Srpske Vojvode
Prikazujem rezultate 1 do 22 od 22

Tema: Srpske Vojvode

  1. #1
    Supermoderator Nina (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Poruke
    175.449
    Reputaciona moć
    18132

    Podrazumevano Srpske Vojvode

    Petar Bojović



    Petar Bojović je jedan od četvorice znamenitih srpskih vojvoda, pored Radomira Putnika, Živojina Mišića i Stepe Stepanovića.
    „Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći patriota, ponikao iz naše srpske zemlje.“
    Živojin Mišić

    Petar Bojović (Miševići kod Nove Varoši, 4/16. jul 1858 — Beograd, 19. januar 1945) bio je srpski i jugoslovenski vojvoda (maršal).

    Učesnik je srpsko-turskih ratova tokom kojih je bio u štabu Vrhovne komande, a po završetku ratova postao je vodnik baterije u Beogradu. Posle srpsko-bugarskog rata postao je vodnik konjice, a zatim je 1891. položio ispit i dobio čin kapetana. Istovremeno je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Štaba Moravske divizije u Nišu, gde je ostao pet godina. Menjao je nekoliko dužnosti sve do izbijanja Balkanskih ratova 1912. godine, kada je bio komandant Konjičke divizije.

    U Prvom balkanskom ratu Bojović je bio načelnik Štaba Prve armije od oktobra 1912. godine. Istakao se tokom Kumanovske i Bitoljske bitke, posle kojih je dobio čin generala. Po okončanju Prvog balkanskog rata, na njegov predlog, a uz podršku vojvode Putnika, sklopljen je savez sa Grčkom, kao protivteža opasnosti koja je tada dolazila od Bugarske. U Drugom balkanskom ratu bio je načelnik Štaba Prve armije koja je odnela pobedu u bici na Bregalnici, a posle rata bio je komandant trupa Novih oblasti na Kosovu i Makedoniji.


    General Petar Bojović prati prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića na Jelaku, 1918. godine

    U Prvom svetskom ratu je bio komandant Prve armije. Učestvovao je u završnim operacijama Cerske bitke, a po oslobađanju Šapca, sa ovom jedinicom forsirao je, početkom septembra, Savu i prodro u Srem. Biva ranjen u gležanj, pa je smenjen sa mesta komandanta. Od novembra 1914. do novembra 1915. godine general Bojović je bio na raspolaganju, kada je zbog Trojne ofanzive, opet reaktiviran. Opet je postao komandant trupa Novih oblasti i uspeo je da pruži otpor neprijatelju, dok se srpska vojska povlačila ka Kosovu. Kada je doneta odluka da se trupe povlače ka Albaniji, Bojović je tada (decembar 1915.) postavljen za načelnika Vrhovne komande. Podneo je ostavku načelnika Vrhovne komande 19. juna 1918. godine, zbog neslaganja oko proširenja Solunskog fronta. Zatim je opet postavljen za komandanta Prve armije, kojom je komandovao i u bici kod Dobrog polja. Zbog ratnih zasluga 13. septembra 1918. dobio je čin vojvode (maršala).




    Posle rata postao je komandant Prve armijske oblasti i na toj funkciji je ostao do decembra 1920. godine. Imenovan je načelnikom Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS u januaru 1921. godine. Decembra iste godine stavljen na raspolaganje, a ubrzo i penzionisan. Vraćen je u službu 1941. i postavljen za Vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije. Tokom Aprilskog rata imenovan je po ustavu, usled maloletnosti kralja Petra II, za pomoćnika vrhovnog komandanta kraljevske jugoslovenske vojske da bi posle kapitulacije vojske sam sebi odredio kućni pritvor u kome je bio sve do kraja rata.


    Penzionisani Vojvoda Bojović sa svojim kolegama generalima i admiralima Kraljevine Jugoslavije. Sleva na desno: Milan Nedić, Miloš Jovanović, Petar Bojović, LJubomir Maksimović, Đura Dokić, Emilo Belić, Milivoje Dimitrijević i Viktor Vikerhauzer

    Kralj i vlada su mu 15. aprila ponudili da ode avionom iz Srbije, ali je on to odbio i Nemci su ga ubrzo zarobili.
    Nemci su pokušali da zloupotrebe ugled vojvode Bojovića u narodu.
    Tako mu je u kućnu posetu došao Franc Nojhauzen, generalni opunomoćenik nemačkog Rajha za privredu Srbije.
    Nojhauzen mu je rekao da zna šta on znači za srpski narod i da ga zbog toga poziva na saradnju sa organima i snagama Rajha u Srbiji u interesu srpskog naroda i Rajha.
    Vojvoda je nemačkom izaslaniku odgovorio:
    "Gospodine, vi znate da sam ja po profesiji vojnik, da cenim svaku vojsku, pa i vašu vojsku. Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati. Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći".
    Nemac je prihvatio tu želju i dogovor je poštovan do kraja rata.
    Nacistička vojska je ispred kuće Vojvode Bojovića postavila stražu i on je tretiran kao ratni zarobljenik, a armijski general Dušan Simović preuzima u egzilu Bojovićev položaj pomoćnika vrhovnog komandanta.
    Bojović je 10. decembra 1942. godine uputio pismo armijskom generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću u kojem je naveo da podržava Jugoslovensku vojsku u otadžbini:
    "Saznanjem da ste Vi, dragi Srbine i đeneralu, razvili oslobodilačku zastavu, sa onoga mesta odakle je moj ratni drug Živojin Mišić započeo, pre dvadeset i osam godina, i proterao neprijatelja iz naše otadžbine, izazvalo je u meni veliku radost i do maksimuma pojačalo želju za ličnim učešćem u današnjoj borbi. U odsustvu fizičke snage da uzmem neposrednog učešća u ostvarenju ovog velikog dela nacije, ja sam Vam, dragi i veliki sine srpskog roda, stavio na raspolaganje moje ime i moju decu uz očinski pozdrav i vojničku zapovest: 'Napred u pobedu, za kralja i otadžbinu".
    Nemci nisu dirali vojvodu Bojovića tokom rata, a zabeleženo je da je po svojoj bašti šetao obučen u svečanu vojvodsku uniformu.
    Po oslobođenju Beograda uhapsila ga je OZNA. U pritvoru je mučen, pa zatim pušten. Od povreda zadobijenih tokom batinanja vojvoda je uskoro preminuo, a njegovo telo je na Novo groblje prebačeno taljigama. Kako bi sprečili davanje počasti jednom od najvećih junaka srpske istorije, komunisti su na Radio Beogradu objavili vest da će svako ko pokuša da dođe na sahranu vojvode Bojovića biti uhapšen i krivično gonjen.



    Vojni uspesi i odlikovanja
    Bojović je učestvovao u šest ratova i odlikovan je sa 26 srpskih i jugoslovenskih odlikovanja i 16 u drugim državama, među kojima su Rusija, Francuska i Velika Britanija. Predvodio je Prvu armiju u proboju Solunskog fronta, septembra 1918. godine. Pod njegovom komandom, Prva armija je oslobodila Pirot, Leskovac, Vranje i Niš, a 1. novembra 1918. godine, ušla je u Beograd. Bio je jedan od komandanata u srpsko-turskim ratovima, ratu sa Bugarskom, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Predvodio je proboj Solunskog fronta,
    Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda (1930. godine), Ordenom Karađorđeve zvezde prvog reda (1933. godine) i francuskim Ordenom Legije časti (1936. godine). Nosilac je mnogobrojnih najviših srpskih i savezničkih odlikovanja. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.
    Literatura: Narodna enciklopedija (1927 g.), članak napisao brigadni general Vladimir Belić



    Arčibald Rajs o Bojoviću
    "Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu",

    Na celu generalstaba na sahrani Kralja Aleksandra




    Tito ne odgovara ženi srpskog vojvode
    Članovi njegove porodice su posle rata žigosani kao narodni neprijatelji i ponižavani, Bojovićeva supruga Mileva pisala je 26. aprila 1946. godine komunističkom vođi Josipu Brozu pismo u kojem ga je molila da joj kaže gde joj je zatvoren sin i zašto je uhapšen, a nikome nije učinio zlo. Josip Broz, , nije udostojio odgovora ženu srpskog vojvode. Mileva je umrla 1956. godine, pre nego što je njen sin Dobrica izašao iz zatvora.

    Karadjrdjeva zvezda prvog stepena


    Orden Jugoslovenske krune prvog stepena

    Poslednji put ažurirao/la Nina : 01.02.2018. u 21:22
    Ne plašite se savršenstva – nikad ga nećete ostvariti



  2. #2
    Poznat jolemisa (avatar)
    Učlanjen
    22.12.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Okolina Lazarevca
    Poruke
    7.085
    Reputaciona moć
    168

    Podrazumevano Re: General Petar Bojović

    Citat Original postavio Nina Pogledaj poruku


    Petar Bojović je jedan od četvorice znamenitih srpskih vojvoda, pored Radomira Putnika, Živojina Mišića i Stepe Stepanovića.
    „Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći patriota, ponikao iz naše srpske zemlje.“
    Živojin Mišić

    Petar Bojović (Miševići kod Nove Varoši, 4/16. jul 1858 — Beograd, 19. januar 1945) bio je srpski i jugoslovenski vojvoda (maršal).

    Učesnik je srpsko-turskih ratova tokom kojih je bio u štabu Vrhovne komande, a po završetku ratova postao je vodnik baterije u Beogradu. Posle srpsko-bugarskog rata postao je vodnik konjice, a zatim je 1891. položio ispit i dobio čin kapetana. Istovremeno je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Štaba Moravske divizije u Nišu, gde je ostao pet godina. Menjao je nekoliko dužnosti sve do izbijanja Balkanskih ratova 1912. godine, kada je bio komandant Konjičke divizije.

    U Prvom balkanskom ratu Bojović je bio načelnik Štaba Prve armije od oktobra 1912. godine. Istakao se tokom Kumanovske i Bitoljske bitke, posle kojih je dobio čin generala. Po okončanju Prvog balkanskog rata, na njegov predlog, a uz podršku vojvode Putnika, sklopljen je savez sa Grčkom, kao protivteža opasnosti koja je tada dolazila od Bugarske. U Drugom balkanskom ratu bio je načelnik Štaba Prve armije koja je odnela pobedu u bici na Bregalnici, a posle rata bio je komandant trupa Novih oblasti na Kosovu i Makedoniji.


    General Petar Bojović prati prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića na Jelaku, 1918. godine

    U Prvom svetskom ratu je bio komandant Prve armije. Učestvovao je u završnim operacijama Cerske bitke, a po oslobađanju Šapca, sa ovom jedinicom forsirao je, početkom septembra, Savu i prodro u Srem. Biva ranjen u gležanj, pa je smenjen sa mesta komandanta. Od novembra 1914. do novembra 1915. godine general Bojović je bio na raspolaganju, kada je zbog Trojne ofanzive, opet reaktiviran. Opet je postao komandant trupa Novih oblasti i uspeo je da pruži otpor neprijatelju, dok se srpska vojska povlačila ka Kosovu. Kada je doneta odluka da se trupe povlače ka Albaniji, Bojović je tada (decembar 1915.) postavljen za načelnika Vrhovne komande. Podneo je ostavku načelnika Vrhovne komande 19. juna 1918. godine, zbog neslaganja oko proširenja Solunskog fronta. Zatim je opet postavljen za komandanta Prve armije, kojom je komandovao i u bici kod Dobrog polja. Zbog ratnih zasluga 13. septembra 1918. dobio je čin vojvode (maršala).




    Posle rata postao je komandant Prve armijske oblasti i na toj funkciji je ostao do decembra 1920. godine. Imenovan je načelnikom Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS u januaru 1921. godine. Decembra iste godine stavljen na raspolaganje, a ubrzo i penzionisan. Vraćen je u službu 1941. i postavljen za Vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije. Tokom Aprilskog rata imenovan je po ustavu, usled maloletnosti kralja Petra II, za pomoćnika vrhovnog komandanta kraljevske jugoslovenske vojske da bi posle kapitulacije vojske sam sebi odredio kućni pritvor u kome je bio sve do kraja rata.


    Penzionisani Vojvoda Bojović sa svojim kolegama generalima i admiralima Kraljevine Jugoslavije. Sleva na desno: Milan Nedić, Miloš Jovanović, Petar Bojović, LJubomir Maksimović, Đura Dokić, Emilo Belić, Milivoje Dimitrijević i Viktor Vikerhauzer

    Kralj i vlada su mu 15. aprila ponudili da ode avionom iz Srbije, ali je on to odbio i Nemci su ga ubrzo zarobili.
    Nemci su pokušali da zloupotrebe ugled vojvode Bojovića u narodu.
    Tako mu je u kućnu posetu došao Franc Nojhauzen, generalni opunomoćenik nemačkog Rajha za privredu Srbije.
    Nojhauzen mu je rekao da zna šta on znači za srpski narod i da ga zbog toga poziva na saradnju sa organima i snagama Rajha u Srbiji u interesu srpskog naroda i Rajha.
    Vojvoda je nemačkom izaslaniku odgovorio:
    "Gospodine, vi znate da sam ja po profesiji vojnik, da cenim svaku vojsku, pa i vašu vojsku. Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati. Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći".
    Nemac je prihvatio tu želju i dogovor je poštovan do kraja rata.
    Nacistička vojska je ispred kuće Vojvode Bojovića postavila stražu i on je tretiran kao ratni zarobljenik, a armijski general Dušan Simović preuzima u egzilu Bojovićev položaj pomoćnika vrhovnog komandanta.
    Bojović je 10. decembra 1942. godine uputio pismo armijskom generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću u kojem je naveo da podržava Jugoslovensku vojsku u otadžbini:
    "Saznanjem da ste Vi, dragi Srbine i đeneralu, razvili oslobodilačku zastavu, sa onoga mesta odakle je moj ratni drug Živojin Mišić započeo, pre dvadeset i osam godina, i proterao neprijatelja iz naše otadžbine, izazvalo je u meni veliku radost i do maksimuma pojačalo želju za ličnim učešćem u današnjoj borbi. U odsustvu fizičke snage da uzmem neposrednog učešća u ostvarenju ovog velikog dela nacije, ja sam Vam, dragi i veliki sine srpskog roda, stavio na raspolaganje moje ime i moju decu uz očinski pozdrav i vojničku zapovest: 'Napred u pobedu, za kralja i otadžbinu".
    Nemci nisu dirali vojvodu Bojovića tokom rata, a zabeleženo je da je po svojoj bašti šetao obučen u svečanu vojvodsku uniformu.
    Po oslobođenju Beograda uhapsila ga je OZNA. U pritvoru je mučen, pa zatim pušten. Od povreda zadobijenih tokom batinanja vojvoda je uskoro preminuo, a njegovo telo je na Novo groblje prebačeno taljigama. Kako bi sprečili davanje počasti jednom od najvećih junaka srpske istorije, komunisti su na Radio Beogradu objavili vest da će svako ko pokuša da dođe na sahranu vojvode Bojovića biti uhapšen i krivično gonjen.



    Vojni uspesi i odlikovanja
    Bojović je učestvovao u šest ratova i odlikovan je sa 26 srpskih i jugoslovenskih odlikovanja i 16 u drugim državama, među kojima su Rusija, Francuska i Velika Britanija. Predvodio je Prvu armiju u proboju Solunskog fronta, septembra 1918. godine. Pod njegovom komandom, Prva armija je oslobodila Pirot, Leskovac, Vranje i Niš, a 1. novembra 1918. godine, ušla je u Beograd. Bio je jedan od komandanata u srpsko-turskim ratovima, ratu sa Bugarskom, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Predvodio je proboj Solunskog fronta,
    Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda (1930. godine), Ordenom Karađorđeve zvezde prvog reda (1933. godine) i francuskim Ordenom Legije časti (1936. godine). Nosilac je mnogobrojnih najviših srpskih i savezničkih odlikovanja. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.
    Literatura: Narodna enciklopedija (1927 g.), članak napisao brigadni general Vladimir Belić



    Arčibald Rajs o Bojoviću
    "Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu",

    Na celu generalstaba na sahrani Kralja Aleksandra




    Tito ne odgovara ženi srpskog vojvode
    Članovi njegove porodice su posle rata žigosani kao narodni neprijatelji i ponižavani, Bojovićeva supruga Mileva pisala je 26. aprila 1946. godine komunističkom vođi Josipu Brozu pismo u kojem ga je molila da joj kaže gde joj je zatvoren sin i zašto je uhapšen, a nikome nije učinio zlo. Josip Broz, , nije udostojio odgovora ženu srpskog vojvode. Mileva je umrla 1956. godine, pre nego što je njen sin Dobrica izašao iz zatvora.

    Karadjrdjeva zvezda prvog stepena


    Orden Jugoslovenske krune prvog stepena

    To su bili patriote i oficiri.Pod njihovom zapovesti je bilo pocast biti njihov vojnik.
    Poslednji put ažurirao/la Slaven777 : 31.01.2018. u 02:55

  3. #3
    Legenda
    Učlanjen
    07.10.2010.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Tu, blizu ! Na puškomet odavde...
    Poruke
    60.317
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: General Petar Bojović

    Šta još možde da se kaže, a da već nije rečeno.
    O ovoj ljudskoj gromadi !

    Takvi nam Srbi trebaju.
    Bojim se da ih više nema...

  4. #4
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.269
    Reputaciona moć
    296

    Podrazumevano Re: General Petar Bojović

    Уместо да српска деца уче о четири велике српске војводе она гледају четири мускетара и уче о седам секретара СКОЈ-а.
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  5. #5
    Aktivan član dela973 (avatar)
    Učlanjen
    28.12.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд
    Poruke
    1.087
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: General Petar Bojović

    Ime:  4.jpg
Pregleda: 442
Veličina:  125,0 KB

  6. #6
    Supermoderator Nina (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Poruke
    175.449
    Reputaciona moć
    18132

    Podrazumevano Re: General Petar Bojović

    Radomir Putnik




    O njegovoj blistavoj vojničkoj karijeri, i genijalnom rukovođenju i komandovanju Srpskom vojskom ispisane su mnoge knjige. Njegova veština u komandovanju i vođenju ratnih operacija izučava se u svim vojnim akademijama na svetu. Vojvoda Radomir Putnik pamte, slave i i poštuju sadašnje generacije a pamtiće ga, slaviti i poštovati i buduće, jer je još za života bio legendarni komandant, jedan od najvećih i najgenijalnijih vojskovođa svih vremena ,u Srpskoj vojsci. A takvi junaci ne nestaju nikada sa istorijske pozornice.
    Radomir Putnik rodio se u Kragujevcu 24. januara 1847. godine .Prezime Putnik njegova porodica je dobila u vreme kada su preci, tačnije pradeda Arsenije, doselio sa Kosova u Velikoj Seobi Srba (1690) u Belu Crkvu. Kada su njegovog pradedu, koji je tada imao oko sedam godina, upitali kako se zove, odgovorio je da je on putnik u nepoznatom pravcu. Po oslobođenju Srbije u XIX veku, porodica se iz Austro-Ugarske preselila u Srbiju. Otac Dimitrije je bio učitelj u Kragujevcu..
    Radomir Putnik je tvorac moderne srpske vojske.BIo je vojnik i vojskovođa srpske vojske punih četrdeset godina. Tokom svoje bogate vojničke karijere bio je dva puta načelnik Glavnog generalštaba, pet puta Ministar vojni i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.
    Kao pitomac Vojne akademije, prvobitno se školovao za artiljerijskog oficira, ali je kasnije promenio interesovanja u pravcu generalštabne službe. Borio se u srpsko-turskim ratovima 1876—1878. kao komandant Rudničke brigade. Tokom drugog srpsko-turskog rata je odigrao važnu ulogu prilikom oslobođenja Niša. Za vreme srpsko-bugarskog rata vršio je funkciju načelnika štaba Dunavske divizije, koja je učestvovala u bici kod Slivnice.



    Od 1886. do 1889. godine bio je načelnik Obaveštajnog, a zatim Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. Od 1890. obavljao je dužnost pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba. Penzionisan je 1896. godine. Posle Majskog prevrata, reaktiviran je i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Na ovom položaju je ostao do 1912. godine.


    Kralj Petar i vojvoda Putnik u Prilepu 1912.g.

    U Balkanskim ratovima bio je načelnik štaba Vrhovne komande. Posle Kumanovske bitke unapređen je u čin prvog vojvode (feldmaršala) srpske vojske. U Bitoljskoj bici je odigrao ključnu ulogu i pravilnim rasporedom snaga je Turcima naneo veliki udarac u Prvom balkanskom ratu. U nastavku rata je komandovao prodorom ka Jadranskom moru, koji se završio opsadom Skadra. Uprkos vojničkoj pobedi, Skadar je nakon pritisaka velikih sila pripao novoosnovanoj albanskoj državi. U sukobu sa Bugarskom za vreme Drugog balkanskog rata je naneo poraz bugarskoj vojsci u Bregalničkoj bici, gde nije iskoristio sav potencijal pobede da dokrajči Bugare.

    U Prvom svetskom ratu bio je načelnik štaba Vrhovne komande, sve do pogoršanja njegove bolesti 1916. kada ga je na tom mestu nasledio general Petar Bojović. Putnik je komandovao srpskom vojskom za vreme sve četiri neprijateljske ofanzive na Srbiju. Tokom bitke na Ceru, uz pomoć promućurnog komandanta Druge armije Stepe Stepanovića naneo je Austrougarima veliki poraz. Protivio se srpskoj ofanzivi u pravcu Srema, ali je na pritisak vlade organizovao ofanzivu na neprijateljsku teritoriju. Nakon početnih uspeha, zbog gomilanja neprijateljskih snaga na Drini, povukao je vojsku i spremio se za novu odbranu Srbije. Njegova odluka da napusti Beograd i skrati front za vreme Kolubarske bitke je bila presudna, jer je srpska vojska dobila vreme da se oporavi i odmori. Preporođenu srpsku vojsku je poveo u ofanzivu koja je nanela odlučujući udarac Austrougarima kod Suvobora, nakon čega je austrougarska vojska potisnuta sa teritorije Srbije. Kada je počela četvrta ofanziva na Srbiju, Putnik je već bio teško oboleo i nije imao mnogo udela u operativnim odlukama. Ipak, u okolnostima koje su bile veoma nepovoljne po Srbiju, uspeo je da organizuje povlačenje srpske vojske preko albanskih i crnogorskih planina, na albansko primorje.


    Teško bolestan, Putnik je stigao u Skadar 6. decembra 1915. godine, a 9. januara 1916. je prebačen na Krf, gde se lečio do septembra iste godine. Sa Krfa je otišao u Nicu da nastavi lečenje.
    Teško oboleo prenesen je na rukama svojih vojnika preko Albanije. Regent je već počeo da optužuje Vrhovnu komandu, "što je u toku povlačenja prekinula veze sa drugim armijama, uz insinuacije i preterivanja kao i uvek kada vojska nije bila zauzeta operacijama..." Putnik je zatražio da mu se odobri petomesečno odsustvo za lečenje koje mu je Kralj odobrio. Prebacio se u Italiju, odakle je pošao na lečenje u Nicu. Već 9. decembra 1915. g. zamenjen je.



    "Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam — sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su oterali kao najgoreg, jer je trebao neko da plati ceh. I to me boli i boleće me do groba".

    Umro je 17. maja 1917. godine u Nici gde je kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima ostavljen u crkvi na Ruskom groblju. Jedan od srpskih novinara prolazeći sedam godina kasnije tuda zaprepašćeno je pisao: "Veliki vođa naše vojske još uvek leži u crkvenom prozoru i otadžbina ne može još uvek da se seti svog velikog sina kome toliko duguje". Na to su mu dva francuska đenerala rekla: "Ili ga prenesite u svoju zemlju i sahranite, ili dajte da ga mi Francuzi sahranimo".



    Novembra 1926. godine, više od devet godina od njegove smrti na beogradsku železničku stanicu stigli su posmrtni ostaci Vojvode Putnika, Stojana Novakovića i Andre Nikolića.
    Sahranjen je 7. decembra na Novom groblju uz sve državne i vojne počasti. Tu mu je prilozima mnogobrojnih poštovaoca, podignut veliki spomenik.

    "Istorija će, Veliki vojvodo, najbolje reći zasluge koje si stekao za vojsku, i zasluge za oslobođenje i ujedinjenje",rekao je govornik na sahrani.
    Bavio se teorijom ratovanja. Napisao je “Služba đeneralštaba” I i II “Služba i mirno doba” i “Služba u ratno doba”.

    Putnikova je zasluga što je Kosovo osvećeno, što je Slivnica okajana, što je država bila uvećana i stala u red opasnih takmaca, ne samo na Balkanskom Poluostrvu.

    Njegova je zasluga što je izbegli narod i srpska vojska provedena kroz teškoće nepremostive za obične ljude, i spasena od kapitulacije, čime je omogućeno stvaranje i održanje Solunskog fronta, odakle je počelo rušenje otpora Centralnih sila i omogućena definitivna pobeda saveznika u 1918 godini.

    Vojvoda Putnik na kumanovskoj stanici 1912.g.


    Putnikova je zasluga što su naši veliki saveznici upoznali i ne samo cenili srpski narod i naročito srpsku vojsku i postali naši branioci pred svetskim forumom.
    On je svoju ulogu sjajno odigrao na vojničkoj pozornici, požnjeo čast, slavu i priznanje vladaoca, otadžbine i naroda.



    On je postao i bio prvi srpski vojvoda, bio počasni ađutant Kralja. Njegove grudi kitila su sva srpska ratna odlikovanja, mnoga mirnodopska, sve srpske ratne spomenice i mnoga strana i mirnodopska odlikovanja.


    Vrhovna komanda Srpske vojske u Skoplju 1912.g.tokom balkanskih ratova. Vojvoda Radomir Putnik je u sredini

    Vladimir Belić
    (Vojvoda Radomir Putnik, 1938)
    Ne plašite se savršenstva – nikad ga nećete ostvariti

  7. #7
    Supermoderator Nina (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Poruke
    175.449
    Reputaciona moć
    18132

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Stepa Stepanović

    Pobednik sa Cera i covek iz naroda


    Pre 89 godina umro je general Stepa Stepanović, jedan od najvećih vojskovođa koje je Srbija ikada imala.
    Čuveni srpski vojvoda učestovao je u svim oslobodilačkim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine.

    Bio je komandant slavne Druge srpske armije, vojskovođa i pobednik s Jedrena, Cera, Kolubare, Puste Reke i Solunskog fronta, a u dva navrata i ministar vojni.Hrabar, skroman, iskusan i istrajan. U pravo vreme znao je da povuče taktički potez koji bi iznenadio protivnika
    Bio je komandant slavne Druge srpske armije, vojskovođa i pobednik s Jedrena, Cera, Kolubare, Puste Reke i Solunskog fronta, a u dva navrata i ministar vojni.Hrabar, skroman, iskusan i istrajan. U pravo vreme znao je da povuče taktički potez koji bi iznenadio protivnika.

    Vojvoda Stepa Stepanović rođen je u Kumodražu 12. marta 1856. godine, kao četvrto od petoro dece Ivana i Radojke.

    Stepa Stepanović kao pitomac Artiljerijske škole.

    Stepa Stepanović kao mladi oficir vojske Kneževine Srbije.


    Zainteresovan za nacionalno buđenje srpskog naroda i vojni, a ne sveštenički poziv, na prečac je napustio šestogodišnju gimnaziju u Beogradu, da bi 1874. upisao Artiljerijsku školu.Njegovo školovanje u Artiljerijskoj školi, međutim, bilo je prekinuto posle dve godine zbog izbijanja Prvog srpsko-turskog rata u junu 1876. godine.

    XI klasa Artiljerijske škole Vojne akademije (1874—1880). U prvom redu odozdo drugi sleva je Stepa Stepanović, a u drugom redu treći zdesna je Živojin Mišić.


    U srpsko-turskim ratovima (1876-1878) učestvovao je kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. Već tada je bio zapažen kao hrabar i istrajan vojni starešina, koji je u kritičnim momentima ulazio u streljački stroj da ličnim primerom hrabri svoje vojnike, zbog čega je i odlikovan Takovskim krstom s mačevima.


    Stepa Stepanović kao komandant puka u Kragujevcu.


    U Prvom balkanskom ratu (1912-1913) komandovao je Drugom armijom, koja je pomogla Bugarima i odigrala ključnu ulogu u opsadi i zauzimanju Jedrena, kao i u zarobljavanju više od 60.000 Turaka. Sablja turskog komandanta Jedrena, Šukri-paše, predata Stepi, čuva se u Narodnom muzeju u Čačku.U Drugom balkanskom ratu, armija pod njegovom komandom požrtvovano je branila nišavsku zonu sa utvrđenim logorom u Pirotu.

    Stepa Stepanović juna 1913. godine obilazi granicu u okolini Pirota sa Vojislavom Živanovićem, načelnikom štaba Druge armije.



    I u Prvom svetskom ratu (1914 - 1918) komandovao je čuvenom Drugom armijom i izvojevao veličanstvenu pobedu nad Austrougarima, nanevši centralnim silama prvi poraz u tom sukobu.


    Remek-delo ratne veštine

    Po načinu vođenja i ishodu, Cerska bitka predstavlja remek-delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategijske odbrane u kontranapad, ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama, uključujući i američki Vest Point.

    Cerska bitka vođena je od 12. do 24. avgusta 1914. godine, a u istoriografiji se pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar.
    Do prvog velikog okršaja na planini Cer došlo je u noći između 15. i 16. avgusta kod Tekeriša, a potom su teške borbe vođene sve do 20. avgusta na frontu širine 50 kilometara i pravcu Šabac-Tekeriš-Krupanj.
    Austrougarske snage imale su više od 200. 000 ljudi, dobro naoružanih i opremljenih, a Vojska Kraljevine Srbije je imala 180.000 vojnika i neviđen moral.
    Presudnu ulogu u Cerskoj bici odigrala je Druga armija, kao najznačajnija operativna grupa i njen komandant Stepa Stepanović, koji je izradio plan operativnih dejstava i u ključnom trenutku uputio jedan puk da ovlada grebenom Cer, što je odlučilo ishod bitke.
    Zbog ovih zasluga, regent Aleksandar Karađorđević je Stepanoviću dodelio čin vojvode.



    Vojvoda Stepa je kasnije sa srpskim snagama učestvovao i u drugim dejstvima, Kolubarskoj bici, povlačenju preko Albanije i proboju Solunskog fronta. Proboj Solunskog fronta bio je i njegov najveći vojni uspeh, što ga je uvrstilo u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata.Posle uspešnog proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije, armija vojvode Stepe je u novembru 1918. godine oslobodila Sarajevo. U gradu mu je priređen veličanstven doček, a za boravak mu je određen dvorac turskih vezira i austrougarskih guvernera, što je vojvoda odbio i za sebe odabrao prostorije u pomoćnoj zgradi.Po završetku rata povukao se iz aktivne službe. Na sopstveni zahtev penzionisan je 1919. godine.

    Osim porodične kuće u Kumodražu gde su mu braća živela i bavila se zemljoradnjom, vojvoda nije posedovao nikakvu drugu imovinu.
    Odbivši mnoge poklone i privilegije, po penzionisanju je živeo u kući svog tasta Veselina Milanovića u Čačku. u ulici koja danas nosi njegovo ime.Savremenici su zabeležili da Stepa Stepanović nije trpeo bilo kakve povlastice. Živeo je i radio pod parolom "otadžbini se daje sve, a od nje se ne uzima ništa".

    Vojvoda Stepa Stepanović u razgovoru sa prestolonaslednikom Aleksandrom na frontu.


    Onda možda ni ne čudi priča o vojvodinoj prvoj penziji koju su zabeležile tadašnje novine.Naime, Stepa Stepanović svoju prvu penziju nije ni primio! Kada je poštar došao da mu je uruči, vojvoda ga je jednostavno posalo nazad sa naredbom da se penzija smanji jer je ... prevelika.
    Kao srpskom vojvodi i istaknutom ratniku u svim dotadašnjim ratovima, Stepi Stepanoviću je pripala državna penzija u vrednosti od 3.000 tadašnjih dinara.
    "Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bi s tolikim parama!?", zabeleženo je da je rekao Stepa Stepanović i poslao natrag zbunjenog poštara.
    Tri hiljade dinara je u to vreme bila velika suma. Na primer, za hiljadu dinara je mogao da se kupi par najboljih volova, a za jedan dinar - sedam jaja.I tako je vojvoda vratio penziju. Smatrao je da mu tolika suma ne priliči. Primio ju je tek kada su je prepolovili.

    Stepa i Zivojin Misic na Solunskom frontu



    Do kraja života je živeo kao skroman čovek. Sam je za života podigao sebi grobnicu na čačanskom groblju, supruzi ostavio novac za troškove pogreba, pripremio sebi uniformu, obući i ordenje sa kojim će ga sahraniti.
    Vojvoda Stepa Stepanović je umro 27. aprila 1929. godine. Kažu da je poslednje što je rekao bilo: "Polazite napred"

    Smrt vojvode Stepe oplakivala je cela Srbija, a sahrani u Čačku prisustvovali su kralj Aleksandar Karađorđević, patrijarh srpski Dimitrije, vojvodini saborci, predstavnici političkog života u Srbiji i predstavnici stranih delegacija.



    O smrti čuvenog srpskog vojvode pisala je i strana štampa.
    "Skroman, miran, Stepanović je postao slavan i pre Velikog rata, zbog svog junaštva, urednosti, pravednosti i energije", pisao je tada "Mančester Gardijan".
    Ne plašite se savršenstva – nikad ga nećete ostvariti

  8. #8
    Zainteresovan član qvey (avatar)
    Učlanjen
    20.03.2011.
    Pol
    muški
    Poruke
    409
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Ime:  imagesCAF0IDK6.jpg
Pregleda: 361
Veličina:  10,1 KB Nase Vojvode,Ratni znalci i Div Junaci licno mislim da je i General Shturm zasluzio taj cin

  9. #9
    Supermoderator Nina (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Poruke
    175.449
    Reputaciona moć
    18132

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode


    Živojin Mišić



    Preuzimajući komandu nad Prvom armijom u dramatičnim danima Kolubarske bitke general Živojin Mišić je, donoseći važne odluke i na svoju ruku, već klonule vojnike poveo u najsjajniju pobedu srpske vojske tokom Velikog rata. Tako je ušao u istoriju rame uz rame sa najvećim vojskovođama tog vremena, a Srbija ga je nagradila činom vojvode i najvećim odlikovanjem.
    Vojvoda Živojin Mišić rodio se 19. jula 1855. godine (7. jula po starom kalendaru) u selu Struganiku, u valjevskoj nahiji, podno Maljena, na sat hoda od Mionice, kao najmlađe trinaesto dete oca Radovana i majke Anđelije (Mišićevi roditelji imali su jedanaest sinova i dve kćeri).

    Na samom početku svoje četrdesetogodišnje službe, bio je učesnik srpsko-turskih ratova (1876—1878), kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. U tim ratovima stekao je prva ratna iskustva. Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je Austro-Ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku. Takođe je učestvovao i u kratkotrajnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine. Punih šest godina pored redovnih dužnosti predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. Nakon Majskog prevrata bio je primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909. godine, tokom aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.


    I u Balkanskim ratovima Mišić je takođe bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande, generala Putnika, i bio je njegova desna ruka. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan na isti način zaslugom oficira pripadnika Crne Ruke.Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je bio reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande.

    Šesnaestog novembra 1914. godine, počinje Kolubarska bitka. Komandant Prve armije general Petar Bojović je ranjen, pa na njegovo mesto dolazi Mišić.Kako Prvu armiju preuzima u trenutku njenog povlačenja, general Mišić, protivno naredbi Vrhovne komande, odlučuje da Prvu armiju izvuče iz neposrednog dodira sa neprijateljem da je odmori.

    Četvrti pešadijski puk na Mačkovom kamenu


    Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu. Mišić je insistirao na dubljem povlačenju, skraćenju fronta cele srpske vojske, kojim bi se ostalim armijama dalo vremena za odmor, popunu zaliha i snabdevanje. To njegovo kockanje se isplatilo pošto je austrougarska vojska previše raširila svoje linije, pa je teško poražena u potonjem srpskom kontranapadu..
    Zbog toga i radi skraćivanja fronta Vrhovna komanda srpske vojske naređuje napuštanje Beograda, da bi u trenutku kada evropske telegrafske agencije očekuju vesti o slomu srpske vojske i kada je Peta austrougarska armija priređivala svečanu paradu u Beogradu, počela velika protivofanziva celokupne srpske vojske.
    Srpska brdska artiljerija na Suvoboru


    Na planini Suvobor Prva srpska armija probija front Šeste austrougarske armije, nadire prema Valjevu i zauzima ga, izbija na obale Drine i Save kod Šapca i 15. decembra oslobađa Beograd.
    Kolubarska bitka, u kojoj je srpska vojska do nogu potukla austrougarske agresorske trupe, pod komandom Oskara Poćoreka, jedinstven je primer u istoriji ratova da se armija kojoj je predviđan brzi slom za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i neprijatelju nanese uništavajući poraz, zbog čega se i sada izučava na vojnim akademijama širom sveta. Za briljantnu strategiju kojom je tada nadmudrio austrougarsku komandu unapređen je u čin vojvode

    Ratni fotograf Eškićević (prvi sa leve strane) u društvu Živojina Mišića, Pavla Jurišića i prestolonaslednika Aleksandra I Karađorđevića

    Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru 1915, srpska vojska povlači se ka Kosovu. Sredinom 1916. godine srpska vojska stiže na Solunski front posle oporavka i reorganizacije na Krfu. Konačni proboj fornta počinje polovinom septembra 1918. godine. Srpska vojska, u okviru savezničkih snaga, ima šest pešadijskih divizija, jednu konjičku diviziju i dve francuske pešadijske divizije.

    Vrhovni komandant je regent Aleksandar Karađorđević, a nacelnik štaba Vrhovne komande je vojvoda Živojin Mišic. Na desnom krilu srpskog rasporeda je Druga armija, sastavljena od Šumadijske, Jugoslovenske i Timočke divizije, kojom komanduje vojvoda Stepa Stepanović, a na levom krilu je Prva armija, nastala od Moravske, Drinske, Dunavske i Konjicke divizija, pod komandnom generala Petra Bojovića.

    Vojvoda Živojin Mišić sa štabom Prve armije 1916. godine. (Sleva na desno: Krsta Smiljanić, Dušan Trifunović, Pantelija Jurišić, Mihailo Jovanović, Čedomir Dunjić, Milan Milovanović, Pantelija Grujić, Dušan Simović, Radovan Obradović i Radisav Stanojlović)

    Srpske i francuske snage oslobađaju Srbiju i potiskuju nekoliko slabih nemačkih divizija koje su pokušale da zaustave njihova napredovanja. Beograd slobodan 1. novembra, a 10. novembra vojska Franša de Eperea prelazi Dunav i sprema se da uđe u središte Mađarske, kada se rat konačno završio.

    Živojin Mišić , umro je u Beogradu, 20. januara 1921. godine, u vračarskom sanatorijumu, i prema službenom saopštenju, sahranjen o državnom trošku.
    Spomenik velikom srpskom vojskovođi otkriven je na Novom groblju 3. decembra 1922. godine.
    Nosioc je cetiri Karađorđeve zvezde i četiri Legije časti .Od strane engleskog kralja Džordža V nagrađen je titulom engleskog viteza bakalaureja. Kao najznamenitiji vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije, od svog naroda smatran je za legendu.


    Izuzev ratnih priča, neveovarnih pobeda i sjajnih legendi o junaštvu srpskog vojvode, ostala je upamćena i njegova velika ljubav prema ženi Lujzi Krikner, kasnije Mišić, koju je čak ti puta prosio. Prva dva puta bio je odbijen, jer je ona bila jedina ćerka, mezimica, i roditelji nisu hteli da je daju za oficira, da se ne bi selila iz mesta u mesto. Treći put nisu mogli da ga odbijju. Najlepše i najbezbrižnije godine proveli su u Prokuplju.
    Njih dvoje venčali su se 25. novemrta 1884. godine. u beogradskoj Vaznesenskoj crkvi. Imali su šestoro dece – Radovana, Aleksandra, Vojislava, Eleonoru, Olgu i Anđeliju.

    Vojvoda Živojin Mišić sa porodicom 1918. godine (sin Vojislav, rođen 1902. godine, zaokružen na slici)

    Njegov najstariji sin Aleksandar, kao i mlađi Radovan, prošli su sve ratove ratujući sa ocem. Aleksandar je u Drugom svetskom ratu, sa generalom Dražom Mihajlovićem, bio pripadnik Kraljeve vojske u otadžbini. Streljali su ga Nemci decembra 1941. godine. Mlađi Radovan je umro u logoru u Nemačkoj. Najmlađi Vojislav je bio u partizanima, Nemci su ga uhvatili, a sa Banjice ga je spasila majka Lujza. Posle rata bio je zatočenik Golog otoka. Muških potomaka nema.
    sa sinovima



    Ono po čemu se Mišić još pamti jeste i njegovo čuveno geslo: " Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred"




    Ne plašite se savršenstva – nikad ga nećete ostvariti

  10. #10
    Supermoderator Nina (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Poruke
    175.449
    Reputaciona moć
    18132

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    sa Fransom Depereom i kraljem Aleksandrom


    Izvestaj vojvode Misica kraljuu Aleksandru o Hrvatima

    Kada su ratne trube umukle Živojin Mišić je ostao na mestu Načelnika Štaba Vrhovne Komande, sada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kralj ga šalje u Split da snimi situaciju i predloži kralju određena rešenja. Odande se vraća preneražen i piše izveštaj:

    "Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice ... Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš ... stvar je propala ... Ništa se ne može zajaziti, ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam s tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina, i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.
    Granice će biti gde mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago. A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti ... Ti su ljudi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi. Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati“

    Mića Živojinović: Život pretočen u pamćenje, zapisi sekretara vojvode Mišića Milorada Pavlovića

    Put do slobode-Kolubarska bitka
    Ne plašite se savršenstva – nikad ga nećete ostvariti

  11. #11
    Aktivan član dela973 (avatar)
    Učlanjen
    28.12.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд
    Poruke
    1.087
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Ime:  P_2147_1921_b005_002.jpg
Pregleda: 311
Veličina:  125,3 KB

    Ime:  P_2147_1921_b006_004.jpg
Pregleda: 312
Veličina:  130,7 KB

  12. #12
    Aktivan član dela973 (avatar)
    Učlanjen
    28.12.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд
    Poruke
    1.087
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Правда, 31. мај 1929.

    Ime:  page.jpg
Pregleda: 312
Veličina:  128,3 KB

  13. #13
    Aktivan član dela973 (avatar)
    Učlanjen
    28.12.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд
    Poruke
    1.087
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Аустријске новине о смрти војводе Путника

    Ime:  Illustrierte Kronen Zeitung 19.jpg
Pregleda: 308
Veličina:  45,5 KB

    Illustrierte Kronen Zeitung 19. maj 1917.

    Ime:  Teplitz Schönauer Anzeiger 24.jpg
Pregleda: 309
Veličina:  48,0 KB

    Teplitz Schönauer Anzeiger 24. maj 1917.

  14. #14
    Supermoderator Nina (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Poruke
    175.449
    Reputaciona moć
    18132

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Pavle Jurišić Šturm

    Sjajna vojnička karijera generala Pavla Jurišića Šturma nije krunisana i činom vojvode, ali je komandujući Trećom armijom pomogao
    da srpska vojska u prvoj ratnoj godini potuče Austrougare, a 1915. godine izbegne opkoljavanje i povuče se preko Albanije




    Pavle Jurišić Šturm rođen je 22. avgusta 1848. godine u Gerlicu u Pruskoj. Lužički Srbin katoličke vere najpre je bio pruski oficir, a po dolasku u Srbiju postao je Srbin pravoslavne vere.
    U srpsku vojsku primljen je kao dobrovoljac 15. juna 1876. godine. Ubrzo je krenuo na front, lađom od Beograda do Šapca, gde se javio generalu Ranku Alimpiću, komandantu Drinskog korpusa, jednom od četiri generala koje je tada imala Srbija.



    Ozirom da je Alimpić takođe završio prusku Ratnu školu i službovao u pruskoj gardi, odmah je postavio Jurišića na dužnost komandanta Šabačko-posavsko-tamnavskog bataljona, a zatim za komandanta bataljona Prvog dobrovoljačkog puka, koji se istakao u odbrani Lešnice.

    U Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, major Pavle Jurišić je komandovao Šestim pešadijskim pukom u sastavu Drinske divizije, da bi 1897. godine primio dužnost pomoćnika komandanta Drinske divizije, a godinu kasnije postao je komandant.


    U Prvom balkanskom ratu 1912. godine pukovnik Jurišić se proslavio sa srpskom vojskom, pretežno iz Podrinja, u borbama na Kumanovu i Alincima. Ušao je u borbene redove prvog dana bitke i puk je krenuo kao bujica. Drinska divizija je razbila tursku vojsku na Zebrnjaku, a pukovnik Jurišić je unapređen u čin generala.

    Na početku Prvog svetskog rata, 1914. godine, Vrhovna komanda postavila je Pavla Jurišića Šturma za komandanta Treće armije. Imao je zadatak da organizuje borce u front da bi zaustavili Austrougarsku vojsku preko Drine. Da sa Drinskom divizijom prvog i drugog poziva i odredima iz Obrenovca, Šapca, Loznice, Ljubovije, štiti bok Prve i Druge armije koje su nadirale prema Ceru.


    U bici na Drini jedinice Pavla Jurišića Šturma odolevale su više od dva meseca petostruko jačem neprijatelju.

    I u Kolubarskoj bici držao je sa Podrincima ključne tačke na položaju. Time je omogućio vojvodi Živojinu Mišiću da organizuje protiv ofanzivu i zada težak udarac neprijateljskoj vojsci.
    Jurišić je sa trećom armijom prešao preko Albanije i na Krfu učestvovao u organizaciji srpske vojske i stvaranju Solunskog fronta, na kojem je bio sve do pobede 1918. godine



    Ratnici su cenili, poštovali i voleli svoga komandanta, generala Šturma. Kroz priče o njegovoj vojničkoj sposobnosti i hrabrom držanju u najtežim trenucima, ušao je u svaku kuću u Podrinju. O njemu je govoreno na slavama, svadbama i drugim okupljanjima naroda Podrinja.
    Penzionisan je 8. novembra 1921. godine, a dva meseca kasnije, 13. januara umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju, a Lozničani su mu podigli spomen-bistu.
    (tekst:Vitomir Bujišić)

    Uoči balkanskih ratova Pavle Jurišić bio je nekoliko godina na položaju ađutanta kralja Petra. Više je anegdota nego istorijska činjenica, da ga je kralj uzeo uza se da bi mu se odužio što mu je spasao život. Naime, u francusko-pruskom ratu našli su se kao ratnici na suprotnim stranama, pa je Šturm svom ratnom zarobljeniku Petru Karađorđeviću poštedeo život. Kako god bilo, kralj Petar je s razlogom imao najveće poverenje u izuzetne vojničke sposobnosti generala Jurišića-Šturma.

    Pavle Jurišić (prvi zdesna, sedi) kao ađutant kralja Petra prilikom posete Carskom selu kod Peterburga 1910. godine.

    Odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao Japanski car. Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Orden Svetog Leopolda i Orden Mendžidije, ordenja koje su mu dodelile buduće Centralne sile.
    Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije ali nije unapređen u čin vojvode.


    Pavle se dva puta ženio, ali nažalost nije ostavio potomstvo.

    Njegov brat Eugen je takođe bio srpski vojnik i dobrovoljac. Eugen je imao sina Petra i Pavla, oba takođe srpska vojnika. Petar Jurišić Šturm, sin Evgenija kao mlad oficir posle sloma Jugoslavije 1941. se pridružio ravnogorskom pokretu Draže Mihailovića JVuO. Gestapo ga je uhapsio 1943. godine i ponudio mu da bude u kućnom pritvoru jer je „nemačkog porekla“. Petar kao iskreni srpski rodoljub je odbio to poniženje nacista ističući da je on srpski oficir a ne nemački. Zbog tog stava i reči Nemci su ga streljali te 1943. godine.

    Među istoričarima ima i mišljenja da je Jurišić nezasluženo ostao bez unapređenja u čin vojvode.

    Ime srpskog generala ovekovečeno je i u pesmi „Razvilo se ravno polje prilepsko“ koju je u Prvom balkanskom ratu ispevao Began Cicvarić posvetivši je Šestom puku Drinske divizije i njenom komandantu Pavlu Jurišiću Šturmu.

    Srpski vojnici su ga izuzetno cenili jer je svaki juriš komandovao sa uzvikom: „3a mnom, junaci!”



    Ne plašite se savršenstva – nikad ga nećete ostvariti

  15. #15
    Aktivan član dela973 (avatar)
    Učlanjen
    28.12.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд
    Poruke
    1.087
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Ime:  IMG_1595.jpg
Pregleda: 267
Veličina:  121,8 KB

    Велика породична гробница, пуно имена, Петронијевићи, Пироћанци...Са леве стране споменика једва се види уклесано име ђенерала Штурма. Ново гробље, Београд.

  16. #16
    Supermoderator Nina (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Poruke
    175.449
    Reputaciona moć
    18132

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Armijski cin Vojvode, nekadasnje vojske Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, nema veze sa titulom Cetnickog Vojvode

    Vojvoda (vojni čin)

    Vojvoda (etimološki: Bojni Vojvoda) je bio najviši vojni čin u vojskama Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, koji je po značenju odgovarao činovima maršala ili feldmaršala u zemljama koje te činove primenjuju, odnosno činu generala armije u vojsci SAD. Uveden je Zakonom o ustrojstvu vojske Kraljevine Srbije od 1901. godine na predlog tadašnjeg ministra vojnog potpukovnika (potonjeg divizijskog generala) Miloša Vasića koji je bio njegov idejni tvorac. U ovaj čin unapređeni su generali tokom balkanskih i Prvog svetskog rata. Vojska Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije imala je četiri vojvode: Radomira Putnika, Stepu Stepanovića, Živojina Mišića i Petra Bojovića. U Kraljevini Srbiji titula počasnog vojvode je dodeljena crnogorskom serdaru i divizijaru Janku Vukotiću za njegove zasluge u bici na Mojkovicu. Druga počasna titula dodeljena je francuskom maršalu Franše d'Epereu za njegove zasluge prema Srbiji tokom Prvog svetskog rata. Austrougarski feldmaršal Svetozar Borojević je nakon Prvog svetskog rata, podneo zahtev da bude primljen u novu vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i preveden u čin vojvode, ali je ovaj zahtev odbijen. Pre uvođenja ovog čina, najviši čin u vojsci Kraljevine Srbije od 1900. do 1901. bio je armijski general. Posle 1945. godine novoformirana Jugoslovenska armija nije nastavila sistem vojnog rangiranja Kraljevine Jugoslavije pa je ovaj čin prestao da postoji..
    Ne plašite se savršenstva – nikad ga nećete ostvariti

  17. #17
    Obećava
    Učlanjen
    17.01.2018.
    Pol
    muški
    Poruke
    72
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Citat Original postavio Nina Pogledaj poruku
    sa Fransom Depereom i kraljem Aleksandrom


    Izvestaj vojvode Misica kraljuu Aleksandru o Hrvatima

    Kada su ratne trube umukle Živojin Mišić je ostao na mestu Načelnika Štaba Vrhovne Komande, sada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kralj ga šalje u Split da snimi situaciju i predloži kralju određena rešenja. Odande se vraća preneražen i piše izveštaj:

    "Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice ... Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš ... stvar je propala ... Ništa se ne može zajaziti, ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam s tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina, i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.
    Granice će biti gde mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago. A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti ... Ti su ljudi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi. Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati“

    Mića Živojinović: Život pretočen u pamćenje, zapisi sekretara vojvode Mišića Milorada Pavlovića

    Put do slobode-Kolubarska bitka
    Pametan čova.

  18. #18
    Veoma poznat Лички гусар (avatar)
    Učlanjen
    08.04.2011.
    Pol
    muški
    Poruke
    12.114
    Reputaciona moć
    252

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Ako se dobro sjecam Sturm je pocinio samoubistvo. Lazno svjedocenje protiv Apisa i njegovi ljudi nije mu dalo mira, to je i ostavvio u oporuci.
    "Свијетом иде, свуђе кавгу тражи,
    Ђе је кавге, да се онђе нађе ..."

  19. #19
    Supermoderator Nina (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Poruke
    175.449
    Reputaciona moć
    18132

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Nigde nisam nasla podatak da je general Sturm izvrsio samoubistvo, pa bi bilo lepo ako ti imas takvo saznanje da ga dokumentujes..

    General Pavle Jurisic Sturm umro je od zapalenja pluca

    Evo kako je "Politika" sredinom januara 1922. godine izvestila o Jurišićevoj smrti:

    "Uprkos svojoj visokoj starosti đeneral Jurišić je do skora bio čio i krepak i ako je, kao proslavljeni vojskovođa, prošao kroz sve napore svih naših ratova od 1876 godine do danas. Međutim, pre nekoliko meseci on je pretrpeo težak potres. Poratni 'ratnici' iz Ministarstva vojnog penzionisali su i njega da bi napravili mesta svojim prijateljima. Ostavljeni su u službi pa čak i unapređeni mnogi bivši austro-ugarski nesposobni oficiri, ali nije bilo više mesta u našoj vojsci za nekoliko starih i zaslužnih komadanata koji su vek proveli spremajući i podižući srpsku vojsku.

    To ga je teško potreslo. I on je sa bolom u duši napustio vojsku u kojoj je blizu pola veka bio jedan od najodličnijih vojnika da ubrzo zatim sklopio oči u zemlji koju je izabrao za svoju novu otadžbinu i kojoj je najsavesnije služio.
    Pre četiri dana đeneral Jurišić pao je u postelju od zapaljenja pluća. Ali po svemu je izgledalo da će njegova krepka priroda nadvladati bolest. Juče izjutra bilo mu je čak vrlo dobro i neobično se radovao kada je čuo, da je Kralj, već prvog jutra po povratku u Beograd, pošao da ga poseti. Kada je Kralj juče pre podne došao u skromnu kuću u Mišarskoj ulici br. 1. i kada je ušao u bolesničku sobu svoga starog ratnog druga, đeneral Jurišić pozdravio ga je radosno i najsrdačnije mu čestitao veridbu. Razgovarali su dugo i srdačno i ne sluteći da im je to poslednji razgovor i da će katastrofa nastupiti već po podne. Na podne đeneralu je pozlilo. Oko tri časa stanje je već bilo očajno a posle dva časa on je već ispustio svoju poštenu vojničku dušu."

    General Sturm odlikovan je :
    Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao japanski car.Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Svetog Leopolda i Ordena Mendžidije, koje su mu dodelile buduće Centralne sile.
    Ne plašite se savršenstva – nikad ga nećete ostvariti

  20. #20
    Veoma poznat Лички гусар (avatar)
    Učlanjen
    08.04.2011.
    Pol
    muški
    Poruke
    12.114
    Reputaciona moć
    252

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Nijesam pri kompjuteru. To je zvanicna smrt. Taj podatak je iz knjige Dejvida Mekenzija o Apisu i Solunskom procesu. Ne znam dje je Mekenzi nasao taj podatak.
    "Свијетом иде, свуђе кавгу тражи,
    Ђе је кавге, да се онђе нађе ..."

  21. #21
    Moderator Сребрена (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Сједињене српске државе
    Poruke
    6.168
    Reputaciona moć
    335

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Mihailo Milovanović (1879 - 1941)



    Bio je dobrovoljac Balkanskih ratova i ratni slikar Vrhovne komande srpske vojske u Prvom svetskom ratu, autor čuvenih portreta srpskih vojvoda Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića i Petra Bojovića, generala Pavla Jurišića Šturma, kralja Petra I Karađorđevića i regenta Aleksandra Karađorđevića.

    Milovanović je diplomirao 1909. godine na likovnoj Akademiji u Minhenu, a u zemlju se vratio na početku Balkanskih ratova 1912. kao dobrovoljac. Početak I svetskog rata je dočekao na usavršavanju u Pragu, bio uhapšen i posle bekstva iz praškog zatvora, preko Nemačke, Poljske, Ukrajine, Crnog mora i Rumunije, stigao je da se priključi na ratištu svojoj Drinskoj diviziji i sa srpskom vojskom preživeo njenu golgotu.
    Nosilac je Albanske spomenice, Ordena svetog Save i Ordena Jugoslovenske krune III stepena.
    Izložbe njegovih slika u periodu imeđu dva svetska rata bile su prvorazredan kulturni događaj, a hroničari su zabeležili da je izložba 1938. u paviljonu „Cvijeta Zuzorić" u Beogradu bila najposećenija postavka u dotadašnjoj istoriji te kuće. U katalogu je njegova pesma:

    "Srbijo majko
    Pokušah da naslikam
    Lice tvoje i dušu tvoju...
    I zaneh se u krilu tvom
    Opjanjen ljubavlju
    Zasjenjen ljepotom tvojom ... "


    Radomir Putnik, portret



    Pavle Jurišić, portret


    Živojin Mišić i Petar Bojović



    Kao i mnogi srpski intelektualci tog doba, zahvaćen je idejom panslavizma, čak je i na nekoliko panslavističkih skupova bio učesnik kao guslar. Njegov sin Momčilo Milovanović sačuvao je nekoliko svilenih ukrasnih trobojki koje su na skupovima nosili panslavisti, zadenute u rever, kao izraz želje za ujedinjenjem slovenskih naroda.
    Još jedno zlo zadesilo je Mihajla Milovanović — zbog jedne komitske fotografije iz balkanskih ratova, austrijske vlasti su ga uhapsile, i, opisujući današnjim izrazima, filmski beg iz zatvora uz pomoć prijatelja Čeha, preko Nemačke, zatim s ruskim pasošem preko Varšave, Odese, Crnim morem i Dunavom, čamcem stigao je u Prahovo. Gotovo u istom momentu, sa dolaskom u Srbiju, našao se 18. septembra 1914. godine u štabu svoje Drinske divizije drugog poziva, 20. avgusta 1914. godine.

    Radomir Putnik, potpisao je uredbu "Pravila o ratnim slikarima", kojom je Vrhovna komanda srpske vojske prvi put ustanovila vojnu dužnost — "ratni slikar".
    Verovatno jedina vojska u svetu, a sigurno u Evropi, srpska vojska je svoje slikare stavila pod svoju službu i službu svog naroda da, na linijama fronta i iza njih, u granicama mogućnosti prave skice ili slike o ratu i ratnim dešavanjima. Zajedno sa srpskom vojskom po drugi put prelazi Albaniju.

    Mihajlo Milovanović se 1920. vraća u Užice. U rodnom selu Gostinica, u Tuku, napravio je porodičnu kuću.
    U julu 1938. godine, posle velikog uspeha koji je postigao na izložbama u Beogradu i Novom Sadu, akademski slikar Mihailo Milovanović razradio je detaljno svoju ideju, začetu još na Solunskom frontu, za izradu panoramskih slika velikih bitaka srpske vojske u ratovima 1912—1918. Tu svoju ideju, sa detaljnim obrazloženjem, uputio je ministru vojske i mornarice, armijskom generalu Ljubomiru Mariću i upravniku Vojnog muzeja generalu Vukoviću.

    "Još pre rata, za vreme mojih slikarskih studija u inostranstvu, imao sam priliku da vidim u Pragu Maroldovu 'Lipansku bitku' i u Minhenu radove Ruboa i Kovaljskog, koje su ovi umetnici izvodili po porudžbini ruskog cara Nikole II. Ove ogromne ratne slike izazvale su tada u meni veliko oduševljenje i ljubav prema ratnom slikarstvu....
    "Pošto ovako jednu ogromnu sliku ne bi nikako moglo raditi jedno lice već jedna grupa od najmanje 8—10 umetnika (i to koji su srodni po načinu rada) to bi po mom mišljenju Ministarstvo Vojske izradu ove prve slike trebalo da poveri jednoj takvoj grupi umetnika-ratnika, kojoj bi odgovaralo na osnovu već poznatih rezultata rada na ovom polju, da pod direktivom jednoga, koga bi ovi umetnici između sebe izabrali ili koga bi predodredilo Ministarstvo, izvedu ovaj posao zajednički".
    U svojim šezdeset drugoj godine života, ne priklanjajući se ni četničkom ni partizanskom pokretu, dočekao je da ga partizani uhapse i 28. novembra 1941. kao "narodnog izdajnika" pod optužbom da je engleski špijun strelja. Mesec dana nakon streljanja u Krčagovu, njegova žena Vala je uspela da ga prenese i pokopa u rodno selo.

    Posle rata sva imovina mu je konfiskovana a porodična kuća poznatija kao Milovanovića vila bila je do skoro skladište vojne opreme i hemikalija za vojne potrebe u vlasništvu Vojske Srbije.


    Okružni sud je 21. marta 2007. godine doneo rešenje kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju i utvrđuje da je lišen života (od komunista 28. novembra 1941. u Užicu, poslednjih dana Užičke republike — Kuća je bila u vlasništvu vojne pošte u Kragujevcu, a danas je u vlasništvu Grada Užica — Utvrđeno je da je streljan bez ikakvog suđenja i presude pod optužbom da je engleski špijun — Užice još uvek nema ni ulicu sa njegovim imenom .

    U presudi je takođe napisano da Milovanović nije mogao biti engleski špijun, imajući u vidu gde je živeo, već da je, koristeći znanje nemačkog jezika, spasio sina Jova Piščevića, šefa poreske uprave u Užicu, te da nikakva krivica slikara nije utvrđena
    http://srbinaokup.info/?p=80693
    http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=225.0

    Još slika M. Milovanovića:


    Poslednji put ažurirao/la Сребрена : 14.02.2018. u 03:23
    "На земном шару нема народа који је песмом говорио, као што је српски народ".

  22. #22
    Aktivan član dela973 (avatar)
    Učlanjen
    28.12.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд
    Poruke
    1.087
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: Srpske Vojvode

    Citat Original postavio Лички гусар Pogledaj poruku
    Ako se dobro sjecam Sturm je pocinio samoubistvo. Lazno svjedocenje protiv Apisa i njegovi ljudi nije mu dalo mira, to je i ostavvio u oporuci.
    За генерала Штурма не знам, али његов синовац и имењак, пуковник Павле Е. Јуришић Штурм јесте извршио самоубиство.

    Ime:  page.jpg
Pregleda: 194
Veličina:  14,3 KB

    Службени војни лист, 25. 04. 1925.
    Poslednji put ažurirao/la dela973 : 16.02.2018. u 12:20

Slične teme

  1. Srpske vojvode Prvog svetskog rata
    Autor Sokolica_M u forumu Istorija
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 21.05.2007., 23:05
  2. Ko je najbolji sudija #Srpske lige zapad#
    Autor Mico sisa u forumu Fudbal
    Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 09.04.2004., 23:41
  3. Uoči dvestogodišnjice srpske državne obnove
    Autor Njivanin u forumu Istorija
    Odgovora: 20
    Poslednja poruka: 14.02.2004., 17:38
  4. ko je najbolji sudija #srpske lige zapad#
    Autor Aleksandar Zivanovic u forumu Fudbal
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 04.12.2003., 20:45
  5. arhitektura srpske kuce
    Autor jasa2@ptt.yu u forumu Nauka
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 02.11.2003., 15:49

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •