Partija ujedinjenih penzionera Srbije ocenila je da ukoliko se u Srbiji nastave sadašnji populacioni i ekonomski trendovi, koji utiču na finansijsku održivost penzijskog sistema, uskoro može doći do situacije da penzije budu na nivou osnovne socijalne pomoći ili tek nešto više od toga.
PUPS je naveo da je obavezno penzijsko osiguranje, kakvo danas funkcioniše u Srbiji, osmišljeno kao proces u kojem trenutno zaposleni uplaćuju sredstva u penzioni fond da bi mogle da se isplaćuju penzije, kao i da je za funkcionisanje tog procesa potrebno da tri zaposlena uplaćuju sredstva od kojih će se isplaćivati penzija jednog penzionera, odnosno da odnos broja penzionera i broja zaposlenih bude barem 1:3.
Dodatni problem koji je donela informatička ekspanzija i tehnološki napredak u svetu predstavlja i sve veća automatizacija proizvodnih procesa,
ukazuje PUPS i
ocenjuje da bi kompanije sa tehnološki intenzivnim procesom rada, a manjim učešćem radne snage koje ostvaruju izuzetno visoke profitne stope, trebalo da budu među začetnicima posebnog fonda koji bi služio kao rezerva za slučaj problema u redovnom funkcionisanju isplata penzija.
"
Mi iz PUPS-a predlažemo da se to nazove 'Fond tehničko-tehnološke solidarnosti za isplatu penzija'"
, dodaje se u saopštenju.
Navodi se da prosečna penzija u Srbiji iznosi oko 25.000 dinara, a najveći procenat penzionisanih (21 odsto) prima između 10 i 15 hiljada dinara, dok 131.000 najsiromašnijih dobija penziju manju od 10.000 dinara.
"Već tri godine se penzije ne izjednačavaju sa rastom cena (potrošačkom korpom), dok je usklađivanje sa rastom zarada prestalo 2003. godine", naveo je PUPS.
Po podacima Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji trenutno ima 2.576.138 zaposlenih, a po podacima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, 1.716.274 ljudi prima penzije, što znači da je odnos 1:1,5, piše u saopštenju.
Dodaje se da, kada bi svi nezaposleni našli posao, taj odnos ne bi bio dovoljan za održivost ovakvog penzijskog sistema.
U saopštenju se podseća da je sredinom prošlog veka odnos broja penzionera i broja zaposlenih bio jedan prema pet, što je idealan odnos za funkcionisanje penzijskog sistema sa tekućim finansiranjem. Početkom šezdesetih godina taj odnos je dostizao i jedan prema šest, ali je početkom sedamdesetih pao na 1 prema 3,5, što se održalo i osamdesetih, da bi početkom devedesetih taj odnos pao na 1 prema 2,5. Početkom ovog veka ovaj odnos dodatno pada.
"Problem finansijske održivosti penzijskog sistema ukoliko se broj zaposlenih smanjuje, a broj penzionera raste države prevazilaze povećanjem zaposlenosti, produženjem radnog veka ili
garancijom države koja iz budžeta obezbedjuje nedostajuća sredstva za isplatu penzija, a ponegde se formiraju rezervni fondovi sa istom namenom"
, navodi se u saopštenju.
Jedno od rešenja problema penzijskog sistema u budućnosti je i stvaranje uslova da mladi u značajnijem broju ostaju na selu i istovremeno u većem broju ulaze u sistem penzijskog osiguranja, a da je za to prvenstveno potrebna razvijena komunalna i putna infrastruktura, obrazovne i zdravstvene institucije i mogućnost ostvarivanja dovoljnih prihoda za "urbani život u ruralnoj sredini", naveo je PUPS.
