Како сам постао радикални исламиста : шокантна исповест бившег вехабије

За све су криви отац и мајка. До рата смо били нормална породица, а онда...'


АУТОР:
Хина

ОБЈАВЉЕНО: 09.02.2018. у 14:52
ЦРОПИX/Сцреенсхот YоуТубе
С лијева на десно: Обитељска кућа Вехабије Билала Боснића, борци из БиХ на сиријском ратишту, Дино Печенковић, џихадистичка застава у Горњој Маочи


Власти у Босни и Херцеговини не чине ништа како би особама које су биле изложене утјецају радикалних исламиста помогле у настојањима да се ослободе утјецаја такве идеологије и поново се уклопе у друштво из којега су били изолирани због индоктринације заговорника екстремизма, тврди Дино Печенковић, некадашњи припадник заједнице радикалних исламиста-вехабија, чије је сједиште било у Горњој Маочи код Брчког.

У опширној исповијести коју је, у документарцу намијењеном тв емитирању, у петак објавила Балканска истраживачка мрежа (БИРН БиХ), Печенковић је по први пута потанко испричао како је доспио у редове екстремиста и какве трауме је доживио, а за све криви оца и мајку тврдећи како су га они навели на тај пут.

Печенковићево име постало је познато након што је Мевлид Јашаревић, држављанин Србије но такођер припадник вехабијске заједнице у Маочи, у листопаду 2011. напао велепосланство САД-а у Сарајеву.

Због тог је напада Јашаревић правомоћно осуђен на 15 година затвора, а Печенковић је ухићен јер се испоставило како га је управо он, на дан напада, из Маоче довезао у Сарајево, говори се у документарцу БИРН-а.

У притвору је био три мјесеца, а по особним наводима притом је у цијелости сурађивао с истражитељима и против њега никада није подигнута никаква оптужница.

Данас каже како му је отац наложио да Јашаревића одвезе у Сарајево и изричито тврди како није могао ни наслутити на што се Јашаревић спрема када га је возио у град у којему ће овај касније починити терористички напад. Печенковић тврди како је очева одговорност и то што је уопће доспио у Горњу Маочу.

Пут од 'откривања' вјерске припадности до радикализације
До почетка рата, како каже, живио је у "нормалној комунистичкој обитељи" у којој се вјерска припадност уопће није изражавала. Вјерницима су постали, како каже, када и већина осталих, односно када је почео рат у БиХ. "Почело се постити, рамазан и то је то. Капак", каже једноставно Печенковић.

Након рата отац га је послао и у мектеб, вјерску школу. Но кључни преокрет збива се око 2000. године када у Бихаћ, у којем су живјели, стиже Нусрет Имамовић, вођа вехабијске заједнице из Горње Маоче, који ће 2014. отићи у Сирију заједно са свим члановима обитељи и тамо се прикључити тероростичкој организацији Фронта ал-Нусра.

Управо под Имамовићевим утјецајем, тврди данас Печенковић, његов отац доноси одлуку да се цијела обитељ из Бихаћа пресели у Маочу.

У тој су изолираној заједници затвореној за странце сви били извргнути радикализацији. На оца, мајку и двојицу браће то је дефинитивно имало утјецаја, но Печенковић каже како је он према свему томе стално био сумњичав и пропитивао је ствари. Отац га је због тога прогласио "ћафиром" (невјерником) и стога му забранио боравити у истој соби с двојицом браће.


Године 2013. збива се нови преокрет, када отац нестаје, а мајка тврди како је отишао радити у Аустрију. Од Дине је затражила да за браћу Харуна и Осаму Ахмеда исходи документа како би могли добити путовнице. Чим су то обавили, сво троје такођер нестају, а мати се потом телефоном јавила из Турске.

Дино наводи како му је одмах било јасно да се заправо спремају у Сирију. "Да сам знао, некако би их спријечио", каже данас.

Према подацима сигурносних агенција у БиХ, најмање 250 држављана БиХ отишло је на ратишта у Сирији и Ираку како би се тамо придружили исламистичким екстремистима.

Држава није спријечила екстремизам и не помаже у реинтеграцији
Након првог контакта с обитељи Дино се с њима чуо отприлике једном мјесечно. Прошлог љета дознао је како му је погинуо млађи брат, који је тада имао 18 година, а након два мјесеца и отац. Обојица су се борили у редовима исламистичких терориста. Харун је постао ратник с 15 година, а с 18 година убиле су га курдске снаге.

"Њему (Харуну) то је све било смијешно. Оженио се са 16 година и добио сина с 18. И ето, љетос (2017. ) је погинуо", каже Дино који тврди како не зна што му је с мајком и другим братом, јер с њима нема никаквог контакта.

За смрти својих најближих криви оца и мајку, али и државу БиХ тврдећи како су државне власти морале спријечити одлазак на страна ратишта.

"Екстремизам ми је уништио обитељ, а држава ништа није учинила да то спријечи", каже Дино за БИРН БиХ. Тврди како од државе није добио никакву помоћ не би ли се интегрирао у друштво и наставио с нормалним животом.

Држава му није понудила никакву егзистенцију па он, као сви и бивши радикали у босанкохерцеговачком друштву, сада функционирају како нека врста "изванземаљаца", како сам каже.

"Ова наша држава само узима, ништа не даје", закључио је Печенковић наводећи како се на крају ипак сам снашао, оженио се те сад "слаже коцкице" свог живота.



Власти немају одговарајући модел дерадикализације
Професор Факултета за криминалистку при сарајевском свеучилишту Јасмин Ахић тврди како, унаточ спремности да се суочи с проблемом радикализма, власти у БиХ још немају одговор на то како учинковито потакнути процес дерадикализације јер није понуђен одговарајући модел који би одговарао специфичностима земље. Умјесто тога, како је казао, у БиХ се примјењују методе попут оних у Француској и Великој Британији.

"Држава мора наћи програме како би ти људи поново постали дио друштва", казао је Јахић указујући на проблем "етикетираних" екстемиста, који након одслужења затворске казне заправо уопће не могу наћи посао, нити се уклопити у редовити живот.

Пред Судом БиХ до сада су процесуирана 22 повратника са сиријско-ирачких ратишта, којима је укупно изречено нешто мање од 40 година затвора. Највише је казни до године дана затвора и оне се по правилу изричу темељем споразума о признању кривње.

https://www.jutarnji.hr/vijesti/svij...-onda/7017618/

Покад је и тужно ... да се разумемо, да су били бошњачки националисти ово се не би десило, већ их је ислам завио у црно.