Један од услова да бисмо живели у Светом Духу је да наш доживљај света, људи и околности, буде леп. Јер од осећања која су ствар доживљаја зависиће и наше понашање. Ми неке људе у доживљавамо лепо, неке као претњу а неке с радошћу. А те разлике у доживљају потичу од нашег суда о тим особама.
На суду тражи истина да би се пресудило. Тако и ми кад судимо у себи већ имамо истину на основу које судимо.Наша искуства, васпитање, уверења, жеље и очекивања су део истине на коју се ослањамо док судимо.
А то значи да од наше Истине зависи какав ће бити наш суд, и како ћемо се осећати и понашати. Ако је наша истина добра, добар ће бити наш суд. Све ћемо доживљавати с радошћу, љубављу и осталим лепим осећањима.
Осећања су боја којом бојимо живот да нам он буде ружичаст или сив. Па ако је наша истина настала од заблуда наш доживљај живота ће бити лош, са злим мислима пун гнева, беса, љутње .
Сада би се требало запитати како је дошло до тога да наша истина постане тако лоша да нам цео живот обоји у црно? Васпитање које смо добили од родитеља и старатеља је почетак стварања истине. Кроз васпитање смо добили обрасце понашања и како да се поставимо у односу на догађаје.
Затим иду искуства: Интелект покушава да нас заштити од могућих лоших искустава тако што на основу претходних искустава покушава да предвиди догађаје. Па ако се једном десило нешто лоше, он ће у свакој сличној ситуацији да алармира на опасност опседајући нас мислима о могућем лошем догађају.
И будући да уз такве мисли иде и осећање страха, почињемо све чешће да се бринемо, страхујемо и зебимо, иако живот ретко понавља исте ситуације. Тако да лоша искуства кроз интелект постају стални извор страхова и брига, спречавајући нас да уживамо у животу.
Убеђења и уверења такође утичу на наш суд. Уверен значи уведен у веру, а убеђен значи уведен у беду, што ће рећи да су убеђења заправо лоша уверења. Многе ствари у животу ми једноствано не можемо да проверимо, тако да су већина наших уверења и убеђења заснована на нашем избору у шта ћемо да верујемо, а у шта не.
Наше жеље, љубави и очекивања као и оно шта чинимо од своје воље, одређују у шта ћемо да верујемо. Па ако је наша љубав окренута ка туђим женама и курварлуку, сигурно нећемо веровати у Бога који је то прогласио за грех. Радије ћемо веровати да Бог не постоји и свим силама ћемо бранити то своје убеђење, своју заблуду.
Онај ко краде ће изабрати да верује да су сви људи лопови, на овај или онај начин. Неко краде од других, неко поткрада државу, фирму. Лопов у својој мисли верује да су сви лопови. Лажов мисли да сви лажу.
Долазимо до тога да човек постаје оно шта од своје воље чини, јер видимо да се ум мења у складу са оним шта човек чини и каква су му дела. И будући да се наша уверења мењају са нашим делима то онај који чини блуд: краде, лаже, отима, осуђује друге, блуди. Почиње да живи у једној кривој истини, у истини насталој после блуда, у заблуди.
А када је заблуда истина из које извире наш суд, можемо замислити какав ће бити наш доживљај света, околности и живота. Наш суд ће бити лош, па ће наш живот бити прожет страховима, несигурношћу, љутњом, недостатком самопоуздања, бесом... Другим речима, наш живот ће постати пакао. А кад је наш доживљај света пун гнева и свих лоших осећања, сами можемо закључити у каквом ће духу бити наше понашање.
Значи од истине зависи каквог ћемо духа бити. Не може Свети Дух да делује кроз нас док ми живимо у заблуди. А то опет доводи до закључка да пре него се Свети Дух трајно настани у нама, ми морамо изаћи из својих заблуда и почети да живимо у истини.
Поставља се питање: Како изаћи из заблуде и изградити истину која ће постати стални извор радости у нама?.. Па истим путем којим смо дошли у заблуду. Јер чинећи неморал, безакоње ми смо изградили своју заблуду. Тако чинећи морал и дела љубави према ближњимам,,, ћемо се вратити истини. Јер већ док смерамо да учинимо неко добро дело, у нама ће почети борбе између наших мисли. Једне ће нас наговарати да не чинимо добро јер ће нас онда сви искоришћавати и на крају ћемо пропасти. А друге мисли ће наговарати нâс да ипак учинимо то,, и да је боље да увек будемо срећни, макар и немали материјална блага, него да изобиљу будемо несрећни. У тим борбама ће се мисли полако променити као и наша истина, и наш доживљај живота. Околности више неће утицати на нашу радост, већ ћемо се радовати без обзира на околности. Променивши се, преобразивши се, ми стварамо услове да Свети Дух делује кроз нас и бићемо Њиме испуњени. Без помоћи Светог Духа и Господа Исуса Христa је немогуће ово постићи.
Ово је део из говора који је у припреми. Нешто у ТЕД стилу.
Да окачим и ја нешто на јутјуб
Говор је ослоњен на
Созерцавање прво поглавље