haeul
Poznat
- Poruka
- 9.528
Демитологизација као кукавичје јаје Запада
Супротно у јавности доминантном гледишту о миту искључиво као „маштарији“, „измишљотини“, „фантастичној причи“ која може да буде веома штетна и коју из друштва ваља елиминисати, мит представља неопходан елемент културе свих друштава, без изузетка. Оно што мит чини живим и делатним није његова истинитост, него његова функција. Она се састоји у легитимисању друштвених институција и друштвене праксе, као и у стварању друштвене солидарности и кохезије, за чиме свако друштво има потребу (Малиновски). Ко смо ми? Одакле долазимо? Какав је смисао нашег постојања међу другим народима? На ова и друга слична питања одговарају управо митске творевине и зато оне бивају љубоморно чуване у свим народима и нацијама. Митови нам преносе вредности које су од највећег значаја за наш идентитет и зато нема друштва без митова. Укратко, мит представља веома значајну културну снагу, која суштински доприноси опстанку једног друштва.
Време друштвених сукоба представља једно посебно друштвено стање, битно различито од мирног времена. Ако се ради о сукобу међу државама, међу нацијама, сви друштвени ресурси се концентришу и координирају, како би се извојевала победа. Данас је ваљда свима јасно да уз војне, политичке и економске ресурсе, значајну улогу у сукобима играју и културни ресурси. У време сукоба појављује се повећана потреба за друштвеним јединством, за консензусом. Јединство и консензус омогућавају заједничку акцију против непријатеља, усредсређивање и синхронизовање друштвене енергије у одговарајућем правцу борбе. Без друштвене солидарности и кохезије, шансе неког друштва да у сукобу победи бивају сведене на минимум: свако вуче на своју страну и пораз бива највероватнији исход. Стога не чуди да улога митова у ситуацији друштвеног сукоба (нарочито рата) изузетно расте: у време мира донекле притајени, митови у доба сукоба избијају на површину и њихов утицај битно расте. Мит заправо представља врсту културног ресурса, неопходног за вођење борбе.
Обе сукобљене стране труде се не само да сопствене ресурсе развију, већ и да противничке разоре: да им униште војна средства или да их спрече да до њих дођу, да им руинирају економију, да противника политички изолују. Када остане без савезника, са руинираном економијом и ограниченим војним средствима, противник ће много лакше бити савладан. Исто важи и за културне ресурсе, чији је мит један део.
Дакле, митове противника треба елиминисати тако што ће их се прогласити „варварским“ и „неистинитим“ (као да митови уопште и могу бити истинити), тако што ће се они непрестано исмејавати и извргавати руглу и, коначно, означити као „кривци“ за све патње и страдања. Тиме ће се отворити пут за победу, јер ће противник бити лишен смисла борбе, изгубиће унутрашње јединство и подлећи ће дефетизму. Страна која успешно уклони непријатељске митове неће можда ни морати да ангажује друге ресурсе да би победила, или ће их ангажовати у много мањој мери него што би то иначе морала; страна лишена сопствених митова ће, по аутоматизму (јер „митског вакуума“ не може бити), усвојити туђе и погнуте главе дочекати победника. Другачије речено, противника треба и културном смислу „разоружати“, да би га се лакше савладало.
Уџбенички пример горе описаних процеса јесу сукоби на простору бивше Југославије, посебно они око јужне српске покрајине Косово и Метохија. Са дубоким историјским коренима, тај је сукоб крајем деведесетих година прошлог века (1998-1999) имао своју (још једну) оружану фазу, да би и након ње био настављен на политичком и културном пољу све до данашњег дана. Од самог почетка деведесетих, Косовски мит, са правом виђен као основни културни ресурс српске стране, бива изложен снажним и непрестаним нападима од стране Запада (балкански савезници тог истог Запада имали су и имају врло ограничене способности за овакве акције, па нису сувише вредни спомена). Они се с времена на време појачавају, већ према тренутним политичким потребама.
У првој деценији овога века напади на Косовски мит прерастају у идеолошки пројекат назван „демитологизација“, чија се реализација види као предуслов коначне победе у Косовском сукобу. Велика финансијска, медијска, кадровска и друга средства уложена су у настојање да се Србима „избије из главе“ Косовски мит, тачније да им се подметне „кукавичје јаје“.
Запад је већ тада био знао да ствари неће ићи лако. То се види из изјава њихових функционера. Тако је почетком 2008. Ерхард Бусек, тада координатор Пакта за стабилност југоисточне Европе, изјавио да не верује да ће се проблем Косова брзо решити (за њега је, наравно, „решење“ да Србија призна „независност“ Косова и одрекне се веровања кључних за српски идентитет – С. Ш), јер „ко више од шест стотина година у памћењу задржава битку на Косову, тај и за друга питања има велики капацитет памћења“. Бусек је уједно жалио што „док се у Србији бележе велики привредни успеси, њен политички врх живи у свету митологије“.
„Невладине“ организације, као и неки српски политичари и интелектуалци бивају укључени у пројекат „промене свести“, јер је добро процењено да је много боље да носиоци „демитологизације“ буду домаћи него западни актери или пак неки из окружења. Посебно је у овом погледу занимљива улога интелектуалаца. Они су некако по природи осетљиви на митске представе, јер им оне изгледају као „издаја разума“; истовремено, њих збуњује делотворност митова код великог дела популације. Зато су многи од њих спремни да своје митове напусте и – парадоксално али сасвим законито – уместо њих усвоје митске представе о моралној изабраности Запада да свима и свуда у свету доноси „слободу и демократију“. „Помоћна средства“ при свему овоме јесу разне привилегије: пројекти, путовања, медијска присутност, разне почасти и друго.
Упркос томе што су у њега уложена огромна средства, пројекат „демитологизације“ никако не успева да буде доведен до краја. Косовски мит још увек живи у српском народу, али и у делу српске политичке и културне елите. Запад је свестан да без обзира на значајне успехе које је постигао (оружана окупација 1999, проглашење Косовске „независности“ 2008, такозвани „Бриселски споразум“ 2013), као и на остваривање неких од циљева албанске политике (протеривање највећег броја Срба 1999. и 2004), његова победа неће бити потпуна докле год се кукавичје јаје „демитологизације“ не развије до краја, тј. докле год Срби у потпуности не одбаце Косовки мит и прихвате оправданост „хуманитарне интервенције“ из 1999. Тек тада ће Запад моћи да им, мирне душе „опрости што их је бомбардовао“ (како неко то већ рече, парафразирајући реплику из филма „Балкански шпијун“). Ако у томе не успе, што јесте један од могућих исхода, кукавичје јаје „демитологизације“ показаће се као – мућак.
▻ Извор: http://www.stanoviste.rs/demitologizacija-kao-kukavicje-jaje-zapada-srdjan-sljukic/
Ово није вест већ, тако да је питање извора небитно. Не цепидлачите.
