ZEMLJA SE NEĆE SMIRITI do sahrane žrtava komunizma
Autor:
mondo.rs
04.11.2017.
Pogledajte prilog 462857
U Lisičjem potoku u Beogradu danas je, na Zadušnice, održan skup podrške inicijativi za izgradnju spomenika žrtvama komunističkog terora i održano opelo nevinim ljudima ubijenim posle oktobra 1944. godine bez sudske presude.
Foto: mondo Mogući izgled budućeg spomenika
"Skupili smo se na Zadušnice 2017. godine iznad jedne od masovnih grobnica još
neotkrivenog podzemnog srpskog arhipelaga. Valjalo bi reći ono što se na groblju govori, ali ovo nije groblje niti grobnica, ili grobnica jeste, ali
takvih grobnica nema više nigde u današnjoj Evropi", rekao je
pesnik i akademik Matija Bećković na skupu na kojem se okupilo nekoliko stotina potomaka žrtava crvenog terora i građana koji podržavaju inicijativu za podizanje spomenika.
Bećković je rekao da oni su oni koji leže u Lisičjem potoku više od 70 godina lišeni života i smrti.
"Verujem da bi
njihova reč, ispaćena i blaga, bila sva založena za pravdu i pomirenje, ali mi još ne znamo ni koliko ih ovde ima ni kako su se zvali. Nije slučajno da su dovedeni i pobijeni blizu Belog dvora.
Lenjin i Staljin su pobili rusku carsku porodicu, ali se nisu uselili u Petrogadu u carske dvorove, a Josip Broz je najkraćim putem pohitao u Beli dvor, a domaćinu zabranio da se u njega vrati. To navodi na pomisao da ovde nije mogao biti likvidiran ko bilo i lako bi bilo pooditi ko je voleo da to gleda. Imena 104 streljanih objavljena su na prvoj strani 'Politike' dva dana po oslobođenju Beograda, sve čuveniji od čuveniji, a među njima i glavni urednik 'Politike' Jovan Tanović", rekao je Bećković.
Princeza Jelisaveta podržala podizanje spomenika
Današnjem pomenu i skupu prisustvovala je i princeza Jelisaveta Karađorđević, kao i članovi Krunskog saveta Dragomir Acović i Predrag Marković, profesor estetike Leon Kojen, istoričar Bojan Dimitrijević i druge ugledne i poznate ličnosti.
On je podsetio da su ti ljudi samo najmarkantnije ličnosti i predstavnici
10.000 streljanih Beograđana i na stotine hiljada onih koji su pobijeni u Srbiji.
"
Kažu da je drveće najviše tamo gde raste iz ljudskih lobanja i da zemlja nikada nije poravnjena nego zauvek ostaje ulegnuta tamo gde leže pobijeni ljudi. Jedno takvo ulegnuće vidimo i ovde i utoliko ih je lakše naći. Nas svaki čas nazivaju i danas fašistima, a i mi fašistima zovemo one koje su fašisti pobili. Dragiša Vasić i Pavle Đurišić su živi zapaljeni u Jasenovcu", rekao je Bećković.
"
Zemlja se neće smiriti dok se ovi ljudi ne sahrane, a nemoguće je razumeti kako to do danas nije uradila jedino slobodna Srbija", naveo je akademik.
Bećković je istakao da
nijedan Srbin nije podigao ruku na fašistički pozdrav, a da je to istina dokaz je, da je to bilo, ta forografija bila bi u svim bukvarima i čitankama i na bilbordima, ali pošto je nema, znači da takvog pozdrava nije bilo.
"
Da nemamo drugih grehova osim onog prema svojim nevinim žrtvama, to bi bilo dosta da smo zaslužili nevolje koje nas svaki dan sustižu. Oni koji
leže još nesahranjeni oprostili su svojim ubicama jer nisu znali šta rade. Vreme je da i mi oprostimo i njima i sahranimo nevine žrtve kako bi se vratili na ono mesto među ljudima i narodima koje smo imali pa izgubili.
Mir njihovom pepelu, kape dole njihovom posmrtnom mučeništvu", zaključio je Bećković.
PRINC KARAĐORĐEVIĆ: STRELJANI BEZ DOKAZA I KRIVICE
Na skupu je pročitano i
pismo princa Aleksandra II Karađorđevića, koji je naveo da je Lisičji potok pre Drugog svetskog rata bio izletište Beograđana sa Kraljevom česmom posvećenoj njegovom dedi Aleksandru I Karađorđeviću sa lepo uređenim parkom.
Kako je nastala ideja o spomeniku
Ideja o podizanju spomenika žrtvama komunističkog terora u Lisičjem potoku rodila se prilikom obilaska lokacija neobeleženih grobnica o kojima je u aprilu 2016. godine za Mondo govorio istoričar Srđan Cvetković, koji je potom pokrenuo inicijativu, a podržali su je pisci, akademici, univerzitetski profesori i crkva.
"Posle okončanja sukoba ovde su, kao i na mnogim drugim lokacijama u Beogradu i Srbiji,
streljani ljudi bez ikakvog suđenja i dokazane krivice samo zbog drugačijeg mišljenja i mogućeg protivljenja uspostavljanju novog društvenog poretka. Tim nevinim ljudima bilo je uskraćeno osnovno ljudsko pravo na dostojanstvenu sahranu i obeleženo grobno mesto", dodao je princ Karađorđević.
"Podržavam napore da se sazna istina o ovim strašnim događajima, kao i da se svim nevinim žrtvama komunističkog režima podigne dostojanstveno obeležje u Lisičjem potoku. Nadam se da ćemo uspeti
da se sazna teška istina o tim događajima, a
da nevine žrtve posle više od sedam decenija pronađu mir", naveo je Karađorđević.
SIN ŽRTVE KOMUNISTIČKOG TERORA:OZNA UBIJALA I LAGALA PORODICE UBIJENIH
Predsednik Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima Slobodan Đurić rekao je da je Lisičji potok najveće beogradsko posleratno stratište na koje su po završetku Drugog svetskog rata dovođeni Beograđani u kamionima, vezani žicom, dvoje po dvoje.
"
Prethodno ih je Ozna u logoru Banjica ispitivala i mučila tako da su ličili više na aveti nego na ljude. Stanovnici okolnih kuća su mesecima noću slušali puščanu paljbu", naveo je Đurić.
Među žrtvama su bili i Đurićev otac, Dragoljub Đurić, sanitetski potporučnik i njegovih 15 kolega iz Glavne vojne bolnice, koji su od 22. oktobra do 26. oktobra 1944. godine bili mučeni u Devetom kvartu u Vojvode Milenka 40, pre odvođena u logor Banjica.
Podrška crkve, nevladinih organizacija i stranaka
Inicijativu za podizanje spomenika su, pored Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, podržali i Srpska pravoslavna crkva, kao i udruženja Oteto prokleto, Kraljevina Srbija, U ime naroda za slobodnu Srbiju, aktivisti Srpskog pokreta obnove i Pokret za obnovu Kraljevine Srbije.
"
Moja majka, koja ga je posećivala u istražnom zatvoru, kaže da je za četiri dana naglo ostario i da mu je mladi oficir Ozne više puta postavljao pitanje zašto se, umesto što je ceo rat radio u Glavnoj vojnoj bolnici, nije priključio partizanima, kojima je sanitetsko osoblje bilo preko potrebno", rekao je Đurić.
Đurić je dodao da je suprugama i srodnicima odvedenih u zatvor najteža bila neizvesnost sudbina njihovih najmilijih
da bi ih na kraju slagali da su deportovani u Sibir. Muškarci su, kako je rekao, ređe tražili rođake jer im je prećeno da će biti poslati na sremski front.
Predsednik udruženja je podsetio da je tajna sudbina ovih žrtava počela da se otkriva 2009. godine, kada je Vlada Srbije formirala komisiju za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, kojoj je omogućen uvid u arhive koje su do tada bile pod embargom.
Komisija je
u Srbiji popisala 59.000 žrtava posleratne partizanske represije i locirala 215 masovnih grobnica koje su do tada bile tajne. Zbog nedostatka novca, ekshumirana je samo jedna masovna grobnica i to u Boljevcu, a ostalih
214 nije obeleženo, uključujući i onu u Lisičjem potoku, dodao je.
MINISTARSTVO UKINULO KOMISIJU, NEMA POČITIČKE VOLJE ZA SPOMENIK
Ministarstvo pravde je pre godinu dana ukinulo komisiju i verovatno je smatralo da je grobnice nepotrebno obeležiti, lišavajući time pravo čoveka na poznati grob, rekao je Đurić, i dodao da je za podizanje spomenika posleratnim žrtvama neophodna saglasnost gradske Komisije za spomenike, nazive trgova i ulica, a potom i odluka Skupštine Beograda.
"Komisija već
osam godina odugovlači sa donošenjem odluke, odbijajući predloge lokacija koje je iznelo Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima. Među tim lokacijama su ona kod spomenika Stevanu Mokranjcu na Kalemegdanu, gde je u blizini masovna grobnica rečnih policajaca ubijenih krajem 1944. godine, lokacija kod bivše Glavnjače u blizini današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, lokacija kod parka Manjež... Jednom rečju,
na celom Kalemegdanu i u krugu dvojke nije moguće postaviti spomenik.
Za podizanje ovog spomenika potrebna je politička volja aktualne gradske vlasti, koja još uvek ne postoji, kao ni kod prethodne vlasti", rekao je Đurić.
http://mondo.rs/a1054319/Info/Drust...tvama-komunistickog-terora-Lisicji-potok.html
Толико о ослободиоцима.
