Glasanje na temu ŠALJIVA PRIČA

E, ovo će biti jedan zanimljiv krug.
Budite strpljivi, biće potrebno vreme da okačim sve priče!

Glasaćete po starom sistemu (3,2,1), do nedelje uveče (4.II do 20h).

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

Моја бака

Било је то некада давно, ,,прије сто година“, у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Живјела је малена Војислава у Змајеву, у Бачкој са својом породицом. (Имена и локалитети у овој причи нису измишљени, догађаји ниси плод маште... У овој причи све је стварно.) Имала је четири млађе сестре, оца и мајку која ће касније умријети на порођају. Војислава је као најстарије дијете била повлашћена и послата код бабе и ђеда у Пипере. Ја сам њена унука, Наташа, драго ми је да смо се упознали. Не чудите се због интимистичког тона...тек ћемо ми да се дружимо. Питате се вјероватно, зашто уопште пишем о својој баки, да ли је она оставила печат на мој живот, да ли сам ја њена мезимица, да ли је бака по нечему посебна. Могу мислити шта вам све пролази кроз главу. Већ преврћете очима и помишљате „ала ће ова да детаљише“, или „ова је неки чудан тип, ајде да видим шта хоће“. Још увијек сте ту? То је добро. Прошла сам прву контролу. Идемо даље.
О баки пишем зато што је она обиљежила једно вријеме и зато што је једно вријеме обиљежило и њу и мене; зато што њен каприц тече мојим венама и вјерујем да је то нешто несвакидашње; зато што се судбине наслеђују. И ја имам четири млађе сестре. Бака је увијек добро баратала ријечима а ријечи су моје биће, моја парола је ,,Комуницирам – дакле постојим“. И ја сам са шест година послата код ње и деде да живим, одвојена од родитеља и сестара. (За сад толико о подударностима.) „И шта у вези са тим? Зашто би то било интересантно и вриједно помена?“
- ,,Моје другарице (са краткосилазним на ,,и“) су све вукле сукњу кад се играмо а ја не но ми баба сашила гаћице.“ – Ееееј... она је имала гаћице и била је једна од ријетких.
- ,,Па ме питај како ти је тамо Славка а ја причај: ,,Они ти, мајко, скувају овна или овцу па сву ону супу проспи на ледину!“
- ,,Ђед ме стави пред собом на коња па са мном у село.“
Мене је мој деда возио Фићом на Врела Рибничка, на Морачу и ,,држао на шкљоцу“, играо са мном шах и звао ме Нацо. Бранио ме и штитио од бабе која је била строг васпитач. Покојног теча док је тетки био момак је ,,ћерала“ метлом. Мог оца је обожавала. Јадан теча-Слобо. Послије се клела у њега, малте не. Него гдје смо оно стали? Код мог деда Јакше. Био јој је диван муж. Имали су само моју мајку и тетку. За оно вријеме то је мало дјеце. ,,Ишла сам у Дубровник на плажу за нероткиње а кући двоје ђеце, Д В А Д Е С И Ј Е Д А Н Д А Н!“ (Са дугоузлазним на „е“ у ,,један“.) Него да не прескачемо баба Славкино дјетињство и дјевојаштво. Има ту много шта. Јесте ли се удобно смјестили у фотељи? Немојте да вам је неудобно, имате ли шта да пијете? Идите, наспите себи неко лијепо топло или хладно пиће, ви бирате, ту сам ја, не идем нигдје. Пребирам по сјећањима и могу вам рећи да тачно не знам шта бих вам прије испричала. Моја је бака институција! Жена-мач, чоек-жена а мелем истовремено. Има преко 85 година, не знамо баш тачно, често рачунамо али зато немамо недоумица када је у питању њен рођендан. ,,Ја сам један дан послије Наташе.“ Тако пише у личној карти, ко год да је то уписао бескрајно сам му захвална! Ми, унучад смо јој купили електрично ћебе преко Телешопа за један рођендан. Како је само била одушевљена. Баба обожава поклоне али их не користи већ чува. Увукло се сиромаштво из дјетињства, из времена рата, дубоко под кожу. Саша је критикује и наговара да не штеди али то је јаче од ње. ,,С врха кесе се штеди, кад дођеш на дно – немаш га што штеђет.“ – говори она. За џаба Саши, (брату од тетке, њеном најдражем унучету) прича. Уствари није за џаба. Неки дан ми бака с поносом каже: ,,Мени је Саша правни старатељ и ја сам одлучила да га послушам сад „устарос“; Рекао ми је Саша...“ Тада јој очи засјаје. Мислим да је Сајо њен брат из младости, њен друг и саборац из рата, њено уточиште и узданица у старости... О њему прича са жаром а тако скоро и о својој кући. То су бабине двије највеће љубави. Наравно моја мајка је ван конкуренције, на мајку је посебно слаба. А њена кућица је скоро као Саша - њена слободица. Продала је стан у Подгорици, након дедине смрти и купила кућу у Сутомору. Тамо често побјегне, просто шмугне возом; она не плаћа карту него преко пензионера има бесплатно. Што да не оде кад год успије побјећи тетки Гари. То важи за јесен и прољеће. Зими је надзор појачан. Љети, претпостављате, никад није сама. Да ли због мора или због бабе али сви се љети чешће сјећају ,,СутоГАмора“.
Већ сам на другој страни а још немам дјетињство, ја све с брда с дола, не знам јесте ли још увијек ту и ако јесте докле ћете ме још трпјети. Можда се и окушам у једном роману тока свијести. Како ту тек има да вас утушиииим. ,,Дуљење вокала је више карактеристично за жене него за мушкарце, такође...“ – сад би рекла моја професорица. Претпостављате, студирам Књижевност. Подрав за професорицу. (Е како се онда исплаках...) Причаћу вам то неки други пут. Наљутиће ми се баба Славка, све ми је важније од ње. А таман сам фино била почела о Пиперима. Водила је мене баба код тетке Госпаве у Пипере. Тетка Госпава се никад није удавала, остала је да живи у Пиперима. Дааааа, баба је Пиперка, отровница! Хахахаа. Од Миличковића, удата Чађеновић. Отац и муж су јој се обојица звали истим именом – Јакша. Тако се зове данас Сашин син. А требала сам ја мом Луки да дам то име, заиста. Последње ријечи које је деда изговорио биле су: ,,Славка, како ће Наташа томе маломе име?“ Лука је рођен око два поподне а тог истог дана је деда умро око осам увече. Код Марковића се већ увелико славило кад је мајка звала тетку да јој саопшти (полако и изокола да не би доживјела стрес) да им је умро отац. Тетка јој је прекинула везу уз ријечи ,,Душка, зови ме кад умре!“ Мајка је била приморана да своју луду и неозбиљну, млађу сестру поново назове и каже ,,Гара, умро је тата.“ Морам промијенити назив приче у ,,Моја бака и неки детаљи у вези моје луде породице“. Хахахахахаа. Одрећи ће ме се, мајке ми миле. Рећи ће: ,,Алоооо ми нисмо знали да си ти толико усамљена, дођи брате да се испричамо“. Хахахахаа.

- Баба, ово што причамо сад ја снимам.
- А што снимаш Нацо?
- Желим да имам снимљено како си реаговала кад сам ти рекла нешто што је мени важно.
- Ниси нидабог опет трудна, Наташа?!
- Нисам трудна, баба, што ти је, него сам написала причу о теби, тј. још увијек је пишем и имам идеју да овај разговор такође унесем у причу.
- Е оћеш ти што неће нико! Па што оћеш сад да ти речем? Је ли ти бесплатно да ми прочиташ што си то написала.
- Није.
- Па што не речеш но се ја распричала? Како сте сви, како су ђеца, кад ћеш доћ?
- Шалим се баба, бесплатно ми је.
- Еееее барабо моја, лако ти је с бабом.
- Волим те бакице, долазим. Код тетке си?
- Ада јесам, ђе би била но код мога официра, не да ми мрднут. Но се бојим е ћеш лажат.
- Нећу лагат, доћи ћу. Видимо се, поздрави тетку.
Овај разговор је из маште а колико је ујутро ћу да га обавим и пренијећу вам ту стварну верзију па ви упоредите.

Priča br. 2

Весељак

Михајло је био угледан и поштен домаћин нежења. Имао је најбоље уређене воћњаке и винограде, најбоље коње и ловачке псе и толико ракије да је за њу изградио нови помоћни објекат. Мало мало долазио је неки ловац и нудио паре за једног од његових паса којег је назвао Аполон, али од Михајла га је било немогуће купити.Ракију такође није продавао и када би који сељак дошао да заиште он би му је давао мрштећи се на паре које му се нуде: „Радије бих је просуо него продао“. А када би који странац долазио да купи на велико, он би му давао који литар и говорио исто: „Радије бих је просуо него продавао“. То што се није женио ни имао порода није му сметало да буде највеселији човјек у селу. Није био један од оних који смијехом покривају страх и тугу него одиста прави шаљивџија. На његове безазлене лажи и задиркивања сви су били навикли и нико му није замјерио када је постао жртва истих. Неко можда и јесте, али се нико није усуђивао да му одговори да не би извукао дебљи крај, јер је Михајло био изузетно мудар и лукав. Ћути шути кад Михајло задиркује, сви су то знали. Дјеца стално препричавају како је Михајло са медвједом од пчела крао мед и то тако што је држао медвједа на леђима да овај отима. Знали су исто тако, јер им је Михајло објаснио, да је боље да медвјед буде горе јер му је кожа мање осјетљива на пчелињи убод. Знали су и причу о томе како је његов Аполон заскочио срну и како сада у шуми један срндаћ са псећим репом и главом завија на пун мјесец. Посебно им је била занимљива прича како је тај исти Аполон љут због тога што Михајло не успјева погодити вепра којег му натјера, сам узео пушку и заузео бусију, а Михајла послао да мало он трчи за дивљачи. Старији су опет препричавали како је Михајло изварао Цигане, како је, да не би ишао чувати стоку сваког дана за мајку и оца имао нову лаж, како се знао прерушавати у какве утваре и такав долазио на сеоске скупове да су се неки упишавали у гаће и ломили ноге бјежећи.
А онда једнога дана Михајло је отишао у град, а прекосутра су дошли неки људи и одвели сву његову стоку, ловачке псе и коње, однијели сву ракију, све што је вриједило и што је било могуће однијети. Остала му је кућа, ораница и воћњаци.
Нико се није усуђивао да га шта пита, а убрзо се то и заборавило и гурнуло под тепих, јер је село било весело због тога што је син сељака Митра напокон оперисан и излијечен.
Михајло, сада сиромашан, остао је исти и није изгубио смисао за весело, а једно вече је оног излијченог Митровог сина „узео на зуб“.
„А ко си ти јадниче“, плану Митар „да се са свима ругаш.Немаш ни кучета ни мачета, а ко зна у какве си гадости зашао када ти мафија долази носити све што стече. Стоку си дао па сада ко просјак гледаш хоће ли ти ко удијелити комад крува. Е од мене нећеш добити ни ово. Гдје ти је жена, гдје су ти дјеца биједо једна. Ко ће те пазити кад оматориш. Дјецу, дјецу да си имао па да се с њима шалиш, а не са туђом и са нама озбиљним људима који ринтамо од јутра до мрака да бисмо своју прехранили. Никада се ти нећеш ни уозбиљити, нити од тебе домаћина, твоје вријеме је прошло и твоје сјеме ће проћи и остаћеш сам и умријећеш сам. И ко ће ти споменик дићи?“
„У праву је Митар, претјерујеш“, подржали су неки од сељака.
На то му је Михајло одговорио: „Сва су дјеца моја дјеца, а споменик ће ми дићи село“, а затим је устао и отишао кући. Чуо је за собом глас Раданов како се противи гласовима сељака.
„Немојте тако“
„Ма шта немој“
Те ноћи његова кућа је изгорила у пожару. На сахрани је Радан рекао Митру да је Михајло осиромашио јер је све што је имао дао његовом сину за операцију. Сељаци су знали, да када човјеку узмеш све, он са овог свијета одлази, у пожару или болести, свеједно. То је неписано правило, а Митру је шала била све.
Прошле су три године од тада, а Михајло, сада шездесетогодишњак, се вратио у село са младом женом која је у наручју носила дијете. Жене које су га видјеле почеле су да се крсте, а једва је ко од мушких замуцао: „Здраво побогу б-б-брате М-Михајло“. Свима је отпоздрављао исто онако весело, лакрдијашки. „Завежи те пертле, пашћеш“ , говорио је Стевану који је на ногама имао опанке. „Купио сам ти електричну машину за шишање“, говорио је ћелавом Петру. „Још ниси нарастао“ викао је патуљку Сими.
Михајло је наредних дана радио на не исувише запуштеним воћњацима, јер су се сељаци, који му сада помажу, њима користили. Недуго затим, у село му је камионима довезена стока и коњи.
Михајло се опет, када су се радови на пољу завршили, појавио међу људима, а ту је био и Митар који је прошле године у шуми изгубио ногу.
„Ето Михајло опет има коње и стоку, има и псе и жену и мушко дијете, а друго на путу, и има двије ноге, а ти Митре имаш само једну“. На те ријечи сви су се грохотом смијали, и Митар се смијао.

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

Kamiondžija i biciklista

Profesionalna vožnja je danas dosta lagodan posao: kamioni su udobni, obavezno imaju radio, često i klima uređaje i druge pogodnosti. Nekada se o svemu tome moglo samo sanjati a vožnja se, sa današnjeg gledišta, gotovo nije razlikovala od guranja kamiona koji su uza sve druge nedostatke bili još i bučni kao avioni.
Vozač jednog takvog kamiona dobio je zadatak da prejezdi celu vojvođansku ravnicu, sa njenog juga na sever, isporuči robu i vrati se. Uspešno je odneo i predao robu, okrenuo kamion i pošao kući. Već mu je bio „pun ku…fer“ svega i jedva je čekao da završi vožnju i izađe iz kabine.
Još je bio na severu Ravnice, negde između Sombora i Subotice, kada ugleda biciklistu. Brzo je shvatio da biciklista nije baš „čist“ jer je isuviše „šarao“ putem. Usporio je i to se pokazalo kao veoma pametno jer se biciklista u jednom trenutku preturi i pade na put. Da je kamion bio bliže pao bi tačno pod točkove.
Kamion se zaustavi i vozač priđe biciklisti. Imao je utisak da prilazi neispranom vinskom buretu jer se smrad alkohola osećao nadaleko. Bilo je očigledno da je čovek „mrtav“ pijan!
Zgrabi bicikl i baci ga u kamion a zatim podiže biciklistu i ubaci ga u kabinu.
Uključi grejanje i pijanac zaspa snom pravednika!
Vozač je pokrenuo kamion bogoradeći: „Pijanduro jedna, da me, ni krivog ni dužnog, pošalješ u zatvor umesto da odem kući svojima!?“
Hrkanje pijanca je nadjačavalo buku kamionskog motora. Niti je čuo kako vozač bogoradi niti mu je to smetalo.
Zahvaljujući nevidljivim čarima Ravnice, kojih često ni njeni stanovnici nisu svesni, a delimično i zato što nije imao sagovornika, uskoro se i vozač umiri i prestade da govori „u prazno“.
Jezdiše tako vojvođanskom ravnicom neko vreme dok ne stigoše do saobraćajnog znaka koji je označavao ulaz u grad i saopštavao ime grada. Kamion opet stade, vozač izađe i uredno nasloni bicikl na znak. Zatim izvede još uvek mamurnog i uspavanog biciklistu pa i njega nasloni na znak. Reče mu umesto oproštaja: „Ti si druže, stigao!“
Sede u kamion i ode.
Na saobraćajnom znaku je uredno, krupnim slovima bio ispisan naziv grada: „PANČEVO“.

Priča br. 4

Kamasutra za treće doba

Radijski jutarnji program, govori novinar:
Iz štampe je, ovih dana, izašla knjiga provokativnog naslova „Kamasutra za treće doba“, prof dr Vladimira Teletabovića, našeg poznatog i svetski priznatog seksologa. Prof dr Teletabović rođen je 1918. godine u selu Pržinci, nadomak sela Guzinci. Pored toga što će ove godine proslaviti 100. rođendan i što je u penziju otišao pre 35 godina, profesor je još uvek aktivan na Univerzitetu na kome predaje.
Ovo je njegova dvadeset četvrta knjiga, na ukupno 388 stranica, od kojih 200 čine indeks pojmova.
Zamolili smo ga, u telefonskom razgovoru, da nam kaže nešto o njoj.
Kako ste došli na ideju da napišete „Kamasutru za treće doba“?

Prof dr Teletabović:
U ovo otuđeno doba, ljudi iznad šezdesete smatraju se seksualno neaktivnim. Verujte, nije tako. Mnogi, čak, osamdesetogodišnjaci, pa i stariji, i dalje imaju potrebu za seksom. Ovim autorskim delom hteo sam da im pomognem da se oslobode stega predrasuda i podsetim ih kako se uživa u seksu.

Ako biste mogli u kratkim crtama da nam detaljnije objasnite, ili pročitate neki pasus.

Prof dr Teletabović (kašljuca):
Svakako, svakako ... Samo da popijem Nitroglicerin.

Nakon kraće stanke (čuje se šuštanje stranica; čita):
Dakle ... Prvo poglavlje
Za početak, potrebno je vašem partneru zagolicati maštu tako što ćete obući seksi veš (važi i za muškarce i za žene). Pelenu zamenite crvenim tanga gaćicama (*pogledati indeks pojmova u sadržaju), barem dva broja manjim. To je važno jer se seksualni nagon u izvesnim godinama budi direktnim vizuelnim podražajem: pogledom na intimne delove tela. Ukoliko vaš muški partner ne može da dostigne zadovoljavajuće čvrstu erekciju, ponudite mu unapred spremljenu Viagru (*pogledati indeks pojmova u sadržaju). Pazite da ne prekoračite dozu, jer prekomerna količina dovodi do zastoja srca! Pre upotrebe obratite se lekaru. Ako se začudi ili nasmeje, neka vas to ne demorališe: hrabro objasnite da želite i praktično da evocirate uspomene.
Za žene: obavezno nabavite lubrikant. (*Pogledati indeks pojmova u sadržaju.)
Poza br. 1 – tradicionalna

Relativno lako izvodljiva, naročito ukoliko posedujete Dormeo ortopedik dušek . Partnerka treba da legne na leđa.
Muškarac: nežno je obuhvatite oko struka i polako izvadite iz kolica, pa je prenesite u krevet. Pazite da se ne okliznete. Najbolje da kolica približite ivici kreveta i partnerku zakotrljate na dušek. Oprez s bocom kiseonika i infuzijom koja se tom prilikom može umrsiti ili iščupati! Kada ste obavili taj deo posla, skinite donji deo pidžame i potražite penis (*videti u indeksu pojmova). Partnerki podmetnite Dormeo jastuk pod zadnjicu, tako da možete lakše da pristupite donjem delu njenog tela. Štap odložite pored kreveta.

Žena: nemojte se otimati kada vas partner izbaci iz stolice na krevet. On to čini iz najbolje namere. Prisetite se zbog čega ste obukli crveni veš! Mirno ležite na krevetu, bez naglih pokreta, kako ne biste opet povredili kuk. Ništa ne morate da radite, osim da se prepustite i malo stiskate butine, kao kad vam se piški. Pazite, ipak, da se ne upiškite, mada nije strašno ako se to i desi! Prethodno skinite naočari i izvadite protezu kako se ne bi desilo da vam ispadnu tokom strastvenog koitusa (*videti u indeksu pojmova).

Muškarac: levom rukom pomozite partnerki da se udobnije smesti na jastuku. Desnom pomozite svom penisu da nađe put. U sebi brojite do 5. Nikako naglas, jer to može zbuniti i dekoncentrisati vašu partnerku, naročito ako nije skinula slušni aparat. Ukoliko Viagra ne deluje, odmorite se pola sata-sat, pa pokušajte ponovo.
Kada je gotovo, ne zaboravite da partnerki pomognete da skine tange. Odmorite se. Ne zaboravite da uzmete lekove na vreme.

Žena: kada vam partner kaže da je gotovo, ostanite mirno da ležite, bez panike; sestra će, kad-tad, morati da dođe i vrati vas u kolica.

Sjajno! Verujemo da će pročitani deo zainteresovati stariju generaciju da nabavi vašu knjigu. Nego, recite mi još: da li je knjiga ilustrovana?

Prof dr Teletabović (smejulji se):
Nije. Možda će drugo izdanje biti obogaćeno ilustracijama.

Mnogo vam hvala što ste odvojili vreme za naše slušaoce. Nadamo se uspehu vaše knjige i želimo vam puno zdravlja i daljih uspeha. I seksa, naravno.

Prof dr Teletabović:
Hvala Vama. E da, jedna napomena: pojam seks nisam uvrstio u indeks. Ali biće ispravljeno u narednom izdanju.

Doviđenja.

Doviđenja.

- - - - - - - - - -

Priča br. 5

Perin komšija e znaš Peru

Nešto razmišljam,
sve je meni to jasno, mis'im to - univerzum, pozitiva, negativa, energija,
sunce, sunce, sunce, a ostalo kako kome na volju.Voleš malo kiše ili malo mraza, biraj.
Nego, hmm, nešto se mislim, je l' to baš tako funkcionira, je l' baš sunčan dan
bio što je neko isk’o da peče i od doli i od gori?
Evo, evo viš' ja, ja npr. najviše volem kad je sunčan dan.Najviše.I svaki dan bi' leto, pa da se izvrnem pod dud i bog da me vidi, e.
Zimi, kad zabeli drum i sve pobeli i od beline srce da ti pukne,
sve se molim da svane leto u sred zime, a nema, neće.
I nije to ono, ma, ne iskaš od srca, jako, iskreno, a ne ne, nije.
Evo pitajte mog komšiju Peru.Ima da vam potpiše na sudu da bi' ja svaki dan u godini sunca 'teo.Svaki dan!
A Pera, ehej, što tek Pera silno želi da ide svaku večer u kafanu, pa da okiti svirce, ehejj, pa pojma vi nemate, života mi.
No ne ide.Jok.Ne da Persida.Kaže, popi boga oca, neka svirci drugome svire, kaže ona Peri.
A je l' znate komšinicu Simonidu, ma onu, tamo niz ulicu?
E da, tu Simonidu što ište za muža onog Bred Pita.
Pa znate li vi koliko ona njega voleee?! E to je ljubav, baš 'nako,
kako da vam rečem, filmska!
Mislite, udala se Simonida, želja je to, je l' te?
E malo morgen, nema svatova, nema.
A neće je ni Mita, kaže, šta će mu, sirota, nema novaca.
Pravo i govori, ako mi ne dođe Monika, e e, ta Monika, neću ni ja da se ženim vala.Neću.
Ću nakrivim ovaj moj šešir i da sedim tu na klupi,
pod onaj moj dud, da se molim dok se ne pojavi.
To dok ne za'ladi, a kad za’ladi, molićemo se zajedno ja i komšija Pera dok nam njegova Persida čita bukvicu kako za ničega nismo.
Mogu ja vama do sutra 'vako pripovedati, nije to meni teško.
Volem ja pripovedati.Nego, bojim se čuće me
komšinica Eržika, pa će me davi da joj popravim onaj plot.
Pola godine me moli, kao da sam joj ja univerzum.
Nego, ostajte vi meni rumeni i veseli, pa se pripovedamo
kad ope' bidne 'vako sunčano.Kad se naoblači,
ne divanim sa drugima, samo s univerzumom!
A šta da ti velim, imadem i ja siroma želja!
Aj' u zdravlje vam bilo!

Priča br. 6

Boro i Vu

Nisu uopšte primecivali da je podšišana trava u parku bila zelenija,da su glogovi i brestovi olistali da je i
žbunje svežim zelenilom aprilskim docekalo prolaznike.Ne ,oni su u žucnoj raspravi,pripito teturali širokim asfaltranim kružnim šetalištem
parka i ocigledno se svadali...
Viši od dvojice odrpanaca sede na klupu ,a niži je nastavio još pet šest koraka sam gundžajuci nerazumljivo i tek kad je shvatio
da sam hoda,stao je,zaneo se i okrenuo.Izgledalo je da ce pasti u tom naglom zaokretu...Ostao je na nogama ljuljajuci se,a onda je pljunuo i
krenuo ka klupi na kojojh je visoki sedeo i pravio se da ga ne poznaje.Obojica su bili u prljavim jaknama kojima se boja i ne bi lako mogla odrediti.
-Misliš ti da sam ja lud?Ili blesav? besneo je niži...
-Daleko bilo Vu...
-Pa šta me onda ***** i ne priznaš?
-Šta da ti priznam?
-Pa to za mesto na kom smo radili danas!
-Šta da ti priznam?
-Da si zauzeo moje mesto!
-Tvoje uzvišeno mesto! Tvoj kraljevski presto,tvoj vladicanski uzvišeni tron...
-Da,to moje mesto!
-Pa,dobro,priznajem ti i nosi se!
-Kako da se nosim,kako da se nosim!? Pa na mom mestu si zgrnuo silne pare,bogatstvo pravo!
-Moja sposobnost! A i nisu neke pare.Ako može litra da se kupi ...i možda litra piva...
-I nisu neke pare! ! ! Ma nemoj! Pa podelimo ih onda! Ja moje ,ti tvoje i na gomilu pa na dva!
-Zašto bih to uradio? Misliš da su mi vrane popile mozak,da sam delirican? Da sam poludeo?
-Ne,nego ocekujem da budeš pošten!Jer si danas zaseo na moje kraljevsko mesto ,a ja na tvoje usrano...
-Dobro,može,ali ako mi dokažeš da si pošten,jer tražiš da ja to budem!
-To mogu uvek da ti dokažem!
-Pa hajde onda mi kaži...Da li bi voleo da budeš kralj!?
Tim delom parka je zavladala na par trenutaka tišina,a onda je viši,Boro,još dodao:
-Ali pošteno da odgovoriš!
-U redu,voleo bih,ali samo zato da mogu sve da vas castim!
-Ma nemoj! A šta misliš:da li je taj tvoj kralj oro i kopo za te silne pare koje ima? Pošteno ih stekao?
-Nije on kriv što je kralj? Izbecio je oci Vu.
-On nije kriv,ali tvoja želja da ga zameniš nije iz poštenih namera!
Vu skoci besno i krenu žurno ka izlazu iz parka!Kod izlaza se spretno okrete na peti i preteci kažiprstom
prema Bori koji se opružio na klupi i prljavu crnu kapu Juesejovku nakrivio na oci glasno zapretio:
-Sutra cu ja poraniti i zauzeti kraljevsko mesto,evo ti ****** što ceš zgrtati pare na moj racun...!
-Putuj kralju u kraljevstvo smrti...Progundao je dugacki klošar kom su mršave noge u blatnjavim bakandžama virile preko kraja klupe.

- - - - - - - - - -

Priča br. 7

KAKO SE LANCEM ISHRANE REŠAVA PROBLEM PAUČINE U STANU I UJEDNO NARUŠAVA MIROLJUBIVA KOEGZISTENCIJA

U principu imam jednostavan, a zajeban problem s paučinom po zidovima i nameštaju:

1. veoma retko uopšte uočim da ima paučine (biliv mi, i onima s dioptrijom većom od 2 s bilo kojim predznakom je uočljiva)
2. od trenutka kada je ipak uočim prođe dosta vremena pre nego što mi zaista padne na pamet da paučinu u principu ne bi trebalo tolerisati na zidovima (i drugde)
3. kada pristupim eliminisanju iste to obično ima vrlo kratkoročan efekat.

Evo zašto:

Žao mi paukova.
Nekako mi dođu dragi.

Majkumu, koja je to veština, taj osmoručni tj. osmonožni rad, sitan vez nad vezovima, remek delo koje bi svaka snajka rado u miraz ponela da je malo većih dimenzija (onih koje bi odgovarale kakvom stolu, ili komodi, noćnom stočiću ili barem portabl televizoru).

Daklem, pre skidanja paučine, ja najpre pribegavam manevru upozoravanja paukova.

Budući da su pauci po svoj prilici gluvi, te na deranje i verbalna upozorenja ne reaguju, opasnost im oglašavam najpre laganim duvanjem u mrežu (onako, da se tek zatresu i trgnu), a zatim metlom dotaknem tek vrh pletiva, odvojim jednu nit te čitavu konstrukciju zatresem malo jače.

Jadničak navrat-nanos svih osam u trk pa se zavuče u ćoše.



Onda ja to tehnikom ofrlje (kao i većinu kućanskih poslova) opajem – mlat ovamo, mah onamo, elegantno izvijajući zglobove šaka i ramena i prisećajući se vremena kada sam vežbala taj či.

Pletimreže se pritaje, ******, tak'a im sudbina.

Oprostite, braćo zglavkari, al ja samo (i to retko) obavljam svoju dužnost domaćice (i to traljave), a vi se slobodno i komotno čim izađem iz prostorije bacite opet na obnovu i izgradnju. Ja ću se onda narednih par meseci praviti da to ne primećujem (a možda se i neću praviti) i nikom ništa.

Elem,

Juče tako izađem da bacim smeće (setila se sasvim slučajno da to treba uraditi kada sam shvatila da se nije smračilo, nego da je tamno jer je prostorija ispunjena oblacima vinskih mušica nakupljenih na kore od lubenica), a napolju – provala oblaka.

Teče voda sa svih strana, vetar šiba, grmi, seva, a odnekud se čuje i mjaukanje.
Ono sitno, jadikujuće, pažnjotražeće.
Pokislo i moljakajuće.

- Mac, mac, maaaaac! – usitnim i ja, a mače, osetivši da se žrtva prikačila na mamac, zakmeči još jače i još žalopojnije.

Tragom tog kmekavo-mjaukavog zvuka dođem do parkiranog (u sred blata) jugića komšinice Vesne i uočim malu čupavu žutu glavu s pokvareno prefriganim očima kako viri iznad zadnjeg točka.

Nesrećnica uhvati srećnika, skloni ga od kiše ušuškavši ga pod mišku, i odnese ga gore u stan.

Spusti mače na pod u predsoblje i shvati da je, sinoć oprana omiljena žuta majica, sada, osim što je sasvim mokra, i blatnjava ispod miške.

Spusti pogled na pod u predsoblje, i shvati da nema mačeta.

Prateći blatnjavi trag, nađe ga, iza frižidera.


Sipa mu mleko u obrnuto na pod postavljen poklopac šolje za čaj, i posmatra ga kako zadovoljno lapće ružičastom laticom jezika.

Zatim ga, s nešto manje zadovoljstva, posmatra kako se divljački češe i lansira buve svud po stanu, i misli «aj ti samo, aj, letećeš mi napolje sve sa buvama samo dok kiša prestane».

A onda uočim (nemam pojma koj će mi racku ovo prebacivanje sebe iz lica u lice, al dobro, sad me mrzi da ozbiljnije porazmislim o tome a kamoli da štogod po tom pitanju menjam), uočim dakle kako se malečko žuto čupavo klupče umirilo i usmerilo svu svoju pažnju na određenu tačku na podu.

Pogledam šta to gleda (nemam miševe, valjda? A? Ma nemam. NEMAM! ).

Majkumu, gleda pauka.

Onaj se siromašak ležerno šetucka po kuhinji, prisećajući se valjda da sam pajala zidove pre koju nedelju i računajući sa tim da bi sledećih par meseci trebao biti bez briga po pitanju sigurnosti.

Avaj!

Kako li se samo sudba okrutno poigrala njim!

(jebga, sad već znate kraj, a? Nema šta, presahnuo mi talenat ko potok u avgustu. Zrela sam za penziju)

Pa da vam ne pričam onda ako već znate?

Mislim, čemu opisivanje te surove scene?

Uostalom, i nije poenta u surovosti scene.

Poenta je da sam ja u sceni uživala, majkumu.



Užasno, ne?

Mislim, to moje uživanje u užasnom - užasno, ne?

Ni jednog momenta mi nije palo na pamet «jadni pauk», nego su mi kroz glavu proletale misli o veličanstvenosti prirode i slične gluposti.


Mali mačkasti mangup je tako elegantno izveo ceo manevar, tako se slatko i zadovoljno obliznuo nakon slađenja ulovom a zatim se tako vešto pravio nevin i naivan i šetao pogledom unaokolo u «hej haj baš nas briga vozimo se na taljiga» fazonu kao da se ništa nije desilo – da sam rešila da može da ostane i da seje buve po mom stanu još jedan dan.

Svakako su najavili kišu do nedelje.

Eto.


Ali u stvari sam htela da kažem ovo:

Možda ga zadržim i duže, jer, pazi, meni uopšte ne predstavlja zadovoljstvo da pajem tu paučinu. Mislim, glupo je. Šta su meni pauci skrivili? Zar su oni uljezi u mom domu? Jel? A zašto da se ne uzme da sam ja uljez i uništitelj njihovih domova, a?

S druge strane, manijaci se i množe toliko jer nemaju prirodnih neprijatelja, tako da se može reći da traljave domaćice svojom nemarnošću doprinose disbalansu u prirodnoj selekciji, ili tako već nešto.

Ovako mi sve nekako dođe normalnije.

Pauci imaju prirodnog neprijatelja, mačka ih lovi jer su ukusni i jer je nagon na to nagoni, a meni kuća čista.

Sad, pauci će vremenom da nauče da se ne treba spuštati na pod, pa ću morati da osmislim kako da naučim mačku da leti.
Ili kako da joj napravim neke mačje lotre kojima će se penjati do gornjih uglova prostorija.

U tome je dakle izlaz i spas za svaku traljavu domaćicu - napravite u stanu mali eko-sistem, i stvari će se rešavati same od sebe.

Bar mislim.

Priča br. 8

Šaljiva priča

„Pričao sam sa horovođom o tebi, Jelo. Rekao sam mu kako patiš zbog toga što nemaš više kućnih obaveza. Šta bih JA dao da imam više slobodnog vremena!“ Uzbuđeno govorim horovođi. „Zapevao bih onu šaljivu krajišku“:

Cijeli dan sam u krevetuuuu (horovođa se oduševljeno pridružuje)
I još pušim ci ga re tu
A po noći vino pijeeem
Prazne čaše jaaa raz bi jeeem

Jela me gleda svojim milim očima.

Pola sata kasnije društvo rusofila sedi za tri spojena stola u kafiću knjižare. Ove subote tema je: „kako provodimo slobodno vreme“. Red dolazi i na mene i ja pokušavam da, na davno zaboravljenom ruskom, ispričam šta volim da radim u kada imam slobodnog vremena. U jednom trenutku vraća mi se misao na pesmu i pređašnji razgovor sa Jelom.

„Kako se na ruskom kaže ‘žudim’ “?

„Жаждать“, odgovora neko za stolom, previše sam rasejan da bih se setio ko.

„Ja žaždu čto bi adin celij denj... ne radim ništa. Ničevo! Toljka da budem u krevetu i da“... imitiram donekle kuče koje je podiglo sve četiri u vis. Dobar deo te imitacije je u mojim mislima. Krajičkom oka gledam Jelu i smejem se. Smeje se i ona.

Ponedeljak.

Sedimo u kafiću i plešemo prstima. „Ceo dan su mi hladne noge, ne mogu nikako da ih zagrejem“. Jela me zabrinuto gleda. Ispitujemo čiji su prsti ovoga puta hladniji, ponekad pobedim ja, ponekad ona.

Utorak.

Vratio sam se kući, nekako. Ceo dan sam se tresao od hladnoće i čekao da prođe radno vreme. Ležim ispod dva jorgana i jednog ćebeta, onog šarenog, mekanog. Smrzavam se i pomalo kašljem. Razmišljam o tome zašto sam se razboleo. Redovno treniram, čeličim telo toplom i ledenom vodom, tu je i Jela koja mi poljupcima leči sve zabagovane delove hardvera i duše.

Majka mi donosi kuvano vino da bih se preznojio. Zaprepašćen sam. Majka stavlja još nešto na sto pored mog kreveta i to nešto joj umalo ispada iz ruke. Samo što nije zaplakala. „Šta ti je?“ pitam je. „Moje ruke“ izgovara skoro kroz jecaj. „Šta se desilo, razbila si nešto?“ Majka se okreće ćutke i izlazi iz sobe.

- - - - - - - - - -

Priča br. 9

ŠALJIVA PRIČA
- Nina, gde je tvoja bistrina? Obrazi su ti upali, oči su ti izgubile sjaj... Šta se napravi od tebe!

Nina je tupo gledala preda se dok je slušala još jednu od, kako se njoj činilo, neosnovanih pridika na svoj račun. Nije joj padalo na pamet da treba više da sluša, više da veruje proceni svojih roditelja.

- Učini dobro delo i očisti prašinu sa ovih polica!

Dok se bezvoljno vukla da uzme krpu, glavom su joj kružile crne misli, kojih ona nije ni bila svesna. Mislila je da je sa njom sve u redu, nije shvatala da je zarobljena u svom mračnom svetu, koji je pretio da potpuno proguta svu njenu nekadašnju vedrinu.

Počela je da sklanja knjigu po knjigu sa police, razmišljajući o tome kako je sve besmisleno, pa ipak nema izbora do da živi ovaj život. U ruke su joj dospele "Šaljive priče", stara pohabana knjiga kojoj se mnogo radovala kad je bila dete. Uzdahnula je sa tugom shvativši da joj nijedna priča više nije smešna. "Šta treba da se desi da ponovo naučim da se smejem?"

U potrazi za odgovorom, Nina je rešila da otputuje što dalje. Ali, uzalud, uvek je iznova udarala glavom o rešetke svog mračnog kaveza.

***

Desetak godina kasnije, Nina se budi sa malom Verom u naručju. Sunčan dan ih zove napolje. Nina žurno ubacuje knjigu i banane u torbu, pa vodi devojčicu u baštu, čemu su se podjednako radovale.

- A sada ću ti pročitati jednu šaljivu...

Kikot se razlegao dvorištem.

- - - - - - - - - -

***

Glasanje može da počne!

opet po sistemu tri dva jedan?
A nije bilo priče o tome da se da određen broj poena koji bi se raspodelili na neodređen broj priča?

sanja*:

opet po sistemu tri dva jedan?
A nije bilo priče o tome da se da određen broj poena koji bi se raspodelili na neodređen broj priča?

Kliknite za proširenje...

Hajde, daj konkretan predlog.

pa ono, daš šest poena ukupno, pa da se raspoređuju kako hoćeš

sanja*:

pa ono, daš šest poena ukupno, pa da se raspoređuju kako hoćeš

Kliknite za proširenje...

Neka bude tako!

Na prvo čitanje ,samo priča broj 7,a zna se i čija,je simpa,a ostale ,tja-i dalje bez medalje...

7-5
5-1
(U pravu Sanja-šmešna i petca...)

3-1
4-1
5-1
6-1
9-1
1-1

OK, onda.


Nekome je smešno kad nekome ko je šaljivdžija zapale kuću, nekome je beskućništvo i spavanje na klupi u parku smešno, nekome je smešno što se neki učesnici u saobraćaju prosto napiju pa ih neki drugi pokupe, nekome je smešno samo obraćanje čitaocu tokom pričanja priče koja ne mora nužno biti smešna.

Meni je gore smešna samo četvrta priča.
Daklem,

Priča broj četiri, kamasutra za treće doba - šest poena.

sanja*Hvala .

Prica broj 8 - 3 poena.
Prica broj 1 - 3 poena .

Tema nije bila smešna već šaljiva
priča,Sanja...Ima li tu neke razlike?

И гласање у духу теме, м ? Па хајде, нашалимо се еци пеци пец...

9 - 1
1 - 1
8 - 1
2 - 1
7 - 1
3 - 1

...не стиже до зеца. Штета.

Ovo što ću vam reći nije mešno, nije čak ni šaljivo, dakle, nije teško zaključiti da je, u najmanju ruku, tragikomično.

Kad je Koja bio mali, išao je u školicu i učestvovao u raznim predstavama. Ovo su Kojini isečci o školskim predstavama. Sva Kojina svedočanstva.

Nisam bio bistar, ali sam uvek prolazio. Evo i kako:

. Matematika 1

. Istorija 1

- Maternji 1

- Geografija 1

- Muzičko 1

- Likovno 1

- Fizičko 1

O, užasne li ironije, preterao sam s kečevima! Nisam ih imao baš toliko, bilo ih je makar za 1 manje!

Poenta:

sanja*:

OK, onda.


Nekome je smešno kad nekome ko je šaljivdžija zapale kuću, nekome je beskućništvo i spavanje na klupi u parku smešno, nekome je smešno što se neki učesnici u saobraćaju prosto napiju pa ih neki drugi pokupe, nekome je smešno samo obraćanje čitaocu tokom pričanja priče koja ne mora nužno biti smešna.

Meni je gore smešna samo četvrta priča.
Daklem,

Priča broj četiri, kamasutra za treće doba - šest poena.

Kliknite za proširenje...

duska.vodolija:

sanja*Hvala .

...

Kliknite za proširenje...

Mislim da se zahvalila za sugestiju koja se ticala bodovanja pri glasanju.

Ma nema veze,taman da se i "ofirala"...A kao svi znamo Dušku Vodoliju lično!
Pa i da se znamo,a i da javno glasamo! Gde je tu problem? Propozicije?Pih...
Borki to usput...Evo glasate s 6 poena i raspoređujete kako vam volja...Tražila Sanja i niko se ne buni...
Šta ima veze...

- - - - - - - - - -

Cepajte dalje-bez brige!

sanja*:

Mislim da se zahvalila za sugestiju koja se ticala bodovanja pri glasanju.

Kliknite za proširenje...

sanja* Pa sto bi drugo bilo .
Ako nista nasmijale smo kojote

sanja*:

pa ono, daš šest poena ukupno, pa da se raspoređuju kako hoćeš

Kliknite za proširenje...

Mislio sam da imaš dobar sistem za glasanje. El sad vidiš kolko vredi? Mnogo bolji je 3,2,1!
Ima i boljih, ako hoćete da se dogovorite.

Moj predlog za glasanje je da se ocjenjuje svaka priča. Raspon broja poena zavisi od broja priča. U ovom kolu ih 9 pa bi se priče ocjenjivale sa: -2, -1, 0, 1, 2, 3, 4, 5, 6.

Glasač čija priča je na konkursu njoj daje 0 poena.

Kad bi se ovaj sistem glasanja prihvatio ovako bih glasao:

Pr. 8. -2 p.
Pr. 6. -1 p.
Pr. 5. 0 p.
Pr. 4. 1 p.
Pr. 3. 2 p.
Pr. 9. 3 p.
Pr. 2. 4 p.
Pr. 7. 5 p.
Pr. 1. 6 p.

Eto, ako prihvatite glasajte po mom predlogu.
Ako ne, ja ću naknadno glasati.

Da vam saberem poene dosad:

Pr. 1. - 5 p.
Pr. 2. - 1 p.
Pr. 3. - 2 p.
Pr. 4. - 7 p.
Pr. 5. - 2 p.
Pr. 6. - 1 p.
Pr. 7. - 6 p.
Pr. 8. - 4 p.
Pr. 9. - 2 p.

Vodi pr. 4. Zadovoljni dosad?

S mojim glasanjem vodila bi pr. 7!

Glasanje po mom predlogu bilo bi baš zanimljivo jer ima i negativnih poena. Još ste na vreme da probate.

Da, razmišljam nešto, uopšte nije loš Riletov predlog. Mogli bismo, recimo, da priče svrstamo u dve kategorije.
Prvu bi činile tzv. hladne priče, i njih bismo bodovali negativnim poenima, a drugu, tople čiji bi bodovi bili pozitivni.
Tja, sto ljudi - dvesta predloga, nego da vam Koja ispriča vic. Kaže,

Došao čovek na biračko mesto. da glasa.

Po završenom glasanju, zatraži od komisije da mu daju stolicu, da sedne.

- Izvolite stolicu, gospodine, da li Vam je dobro?

- Ma, dobro mi je, samo hoću da sačekam oca da dođe na glasanje.

- Pa, doći će Vam otac kući, posle glasanja.

- On ne dolazi kući, evo ima već 10 godina, jer je umro, ali redovno dolazi na glasanje, pa rekoh da ga vidim.


-