Вашингтон тајмс

urospo:

BL a sta cemo sa onih "uskim grlom" kod Brckog. To je mnogo zaebana stvar, trebali su kad je bilo vreme da se zaloze za veci koridor, ovo sad ne lici ni na sta. Pravice to probleme u svakom sledecem koraku sto se tice RS. Sta mislis o dogovoru za zamenu nekih teritorija na zapadu RS za malo veci koridor kod Brckog, bas sam skoro razmisljao o tome..

Kliknite za proširenje...

Elvin:

to što nije demokratska,ne znači da je siromašna...imaju solidan privredni rast,solidne plate...itd.

Kliknite za proširenje...

Бл:

НЕЗАВИСНОСТ ЈЕ БЛИЗУ

Kliknite za proširenje...

Бл:

Па једном смо избацили шлајм, и прочистили грло, па опет ће мо.

Kliknite za proširenje...

DA LI JE OVO BIO RAT?

Ratnik se vraća u svoj kraj, svoje selo, kući. Vitez. Praslika. U predahu rata vraća se onima koje je ostavio, sa kojima se dirljivo opraštao kad se uputio da ispuni svoj viteški poziv, jer je negde, u nekim prestonicama, politika postala nedovoljna, pa je odlučeno da se ta "politika nastavi drugim sredstvima", kako bi rekao Clauzewitz. Za taj "nastavak politike drugim sredstvima" bilo je potrebno njegovo vojničko znanje. On se oprostio od svojih, a najduže se opraštao od dece i žene, i otišao u rat.

Sad se vraća, da predahne i vidi svoje. I šta vidi?


Selo je zbrisano, i više se ne može prepoznati. Između zapaljenih kuća leže nesahranjeni leševi, koje je ubica toliko iznakazio, da ih ni najbliži ne mogu prepoznati. Pobijene su, iznakažene i razbacane i sve domaće životinje, koje je ubica u svome postupanju izjednačio sa pobijenom čeljadi. Leže goveda, svinje, jagnjad, mačka i kućni pas. Sve pobijeno, iznakaženo i nagorelo.

Ptice u granama – što pobijene, što prestravljene. Ni one ne prepoznaju pejsaž. Počupane su i mlade voćke, na koje su sletele. Strehe su nestale. Domaćica ne izlazi da nahrani stoku, a usput i ptice, Božija stvorenja koja svi vole i usput hrane, zajedno sa domaćim životinjama.

Crkve nema. Ima samo ruševinâ, na kojima su zelenom bojom ispisana pismena i znaci, nepoznati domaćoj čeljadi, pa čak n njihovom ubici. Čudni znaci, koji bi trebalo da budu Božije poruke. Ali, ratnik zna: kuda Bog prođe, ne ostavlja ovakve tragove, i ne potpisuje se ovako. Ratnika niko ne može uveriti kako postoje različiti bogovi, i njihovi ratnici, i kako su baš takvi neki drugi ratnici, drugačijega boga, prošli kroz njegovo selo i njegov život, ostavili pustoš i svoje potpise.

Ratnik dobro zna ko je prošao kroz njegovo selo. On to zna već nekoliko vekova. Prepoznaje rukotvorinu i rukopis. Za njega ovo nije nikakav "nastavak politike drugim sredstvima". Clauzewitz ne zna za ovakve ratove i ovakve ratnike. Ceo svet ne zna, ili neće da zna, iako se nešto slično dešavalo ili dešava i tom istom svetu.

Samo naš ratnik zna. On zna da je po stoti put, u ko zna kom po redu ratu između "nas" i "njih", zbrisana njegova porodica, kuća, sadašnjost i prošlost, i da više NEMA ničega. Nema kuće u kojoj je rođen, ni majke koja ga je rodila. Nema braće, sestara, njihove dečice... Nema njegove žene i njegove dečice... Pitajte Strahinju Živaka, koji je ostao bez oba sina, i kome je porodično prezime odredilo da mora da preživi i svedoči.

Naš ratnik nema vremena ni mogućnosti da se upita da li je moglo, i da li može drugačije. To mogu da rade drugi, koji žive drugi i drugačiji život. Koji sebi mogu dozvoliti da ne pripadaju svome narodu, da ne budu Srbi, da ne budu, ako im se prohte, ništa. On nije to ništa. I kad bi hteo, ne bi mogao biti. Ne da mu komšija, ubojica i ukoljica, koji ga već vekovima merka, između lažnih reči, koje razmenjuju već vekovima, i koje kao i lažna para, ne vrede ništa, ali su u opticaju i obavljaju neku funkciju (Andrić).

Da bi izbegao ovo što mu se vekovima dešava, naš ratnik mora doslovno da izbegne, da ode u seobe, koje čine pola istorije srpkog naroda. Ako hoće da postane ko-bilo, niko, ili svako, da prestane da bude Srbin, on doslovno mora da ode tamo gde se to može. Ovde se to ne može. Ovde postoji sudbina. Oduvek je postojala. Oni koji su hteli i mogli da je promene i izbegnu – radili su to vekovima, i već uradili, i sada više nisu među progonjenima, već među progoniteljima. Naš ratnik to nije učinio. On živi svoju sudbinu. Bez ostatka. Clauzewitz ovu priču ne zna. Ona nije istorijska. Ona je biblijska.

Naš ratnik, koga po svetu zovu imenom "bosanski Srbin", uvek je trpeo koliko se moglo trpeti. Nema pod kapom nebeskom trpeljivijeg naroda od ovoga, zvanog "bosanski Srbi". Sva svoja duhovna blaga vekovima je čuvao zaključana u grudima, ne ispoljavajući ih potpuno ni kad je sam sa sobom. Pravio se nevešt i neuk, a u suštini je bio plemić i vitez. Ukrivao je svoju srpsku suštinu, da bi je sačuvao. Ali, komšiju-ubicu nije mogao da prevari. U svakom ratu ubica je razarao njegove grudi u potrazi za njegovom skrivenom, srpskom suštinom. I zatirao je sve srpsko, do ptice na grani, kako bi istrebio i iskorenio, onako kako je car Irod radio.

Naš ratnik razume sve, i svoju sudbinu i sudbinu svoga ubice, i viku kojom se na njega viče "sa svakojake strane" (Njegoš). I zna da mora ponovo da stvara selo, i kuću, i porodicu. Mora da traje i trpi koliko se može, i da se odupre kad se više ne može trpeti. A tada će prihvatiti svoju sudbinu, bez ostatka, i bez gorčine. Nikad ne napuštajući veru u Boga.

Zbog toga se duboko klanjam jednom narodu, hristolikom mučeniku, srpskom narodu u Bosni, koji "uredno prima sve udarce" sudbine (Sladoje), i za čije viteštvo treba druga nauka i neki drugi Clauzewitz. Za sada, njega izgleda razume jedino sami Bog.

Zato se pitam: da li je ovo bio rat? Rat ima svoje biće, svoje uzroke, ciljeve, početak i kraj, svoga Clauzewitz-a. Ovo nije bio takav, poznati rat. Da li će, dok god postoji taj narod, njegovo postojanje biti opravdan i razumljiv casus belli?

Kliknite za proširenje...

Радован Караџић:

DA LI JE OVO BIO RAT?

Ratnik se vraća u svoj kraj, svoje selo, kući. Vitez. Praslika. U predahu rata vraća se onima koje je ostavio, sa kojima se dirljivo opraštao kad se uputio da ispuni svoj viteški poziv, jer je negde, u nekim prestonicama, politika postala nedovoljna, pa je odlučeno da se ta "politika nastavi drugim sredstvima", kako bi rekao Clauzewitz. Za taj "nastavak politike drugim sredstvima" bilo je potrebno njegovo vojničko znanje. On se oprostio od svojih, a najduže se opraštao od dece i žene, i otišao u rat.

Sad se vraća, da predahne i vidi svoje. I šta vidi?


Selo je zbrisano, i više se ne može prepoznati. Između zapaljenih kuća leže nesahranjeni leševi, koje je ubica toliko iznakazio, da ih ni najbliži ne mogu prepoznati. Pobijene su, iznakažene i razbacane i sve domaće životinje, koje je ubica u svome postupanju izjednačio sa pobijenom čeljadi. Leže goveda, svinje, jagnjad, mačka i kućni pas. Sve pobijeno, iznakaženo i nagorelo.

Ptice u granama – što pobijene, što prestravljene. Ni one ne prepoznaju pejsaž. Počupane su i mlade voćke, na koje su sletele. Strehe su nestale. Domaćica ne izlazi da nahrani stoku, a usput i ptice, Božija stvorenja koja svi vole i usput hrane, zajedno sa domaćim životinjama.

Crkve nema. Ima samo ruševinâ, na kojima su zelenom bojom ispisana pismena i znaci, nepoznati domaćoj čeljadi, pa čak n njihovom ubici. Čudni znaci, koji bi trebalo da budu Božije poruke. Ali, ratnik zna: kuda Bog prođe, ne ostavlja ovakve tragove, i ne potpisuje se ovako. Ratnika niko ne može uveriti kako postoje različiti bogovi, i njihovi ratnici, i kako su baš takvi neki drugi ratnici, drugačijega boga, prošli kroz njegovo selo i njegov život, ostavili pustoš i svoje potpise.

Ratnik dobro zna ko je prošao kroz njegovo selo. On to zna već nekoliko vekova. Prepoznaje rukotvorinu i rukopis. Za njega ovo nije nikakav "nastavak politike drugim sredstvima". Clauzewitz ne zna za ovakve ratove i ovakve ratnike. Ceo svet ne zna, ili neće da zna, iako se nešto slično dešavalo ili dešava i tom istom svetu.

Samo naš ratnik zna. On zna da je po stoti put, u ko zna kom po redu ratu između "nas" i "njih", zbrisana njegova porodica, kuća, sadašnjost i prošlost, i da više NEMA ničega. Nema kuće u kojoj je rođen, ni majke koja ga je rodila. Nema braće, sestara, njihove dečice... Nema njegove žene i njegove dečice... Pitajte Strahinju Živaka, koji je ostao bez oba sina, i kome je porodično prezime odredilo da mora da preživi i svedoči.

Naš ratnik nema vremena ni mogućnosti da se upita da li je moglo, i da li može drugačije. To mogu da rade drugi, koji žive drugi i drugačiji život. Koji sebi mogu dozvoliti da ne pripadaju svome narodu, da ne budu Srbi, da ne budu, ako im se prohte, ništa. On nije to ništa. I kad bi hteo, ne bi mogao biti. Ne da mu komšija, ubojica i ukoljica, koji ga već vekovima merka, između lažnih reči, koje razmenjuju već vekovima, i koje kao i lažna para, ne vrede ništa, ali su u opticaju i obavljaju neku funkciju (Andrić).

Da bi izbegao ovo što mu se vekovima dešava, naš ratnik mora doslovno da izbegne, da ode u seobe, koje čine pola istorije srpkog naroda. Ako hoće da postane ko-bilo, niko, ili svako, da prestane da bude Srbin, on doslovno mora da ode tamo gde se to može. Ovde se to ne može. Ovde postoji sudbina. Oduvek je postojala. Oni koji su hteli i mogli da je promene i izbegnu – radili su to vekovima, i već uradili, i sada više nisu među progonjenima, već među progoniteljima. Naš ratnik to nije učinio. On živi svoju sudbinu. Bez ostatka. Clauzewitz ovu priču ne zna. Ona nije istorijska. Ona je biblijska.

Naš ratnik, koga po svetu zovu imenom "bosanski Srbin", uvek je trpeo koliko se moglo trpeti. Nema pod kapom nebeskom trpeljivijeg naroda od ovoga, zvanog "bosanski Srbi". Sva svoja duhovna blaga vekovima je čuvao zaključana u grudima, ne ispoljavajući ih potpuno ni kad je sam sa sobom. Pravio se nevešt i neuk, a u suštini je bio plemić i vitez. Ukrivao je svoju srpsku suštinu, da bi je sačuvao. Ali, komšiju-ubicu nije mogao da prevari. U svakom ratu ubica je razarao njegove grudi u potrazi za njegovom skrivenom, srpskom suštinom. I zatirao je sve srpsko, do ptice na grani, kako bi istrebio i iskorenio, onako kako je car Irod radio.

Naš ratnik razume sve, i svoju sudbinu i sudbinu svoga ubice, i viku kojom se na njega viče "sa svakojake strane" (Njegoš). I zna da mora ponovo da stvara selo, i kuću, i porodicu. Mora da traje i trpi koliko se može, i da se odupre kad se više ne može trpeti. A tada će prihvatiti svoju sudbinu, bez ostatka, i bez gorčine. Nikad ne napuštajući veru u Boga.

Zbog toga se duboko klanjam jednom narodu, hristolikom mučeniku, srpskom narodu u Bosni, koji "uredno prima sve udarce" sudbine (Sladoje), i za čije viteštvo treba druga nauka i neki drugi Clauzewitz. Za sada, njega izgleda razume jedino sami Bog.

Zato se pitam: da li je ovo bio rat? Rat ima svoje biće, svoje uzroke, ciljeve, početak i kraj, svoga Clauzewitz-a. Ovo nije bio takav, poznati rat. Da li će, dok god postoji taj narod, njegovo postojanje biti opravdan i razumljiv casus belli?

Kliknite za proširenje...

PLESsitnihDEMONA:

A da! Izvinjavam se!
Juce sam saznao da je Belorusija tehnicko-tehnoloski najrazvijanija zemlja u Evropi...pa mozda cak i u svetu. Japanci su u velikoj frci!
BL,moje iskreno misljenje je da je Bosnu trebalo podeliti izmedju nas i Hrvata.Mada me to sada uopste ne zanima.

Kliknite za proširenje...

-Dimitrije-:

Koji bre nas Idi ti na neki izrodski forum, pa tamo trabunjaj gluposti.

Kliknite za proširenje...

urospo:

:-D

Nego, veliki slajm a malo grlo, bice zaebano.


Evo jednog odlicnog teksta R. Karadzica u vezi rata u Bosni, ali ne samo ovog poslednjeg.

Kliknite za proširenje...

Elvin:

Economy Belarus

GDP - per capita:
purchasing power parity - $6,800 (2004 est.)

Unemployment rate: 2% officially registered unemployed

Kliknite za proširenje...