Glasanje na temu IZDAO/LA SAM SEBE

Dobro veče!

Na konkurs je stiglo ŠEST (6) priča.
Neki su obećavali ... i uludo nas radovali.

Pošto gledam film, neću vas mnogo daviti, nego:

glasaćete po principu 3, 2, 1, do srede, 24. januara, do 20h.

Volela bih da obrazlažete glasove koje ćete dati.

Krećemo!

- - - - - - - - - -

Priča br. 1


IZDALA SAM SAMU SEBE


Stavila je novcanicu od 20 evra na sank.
-Hocete mi uciniti malu uslugu.
Devojka za sankom pogleda u novac pa u nepoznatu:
-Zavisi sta.Male usluge mogu imati veliku cenu.
-Samo jedan telefonski poziv.
Devojka podize levu obrvu i zagleda se u neznankine zuckaste oci.
-I sta treba da kazem,zapita stavljajuci novcanicu u dzep od pantalona.
-Da okrenete ovaj broj i kazete osobi koji se javi da ima paket ostavljan kod vas i da mora licno da ga preuzme i to odmah jer vam se zavrsava smena.Pogledala je na svoj rucni sat pa u devojku.
-Zavrsava se,zar ne.?
- Da, za pola sata,izgovori devojka uzimajuci slusalicu u ruke.
-Hvala,rece plavokosa i odseta laganim korakom do separea ostavljajuci za sobom miris parfema i zvuk visokih potpetica.
Dok je devojka za sankom izgovarala tekst u slusalicu posmatrala je nepoznatu koja je sedela skoro sklupcana u fotelji, napeta i nekako uplasena.Spusti slusalicu i pridje.
-U redu je,stize da desetak minuta.
Pogled joj je privukao jedva vidljiv trzaj neznankine ruke.
-Hocete nesto da popijete?
-Ne,rece nepoznata.Ustvari,zaustavi devojku sa sanka.Donesite mi casu vode,obicne
Izgovori ociju prikovanih za vrata kafea.Voda joj je bila potrebna.Usta su joj bila suva,ruke drhtale a u sebi je osecala toplinu koja je rasla iz utrobe na gore prema grlu.Samo pre sat vremena kada je krenula bila je smirena i ubedjena da ce prilicno hladno sve ovo podneti.A vidi je sada.Jos samo da zaplace i melodrama je na delu.Hoce li joj dati vremena da mu objasni, da su ljutnja, glupost i zagriznost, izvori najtezeg greha.Da mu kaze da joj je zao, i da nije izdala samu sebe dosavsi danas ovde? Ili jeste ? Bila su pitanja koja su bljeskala u njenoj glavi.
Nervozno je prolazila rukama kroz kosu.Bilo joj je toplo.Otkopcala je kratku crnu koznu jaknu,namestila kragnu ,prelazila dlanom preko suknje cisteci nevidljive tragove. Prinela je casu usnama i umalo nije prosula vodu iz nje, videvsi ga da ulazi.Skoro da je upao u kafe zureci, kako je uvek radio.Spustila je casu posmatrajuci ga hipnotisano dok je prilazio sanku i devojci koja je brisala case.Nije se puno promenio.I dalje je bio lep muskarac.Kada mu devojka pokaza glavom prema mestu gde je sedela,okrenuo se i osmeh je zamenila neverica.Gledali su se par trenutaka mozda i vise.Nije znala koliko,niti je imala vremena bilo sta da shvati, osim da joj je prilazio.

- - - - - - - - - -

Priča br. 2


IZDAJA

Sve se to samo drugima događa...Kako da ne! Događa se i nama!
Samo retorički je Sebastijan o tom egzistencijalnom paradoksu znao,ali iz iskustva drugih...Koje njega nije pogađalo...Vrlo inteligentno zapažanje te opservacije je da kancer može svakom da se desi!Svakom? Pa ,da...Ali nikako se to ne odnosi na onog ko tako uopšteno to pomisli,pa uz to čvrsto privezan za logiku kao neku brodicu nepotopivu koja je u stanju svim,pa i onim najnemirnijim, morimada plovi bezbedno i po svom nahođenju
Sve je teklo kao na filmu i momaštvo i ženidba i deca i kučenje s njegovom dragom i...I taman se rodilo prvo unuče i nadenuo joj ime Atina, što mu bila želja od mladosti da svom detetu to ime nadene (ali je trojicu sinova i supruga rekla da nije zećica i da neće više...) kad se ono opšte praviloosovilo na njega! I to ni manje ni više, nego pravi ujed smrti:kancer pankreasa i to na "glavi" tog organa koji ima najneveseliju prognozu od svih kancera...
Predložili mu eminentni lekari i hemoterapiju i radiološku i sve po redu, ali prognoze nikakve...Od šest meseci do godine! I manje, ako izostanu sve terapije...
Do tad , sasvim vedra porodica , koja počela lepo da se širi se snuždila i otkazala sve proslave,praznovanja,rođendane i slično, mada je on insistirao da se ne odustaje od dotadašnjih praznovanja i svetkovina, jednostavno to nije nekako išlo...Ipak je on bio epicentar,ne samo porodice već i familije...Ljubimac svih čak i kad je zagazio u treće doba.Posebno svoje supruge s kojom se voleo kako to samo "večno zaljubljeni" mogu...Da,ali nema večno...
Iako lekarka,supruga,nakon svih pregleda i mišljenja i dijagnoza kolega,okrenula se alternativnoj medicini...Našle su,one njene koleginice, nekog travara na Goču i vamte namte,hajde Sebastijane kod njega! Natalija je vozila, a on se borio s usputnim mučninama i par puta je povračao u trećoj traci autoputa prema jugu...
Usput je i zaspao...Usnio je fantastićan san!
Peo se uz neku vrlet,u početku jedva hodajući ,ali kako je napredovao,tako sve lakše i lakše,tako da je ugledavši neki manastir i crkvu,pola izgrađenu,a pola u strmini kamenite planine,skoro potrčao,lakih nogu i lakoga daha...Ispred crkve klupa,grubo istesana i on seo na nju,više da gleda tu lepu građevinu koja kao da je srasla s planinom,nego da se odmori...
Sedeo je tu na toj klupi podugo i dremež ga počela osvajati kad pored sebe ugleda na klupi starcau beloj mantiji,za razliku od monaha koje je povremeno ugledao,a koji su bili u crnom...Starac je ,začudo bio glatkog neizboranog,skoro mladalačkog lica,onižeg stasa,ali bele bradice koja je govorila o njegovom ozbiljnom životnom dobu.
-Šta te ,čoveče,dovodi ovamo u brda naša...?
Šta da mu odgovori, pitao se Sebastijan? Jedva se setio da je on, ustvari, bolestan i da se obreo ispod tog manastira i te crkve iz nevezanog-ni sam nije znao kako...Pomislio je da valjda zbog te bolesti...?
-Zbog bolesti sam došao,gospodine...Možda mi pomogne da se pomolim ovde...
-Svakako,svakako...A jesi li vernik? Ideš li u crkvu?Slaviš li slavu?
-Jesam i slavim Sv,Jovana Krstitelja...
-I koliko puta si prošle godine bio u crkvi?
-Za Uskrs i Božić,a i kad smo donirali za gradnju...
.Donator si?
-Koliko se moglo,bio je skroman...
-Dobro,dobro...Idi ognjištu svom,s tobom će biti sve u redu...

To ga i probudilo i on sav srećan ispriča san svojoj voljenoj dok se automobil s mukom peo po
serpentinama Goča ka jednom zaseoku u povelikom useku...Usput je supruga spustila staklo i pitala jednog seljaka koji je gurao bicikl uzbrdo,gde je kuća tog travara...Pokazao je jednu spratnu kućuopkoljenu kovanom ogradom...Oko kuće su bile skele i majstori su oblepljivali kuću stiroporom...Parkirala je ispred i krenuli su ka kapiji...Majstor sa skele je viknuo gazdu kad ih je ugledao i iza zgrade mu se odazvao visoki muški glas.Ubrzo je iza čoška zgrade iskrsao omanji i vižljastisredovečni čovek pravog i vitalnog držanja...
Sebastijan se lecnu! Isti onaj kog je sanjao!
-Kojim dobrom?
-Došli smo po preporuci moje prijateljice iz...Objasnila je Natalija...
Nešto vam je suprug bled...Ali dođite ovamo,sad ću ja...
Uveo ih je u veliko predsoblje u kom su bili sto,tri fotelje i jedan trosed...
-Sačekajte malo ovde...A gospodin slobodno neka prilegne,sad ću ja ,samo da majstorima dam uputstva šta sve treba da urade i evo mene...
Seli su na fotelje, ali supruga je insistirala da se opruži na trosedu ,jer je i ona videla da Sebastijanu put nije baš prijao...Prilegao je , bez protivljenja...Kad ga dremež ponovo zahvatio,ušao je taj omanji čovek s belom bradicom,opet u beloj mantiji i seo nasuprot Natalije.
-Kažite gospođo šta je s gospodinom,očigledno ste zbog njega ovde...
Doktorica Natalija je izvadila svežanj papira iz torbe i dala ih travaru s belom bradicom koji ih je uzeo i počeo čitati...Vrteo je glavom i konačno rekao:
-Gospođo...Na vašu, ali i moju žalost, došli ste prekasno,a i ono šta bih ja mogao pomoći se pokazalo kao veoma malo i jedva u nekom procentu delotvorno...
Glas travara s belom bradicom je polako nestajao u snu Sebastijana,nekako se raspršivao i on pokuša da otvori oči i da izusti reč "Izdaja!",ali kapci su bivali sve teži i sve se nekako udaljavalo...

Majstori na velikoj kući na Goču su tog podneva iz kuće čuli vrisak i lelek žene! Prekrstili su se i nastavili s radom na fasadi...

Priča br. 3

MAMA

„Beko, Beeekoooo!“, zvala je mama sa kućnog praga. „Izađi, znam da se tu negde kriješ. Ne možeš se doveka skrivati ...“
Znala sam šta me čeka, izašla - ne izašla. Možda su šanse da izbegnem batine veće ukoliko bih se izmigoljila iz skloništa, dotrčala do majke i bacila joj se pod noge – razmišljala sam. Da, baš tako – pod noge, a ne u zagrljaj. Majka me je retko grlila ili me darivala bilo kakvom nežnošću. Najveći znak ljubavi koji sam mogla od nje da dobijem bio je, veoma retko, poljubac u čelo, toliko lepršav da bih ga jedva osetila. Iz detinjstva pamtim svega tri ili četiri njena poljupca: dva za rođendan, jedan za uspeh u školi, a četvrti ... Pa, nisam sigurna da se dogodio. Ako se računa i mlak poljubac poslednjeg dana majčinog života – onda kad smo se i zvanično, zauvek rastale – onda ih je bilo, možda, čak i pet za svih trideset godina mog postojanja.

„Branka!“, viknula je opet. Sad je zvučalo zbilja preteće. Ne „Beko“ ili „Brankice“, već „Branka“ – ime koje sam nasledila od mamine mame. To nije bio dobar znak.
A šta sam toliko grdno zgrešila? Imala sam osam godina, i oborila sam lampu sa stola. Nije to bila obična lampa, već deo vrednog porodičnog nasleđa, star preko sto godina. Njene krhotine ležale su u dnevnoj sobi, nespojive i nezalepive. Jedna mi se zabila u potkolenicu, i ostaviće trag u vidu ožiljka, u spomen svih dečjih nestašluka. Jeste, bila sam zvrk, dete kome bi, deceniju kasnije, postavili dijagnozu hiperaktivnosti i kljukali ga sedativima. Ali u ono vreme je, nakon majčinih lekcija koje nisu davale rezultate, postojao samo jedan lek: batina. U tu svrhu služila je drška od metle, ali i prut, ponekad kišobran ili, ređe, majčina teška šaka. Kao da je, koristeći razne alatke, i tada izbegavala da me dodirne rukom.
Ležala sam, potrbuške, u čauri od trave i žbunja u dvorištu. Mama je morala znati da sam ili tu, ili u grmlju iza ograde, ali se nije ni pomerila sa praga. Stajala je, poput kipa, podbočena jednom rukom, nemilosrdna u rešenosti da me jednom jedinom rečju – „Branka!“ – natera da pokajnički, pitomo dođem i molim za milost. Možda bih i istrajala u privremenom izgnanstvu, makar do večere, ali ... bedno sklonište delila sam sa džinovskom bubom. Bila sam bosa, obučena u kratke pantalone i tanku belu majicu, a ta crna buba, veličine mog kažiprsta, grozničavo je trčala po mojoj goloj koži, uz i niz noge, preko leđa, po vratu, po kosi. Trpela sam bubino istraživanje, stiskala zube da zagrizem vrisak, očajnički moleći da me neko spase.

Nisam, naravno, izdržala. Izletela sam i dotrčala do praga. Opružila sam se podno majčinih nogu, a zatim prekrila lice dlanovima, zavirujući kroz prste. Lice joj je bilo obasjano suncem: moja majka, moj Bog! Gleda me sa visine i samozadovoljno se osmehuje, a ja sam majušna poput bube koja čeka da bude zgažena.
Posle dva-tri udarca metlom po turu (zbog kojih sam bila skoro srećna, jer sam očekivala ozbiljniju kaznu), majka me je odvela za kuhinjski sto i započela uobičajenu tiradu: te kako sam njeno najveće razočaranje, te kako se mnogo namučila dok me je rađala, pa kako se mnogo žrtvovala zbog mene, te kako sam „isti pokojni otac“, neobuzdana, i kako ona ništa nije kriva zbog genetike ... a trudila se i trudi se da me pravilno vaspita da budem disciplinovana i izrastem u normalnu devojku, tojest ženu. Na kraju monologa izrekla je rečenicu koju sam već napamet znala: „Nezahvalna si. Nikako da se naučiš redu. Shvatićeš, jednog dana, kad mene više ne bude bilo, ovo što ti sad govorim. A tada će biti kasno ...“
Ritualne rečenice uvek bi me nagnale u plač. Jer, vidite, ja sam majku, i tako hladnu i surovu, volela. Zamislila bih da nje više nema, da je iznenada umrla i ostavila me samu, i osetila bih užasno kajanje zato što sam ja – ja, i što ne mogu da ispunim njena očekivanja i što ću verovatno, jer je toliko sekiram, biti kriva za njenu smrt.

Dvadeset dve godine kasnije, sedim u dnevnoj sobi i, razmišljajući o majci, prezirem dete koje sam bila. Nisam razumela majčine manipulacije, njena emotivna ucenjivanja. Mnogo vremena je bilo potrebno da sa nje skinem sve velove i zaključim da je bila loš roditelj. Onakav kakav ja ne želim da budem i nikada neću biti. Princip kojeg se, od kad sam poželela dete, držim. Princip na kome zasnivam svoj odrasli život.

Četvorogodišnji sin trči po sobi glumeći avion. „Ne“, kažem blago, puna strpljenja. On me ne čuje, isuviše je zanet igrom. „Ne, Marko“, malo podignem ton. U sobi ima previše nameštaja da bi moje dete bezbedno jurcalo. Napolju je tmuran, kišovit dan. Da nije, već bismo bili u parku, i Marko bi trčao do mile volje, slobodan da pada po travnatom tepihu. „Dosta!“, dreknem. Osećam kako se u meni nagomilava bes: pa nije baš toliko mali, a i poznajem ga – pravi se da me ne čuje. To radi kad god hoće da sprovede sopstvenu volju uprkos mojim upozorenjima. Nikad ga nisam udarila. Uvek se sve završi na verbalnim pretnjama: nećeš da jedeš supu (a zbog tebe sam je kuvala) – nema kolača, nećeš da spavaš (ne daš mi da konačno odahnem) – nema omiljene igračke, nećeš da sediš mirno (i ne mogu da telefoniram) – večeras nema crtaća. Skoro pa kao oko za oko, zub za zub.
Možda sam ga razmazila, možda previše ljubavi kvari dete – razmišljam. „Marko, ako nastaviš da jurcaš, povredićeš se!“ Ali, šta ono, nikad povređeno, zna o razbijenom kolenu, napukloj arkadi ili potresu mozga? „Udarićeš se o nešto i boleće te!“ Trči i dalje. Prilazim i hvatam ga za ramena. U tom trenutku Marko počinje da vrišti i baca se na pod, histerično mlatarajući nogama. Ne znam šta mu je, nikad nije bio takav. Kao da nije moj; liči na nesimpatičnu decu koju viđam u parku kako tiranišu zbunjene roditelje, nevične da se postave kao autoriteti.
Saginjem se i – za njegovo dobro, samo da ga dovedem svesti, kunem vam se da je to bio razlog – opalim mu šamar. „Skote!“, kažem ... a to već nije za njegovo, već za moje dobro ... nehotično izletela reč, poput neke pogane stvari , pod jakim pritiskom, iz mračne rupe. Reč koja mi donosi olakšanje.
Na obrazu se širi crveni otisak mog dlana – dokaz da sam to uradila baš ja, Majka od Principa. Markova koža je nežna, a moja šaka teška. Šokiran, momentalno prestaje s drekom i gleda u mene uplašenim srnećim pogledom. Oči su mu pune suza.
Negde između buđenja i početka kajanja, kažem: „Shvatićeš, jednog dana, kad mene više ne bude bilo, zašto sam ovo uradila.“
„Mamice, nemoj da mi umreš, molim te“, on jeca, iako nema pojma šta je smrt.

Oh, moj brzopleti, prokleti jezik! Učinila sam i izrekla ono što sam najviše mrzela kod majke, izgovorila rečenicu koja je bila zabran između nas, kojom nikad nije dopustila da joj se približim. Zar je moguće – pomislih – da sam ovaj malopređašnji monstrum bila ja? Ili sam takva oduvek, ista moja majka ... ili sam takva od trenutka kad sam shvatila da je lakše biti ona, nego osmogodišnja devojčica koja nigde ne može da se sakrije?
Privijam ga na grudi i ljubim po licu. „Izvini“, šapućem, „izvini, sine!“

Priča br. 4

ПОТПИС

- Још само потпишите овде, овде и овде – рекао је службеник
потурајући ми листове документа.
Узела сам оловку и потражила линију на коју треба да ставим потпис, али рука није хтела да се помери и у следећем тренутку
постало је тамно.
„Потпиши мама „ - смешио се стојећи с моје леве стране „потпиши...“ - поновио је.
Покушала сам померити руку, рећи нешто, али читаво тело је било паралисано.
„Погледај ме мама „ - чуо се исти глас. Само сам одмахивала одречно главом, очи су биле склопљене, глас парализован.
„Не можеш ? Стидиш се ? Чега мама ? Оног пљуцкања на нивоу ?“ - низ питања пропратио је звонак смех, а ја и даље нисам могла ни реч прозборити.
„Јесам ти лепо рекао ономад, ниси хтела да ме слушаш. Хтела си,
како си оно рекла, праведно, часно, људски...? Ето ти сад, опет заборави, опрости, нађи неко, само теби својствено, „људско“ оправдање. Лудо моја, до чега си тиме дошла, да се ти стидиш туђих зала, да не смеш у очи да ме погледаш...Баш „на нивоу“ „–
следио је звонак, помало ироничан смех. –„Издала си и себе и мене онда кад си одбила да ме послушаш. Издајеш нас сваки пут кад опростиш. Свесна си тога, зато ти се не потписује. А потписиваћеш мама, до краја живота, а Бога ми и после...“ – још једном се чуо звонак смех.
Било ми је хладно, све ме болело, свим силама сам покушавала отворити очи, одговорити нешто, нисам могла, гласа није било
у мојим недрима, ни на мојим уснама. Само тама, парализа и бол.
„Реци нешто мама“ – постао је глас мекши и тиши – „ погледај ме блесо, нисам ја на тебе љут. Забринут сам мама. Брине ме ко ће да те заштити од тебе саме, од тог безразлозжног стида за све оне који га немају, за оне „на нивоу“ .Брине ме како ће твоја крхка рамена носити још терета. Ко ће да те чува, добра моја,
блесава моја...“
Осећала сам како ми низ лице клизи нешто ледено. Тако сам желела да му видим лице, да кажем да не брине, да сам добро, али авај, остала сам нема и слепа.
„Знаш мама, разумем да ме тражиш свугде, у свему и у свима,
али мораш да престанеш. Тражиш ме на погрешном месту. Нисам ја тамо мама. Нисам никад ни био. Откуд ти уопште идеја да ме тражиш где ме никад није било ? Дођи да те загрлим, морам да одем. Само сам то дошао да ти кажем. То, и да те волим највише на свету целом! Пробуди се мама...Волим те...“
Хладноћа с лица спустила се на врат и груди, очи су се с муком отварале, све је још било магловитио.
- Позлило вам је – чула сам глас службеника – узмите мало воде – гурао ми је чашу под нос.
- Не хвала, добро сам. Дајте ми молим вас да завршим то потписивање.
Службеник ми је додао папире и оловку. Још један тренутак сам кроз мисли прошла слику тренутка пре, стиснула усне, подигла чело и ставила потпис. Изашла сам као без главе на улицу, требало ми је ваздуха. Дубоко сам удахнула резак, мразан, јануарски ваздух и наставила ходати, ни сама баш најсвеснија куда.
Хиљаду мисли ми се врзмало главом, хиљаду питања, а сва су имала исти одговр – „глупа жено“.
Жена никад не би смела да узме туђе презиме. То треба искоренити, забранити, понављала сам у себи, а онда закључивала како залуд правдам воју глупост за нешто што се могло променити. Могло је, да сам послушала, да нисам тврдоглаво штитила нешто...Шта ? Данас не знам шта.
Зато знам горку истину. Оно што је могло да се исправи па да данас не сагибам главу пред самом собом, више не може. Никад неће моћи. Руке су ми заувек везане.
И није најгоре што сам себе издала, горе од тога је што сам издала све што ми је свето, најсветије. Много горе.
А руке везане епитафом испод два имена и једног презимена.
За навек.
Живот је некад крајње ироничан. Некоме горе је лудо забавно.

- - - - - - - - - -

Priča br. 5

KAKO IZDATI SEBE

Akose pitaš kako dase izdaš evo da ti rečem: ako nema niko ko bih te drugi izdao, ondak se sam izdaš.
Ja sam ot uvek znao da imam taj dar da budem pisac jer ja imam životnu priču koja je mlogo interesatna i to će da bute beceler kolko će ljudima da se dopadne. Šta sam ja propatijo, ee, da ti je da znaš, to nema nigde. Roman da se napiše. Pa sam ga i napiso, ali niki nije teo da ga izda.
I vako da ti kažem, to ti je izvikano, te gramatike i ta neka pravila da ti ograniču kreativnu slobodu stvaralaštva. Opšte nije neki problem da se izdaš, ako neće neki drugi da te izda. Te neke velike izdavačke kuće to ti sve podplaćeno, živ ti ja. I sve neke dosade i izmišljotine objavljuju,što su izmišljene, razumeš,a ne ono što narod voli što je senzacija,razumeš, to ljudi traže,da bude istina i da bude utentično i senzacijonalno. Daklem opšte nije problem da se izdaš,samo treba da znaš s koga da se uvežeš.Nađeš nekog dobrog štampara kao napr što je kod mene u komšiluk Miša štampar,kažeš mu taka i taka stvar, ja bi teo da se izdam,kolko para za koliki tiraž.Netreba ti odma neki veliki tiraž,to dok se pročuješ malo,ondak posle to traže još da se doštampa. I ne mora to da bude papreno,ako znaš neku foru,što je meni napr reko Miša štampar,ako se izdam na jevtinom papiru dođe jevtinije.Rečemo možeš na onom papiru braonkastom što se ot njega pravu oni papiri zumotavanje da štampaš,aposle Miša u reklamu napiše da je to retro luk pa se prodaje ko alva,jer je sad retro luk in.I ako imaš nekog deteta tinejdžera u kuću što se razume u internet,rešijo si dizajn za naslovnu stranu,jer ti dete samo izađe u one gugl imiđiz i tu ima svašta da se skine što bi moglo da ti paše uz radnju tvog romana.Samo pazi da ne skida šta mu padne na pamet jel se njemu sviđa nego obavezno da paše uz radnju,inače mogu ženske da ti kažu štasibre ovo stavio opšte ti se ne slaže uz radnju.Muške to ne zanima baš mnogo.A i inače ti ženske više čitaju te becelere,muški više vole novine.Ženske su za pisca najbolje mušterije kad odu u biblijoteku u šoping.Esad važno je da svatiš da se ne završava sve kad se izdaš,moraš posle da poradiš na marketingu i taj fejcbuk marketing je strava,tu se javiš na neke konkurce i ondak angažuješ komšiluk i vamiliju i prijatelje kolege sposla,znači sve,sve,sve pozoveš da lajkuju.Ako tako pobediš na konkurcu ondak si na konju brate,ima da prodaš beceler na svaki kiosk.Posle možeš da razviješ biznis dodatno,napr ako u romanu imaš scenu gde vodite ljubav na jesen u kujni a svuce oseća miris pečene paprike,napišeš velikim slovima na fejcbuk: UZ SVAKI KUPLJENI PRIMERAK TEGLA DOMAĆE PAPRIKE:TURŠIJA.Ima da ide ko alva.
Eto pa tako,ja sam sebe izdao a sad možeš i ti sebe i nek ti je sa srećom!!!!!

- - - - - - - - - -

Priča br. 6

SVEDEN NA TAČKU



Sa 17 godina bio sam pun elana. Kao i moji drugari. Divili smo se svetu koji se ogrće civilizacijom. Čovek je već među zvezdama. Ratovi i zverstva neće više ružiti čoveka.

Ovo bi godinu-dve posle. Sam u studentskoj sobi. Čitam pismo od Ljudmile. Imala je kaligrafski rukopis. I u njega sam bio zaljubljen! - Amerika napala Kambodžu, ---ukapirah da rekoše vest, prekinuvši sjajnog Bob Dylan-a. Ukipio sam se. Celu noć mi pogled bio prikovan negde za plafon, za neodređenu il nevidljivu tačku.

Živiot ide dalje. Zaboravi i Kambodžu i Vijetnam. Opet pun nade i snova o sreći. Na jednom poselu mi mlađi oduševljeni pričom da se nikad više kod nas neće ratovati.

- Vi ste bravi. Vi ništa ne znate. Opet će bacati žive ljude u jame! -Reče to jedna starica, kao za sebe, gledajući odsutno nekud preko naših glava. Ili kroz nas.

Kakvo je sad ovo proročanstvo?! Smeta mi se zakucao pogled nekud preda se. Kao gledam kroz jamu punu živih leševa. I tako celu noć.

Zaboravio i to. Završio studije i zaposlio se. Poslao Ljudmili garantno pismo. Uskoro ćemo biti u braku. Sav blistam od sreće.

- SSSR izvršio agresiju na Avganistan. Opet grom iz mog vedrog neba! Granice zatvorene. Pola godine tugovao prikovan za tačku. Spakovao i vratio sva pisma nazad. Zbogom ljubimaja Ljudmila.

Otada život gledam kao na filmskom platnu. Gledam. Ili sanjam. Ili izmišljam. Zurim.

Jednog dana gledam narod. Drugog pad vlade. Onda osvanuše natpisi na stranom jeziku. Svuda. Po ulicama, na zgradama, na firmama, na TV-u, u novinama...

Promiču priviđenja. Radnici napustili fabrike. Radno mesto im ulica. Svačije - ničije! Papagajski hor.

Procveta mržnja. Sa svih strana. Nijesmo braća. Ne treba da se volimo. Treba da se mrzimo!!! Nagovoriše nas. I najmilije da mrzimo.

Mi smo ratnički narod. Mi ništa drugo ne znamo da radimo no da ratujemo. I to nas nagovoriše. Džaba svi igrali u kolu oko Sarajeva.

Zaratismo. Svak sa svakim. Ne znamo
zašto. Rat na ratištu. Rat uživo na TV-u. Gledam kako mi čereče Veliku Majku. Maloj odgrizli Sisu. Iz milosrđa. - Vratićemo se iz Haga, rekoše milosrdni anđeli. - Da odgrizemo i drugu. Za vaše dobro!

Beutim. U ništa.

- - - - - - - - - -

***

Glasanje može da počne!

Četa mala - ali odabrana!

Priča br. 4 Potpis - 3 poena
Priča br. 3 Mama - 2 poena
Priča br. 5 Kako izdsti sebe - 1 poen (za originalnost)

Inače, sve priče su

Priča broj 3 - 3 poena
Priča broj 5 - 2 poena (oraspoložila me je )
Priča broj 2 - 1 poen

3 - 3
4 - 2
2 - 1

Odgovorila sam ti dole, na chat temi.


Elem... hajd da glasam.


Tri poena priči broj tri. Pismeno napisana, ima strukturu, nema rupa u fabuli, smislena je, obrt je očekivan (jer smo znali temu) ali svejedno upečatljiv. I nije patetična, za šta joj svaka čast.

E sad, da se pomučim za druge dve.

Dva poena priči broj 4.
Naznaka da se radi o samohranoj majci zbog čijeg je ponosa stradao sin jedinac (pretpostavljam, nije sasvim jasno) nije dovoljna, priča je nedorečena i "visi" u vazduhu.
Određena doza nedorečenosti je ok, inače proklizavamo u banalno.
Ali ovde je prosto bilo toliko nedorečenog da priča ostaje bušna.

Hajde, recimo, šestoj jedan poen. Ima neku strukturu. I jasno je, otprilike, šta je pisac hteo da kaže.

Br. 3 - 3 poena
Br. 5 - 2 poena
Br. 6 - 1 poen

Priča 3 - 3p
Priča 2 - 2p
Priča 5 - 1p

Da budem iskren, bilo je ovde boljih krugova, ali cenim da je tema bila malo nezgodna...

4 -3
5-2
6-1

Priča br2- nema veze što je lektor bio na godišnjem ili tako nešto...Potresla sam se, jer nije stigao da postane verujući čovek i da časti nekom nalivenom birom (3 poena)
Priča br3- lepo obrađena tema nad temama, čak i iz psihološkog ugla! Priča nije patetična, dopada mi se, asocira me na starije pripovetke naših pisaca, upakovane u savremeni aranžman. (2 poena)
Priča br5- nema potrebe da objašnjavam, isplivala je u moru teskobnih životnih priča i izborila se za svoje mesto na listi (((: (1poen)

Prema poslednjim izveštajima sa Književnosti, ovaj deo palube našeg izmučenog teretnog broda, izgleda je u stanju velikog izbornog uzbuđenja!
Zaista, ovde su, vidim, nastale i ukorenile se pojave tako neočekivane prirode, pojave tako nečuvene, u tako savršenom neskladu sa uobičajenim načinom razmišljanja da u Kojinom umu nije ostala ni trunka sumnje da se već odavno veći deo posade digao na uzbunu, da je sva logika u previranju, da su sav razum, etika i poštenje zajedno izvrnuti naglavačke. Da skratim.

Jeste li u stanju da malo promućkate te vaše pametne glave i shvatite šta činite svojim komentarima i kako i koliko oni utiču na rezultate glasanja?
Glasanje treba okončati u tišini, bez i jedne jedine reči, a (vatrene i one druge) komentare trebalo bi ostaviti za kasnije, nakon što se glasanje okonča i na osnovu osvojenih glasova utvrdi redosled i proglasi pobednik.

ARGUMENT kojim Koja potkrepljuje svoju tvrdnju:

@kojote - ovo su baš bili živposini komentari. To mora da je iz nekih davnih vremena? Još nisam naišao na takve komentatore... Bilo je takvih likova na nekim drugim forumima...

Ne znam tačno al mi se čini da je Sanja uvela komentare u praksu. Ispravno je komentarisati po završenom glasanju. Bez obzira što se uglavnom zna čija je koja priča. B

Meni se svidja komentarisanje tokom glasanja. Neko drugi nas moze komentarima usmeriti na drugacije vidjenje iste price.
Pozdravljam praksu javnog komentarisanja.

Komentarisanje po zavrsenom glasanju nema istu tezinu.

kojote:

Prema poslednjim izveštajima sa Književnosti, ovaj deo palube našeg izmučenog teretnog broda, izgleda je u stanju velikog izbornog uzbuđenja!
Zaista, ovde su, vidim, nastale i ukorenile se pojave tako neočekivane prirode, pojave tako nečuvene, u tako savršenom neskladu sa uobičajenim načinom razmišljanja da u Kojinom umu nije ostala ni trunka sumnje da se već odavno veći deo posade digao na uzbunu, da je sva logika u previranju, da su sav razum, etika i poštenje zajedno izvrnuti naglavačke. Da skratim.

Jeste li u stanju da malo promućkate te vaše pametne glave i shvatite šta činite svojim komentarima i kako i koliko oni utiču na rezultate glasanja?
Glasanje treba okončati u tišini, bez i jedne jedine reči, a (vatrene i one druge) komentare trebalo bi ostaviti za kasnije, nakon što se glasanje okonča i na osnovu osvojenih glasova utvrdi redosled i proglasi pobednik.

ARGUMENT kojim Koja potkrepljuje svoju tvrdnju:

Spojler

Priča 7 - 3 poena - i to samo zato što je u moru bezidejnih, nedorečenih, nesrećnih priča još nesrećniji čitalac prinuđen da nekome da 3 poena (Iskren da budem, da mogu, dao bih mu 0 poena).
Priča 8 - 2 poena - Pisao ju je čist kreten. Ali, bre, idiote, zar se ovako pišu priče?!
Priča 9 - 1 poen - Glupaku! Magarčino! Čitajući tvoju priču, zastajkivao sam, često se izuvao (u nameri da te cipelom) i pitao: ima li ova očajna ženica trunčicu mozga...

Kliknite za proširenje...

Koja biće nije pratio konkurse jedno pola godine, godinu.
Jedno vreme je ovde pisala ekipa koju ego nije udarao u glavu u onoj meri koja bi sprečavala diskusiju o napisanim pričama, i obrazlaganje glasova.

- - - - - - - - - -

shonery:

@kojote - ovo su baš bili živposini komentari. To mora da je iz nekih davnih vremena? Još nisam naišao na takve komentatore... Bilo je takvih likova na nekim drugim forumima...

Kliknite za proširenje...

Ček, o kojim je komentarima reč?

- - - - - - - - - -

ristob:

Ne znam tačno al mi se čini da je Sanja uvela komentare u praksu.

Kliknite za proširenje...

Dobro ti se čini.

Ispravno je komentarisati po završenom glasanju

Kliknite za proširenje...

Zašto?
Zato što onda možemo da se prilagodimo tome da slučajno ne komentarišemo priču nekoga s osetljivijim egom, kad znamo koja je čija priča?

Ili zato što smatramo da su glasači neka bezlična stvorenja bez vlastitog stava koje bi tuđe obrazloženje moglo da pokoleba?
Don Hose i ja se često nismo slagali što se obrazloženja tiče, pa opet nisam videla da je nekada njegov glas uticao na moj ili moj na njegov.

Ali može i najbolje radove dobro ocrniti! Namjerno! A svi glasači nijesu baš dobro potkovani književnoscu, dok većina potkovanih i ne glasa.

ristob:

Ali može i najbolje radove dobro ocrniti! Namjerno!

Kliknite za proširenje...

Može malo sutra.

Jer ako dođe jedan, pa napiše negativnu kritiku, uz obrazloženje, ako je priča zaista najbolja, dođe posle njih pet s kontraargumentacijom.
A koliko ja znam, jedno vreme (tad kad su se glasovi argumentovali) među onima koji su glasali bilo je objavljivanih pisaca, novinara, profesora književnosti i recenzenata.

Mada oni svi, naravno, ne mogu biti toliko potkovani kao neko ko baš baš čvrsto veruje da je potkovaniji. Kao, recimo, ovaj iz pete priče.

P.S.
ja na poslednjih nekoliko konkursa slala prilično bezvezne priče.
To što je neko napisao lošu priču ne mora da znači da je loš pisac, može da znači da ga mrzi, da je otaljao, da mu je loš dan...

Manje ega, bitte.

Dozvoljavaš sebi da pišeš loše priče?! Za mene onda nijesi ozbiljan piac.
Tada nijesi ni kvalifikovana da ocjenjuješ tuđe. Il si bolji kritičar nego pisac?

E zato ja ne ocenjujem. Ne pisem dobre price.
To sto se ljudima svidjaju nije prava mera.

hakim bej:

E zato ja ne ocenjujem. Ne pisem dobre price.

Kliknite za proširenje...

Naravno da pišeš dobre priče

A osim toga si sposoban za samokritiku, bez čega nema dobrog pisca.
Ako ćemo pravo, bez sposobnosti za samokritiku ne može se biti dobar, generalno gledajući.

Briši Borka ove alkoholičare...i mene...

ristob:

Za mene onda nijesi ozbiljan piac.

Kliknite za proširenje...

Nisam ozbiljan piac, piem tek ponekad.
S mene pa na uštap, što bi se reklo.
Pivce, Ottakringer, ili neko italijansko crno vino.

sanja*:

Nisam ozbiljan piac, piem tek ponekad.
S mene pa na uštap, što bi se reklo.
Pivce, Ottakringer, ili neko italijansko crno vino.

Kliknite za proširenje...

Ja uopšte nisam piac. Samo mineralna i kafa.
Retko, vrlo retko - gemišt.

Tika-taka, glasajte ...