Што се Турске тиче, туранизам је настао деловањем спољних, не унутрашњих фактора. У време владавине султана Абдулхамида II већ се увелико играла тзв. Велика игра (дипломатска борба за утицај над Персијом, Кавказом и Централном Азијом) између Уједињеног Краљевства и Русије. Уједињено Краљевство, жељно да преусмери османске амбиције на залеђину Персијског залива, одлучило је да спонзорише развој туранизма. Мађарски оријенталиста и британски агент, Армин Вамбери, плаћан је да се састаје са припадницима османске елите, па чак и са самим султаном Абдулхамидом II и промовише туранизам. Русија је из истих разлога ширила туранизам преко својих агената, углавном Татара, попут Хусејинзаде Али-бега (писца химне туранизма).
Можда и пре Британаца, немачки инструктори у османској војсци (попут чувеног Молткеа) су предлагали да се султани окрену ка истоку, где ће лакше победити. Ово, додуше, није било сасвим мотивисано империјализмом као у британском случају, већ рађе убеђењем да је Османско царство немоћно да ратује са Западом.
Османска елита је током Танзимата школована на Западу. Тамо су се будуће османске вође упознале са дискурсом оријентализма (цивилизовани Запад против дивљачког Истока). Учећи се модерним појмовима, пре свега национализму, они су европске идеје преносили новим генерацијама у својој домовини (Ахмед Вефик-паша и Генерал Сулејман-паша, оци пантуркизма, били су ученици оријенталисте Жозефа де Гиња). Први бастион туранизма био је Едебијат-и Џедиди (Нова Књижевност).
Туранизам ипак никад није усвојен као званична политика из простог разлога што је политика Итихада (погрешно називан пан-исламизмом захваљујући француској и италијанској пропаганди) далеко више одговарала интересима Османског царства, чак и у време тзв Младотурског режима. Тако, када је Кемал-бег покушао да прогласи политику пан-туркизма на Скупштини у Солуну (1909), посланици су га прекинули у говору. Младотурци су имали и додатни мотив за тако нешто, а то је чињеница да великим делом они заправо и нису били Турци. Међутим, један од кључних људи покрета, Мухамед Зија-бег (будући Зија Гок Алп) организовао је тајни програм туранизма. У Солуну је окупио групу младих писаца око удружења Јени Лисан (Нови Језик) и његовог часописа Генџ Калемлер (Млада Пера). Ово друштво се убрзо стопило са друштвом Јени Хајат (Нови Живот) и његовог часописа Јени Фелсефе (Нова Филозофија). Људи окупљени у ова два друштва започели су жестоку кампању против османизма и "пан-исламизма".
Кампања је током Првог светског рат побрала симпатије великог дела Младотурака, тим пре што се сво мртвило Итихада показало одсуством одговора муслимана под европском влашћу на прокламацију џихада из 1914. По смрти Османског царства, туранизам се показао као најјача центрипетална сила која је остатке Османског царства претворила у Турску, а остатке османских субјеката у Турке. Зија Гокалп и Јусуф Акчура су били шампиони лингвистичке реформе, увођења старих турских имена (Атила, Бабур, Ертогрул, Алп...), те увођења сиве вучице као древног турског симбола (у ствари симбола централноазијског племена Ту-Киу из 6. века). Туранизам није усвојен као званична политика ни за време Мустафе Кемала Ататурка, будући да му је током Рата за Турску била потребна сва совјетска помоћ (због чега се одрекао свих покушаја Енвер-паше да искористи рат изазван Октобарском револуцијом и Туркестан припоји Турској). Како је и после рата Ататурку требала совјетска помоћ, туранизам никако није могао заживети.
Током Другог светског рата дошло је до формирања неколицине туранских културних друштава (Турска Културна Унија, Гурем, Гокбуру...). Због совјетских демарша, ова друштва су насилно сузбијана током рата. Тако је турски председник Инени осуђивао читаве групе интелектуалаца, попут историчара Зекија Велидија Тогана због фашизма, расизма и субверзивних делатности. После Другог светског рата и разласка Совјетског Савеза и Турске, дошло је до делимичног оживљавања туранизма, али без практичних политичких последица.