Zoran Jov
Elita
- Poruka
- 16.194
Dobar dan svima, baš, koliko vas ovde ima, baš, i muškima, baš, i ženskima, baš. Šta ima, baš?
Moji preci su na današnji dan slavili svetog Stefana. Tako je bilo sve do 1945. godine. Tradiciju je prekinula Titova vladavina, a kasnije i moje koketiranje sa filozofijom i svim religijama podjednako. Brat je mio koje vjere bio.
To, naravno, nema nikakve veze sa Mekom turizma na crnogorskoj obali. Ali ima veze sa Crnom Gorom.
Upravo pomislih na svog čukundedu, zastavnika u Crnogorskoj Vojsci, koji je 1904. godine, sa nekoliko desetina Crnogoraca, kao dobrovoljac otišao u Rusko-Japanski rat 1904-1905. I vratio se živ, da pradedi ispriča svoje doživljaje.
Mojim junačkim precima je bilo malo to što su dobili bitke protiv svih onih koji su napadali naša brda, uključujući tu i Napoleonovog maršala Marmona, nego su se početkom XX vijeka zakačili čak i sa japanskim samurajima. Mašala.
Putovali su brodom iz Bara kroz Jonsko i Egejsko more, pa kroz Dardanele i Bosfor (uz grčku i tursku dozvolu) i preko Crnog mora do Sevastopolja, a odatle železnicom do Vladivostoka, odakle su upućeni na bojište u Mandžuriju. Čukunded je još kao dete slušao priče o mongolskoj najezdi na Rusiju u XIII veku, o tome kako su niski i fizički slabi Mongoli postajali nepobedivi kad bi seli na konje, i da su na konjima jeli, spavali, čak i vodili ljubav sa ženama. I kao inkarnacija tih ratnika, kojima se divio još od malih nogu, pred njegovim očima pojavili su se Japanci, niski, ali veoma hrabri i borbeni ljudi, vojnici koje bi poželela bilo koja vojska na svetu. Na konju ili na sopstvenim nogama, bez obzira, bili su veličanstveni. Bespogovorno su se žrtvovali za svoju vojsku i domovinu.
Vatreno krštenje za crnogorskog zastavnika dogodilo se u prvoj bici u kojoj je učestvovao. Letele su glave, ruke i noge na sve strane, a mrtve trupine padale na krvlju natopljenu obema vojskama stranu mandžursku zemlju. Oko njega su sevali samurajski mačevi i ruske sablje, i leteli kuršumi sa svih strana. Crnogorski dobrovoljci borili su se požrtvovano i srčano, podjednako kao i Rusi i Japanci. Kao jahači apokalipse kojima ga je baba nekada bezuspešno plašila, čitajući mu jevrejske bajke iz Biblije, naoružani pripadnici ako ne najstarijeg onda svakako jednog od najstarijih naroda na svetu probijali su se kroz brojniju rusku vojsku koseći vojnike kao travu. Svojim očima je video kako japanski vojnik uzima pušku od palog ruskog vojnika i u stavu mirno odaje počast ubijenom neprijatelju.
Bilo kako bilo, dogodilo se da je čukundjedov kolega i drug, kapetan Lekso Saičić, pristao na dvoboj sa samurajem i ubio ga u tom dvoboju. O tome je po povratku u Crnu Goru ispjevana pjesma:
„...ej pade glava silnog samuraja.“ Gud, gud, gud... Svir, svir, svir... Ojha.
Čestitke na dobijenom dvoboju Lekso je dobio od admirala ruske flote Roženstvenka i admirala japanske flote Togoa.
Od tada se u Crnoj Gori poštuju samuraji. I ja sam, iako rođen u Srbiji, od malih nogu poštovao samuraje. I trudio se da budem kao oni, da se hranim i ponašam kao oni, da radim zgibove na jednoj ruci i sklekove na dva prsta, kao oni... Ojha.
Moji preci su na današnji dan slavili svetog Stefana. Tako je bilo sve do 1945. godine. Tradiciju je prekinula Titova vladavina, a kasnije i moje koketiranje sa filozofijom i svim religijama podjednako. Brat je mio koje vjere bio.
To, naravno, nema nikakve veze sa Mekom turizma na crnogorskoj obali. Ali ima veze sa Crnom Gorom.
Upravo pomislih na svog čukundedu, zastavnika u Crnogorskoj Vojsci, koji je 1904. godine, sa nekoliko desetina Crnogoraca, kao dobrovoljac otišao u Rusko-Japanski rat 1904-1905. I vratio se živ, da pradedi ispriča svoje doživljaje.
Mojim junačkim precima je bilo malo to što su dobili bitke protiv svih onih koji su napadali naša brda, uključujući tu i Napoleonovog maršala Marmona, nego su se početkom XX vijeka zakačili čak i sa japanskim samurajima. Mašala.
Putovali su brodom iz Bara kroz Jonsko i Egejsko more, pa kroz Dardanele i Bosfor (uz grčku i tursku dozvolu) i preko Crnog mora do Sevastopolja, a odatle železnicom do Vladivostoka, odakle su upućeni na bojište u Mandžuriju. Čukunded je još kao dete slušao priče o mongolskoj najezdi na Rusiju u XIII veku, o tome kako su niski i fizički slabi Mongoli postajali nepobedivi kad bi seli na konje, i da su na konjima jeli, spavali, čak i vodili ljubav sa ženama. I kao inkarnacija tih ratnika, kojima se divio još od malih nogu, pred njegovim očima pojavili su se Japanci, niski, ali veoma hrabri i borbeni ljudi, vojnici koje bi poželela bilo koja vojska na svetu. Na konju ili na sopstvenim nogama, bez obzira, bili su veličanstveni. Bespogovorno su se žrtvovali za svoju vojsku i domovinu.
Vatreno krštenje za crnogorskog zastavnika dogodilo se u prvoj bici u kojoj je učestvovao. Letele su glave, ruke i noge na sve strane, a mrtve trupine padale na krvlju natopljenu obema vojskama stranu mandžursku zemlju. Oko njega su sevali samurajski mačevi i ruske sablje, i leteli kuršumi sa svih strana. Crnogorski dobrovoljci borili su se požrtvovano i srčano, podjednako kao i Rusi i Japanci. Kao jahači apokalipse kojima ga je baba nekada bezuspešno plašila, čitajući mu jevrejske bajke iz Biblije, naoružani pripadnici ako ne najstarijeg onda svakako jednog od najstarijih naroda na svetu probijali su se kroz brojniju rusku vojsku koseći vojnike kao travu. Svojim očima je video kako japanski vojnik uzima pušku od palog ruskog vojnika i u stavu mirno odaje počast ubijenom neprijatelju.
Bilo kako bilo, dogodilo se da je čukundjedov kolega i drug, kapetan Lekso Saičić, pristao na dvoboj sa samurajem i ubio ga u tom dvoboju. O tome je po povratku u Crnu Goru ispjevana pjesma:
„...ej pade glava silnog samuraja.“ Gud, gud, gud... Svir, svir, svir... Ojha.
Čestitke na dobijenom dvoboju Lekso je dobio od admirala ruske flote Roženstvenka i admirala japanske flote Togoa.
Od tada se u Crnoj Gori poštuju samuraji. I ja sam, iako rođen u Srbiji, od malih nogu poštovao samuraje. I trudio se da budem kao oni, da se hranim i ponašam kao oni, da radim zgibove na jednoj ruci i sklekove na dva prsta, kao oni... Ojha.
