- Poruka
- 82.842
Jutros me prodavačica pita ''Jeste li u penziji? Danas je popust za penzionere.''
''Jel tako loše izgledam danas?''
''Ma, ne. Nisam Vas ni pogledala, nego tako redom pitam.''
Vidim, neprijatno ženi, pa kažem da se šalim. Al njoj i dalje nije dobro i ima potrebu da priča
''Eh, što bih ja volela da sam u penziji. A opet, možda je u penziji previše dosadno.''
''Meni je kao da sam u penziji već nekoliko godina, ali bez da mi je dosadno. Radim ono što
volim i nemam osećaj da radim.''
''E, to je divno. Raditi ono što voliš.''
A pre par nedelja u banci me pita žena ''Jeste li zaposleni?''
Ja odgovorim ''Ne''
I kada sam izlazila iz banke, zapitam se što slagah tako automatski. Kako ne?
Ovakve me situacije suočavaju sa mojom definicijom posla. Posao je nešto što se radi osam
sati dnevno i za šta se dobija plata. To je nešto ozbiljno, naporno, dosadno, ali se trpi jer se
tako mora.
U skladu sa tom definicijom, ja zaista ne radim ništa. Jer nije ozbiljno, naporno i dosadno.
A onda, nemam pravo ni da budem plaćena za to. Ko bi bio lud da osam sati dnevno radi nešto
ozbiljno, naporno i dosadno, da bi posle toga tim parama platio meni da uživam u životu radeći
nešto što volim?
Pa sad, po toj definiciji biće da ja ljude koji mi plaćaju za moj rad smatram ludima.
I biće da novac teškom mukom mora do mene da se probija, jer smatram da ga ne
zaslužujem.
Kolariću, Paniću,
pletemo se samiću.
Sami sebe zaplićemo,
sami sebe otplićemo!
A vi kako ste?
''Jel tako loše izgledam danas?''
''Ma, ne. Nisam Vas ni pogledala, nego tako redom pitam.''
Vidim, neprijatno ženi, pa kažem da se šalim. Al njoj i dalje nije dobro i ima potrebu da priča
''Eh, što bih ja volela da sam u penziji. A opet, možda je u penziji previše dosadno.''
''Meni je kao da sam u penziji već nekoliko godina, ali bez da mi je dosadno. Radim ono što
volim i nemam osećaj da radim.''
''E, to je divno. Raditi ono što voliš.''
A pre par nedelja u banci me pita žena ''Jeste li zaposleni?''
Ja odgovorim ''Ne''
I kada sam izlazila iz banke, zapitam se što slagah tako automatski. Kako ne?
Ovakve me situacije suočavaju sa mojom definicijom posla. Posao je nešto što se radi osam
sati dnevno i za šta se dobija plata. To je nešto ozbiljno, naporno, dosadno, ali se trpi jer se
tako mora.
U skladu sa tom definicijom, ja zaista ne radim ništa. Jer nije ozbiljno, naporno i dosadno.
A onda, nemam pravo ni da budem plaćena za to. Ko bi bio lud da osam sati dnevno radi nešto
ozbiljno, naporno i dosadno, da bi posle toga tim parama platio meni da uživam u životu radeći
nešto što volim?
Pa sad, po toj definiciji biće da ja ljude koji mi plaćaju za moj rad smatram ludima.
I biće da novac teškom mukom mora do mene da se probija, jer smatram da ga ne
zaslužujem.
Kolariću, Paniću,
pletemo se samiću.
Sami sebe zaplićemo,
sami sebe otplićemo!
A vi kako ste?
