Као што то чак и Фрањин биограф ублажено примећује, не може бити сумње да је овом значајном оснивачу Фрањевачког реда у делима покајања недостајала она основна мера опреза, неопходна у подвижничком животу за задобијање смирења. Заправо, кад год се говори о његовој смирености, то не иде без охолих тврдњи како Бог разговара са њим, преко брата Леа, или кад брат Масео искушава његово смирење а он говори да га је Бог изабрао да "у свему разликује добро од злог". Истина, Фрањо описује своју грешност и убогост, али ту исповест не прати кајање или скрушеност која би указивала да се он сматра недостојним пред Богом. Иако је често говорио о смирењу, подаривши фрањевачкој браћи корисне поуке у том погледу, он сам смирење осећа тек у неколико усамљених, али, додуше, снажних случајева. Но, и ти случајеви нису били без претеривања и мелодраме. Његове речи упућене браћи то најбоље сведоче. Једном свом ученику је поверио: "Не видим у себи ниједан грех који не искупих исповешћу и покајањем. Јер, Бог ми је милостиво дао дар да расудим у чему сам Му угодио или Га ожалостио." Овакав став је, наравно, далеко од правог смирења. У њему се види задовољство праведног човека (фарисеја) који, у јеванђелској причи, стоји у храму, док цариник у углу удара себе у груди и моли се Богу речима правог смирења: "Боже, смилуј се мени грешном."
Оштра разлика се уочава и када се "смирена" дела Фрање Асишког упореде са хиљаду дана и ноћи колико је у молитви на камену провео свети Серафим Саровски.
Свети Серафим је непрекидно понављао цариникове речи: "Господе, буди милостив мени грешноме." У овом подвигу нема ни извештачености, ни хвалисања. Свети Серафим једноставно прибегава њему једино доступном начину тражења опроштаја:
а) увиђању грешности,
б) покајању због духовног стања у коме се налази,
в) потреби да превазиђе страсти,
г) свести о својој немоћи и недостојности да то сам учини и,
д) дугој и ватреној молитви Богу од кога тражи помиловање.
Чак и током последњих година, кад је већ искусио многа духовна изузетно снажна виђења, кад је непосредно општио са Богом, свети Серафим никад није себи допустио самозадовољство или похвалу. То се јасно уочава у његовом чувеном разговору са Н. Мотовиловим, као и са монахом Јованом, кад је његово лице, захваљујући Божијој благодати, постало изузетно светло. Свети Серафим није био у стању са ово стање опише сопственим речима. Такође, добро је познато да му је Бог подарио изузетне дарове прозорљивости и прозирања у будућност. Срца људи који су му притицали тражећи помоћ била су за њега отворена књига, међутим, он ниједном није укаљао те изузетне дарове уображеношћу или умишљеношћу. Његове речи и дела су (за разлику од Фрање Асишког, који је мислио да је искупио своје грехе и да је праведан пред Богом) у складу са описом смиреног подвижника који даје "Добротољубље".
- - - - - - - - - -
Руски подвижник свети Теофан Затворник овако описује то стање: "Господ прима само онога ко му приступа са осећањем сопствене грешности. Дакле, он одбацује сваког ко му се обраћа сматрајући да је праведан."