Беседи на Гори, и у овој прва Божанска врлина, и у првој врлини – прво блаженство јесте:Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско.– Посреди су три стварности: блаженство, сиромаштво духом и царство небеско, али су толико испреплетане међу собом, толико зависне једна од друге, да сачињавају једну недељиву, органску стварност, једну недељиву еванђелску истину. Ту је главно ово: прво блаженство и само царство небеско припада сиромашнима духом.
Ко је сиромашан духом? Сиромашан је духом човек који свим бићем осећа да је његов људски дух крајње сиромашан, крајње недовољан, крајње убог, да би могао живети сам од себе, већ му је увек потребан Онај који је јединн богат духом: Бог. Сиромашан је духом човек који осећа да ниједна његова мисао, ниједно његово осећање, ниједно његово дело, не могу ни живети ни успети, већ морају издахнути и нестати, ако се не хране Богом, не обесмрте Богом. Сиромашан је духом човек који свим бићем својим осећа да је сав људски дух његов крајње сиромашан према свебогатом Духу Божјем, и сва људска мисао његова – крајње сиромашна Према свебогатој мисли Божјој, и сав људски живот његов – крајње сиромашан према свебогатом животу Божјем, те се он непрекндно труди и мучи да свој дух допуни и усаврши Духом Божјим, да своју мисао усаврши и довршн Богом, да свој живот испуни и обесмрти Богом.
То осећање сиромаштва духовног – почетак је хришћанства. Јер оно непрестано подстиче човека да се богати Богом (ср. Лк. 12, 21). А Бог је толико богат свим што је бесмртно и вечно, да је човек, ма колико се богатио Њиме, увек пуки сиромашак према Њему. То чини, те осећање духовног сиромаштва стално прати хрншћанина на васцелом путу његовог еванђелског усавршавања. Све муке и подвиге на том дуго.м иуту он подноси са изузетном радошћу, са изузетним блаженством. Јер се у самом осећању духовног сиромаштва налази бесмртно осећање изузетног блаженства, блаженства за које знају само – сиромашни духом. То и јесте прво духовно чудо које чудесни Господ Христос чини са својим следбеницима: прва врлина, иако тешка и мучна, сва је испуњена блаженством; и уколико је човек више упражњава, утолико се више по целом бићу његовом разлива ово изузетно блаженство. И стога је хришћанин све жеднији тог милог, тог блаженог осећања. И нигде краја његовом блаженству, јер нигде краја његовој смерности, Да, смерности! Јер друго име за сиромаштво духом јесте: смерност.
Смерност је почетна врлина, и почетак свих врлина; као што је гордост почетни грех, и почетак свих грехова. Треба још додати: смерност је и душа свих еванђелских врлина. Јер без ње – свака еванђелска врлина постаје порок. Стога је смерност – темељ хришћанства, на коме хришћанин зида помоћу осталих светих врлина своју„вечну кућу“(2 Кор. 5, 1). У сфери мишљења, смерност се пројављује као смиреноумље[ 4]; насупрот гордости, која се у сфери мишљења пројављује као гордоумље. Смиреноумље значи: смирено умовати, смирено мислити, држати ум свој у границама вере и светости (ср. Рм. 12, 3). Смиреноумље захтева од човека дуго и истрајно благодатно вежбање у владању над својих мислима, осећањима, расположењима. Ту човек сваку своју мисао, и осећање, и расположење ограђује огњеним појасом смерности, вере и молитве, да не скрену и залутају у примамљиве прашуме греховних сласти и саблажњиве поноре лукавих страсти.
Блаженство прве богочовечанске врлине, смерности, зависи, као и сва остала блаженства, од Једино Блаженог: Бога и Господа. Смерност духовно везује човека са Богом, који и разлива по души његовој блаженство кроз смерност и ради смерности. На тај начин човек доживљује као прву еванђелску стварност ову истину: прво човеково блаженство зависи од Бога, са којим га, као са извором свих блаженстава, духовно сједињује прва еванђелска врлина, смерност. Уз ову прву иде друга еванђелска стварност: смерност је прво осећање које човека везује са небом; оно толико онебеси човека да и само царство небеско учини његовим. То до неслућених размера појачава блаженство сиромашних духом. Они заиста живе на земљи као на небу: јер јењихово царство небеско.Они још за живота на земљи имају царство небеско и његова блаженства, јер је Господ рекао:њихово је царство небеско,а не: њихово ће бити царство небеско. То значи: смерношћу човек постаје грађанин неба, сажитељ Анђела. Њоме он преноси темељ свога бића са земље на небо, где ни мољац греха не квари, нити лупежи – страсти – поткопавају и краду дуцшна вечна богатства. Смерност води у царство небеско, у царство свих божанских врлина, којима бесмртно живе света небеска бића: Арханђели и Анђели.sveti Justin Popovic
