haeul
Poznat
- Poruka
- 9.528
Мрзети Републику Српску – омиљени спорт наших „граџаниста”
Сатанизација РС као „геноцидне творевине” позив је на њену ликвидацију, упркос њеном легитимитету који произлази како из међународног права тако и из демократске воље становништва. То је, заправо, позив на насиље.
Некад ми се чини да у Београду има више србомрзаца него у Загребу или у Сарајеву. Заправо, има их мање, али су – пошто се не морају бојати да ће бити нападнути да су екстремисти – далеко дрскији и гласнији.
То се најбоље може видети по њиховом односу према Републици Српској. Петар Луковић уредно РС зове „Република Шумска” или „Шумски Рајх настао на геноциду” (рецимо овде), а Теофил Панчић је још 2007. године објавио текст који је пример антологијске мржње према Републици Српској, својственог назива: Белзебубова земља.
У том тексту Панчић Српску назива „гнусном Караџићевом државоликом крастом”, „гломазном цркотином, разјапљеном насред пута”, „’Розмарина бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе”, „нељудским Неместом”, „перверзном творевином без историјског, географског, демографског или било којег другог сувислог утемељења”… (овде).
Теофил Панчић и Петар Луковић
У Српској, по Панчићу, нема ничег доброг, „то, кумашине, нема ’бољу страну’: то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема”. Бити против постојања Републике Српске, каже даље аутор, јесте „питање људскости”, али Панчић се вајка да, ето, егзистенција РС није довољно угрожена, пошто је реч о, „нажалост, углавном умишљеној опасности по њен опстанак” (видети овде моју тадашњу критику, као и овде једну новију критику, занимљиву због тога што је писана истим речником којим и се Панчић служи).
Свој текст из 2007. године Панчић је поново поставио на фејсбук страницу 2015. године, а сличан чланак објавио је и на сајту Слободна Европа 2016. године (овде; видети критику овде). То значи да у протеклих десет година није променио мишљење, односно да са истим жаром наставља свој крсташки рат против Српске.
Али, не само да Луковић и Панчић нису једини београдски „мрзитељи Српске”, већ се сваких пар месеци појави неки нови „аналитичар” и „коментатор” који нас убеђује да је Српска „геноцидна творевина” и да је ваља јастуком угушити („начинити од БиХ функционалну државу”).
Најновија звезда такве „аналитике” је извесни Милош Ћирић, кога је Данас представио као „политиколога и мастера студија културе и медија из Београда”. Прошлог месеца Данас га је интервјуисао трагајући за „одговором на питање: на који начин треба разумети обичне грађане Републике Српске који су пуним срцем, поносно и без икакве гриже савести и проблема, славили Дан РС, 9. јануара” (овде).
„Република Српска је политички и војни пројекат Милошевићевог режима преко ког је Србија покушала да створи етнички чисту Велику Србију на територији Босне”, објашњава читаоцима Данаса овај млади београдски политиколог (познат до сада само по својим загриженим текстовима на сајту Пешчаника; видети овде).
„Већина грађана Републике Српске живи у условима сиромаштва, изолације и у атмосфери мржње према Муслиманима. Међутим, њихове тешке животне околности не умањују одговорност (обичних грађана РС) за нетрпељивост према босанским Муслиманима, као ни њихову континуирану подршку српским националистима”.
Тако нам је Милош Ћирић заправо објаснио не само да је Српска великонационалистички пројекат архиђавола Милошевића, већ и да је њени грађани воле само зато што и даље мрзе Муслимане, а зашта су сами криви, као што су криви и за то што гласају за Додика и остале „националисте”. Штавише, на чуђење новинара да и даље заговара синтагму „геноцидна творевина” за Републику Српску, иако се та шовинистичка етикета све ређе може чути чак и у БиХ, Ћирић одговара да је „тај термин `износан` само Србима. Такав утисак немају босански Муслимани и друге жртве на чијим је лешевима тај ентитет настао”.
Српска је, по Ћирићу, заправо створена „серијом геноцида и етничких чишћења од стране Војске РС и уз подршку Београда”, па су између 1992. и 1995. године „Срби већ починили скоро све масовне ратне злочине”, јер је „успостављање РС једино било могуће на злочинима”.
Тако се у Београду у атлантистичким медијима наставља систематско ружење и сатанизација Републике Српске.
Занимљиво је, рецимо, да је Данас баш од Ћирића затражио коментар, иако би по звању, специјализованости или по објављеним књигама било далеко позванијих коментатора на тему Републике Српске у овом граду од овог „политиколога и мастера студија културе и медија”. Но, Ћирић је позван да искаже мишљење не због своје стручности већ због своје идеологије: Ћирићеви текстови са Пешчаника претходно су га квалификовали као аутошовинисту, па је он управо и једино као гласноговорник те позиције позван да изнесе свој коментар. Само он у целом тексту и нико други.
Такво индуковање аутошовинистичке нетрпељивости према Републици Српској, међутим, није случајно. Циљ је да се преко непрестане мисаоне и вербалне дехуманизације не само овог ентитета и његових институција већ и целокупног становништва Српске – које, ето, „упорно гласа за националисте” и „мрзи Муслимане” – сви они ставе изван категорије нормалних индивидуалних, колективних и правних бића којима припадају извесна неотуђива права, почев од права на егзистенцију.
Када се, дакле, тако дехуманизују људи, становништво и институције, када се пропагандом учини да њихово право и егзистенција више нису неупитни, тиме се само припрема пут за ликвидацију предмета негативне пропаганде. Јер, као што је одавно примећено, обезљуђивање у језику први је корак ка злочину.
Сатанизација Републике Српске као „геноцидне творевине” позив је на њену ликвидацију, упркос њеном легитимитету који произлази како из међународног права тако и из демократске воље становништва. То је, заправо, позив на насиље.
У пристојним друштвима такво понашање је недопустиво.
Зашто онда то толеришемо?
▻ Извор: http://sveosrpskoj.com/komentari/antonic-mrzeti-srpsku-omiljeni-sport-nasih-gradzanista/ via https://stanjestvari.com/2018/02/17/antonic-mrzeti-rs-omiljeni-sport/.
Напомена модераторима: Ово је текст истакнуток професора Београдског универзитета, др Слободана Антонића, који има право на проступ јавности, баш као што и јавност има право да чује његове речи. Стога, сасвим је небитно да ли је текст издат у Политици, или пак исписан на ролни тоалет папира.
