Pu, prvi.
Biblija ti o ovoj tematici ne može biti od pomoći, jer ne da se ne bavi time, nego njeni autori nisu znali za pola kontinenata na našoj planeti, tačnije za Severnu i Južnu Ameriku, Australiju i Antarktik.
O ovome ti možemo dati odgovor amo i jedino mi ezoteristi...
* * *
Pokretačka energija univerzuma kreće se brže od svetlosti rušeći sve pred sobom, sve ono što je zajedno sa najprosvetljenijim bićem nekada sagradila. Svi svetovi su se udaljili od njih, odvojili i urušili sami u sebe.
Najprosvetljenije biće, nezainteresovano i bespomoćno, okovano nekontrolisanim protokom vremena, posmatra potpuni raspad svega onoga što je nekada sagradilo. Granica između dva svemira, koja su se nekad prožimala i dopunjavala, kao da se zakrivljuje, te se ne zna gde počinje jedan a gde drugi svemir.
Poremećena je mnogovremenska ravnoteža između duhovnog i materijalnih svetova. Univerzum je krenuo putem bez povratka.
Najveće zvezde u svojim svetovima, ostarele i umorne, urušiše se u sebe; počeše da gutaju sve što ih okružuje. Svetovi udaljeni od njih bejahu bezbedni sve dok i njihove susedne zvezde ne ostariše i urušiše se u sebe.
Žitelji materijalnih svetova masovno nastradaše. Njihove reinkarnirane duše krenuše u seobu na druge, za neko vreme bezbedne svetove. Univerzum koji se nekada širio poče da se skuplja.
Na granicama svetova, gde se sudariše duh i materija, blesak izazva haos. Uruši se i duhovni svemir i većina njegovih žitelja utonu u san.
Svi svetovi, nastali u vatri, vraćaju se u vatru. Najstarije i najjače zvezde progutaše sve svoje susede, a onda počeše da gutaju jedna drugu. Blesak proguta sve duše.
Na kraju ostadoše tri velike zvezde, jedine u univerzumu, i najprosvetljenije biće između njih. Sva ostala bića, i duhovna i telesna, zarobi blesak jedne od tri zvezde. Svi utonuše u beskrajno dug san.
Najprosvetljenije biće privuče ka sebi sve tri zvezde i utonu u san. Uz veliki blesak, od tri zvezde nastade jedna. Sve prestade da postoji. Zaustavi se i vreme.
Ceo univerzum je jedan beskrajan mračan i hladan prostor. I u njemu jedna iskra. Beskrajno velika ili beskrajno mala. Da li će se ugasiti?
Ona je sve što je ostalo od prethodne potpune celine. U njoj se ništa ne događa; ni vreme ne teče.
Nekada najprosvetljenije biće otvori jedno oko i pogleda oko sebe. Ugleda samo mrak i savršenu loptu koja svetli. Setilo se svega. Otvorilo je i drugo oko i poželelo da sve obnovi.
Trenutak kada je otvorilo prvo oko nije isti kao kada je otvorilo drugo oko – vreme postaje merilo zbivanja; počinje da teče u nepovrat.
Naizgled bespomoćna pomisao, da se obnovi prethodna potpuna celina, izazva impuls koji uznemiri jedinu svetlosnu tačku u univerzumu. Ona se raspade na nebrojeno mnogo manjih takvih tačaka.
Videvši sve to ono pomisli: “Ja sam Neimar svih svetova.” Probudi se još jedno biće. Otvorivši prvo oko ugleda zvezde kako se udaljavaju. Otvori i drugo oko i ugleda kako se i te zvezde raspadaju i od njih nastaju nove. I ono pomisli: “Ja sam Graditelj svetova.”
Ali ono ugleda još jedno budno biće. I ono mu reče: “Da, ti si arhitekta. Ali ja sam Veliki Arhitekta. Ti si ono koje svetli. Ali i ja sam ono koje svetli.”
Treće biće otvori jedno oko i, spoznavši njihov dijalog, otvori i drugo. Ono postade svedok da je Veliki Arhitekta starije.
Veliki Arhitekta sastavi palac i kažiprst, podiže obe ruke i razdvoji duh od materije. Sa jedne strane sagradi svemir od materije i energije, a sa druge svemir od energije. Zatim ih postavi tako da se dodiruju ali da budu dovoljno razdvojeni. I da se jedan ne vidi iz drugog; i obrnuto.
Sve je bilo gotovo dok je trinaesto biće otvorilo oba oka. Njih dvanaestoro bili su svedoci izgradnje svih svetova.
Veliki Arhitekta ih oprži bakljom koju je držalo u desnoj ruci i proglasi ih za svoje saradnike. Oni se zakleše na vernost.
Svi se preseliše u duhovni svemir, odlučivši da se sva preostala bića probude u svetlosti. Materijalne svetove prepustiše haosu i zubu vremena.
Graditelj svetova imenova sve što je izgradilo i zatvori se sa svojim apostolima u svoj duhovni krug. Počeše da se bude i ostala duhovna bića koja zatekoše poredak u svom svetu.
Veliki Arhitekta i dvanaest apostola, pogledavši ih u oči i procenivši koliko su prosvetljeni, rasporediše ih u šest nivoa spoznaje. Sedmi pripade trinaestorici.
Najniži, prvi nivo, obuhvatao je duhovne predele od prvog do devetog podnivoa. Drugi nivo počinjao je sa desetim a završavao sa trinaestim podnivoom.
Treći nivo počinjao je na četrnaestom a završavao se na sedamnaestom podnivou. Četvrti nivo išao je od osamnaestog do dvadeset i prvog podnivoa.
Peti nivo zauzimao je prostor od dvadeset i drugog do dvadeset i petog podnivoa. Šesti nivo počinjao je na dvadeset i šestom a završavao se na dvadeset i devetom podnivou.
Najviši, sedmi nivo svesti, počinjao je na tridesetom a završavao se na trideset i trećem nadnivou. I on je bio uzdignut i razdvojen od ostalih šest nivoa.
Na tridesetom nadnivou boravilo je šest arhitekata svetlosti, na trideset i prvom četvorica, a na trideset i drugom dvojica. Oni su posrednici između Velikog Arhitekte i arhitekata iz šest nivoa.
Na trideset i trećem nadnivou, na samom vrhu sedmog nivoa, na obnovljenom tronu, sedelo je najprosvetljenije biće – Veliki Arhitekta, Neimar svih svetova.
Duhovni svemir je kompletan. Dvanaestorica apostola zakleše se na ćutanje, da nikome ispod sebe neće otkriti tajnu postojanja materijalnog svemira.
U zavisnosti od toga u kojoj su meri bili prosvetljeni pre gotovo potpunog uništenja prethodne apsolutne celine, sva duhovna bića krenuše putem samospoznaje. Njihova svest, izuzev trinaestorice, nije poimala svrhu postojanja i egzistiranja u dokolici svetlosti.
Oni na višim nivoima pamtiše kraj prethodne potpune celine, ali ne poimaše njeno preuređenje i sopstveno ponovno buđenje. Ali ne znadoše da postoji još jedan paralelni, materijalni svemir, izvan granica njihove spoznaje.
I najprosvetljenije biće nije potpuno spoznalo svetove oko sebe. Pitalo se zašto je ta iskonska tačka i dalje svetlela kada su nestali svi prethodni svetovi. I zašto se nije ugasila.
I kako bi moglo da kontroliše protok vremena koje stade a onda ponovo poče da teče čim se pratačka svetlosti uznemiri. Zašto je vreme i u ovoj manifestaciji moralo biti starije od najstarije svesti.
I koja je svrha postojanja te tačke koja ne može biti uništena ako ni najprosvetljeniji um ne može da je spozna. Kako se svi drugi parametri duha i materije mogu kontrolisati osim protoka vremena.
Na dnu piramide je najveće društvo, na vrhovima najmanje. Što su prosvetljeniji to su usamljeniji. Za najprosvetljenije i najusamljenije biće u univerzumu ostade neotkrivena jedna tajna.
* * *
Da vidim nekogada iznese jače argumente. Namaste.
. Zato je važna i našim učestvovanjem u njoj mi potvrđujemo da Ga priznajemo za Spasitelja. U tome je njena važnost. Zato je i uspostavljena. 
