен од стране Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, у Билтену Врховног штаба број 20-22:„ За храбро држање и примјерно испуњавање својих задатака похваљујем сљедеће другове — Ранка Шипку, студента комерцијале, команданта батаљона II крајишке бригаде, који је са својим борцима упао у Бихаћ без борбе. Друг Шипка је неизмјерно храбар и популаран међу војницима.[1] ”У време жестоких борби на Грмечу, јануара 1943. године постављен је за команданта Пете крајишке козарске ударне бригаде. Под његовом командом бригада је у другој половини 1943. године учествовала у могим борбама у централној Босни и у Првој и Другој бањалучкој операцији. У пролеће 1944. године постављен је за заменика команданта Једанаесте крајишке дивизије, а затим и заменика команданта Четврте крајишке дивизије.Погинуо је 7. новембра 1944. године у аутомобилској незгоди на путу између Травника и Зенице. Имао је чин потпуковника НОВЈ. Сахрањен је у спомен-комплексу на Шехитлуцима, код Бањалуке.Указом Председништва АВНОЈ-а, 25. септембра 1944. године, још за живота, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда, а Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 26. јула 1949. године, постхумно, је проглашен за народног хероја.

Има једно друго, врло деликатно и непријатно питање око Народних хероја које прогласила њихова партија.
То јеи разлог због којга инссистирам на питању зашто су своје хероје прогласили народним.
Наиме, ја не знам да постоји држава која је тим највишем орденом одликовала људе за које се документовано тврди да су,током рата и у поратном периоду, починили масовне злочине и масакре над тим истим народом чији би хероји требало по звању да буду.Почевши од њиховог самозваног маршала и троструког !!! народнох хероја, па преко Саве Ковачевића и осталих, чак и постхумно одликованих.

Не ширите причу.

Вратите се на тему.

Anđa Ranković



Rođena je 26. aprila 1909. u selu Izbištu, Vršac, Vojvodina, u siromašnoj seljačkoj porodici. Tekstilni radnik. Osnovnu školu završila je u rodnom mjestu, a nižu gimnaziju u Vršcu. Kao 18-godišnja djevojka došla je u Beograd, sa svojim bratom Isom Jovanovićem, zaposlila se u tekstilnoj fabrici "Elka" (poslije oslobođenja, tekstilna fabrika "Anđa Ranković") i odmah se uključila u borbu revolucionarnog radničkog pokreta.

Došla je u Beograd u vrijeme kada se u radničkom pokretu vodila odlučna borba između raznih struja, a u Partiji između lijeve i desne frakcije. Ubrzo poslije dolaska u Beograd, našla se među onim mladim radnicima, komunistima i skojevcima koji su beskompromisno poveli borbu protiv frakcionaštva, za jedinstvo Partije.

Poslije godinu dana požrtvovanog političkog rada, 1928. primljena je u SKOJ. Njena politička aktivnost od tada se još više pojačava. Zbog svoje dobrote i skromnosti, požrtvovanja i predanosti radu i političkoj djelatnosti, brzo je osvojila simpatije svojih drugova i drugarica, tekstilnih radnika.

U najtežim uvjetima šestojanuarske diktature nastavila je političku djelatnost u Beogradu, s grupom neuhapšenih komunista i skojevaca. Već 1930. uhapšena je, i u zatvoru beogradske Glavnjače mučena i danonoćno saslušavana, ali ništa nije priznala. U nedostatku dokaza, puštena je iz zatvora i protjerana u rodno mjesto, u selo Izbište. Tu je, sa Žarkom Zrenjaninom i drugim komunistima, nastavila političku djelatnost, pa je te godine i primljena u KPJ.

Već 1932. ponovo je u Beogradu; zapošljava se kao tekstilni radnik na Karaburmi, i odmah se uključuje u revolucionarni radnički pokret. Ubrzo je postala i sekretar partijske ćelije tekstilaca. Ideje Partije širila je među radnicima putem legalnih formi rada: izleta radničke omladine, kulturno-umjetničkih i radničkih društava... Zajedno s Vukicom Mitrović, a kasnije i Milošom Matijevićem, od sredine tridesetih godina politička djelatnost među tekstilnim radnicima u Beogradu je pojačana i postala svestranija.

Anđa je bila jedan od organizatora i rukovodilaca velikog štrajka tekstilnih radnika na Karaburmi, krajem decembra 1937, i u prvoj polovini januara 1938. godine. Od početka 1938. bila je član rejonskog komiteta KPJ na Karaburmi. Do aprila 1941. pet puta je hapšena i tri puta protjerivana u rodno mjesto. Pred policijom je bila nepokolebljiva i odlučna, podnoseći mučenje i odbijajući optužbe.

Poslije okupacije zemlje, do jeseni 1941 ilegalno je radila u Beogradu. Učestvovala je u pripremama sabotaža i drugih akcija u gradu. Polovinom septembra 1941. iz Beograda je prešla na slobodnu teritoriju zapadne Srbije, gdje je, do povlačenja glavnine partizanskih snaga u Sandžak, u novembru 1941, radila kao partijski radnik na terenu užičkog okruga i u Užičkom odredu.

Kada je formirana 2. proleterska brigada, 1. marta 1942. godine, izabrana je za zamjenika političkog komesara i partijskog rukovodioca čete u 4. bataljonu ove brigade. Bila je po

prirodi tiha, ali poduzimljiva i veoma hrabra. Služila je kao primjer ostalima, kako se valja bespoštedno boriti, ali i čuvati i voljeti svoje drugove.

Poginula je u jurišu, 11. juna 1942. na Gatu, kod Gacka, u dotad najkrvavijem i najžešćem sukobu 2. proleterske brigade s četnicima u sjeveroistočnoj Hercegovini. Četnici su tog dana iznenadili 4. bataljon 2. proleterske brigade. U krvavoj borbi prsa u prsa palo je 50 proletera, među njima i Anđa Ranković.

U ovoj borbi pokazala posebnu hrabrost i prisebnost. Sama je uništila grupu četnika koji su jurišali da je živu zarobe. O njenoj smrti, njeni drugovi su zapisali: "Silna je bila, i pribrana. Išla je ispred nas sviju, i samo govorila: Naprijed, drugovi!"

Herojski je završila život baš onda kad je bila najpotrebnija Partiji, svom narodu i svom malom sinu.

Narodnim herojem proglašena je 6. juna 1953. godine.

ево да дамо допринос

Димитрије Лазаров Раша (Черевић, код Беочина, 8. април 1926 — Београд, 27. фебруар 1948), учесник Народноослободилачке борбе, официр ЈА и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођен је 8. априла 1926. године у Черевићу код Беочина. После завршене основне школе остао је у селу и помагао родитељима у обрађивању земље.

Почетком 1942. године, заједно са своја четири другара (сви петнаестогодишњаци), упутио се према Фрушкој гори. Од њих петорице, тројица (међу њима и Димитрије) су се придружила Фрушкогорском партизанском одреду. Пошто су били малолетни, стражар на улазу у партизански логор их је одвео до команданта одреда Марка Перичина. На њихово упорно инсистирање, Перичин их је напослетку задржао у одреду. Иако веома млад, Димитрије је ускоро постао командир чете.

Приликом повлачења немачких снага из Грчке и њиховог пребацивања преко Саве, Димитрије је током ноћи упао у једну њихову колону и почео да пуца по њима, а кад је понестало метака ударао их је кундаком. Верује се да је тада побио 30 Немаца.

У Славонији, док су партизани држали мостобран Вировитица-Слатина, на Сремском фронту, Димитрије је с батаљоном уништио и оштетио 12 тенкова на положају код места Чађавице. Тада је био командант бригаде у Дванаестом војвођанском корпусу.

После рата, имао је чин мајора и командовао бригадом Југословенске армије.

Умро је 27. фебруара 1948. године у Београду.Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 29. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

кад смо већ код Павла Јакшића, треба и цитирати народног хероја

Ako tada nije bilo poznato široj partijskoj i vojnoj javnosti ono što će
izbiti u javnost tek 80-ih godina - Titu - koji je u »raščišćavanje« situacije
u Hrvatskoj slao Blagoja Neškovića i Vlada Popovića - moralo je biti
poznato da su Hebrang i Bakarić potpisali, 17. aprila 1941. godine, s Budakom
i Lorkovićem sporazum o formiranju KP Hrvatske, lojalne ustaško-
-kvislinškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj!

Павле Јакшић, Над успоменама 1
стр.258

http://znaci.net/00003/727.pdf

- - - - - - - - - -

Дринка Павловић (Белановица, код Љига, 7. новембар 1918 — Јајинци, код Београда, 14. мај 1943), учитељица, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.


Биографија

- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Рођена је 7. новембра 1918. године у селу Белановици код Љига. Њен отац Драгомир је био поштански службеник, па је касније био премештен у Београд, где се Дринка школовала. После завршене мале матуре, уписала је Учитељску школу у Београду, али је из ње била избачена јер је припадала кругу револуционарне омладине и била чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Потом је прешла у Ужице, где је 1937. године завршила тамошњу Учитељску школу. Током школовања у Ужицу, такође је учествовала у раду револуционарне омладине.

После завршетка школовања вратила се у Београд и пошто није могла да добије службу, помагала је мајци Зори у раду у бифеу у згради поште. Године 1938. примљена је у чланство илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Исте године добила је прво и једино радно место - учитељску службу у селу Спанце, код Куршумлије. У овом селу је активно радила на просвећивању људи, нарочито сељанки. Организовала је аналфабетски курс и основала књижницу и читаоницу, које је снабедвала марксистичком и револуционарном литературом. Била је активна је и у раду просветне задруге „Вук Караџић“. Сарађивала је с колегама из суседних села и размењивала искуства у пропагандно-просветном раду.

Када је у јесен 1938. године на градилишту железничке пруге Куршумлија-Приштина, инжењер Војо Јеремић формирао прву партијску ћелију, на основу одобрења Месног комитета КПЈ за Ниш, Јеремић је у партијски рад укључио и Дринку, јер је већ била члан КПЈ. Крајем 1939. године, у Куршумлији је одржана Партијске конференције, којој су присуствовали Милинко Кушић и Светозар Вукмановић, а на којој је Дринка говорила о културно-пропагандном раду. Маја 1940. године, приликом боравка у Куршумлији, Давид Пајић је формирао Месни комитет КПЈ за Куршумлију и Дринку укључио у чланство овог комитета. Током лета 1940. године Дринка је учествовала у раду политичког курса, одржаног у Сијаринској бањи.

Биста Дринке Павловић испред истоимене школе у Београду


После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Дринка је остала у Куршумлији. После немачког напада на Совјетски Савез, 22. јуна, отпочела су масовна хапшења комуниста. У првој групи комуниста у Куршумлији, међу којима је био и Никодије Стојановић Татко, била је ухапшена и Дринка. Уз помоћ једног полицајца, који је био симпaтизер Комунистичке партије, Сретен Младеновић Мика, секретар Окружног комитета КПЈ за Ниш, успео је да ослободи Дринку из затвора.


Убрзо по пуштању из затвора, Дринка је била поново ухапшена, и с групом осталих затвореника, послата камионом у правцу Ниша. Уз пут је на једној кривини успела да побегне - искочивши из камиона у покрету. Немци су пуцали за њом, али је она успела да стигне на планину Јастребац, у Штаб Топличког партизанског одреда. Крајем августа 1941. године, Штаб одреда добио је захтев Окружног комитета КПЈ за Ниш да Дринка пређе у окупирани Ниш, због преузимања рада партијске технике Комитета. Дринка је у Ниш стигла септембра 1941. године, и почела да ради у техници, заједно са Радомиром Спасићем Ацом, куриром Комитета.

У Нишу је живела под илегалним именом Даница Миљковић, учитељица из Срема која чека запослење. Преко дана је обављала послове у домаћинству, а ноћу је радила у илегалној штампарији из које је на неколико дана излазило по 1.500 примерака летака, билтена и другог пропагандног материјала. Овај материјал је био преношен у Сврљишки, Озренски, Бабички и Кукавички партизански одред, као и у партијске организације Пусте Реке, Пирота, Зајечара, Топлице, Јастребца, па чак и у Македонију.

Дринка је илегално живела у окупираном Нишу све до априла 1942. године, када је била ухапшена. Почетком априла, Глигорије Диклић и Василије Буха су били ухапшени, али су током спровођења у полицију успели да побегну. Глигорије је тада отишао у илегалну партијску технику и замолио Дринку да оде и код једне другарице и набави му илегалну легитимацију са којом би напустио Ниш. Док је била у потрази за легитимацијом, на улици ју је препознао један трговац из Куршумлије, и пријавио је четницима Косте Пећанца. Четници су је ухватили и одвели је у Управу полиције, где су је током саслушавања подвргли батинама. Дринка није хтела да каже ко је, јер је имала лажну легитимацију на име Данице Миљковић. Међутим, то јој није помогло јер је трговац био пријатељ шефа полиције, који му је поверовао да је она Дринка Павловић, учитељица из Спанца.

У другој половини априла 1942. године Дринку су пребацили у Београд, у Специјалну полицију, где су наставили саслушавање и батинање. Пошто од ње ништа нису могли ништа да сазнају, послали су је у Бањички логор. Ту се срела са млађом сестром Даринком Даром, која је била ухапшена априла исте године, али на другом делу Србије. Дара је била курир Главног штаба НОВ и ПО Србије, позната по надимку „Плава Вера“.

Обе сестре Павловић стрељане су у мају 1943. године на стратишту у Јајинцима. Дринка је стрељана 14, а Даринка 25. маја. Одлазећи на стрељање, 14. маја тешила је другарице из логора и молила их да је не испраћају са сузама. Стрељана је заједно са Јеленом Ћетковић, Олгом Т. Јовановић, Олгом М. Јовановић, Славком Ђурђевић-Ђуричић, Кристином Ковачевић и другим логорашицама.

После ослобођења, у родном селу Белановици сестрама Павловић је подигнут заједнички споменик, а Дринкино име у Београду носе - основна школа, у Косовској улици и Дом за децу без родитељског старања, у улици Косте Главинића.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашена је за народног хероја.

Darinka Radović (1896-1943), zemljoradnica i narodni heroj Jugoslavije.
Biografija

Rođena je 6. januara 1896. godine u selu Kloki kod, Natalinaca, a od udaje živela je u selu Rajkovcu, kod Topole.

Nikada se nije bavila politikom, niti je pripadala političkim pokretima i organizacijama. Udala se posle Prvog svetskog rata, i do 1942. godine živela je nezapaženo i skromno, sa svojom porodicom. Bavila se domaćinstvom i zemljoradnjom. Njen muž Vojislav zarobljen je aprila 1941. godine i odveden u zarobljeništvo u Nemačku. Darinka je ostala, nezaštićena, s dve ćerke.

Godine 1942. u njenu kuću počeli su da svraćaju partizani, da se okrepe i nahrane, a kasnije i da se ranjeni i bolesni borci leče, ili odmore. Počela je, prvo, da im daje pomoć, utočište i zaštitu iz plemenitih i ljudskih pobuda. Kasnije su ona i njene kćeri više saznale o ciljevima NOP-a, pa su počele da pomažu partizane iz ubeđenja.

Darinka je, kasnije, organizovala još neke žene u selu da pletu džempere i čarape za partizane, da daju pomoć i na drugi način, sakupljanjem novca i sl. Njena kuća je uvek bila sigurno sklonište ranjenim i bolesnim borcima, u vreme njihovog lečenja. Darinka je često, kao kurir, odlazila u susedna sela, odnosila i donosila poruke i razne druge materijale. U njenu kuću su, pored ranjenih i bolesnih, navraćali i partizanski kuriri, istaknuti rukovodioci i organizatori NOB-a u Srbiji.

Kada su četnici izvesno vreme ovladali njenim krajem i okolnim selima, a nešto su saznali, ili posumnjali, o njenoj aktivnosti i aktivnosti njenih kćeri, kao i to da izdržavaju i leče bolesne i ranjene partizane, iznenada su, u noći 23. maja 1943. godine, upali u njenu kuću i izvršili pretres. Pretresom nisu otkrili ništa sumnjivo. Te noći, u zemunici se krio ranjeni partizan. Četnici su tražili od Darinke i njenih kćeri da otkriju zemunicu i ranjenog partizana. One su, sve tri, odricale da zemunica i ranjenik uopšte postoje. Četnici su ih vezali i odveli u crkveno dvorište, gde su ih tukli i tražili da kažu gde je zemunica, ranjeni partizan i ko iz sela sarađuje s partizanima. One su poricale da znaju bilo šta o tome.

Četnici su onda počeli da muče najmlađu kćer, četrnaestogodišnju Stanku, nadajući se da će ona priznati. Devojčica je ćutala. Četnici su tražili od Darinke da prizna, preteći da će je zaklati ćerku Stanku. Darinka je ćutala. Onda su pred majkom i starijom sestrom zaklali malu Stanku, koja se branila vrišteći i rukama se hvatala za oštru kamu. Pala je mrtva sa isečenim dlanovima. Darinka je i dalje ćutala. Onda su počeli da kolju stariju ćerku Radmilu. Dvadesetogodišnja Radmila je, prerezanog grla, pala pred noge vezane majke. Na kraju su četnici zaklali i Darinku.

Za narodnog heroja proglašena je 9. oktobra 1953. godine.

Да ли знамо ко је пренео причу и ко се крио у земуници?

cronnin:

Да ли знамо ко је пренео причу и ко се крио у земуници?

Kliknite za proširenje...

pa najverovatnije upravo one partizanske junacine koje su se zavukle u misije rupe dok su kao i obicno umesto njih neki drugi ginuli i zrtvovali se...opste poznata i prihvacena ratna taktika feldvebela i njegovih bandita...
NEK GINU DRUGI , STA NAS BRIGA ZA NJIH
posle rata ako ih se neko seti proglasicemo ih za narodne pale heroje a ako ne , to je bila njihova gradjanska duznost,
rat je to, sto bi crni gruja rekao
"neki ce i da poginete a neki ce i da prezivimo"...

cronnin:

Да ли знамо ко је пренео причу и ко се крио у земуници?

Kliknite za proširenje...

Žene Srbije u NOB, "Nolit" Beograd. 1975. godina
Narodni heroji Jugoslavije, "Mladost" Beograd, 1975. godina
https://sh.wikipedia.org/wiki/Darinka_Radović

Другови титоисти бесмислено је да се овога свађамо.Ја, а верујем ни други саговорници на овој теми, немам ништа против да ви за своје хероје проглашавате кога хоћете , па и по више пута, али имам имам итекако против коришћење, односно злоупотребу термина " народни"
Сасвим легитимно питање шта вам раде на том списку доказани ратни и поратни злочинци против тог истог народа игноришете што је не пристојно, да не кажем дрско.

proka:

ko je bio heroj u njihovim redovima a ko nije

Kliknite za proširenje...

nije ovo tako daleko od istine...ustase su izabrali ko je medju njihovima bio tzv heroj sta god to njima znacilo,
ali i srbi znaju ko su u to vreme bili heroji i za sta su se i protiv koga borili...

proka:

naravno da se ne slažem, narod je taj koji je tih godina birao heroje u svojim redovima

Kliknite za proširenje...

U kojj godini ti živiš? 46-oj?
Ybt, kakav vokabular. Da se naježiš.