MUCENICKI STUB

Rocknrollsores:
17.I noseći krst svoj iziđe na mjesto koje se zove košturnica a Jevrejski Golgota. 4.Moj. 15, 36. 1.Car. 21, 13. Mar. 15, 22. Luka 23, 33. Jevr. 13, 12.Karadzic -Danicic po Jovanu 19:17
Kliknite za proširenje...

to nije sporno da je prevodjeno sa krst

sporno je sto izvorna rec nije krst

pogresno je prevodjeno

tsko negde stoji krst negde stub negde mucenicki stub negde drvo
 
Da li je Isus umro na krstu?

Odgovor iz Svetog pisma

Mnogi smatraju da je krst najpoznatiji hrišćanski simbol. Međutim, Sveto pismo ne opisuje predmet na kom je Isus pogubljen, tako da niko ne može sa sigurnošću reći kakvog je oblika on bio. Ipak, iz Svetog pisma se vidi da Isus nije umro na krstu, već na uspravnom stubu.

Kada se govori o Isusovom pogubljenju, u Svetom pismu se uglavnom koristi grčka reč stavros (Matej 27:40; Jovan 19:17).
Premda se u mnogim biblijskim prevodima ova reč prenosi sa „krst“, brojni izučavaoci se slažu da je
njeno osnovno značenje „uspravan stub“.
* Delo A Critical Lexicon and Concordance to the English and Greek New Testament navodi da stavros „nikada ne označava dve grede koje su ukrštene pod bilo kojim uglom“.

Kao sinonim za stavros, u Bibliji se koristi i grčka reč ksilon (Dela apostolska 5:30; 1. Petrova 2:24).
Ta reč znači „greda“, „deblo“, „stub“ i „drvo“. *[/b
] The Companion Bible zato navodi: „Na grčkom jeziku N[ovog] z[aveta] ne postoji ništa što bi čak i ukazivalo na dve grede.“

Da li Bog odobrava upotrebu krsta?

Crux simplex — latinski naziv stuba za pogubljenje zločinaca

Bez obzira na oblik predmeta na kom je Isus umro, na osnovu sledećih činjenica i biblijskih stihova možemo zaključiti da krst ne treba koristiti u obožavanju Boga.

Bog je zabranio upotrebu likova i simbola, među kojima je i krst. Bog je zapovedio Izraelcima da ne koriste „lik bilo kakvog idola“. Slično tome, hrišćanima je rečeno da ’beže od idolopoklonstva‘ (Ponovljeni zakoni 4:15-19; 1. Korinćanima 10:14).

Hrišćani iz prvog veka nisu koristili krst. * Svi hrišćani treba da se drže učenja apostola i da se ugledaju na njih (2. Solunjanima 2:15).

Krst se prvobitno koristio u paganskim religijama. * Stotinama godina nakon Isusove smrti, kada su crkve odstupile od njegovih učenja, novim vernicima se „u velikoj meri dopuštalo da zadrže svoja paganska obeležja i simbole“, među kojima je i krst (The Expanded Vine’s Expository Dictionary of New Testament Words). Međutim, Biblija ne odobrava prihvatanje paganskih simbola da bi se pridobili novi vernici (2. Korinćanima 6:17).
 
Poslednja izmena:
Nije na krstu, nego na stubu, i nije Isus, već neko drugi... to i još mnogo više...

Godina je 753. od osnivanja Rima. Izrael je već duže vreme pod vlašću Rimljana.

U judejskom gradu Vitlejemu živeo je sveštenik Zarija sa ženom Jelisavetom. Njih dvoje su zašli u godine i još uvek nisu imali dece. Jelisaveta beše nerotkinja. No i pored toga njih dvoje se redovno moliše bogu da im podari dete.

I dogodi se da jedne večeri Zarija na putu do kuće dožive susret sa nekim njemu nepoznatim stvorenjima. Njihova nebeska ptica spustila se u šumu palmi nedaleko od njega. Iz nje izađe neko jako čudno obučen ko se predstavi kao božji anđeo govoreći mu da će njegova žena zatrudneti, da će njen plod biti od duha svetoga i da će kad odraste obratiti mnoge na pravi put. Izbezumljeni Zarija mu ne poverova. “Anđeo” tada uperi prema njemu neku neobičnu alatku, baci svetlosni zrak na njega i reče mu da će biti nem devet meseci zbog toga što mu nije poverovao. I on nem ode kući gde ga je čekala trudna Jelisaveta. Nju su pre toga ti isti “anđeli” pokupili, u njenu ostarelu utrobu umetnuli kloniranu jajnu ćeliju, dok se nalazila u nesvesnom stanju, i pustili je među svoje govoreći joj da će roditi dete i da mu dâ ime Jovan.

Šest meseci kasnije, u istom gradu, sinovi neba pokupili su i Jelisavetinu rođaku Mariju, tek isprošenu za vitlejemskog stolara Josifa, potomka osiromašene jevrejske kraljevske porodice. U njenu utrobu ubačena je klonirana jajna ćelija, a njoj rečeno da će roditi božjeg sina i pored toga što je još uvek nije dotakao nijedan muškarac. “Anđeli” su kontaktirali i njega, kao i Zariju, rekavši mu da mu je žena trudna i da je plod njene utrobe svetoga duha. Objasnili su i njoj i njemu da će njihov sin biti car celog čovečanstva kada za to dođe vreme.

Narednog dana Marija ode u Zarijinu kuću da se pozdravi sa tetkom Jelisavetom i saopšti joj radosnu vest. U tom trenutku zaigra još nerođeno dete u Jelisavetinoj utrobi. Marija ostade kod tetke tri meseca, sve dok se ova ne porodi. Kada se dete rodilo Zarija je progovorio. Dali su mu ime Jovan, baš kao što su to “anđeli” zahtevali.

Poslednjeg dana oktobra 753. godine od osnivanja Rima Marija rodi blizance. Kada je i drugi Marijin sin zaplakao, jedan je meteor ušao u Zemljinu atmosferu, raspao se i pretvorio u meteorsku kišu. Sezona lepog vremena se približavala kraju i te večeri su pastiri širom Palestine izveli svoja stada na jednu od poslednjih ispaša. Nebeska pojava koju su ugledali ih je užasnula. Svi do jednog pomislili su da im to jevrejski bog Jehova šalje poruku koju treba razumeti. Većina ih je pak razumela da je kucnuo čas da se Jevreji oslobode rimskih zavojevača i obnove Davidovu državu.

Drvodelja Josif potražio je svoju bremenitu ženu koja se neko vreme nije vratila iz obora, gde beše otišla da pomuze ovce i donese mu svežeg mleka. Ali u oboru, gde su je uhvatili trudovi, pored nje ugledao je i dve prelepe muške bebe. Oba deteta imala su plave oči, što ga je podsetilo na obećanje “anđela” da će mu nevina žena roditi božjeg sina. Klekao je na kolena i lud od sreće pomolio se Jehovi. Dao im je imena, Jošua Stariji i Jošua Mlađi.

Sledećih dana po Vitlejemu i okolini raširila se vest da su se u tom mestu rodili blizanci božanskog porekla. Ljudi su navraćali da ih vide i da im se dive. I ne samo to. U skromnu Josifovu kuću navraćali su astrolozi govoreći kako su po nebeskim znacima prepoznali rođenje kralja Izraela. Ali su se ozbiljno razočarali ugledavši dve bebe. Poslednji posetioci došli su iz Benaresa, iz daleke Indije, tvrdeći da se u ovim krajevima rodio reinkarnirani Buda. Ugledavši blizance izrazili su sumnju da je jedan od njih dvojice svakako onaj koga oni traže. Povezali su se sa jevrejskim sveštenicima u Jerusalimu obećavši im da će se kroz nekoliko godina vratiti po Josifovu decu.

Zluradi ljudi su u Josifovoj deci videli pretnju po jevrejskog kralja, rimskog vazala Iroda, i obavestili su ga o tome. On je naredio da se sva deca do dve godine u Vitlejemu i okolini pobiju. Pre početka te akcije, jerusalimski fariseji tajno su obavestili Josifa da skloni svoju porodicu u galilejski grad Nazaret. On ih je poslušao umakavši u zadnji čas. Civilizovanim Rimljanima čiji su vazali poklali na hiljade sopstvene dece nije bio jasan ovaj njihov zločinački poduhvat, kao što im nije bila jasna ni jevrejska fanatična religiozna misao, ali se nisu mešali u njihove unutrašnje stvari. Gnev majki koje ostadoše bez tek rođene ili nešto starije nejake dece beše uperen prema Irodu pre nego prema rimskim osvajačima.

Josifova porodica bila je oprezna u Nazaretu. Stolar Josif i domaćica Marija uklopili su se u novu sredinu u kojoj ni po čemu nisu odskakali od običnog naroda. Decu su čuvali daleko od očiju suseda. Jošua Stariji i Jošua Mlađi rasli su kao dve sasvim različite osobe. Stariji je bio zainteresovan za sve, otvoren i komunikativan, pametan, jak, agresivan, jednom rečju živo dete, dok je Mlađi bio slab, miran i povučen. I jedan i drugi razlikovali su se od ostale dece. Stariji brat je u detinjstvu neretko kinjio mlađeg, kao što je kinjio i ostalu decu sa kojom se družio. Do njihovog desetog rođendana Josifova porodica dobila je prinove: sina Jakova, Judu, Josifa Mlađeg, Simona i još dve kćerke.

Od desete godine blizanci su od oca počeli da uče stolarski zanat. Ali i jedan i drugi bili su sigurni da to neće biti njihov životni poziv. I jedan i drugi brat u tom uzrastu počeli su da osećaju nešto što nisu umeli da definišu. Imali su vizije i sanjali stvari koje nisu razumeli. Diskutovali su o tome međusobno, i sa roditeljima koji nisu bili nešto naročito religiozni. Imali su mnoštvo pitanja na koja im niko nije umeo odgovoriti.

Dvanaest godina od rođenja blizanaca, u proleće, cela Josifova porodica posetila je Jerusalim. Tom prilikom svratili su i do glavnog gradskog hrama gde su jevrejskom bogu Jehovi na žrtvenik prineli golubove. To je dosta govorilo o njihovom imovnom stanju. Imućniji Jevreji su kao žrtve prinosili ovnove i volove. Sva Josifova i Marijina deca su bespogovorno sledila roditelje, osim Jošue Starijeg, koji se zapitao koliko je mudar bog koji od svojih vernika zahteva krv. Svi su se uputili prema glavnom oltaru, jedino je Jošua Stariji otišao u službene prostorije hrama. Prekinuo je glavne sveštenike u teološkoj raspravi. Ugledavši ga, njegove plave oči i njegovo kraljevsko držanje, zapitali su ga: “Sine, ko si ti?” - “Ja sam Jošua Stariji iz Nazareta, sin Josifov.” Usledila je iscrpna teološka rasprava koju je zapodenuo dvanaestogodišnji dečak. Bio je pun neke neobične, sveštenici su se usudili da kažu božanske energije. Zračio je oko sebe pozitivnom energijom kao kad Sunce na izlasku rastera tminu. Iznenadio je i zadivio sam sebe. Dok je diskutovao sa njima iz njega su izvirale reči za koje nije bio siguran odakle ih zna. Ispostavilo se da poznaje celu Kabalu, Toru i Pentateuh a da ih nikada pre toga nije čitao. Poznavao je i Vedske spise. Zadivio je i sveštenike. Protekli su sati i sati dok ga zabrinuti roditelji nisu našli. Njegovom ocu rečeno je da njegov sin nije obično dete, već neko koga očekuju u dalekoj Indiji. Međutim iznenadili su se saznavši da ih ima dvoje i da su blizanci. Zadržali su se u hramu do kasno u noć. Sveštenici su ubedili Josifa i Mariju da su njihovi blizanci vlasništvo boga a ne njihove porodice i da treba da krenu božjim putem. Za njihovog pratioca do Indije određen je Juda Galilejac, koji je šest godina pre toga osnovao opasno religiozno-političko društvo pod imenom zeloti. Bio je i član tajnog jevrejskog društva Sinovi zaveta, čiji je primarni cilj ispunjavanje starozavetnih proročanstava. On je u Jošui Starijem video mogućnost da od njega napravi mesiju koji bi se za deceniju i po i nešto više trebalo pojaviti među Jevrejima, kako bi se ispunila obećanja jevrejskih proroka iz vremena neposredno pre, za vreme i posle vavilonskog ropstva.

Nastavlja se...
 
I tako su dva brata blizanca, sinovi neba koje je rodila zemaljska žena udata za osiromašenog Davidovog i Solomonovog potomka, godine 765. od osnivanja Rima krenuli na dug put u Indiju, zemlju za koju su do tada samo čuli. U gradu Benaresu, na svetoj reci Gang, dvanaestogodišnje dečake dočekali su budistički sveštenici i monasi onako kako se dočekuju kraljevski sinovi. Bilo je jutro kada su ušli u grad i prvi put u ovom životu ugledali njima toliko dobro poznate građevine. Čim su zgazili zemlju po kojoj su nekada hodali, odvedeni su u tajne hramske prostorije, da prepoznaju neke predmete. Jošua Stariji je samo zagledao ponuđene predmete, dok ih je njegov mlađi brat prepoznao od prvog do poslednjeg. Time je nedvosmisleno dokazao da je baš on reinkarnirani vrhovni sveštenik hrama u Benaresu, samim tim i Sidarta Gotama, osnivač budizma. Braća su razdvojena da se nikad više ne vide. Jošua Mlađi podvrgnut je strogom monaškom životu s ciljem da kad odraste ponovo postane prvosveštenik budizma, dok je Jošua Stariji podvrgnut hipnozi kojom je utvrđeno da je on u prošlom životu bio Šri Rama Krišna. Odveden je u manastir u Gandari, u dolini reke Ind, gde mu je svetovno ime Jošua promenjeno u Isa. Na putu do manastira prošao je pored ruševina Mohendžo Dara i Mahajane, nekadašnjih prestonica Arijevskog carstva, za koje su monasi tvrdili da su ih uništili bogovi vatrom iz gvozdenih ptica.

Razdvojen od brata koji mu je bio teret od rođenja, Isa je u Indiji proveo sedamnaest dugih i zanimljivih godina. Prve dve godine je proveo u Gandari, dok je u ostalih petnaest godina prelazio iz manastira u manastir, zaobilazeći Benares, obišavši celu Indiju uzduž i popreko, od Inda do Ganga, i od padina Himalaja do okeana. Čitao je i proučavao Vedske spise i ostale kanonske knjige, mantrao i meditirao, izlagao telo brojnim odricanjima i unapređivao duh spoznajući sebe i svet oko sebe. Obišao je i Mathuru i jedva ju je prepoznao budući da se mnogo promenila u proteklih dve hiljade godina. Posedovao je ogromnu snagu duha i harizmu, i najviše se posvetio proučavanju hipnoze i iluzionizmu. Kako je odrastao, sve više je bio u stanju da ubedi ljude oko sebe da vide, čuju ili osete ono što on želi. Posedovao je prirodni dar u vidu ogromne bioenergije koju je trebalo ukrotiti i iskoristiti u korisne svrhe. Učio je kako da leči ljude dodirom i sugestijom. Znao je da polovina bolesti nestaje kao rukom odneta ako čovek veruje da će se izlečiti, kao što i zdrav čovek može da se razboli ako sugeriše da mora biti bolestan. Kao dvadesetogodišnji monah već je bio nadaleko poznat kao neko kome je bog podario moć da isceljuje sve bolesti. Oslobađao je ljude od ludila, što nikome pre njega nije uspevalo. Ljudi su dolazili iz cele Indije da ih izleči i uteši. Nerotkinje, i one najbeznadežnije, odlazeći od njega rađale su decu za koju se tvrdilo da su njegova, što on nije hteo da prizna. Sredinom dvadesetih godina postao je sveštenik. Nije imao političke ambicije vezane za zemlju u kojoj se rodio, jer je proročanstvo govorilo o duhovnom mesiji. Svakako je bio napredniji od ostalih ljudi za koje je bilo više nego jasno da se neće moći iskoprcati iz blata. I nije ni imao nameru da ih vadi iz blata kao u prethodnom životu. Naprotiv. Odlučio je da ih još više gurne u blato govoreći da se biseri ne bacaju pred svinje. Gubeći enormne količine energije na isceljivanje ljudi i on sam je počeo psihički da poboleva. Počeo je ozbiljno da razmišlja o tome, i time je postao opterećen, zbog svog “anđeoskog” porekla, da li je on zaista božji sin ili nije. Znao je da su oni koji su napravili njegovo telo stvorenja od krvi i mesa, ali nikad ih pre toga nije video i imao je pravo da sumnja u bilo šta. Verovao u to ili ne, provukao je tu ideju među ljude, jer je to odgovaralo i njima i njemu. Pred kraj svog boravka u Indiji počeo je da posmatra sunčeve zrake jedanput nedeljno u trajanju od desetak minuta, što je zbog dejstva fotona otklanjalo sve potencijalne poremećaje i bolesti iz njegovog tela. Postao je kompletna produhovljena i prosvetljena osoba. Bio je potpuno spreman za to da kao obučeni guru osnuje novu religiju.

Godine 782. od osnivanja Rima, dvadesetdevetogodišnji prekaljeni indijski monah, sveštenik i guru vratio se u Palestinu. Otac mu beše već umro. Dočekali su ga ostarela majka i braća Jakov i Juda. Obe sestre mu se već behu udale i rodile po jedno dete. Druga dva brata su otišla na službu u rimsku vojsku. Braća su ga odvela u Kumran, gde je po ubrzanom postupku ritualno uveden u bratstvo esena dobivši novo ime Isus. Da bi potvrdio svoj ulazak u tajno društvo esena morao je da se krsti u reci Jordan. Krštenje je obavio njegov stariji brat od tetke Jovan Krstitelj. Pre nego što ga je potopio u vodu kazao je da on nije dostojan ni da mu ponese obuću a kamoli da ga krsti. Kad su izašli iz reke iznad njihovih glava pojavila se gvozdena ptica. Iz nje je govorio glas koji se okupljenom narodu predstavio ni manje ni više nego kao božji: “Ovo je moj prvorođeni i jedini sin!” Ljudi su klekli na kolena a on je po prvi put u ovom životu osetio kako izgleda biti pastir ljudskog stada ma koliko ono bilo veliko. Gvozdena ptica se uz zaglušujuću buku podigla na nebo, a zapanjeno ljudsko stado odlučilo je da sledi svog pastira. Raspršili su se na sve četiri strane sveta pričajući širom Palestine, pa i šire, kako se u njihovoj zemlji pojavio božji sin. Postavši učitelj i vođa sekte čije osnovne postulate još nije bio ni usvojio, Isus odluči da pronađe dvanaest apostola. Dvojicu je već imao. Bila su to njegova rođena braća. Krenuli su da zajedno propovedaju jednu blagu versku ideologiju. Obukli su se sirotinjski i tumarali od mesta do mesta. Na obali Galilejskog jezera sreli su prve apostole, ribare Petra i njegovog brata Andriju. To su prvi ljudi koji su ga svojevoljno sledili. Hraneći svoje telo sunčevim zracima, Isus je mogao da ne jede ništa preko mesec dana, već da živi samo na vodi. Iz tog razloga bilo koja vrsta asketizma za njega nije predstavljala nikakav problem. Neke stvari te vrste smetale su njegovoj rođenoj braći. Oni ga uskoro napustiše i odoše kući da se žene i zasnuju porodicu. “Sledite me i idite putem božjim”, rekao je preostaloj dvojici, “jer ćete se spasiti i ući u carstvo nebesko. Ili idite svojim putem ili svetskim putevima koji vode pravo u ponore pakla.” Pre njega, Jevreji nisu znali ni za kakav pakao kao mesto večnih muka koje je mudar bog odredio za razumna bića koja ne veruju u njega, već su smatrali da je kazna za prestup protiv božjeg zakona večno uništenje, odnosno smrt. Isus je predstavu o paklu doneo iz budizma i hinduizma. U drevnoj Indiji takve predstave izmislili su otpadnici od Krišninog učenja, kraljevi i samozvani sveštenici, kako bi zastrašili svoje sledbenike. Ta je ideja kasnije postala zanimljiva i ostalim guruima i verskim vođama pa se malo-pomalo raširila po celom svetu. Dan po dan, mesec po mesec, Isus je sakupio još deset apostola: Jakova Zevedejeva i njegovog brata Jovana; Filipa, Vartolomeja, Tomu i Mateja carinika; Jakova Alfejeva i Leveja koji promeni ime u Tadija; i Simona Kananita i Judu Iskariota.

Godinu dana po povratku u Judeju, Isus i dvanaestorica njegovih apostola prošli su kroz oluju na Petrovom čamcu na Galilejskom jezeru. Nedaleko od jezerske obale plutala je neka žena koja je davala znake života. Apostoli je izvadiše iz vode i baciše na palubu. Brzo je došla k sebi i, shvativši da su je ribari spasili, otimala se želeći da se vrati u vodu i dovrši ono u čemu malopre nije uspela. Isus ju je pogledao, prišao joj i dodirnuo je. Čim su se dotakli ona prestade da se otima. Smirila se. “Šta je ženo?”, pitao ju je. “Šta te muči?” Ona mu odgovori da se zove Marija, da ju je muž oterao sa Magdale, velikog poseda u blizini koga su stekli zajedničkim radom, zbog sluškinje u koju se zaljubio, te da je dao da je siluje cela četa rimskih vojnika kako bi je ponizio i ukaljao joj obraz. Posle tolike sramote nije joj preostalo ništa drugo nego da oduzme sebi život. “Samoubistvo je najveći greh”, kazao joj je Isus. “Baciti život u lice bogu koji ti ga je podario... Ti nisi ništa kriva. A i da si bila kriva, kao bludnica, pa da se pokaješ, opet ne bi bila kriva. A tvoj zabludeli muž zaslužuje da se na njega izlije božji gnev.” Ubedio ju je da ostane sa njim i njegovim apostolima. Ona je po rođenju bila Egipćanka i pripadala je egipatskom kultu boginje Ištar. Isus ju je ritualno preobratio. I ne samo to. Nepunih mesec dana kasnije uzeo ju je za ženu.

Nastavlja se...
 
U naredne tri godine Isus je izlečio mnoštvo ljudi širom Palestine i postao poznat kao čudotvorac. Marija Magdalena rodila mu je troje dece: kćerku Tamar, Isusa Mlađeg i Josifa. Apostoli su mu zamerali na braku sa grešnicom i prebacivali mu da je voli više od njih koji ga slušaju i slede. On im je odgovorio da je svakom ocu draži sin koji pobegne od kuće, pokaje se i vrati se nazad nego li onaj koji ga poštuje sve dok od toga ima koristi. Isus je uz pomoć hipnoze, kao veliki iluzionista, uspeo da ubedi ljude kako je sposoban za to da čini čuda. Najveća prevara takve vrste dogodila se kada je jedan esen, po imenu Lazar, i sam iluzionista i majstor hipnoze, izveo stari indijski trik sa pauzom u radu srca i disanja, praveći se mrtav, da bi se niotkuda zatim pojavio Isus, dodirnuo ga i rekao mu: “Ustani Lazare!” Ovaj se zatim pridigao i svi očevici su se razbežali panično pričajući kako prorok Isus podiže mrtve. On im je tada obećao da će svi mrtvi sudnjeg dana uskrsnuti. Tako je uveo pojam uskrsnuća. Posmatrajući ljude oko sebe kojima se očigledno sviđalo da svoje male živote provode u blatu, zapitao se da li je moguće da ljudi veruju da je on zaista uskrsnuo mrtvog čoveka samo zato da bi on jednog dana umro prirodnom smrću. I da li je moguće da su toliko glupi da ne zatraže da još nekoga podigne iz mrtvih? Istina, nešto kasnije je takav trik izveo sa još jednom devojčicom, kćerkom jednog brata esena. Sve te vesti došle su do sveštenika u Jerusalim. I zabrinule su ih. Nisu znali šta da rade. Ostareli kralj Irod bio je u dobrim odnosima sa Rimljanima, a vreme u kome su živeli bilo je vreme kada je po starim prorocima trebalo da se pojavi mesija koji će obnoviti državu Izrael. I najnerealnijem svešteniku bilo je jasno da šaka Jevreja u Palestini ne može da se bori protiv ogromne Rimske imperije. A Isus se predstavljao kao mesija čije kraljevstvo nije od ovog sveta. Više sveštenstvo nije ni verovalo u mesije. Ali nije moglo da ih izbriše iz svesti naroda.

Početkom 786. godine od osnivanja Rima, niotkuda, pojavio se čovek koji je izrazio želju da bude trinaesti apostol. Zvao se Simon. Predstavio se kao Simon od Kirene. Apostoli su se uplašili ugledavši ga. Bio je visok kao Isus. Imao je plave oči, kratku svetlo-smeđu kosu i bradu. Dosta je ličio na Isusa. I glas mu je bio sličan. Odveli su ga kod svog učitelja. “I ja sam Jehovin, Nojev i Nimrodov potomak”, kazao mu je Simon kad su se sreli. “Nisi samo ti. Ja sam stariji od tebe preko dve hiljade godina.” Bilo je očigledno da se radi o nefilimu. On je bio pripadnik, ako ne i stalni starešina, tajnog društva Sinovi Zaveta. Simon ga obaveštava da mesija treba da umre kao mučenik u toku ove godine. Kako bi se do detalja ispunila proročanstva, bilo bi dobro da se to dogodi 16. nisana po jevrejskom, odnosno krajem aprila po rimskom kalendaru, jer tada u popodnevnim časovima treba da se dogodi pomračenje Sunca, što će maloumni ljudi shvatiti kao još jedno čudo. Simon mu otkriva da je već sve oko toga ugovoreno, da su “kupljeni” i neki Rimljani, da će Isus biti zamenjen, a Simon razapet na mučeničkom stubu, da će izrežirati njegovo uskrsnuće, a narodu objaviti kako je Isus uskrsnuo. Tako će postaviti temelje za jednu novu svetsku religiju sa ropskim duhom za široke narodne mase. Isus se načelno složio sa svim ovim. Ali mu je rekao da ne može biti trinaesti apostol, jer ni u duhovnom univerzumu uz Graditelja svih svetova nije bilo trinaest već dvanaest apostola. Doduše dozvolio mu je da sebe može da smatra tajnim trinaestim apostolom.

Jednog jutra Marija Magdalena pošla je na pijacu. Nije mnogo prepešačila a put su joj preprečili konji i straža. Iz kola joj se obratila kraljica Irodijada: “Jesi li ti žena onog proroka Isusa iz Nazareta?” Dobivši potvrdan odgovor, pozvala ju je da pođe s njom. Na putu do kraljevske palate pokazala joj je prišteve koji su joj izašli po rukama i celom telu. Ona je videla samo ruke. Da, kraljica je bolovala od sifilisa. Zbog nemoralnog načina života većine Jevreja, Rimljani su tu boljku pogrdno nazivali jevrejska bolest. Kraljica je bila žrtva Irodove sklonosti ka mnoštvu konkubina i opšteg nemorala na dvoru. Rekla joj je da je od nekih ljudi čula da i ona može da leči bolesne i ponizno ju je zamolila da joj zaceli rane. Bila je ljuta kao ris saznavši da ona nema moći kao njen muž i da joj ne može pomoći. A bilo ju je sramota da se pokazuje pred tuđim mužem ili da se u narodu pročuje od čega boluje. Isterala ju je iz kola, kao uličnu protuvu, na samom prilazu dvoru. Marija Magdalena molila se bogu da je ne dodirne, jer se ta opaka bolest mogla preneti i dodirom. Možda je to bio razlog što je samo nekoliko dana kasnije naložila svojoj kćerki da od oca zatraži glavu Jovana Krstitelja, zatvorenog zbog toga što je svojim javnim nastupima vređao kralja Iroda i njegov poredak.

Zahvaljujući spletu okolnosti, Isus se sukobio i sa prodavcima golubova ispred Jerusalimskog hrama, proglašavajući kraj Mojsijevog zakona i prinošenja žrtava Jehovi; i sa jevrejskim sveštenicima, pričajući im parabole o bogatašu i siromahu, o kamili i iglenim ušima, o carstvu zemaljskom i carstvu nebeskom, o porodičnim vrednostima, otkrivajući tako njihovu hipokriziju; pa čak i sa grčkim slobodnim misliocima koji su posećivali rimsku provinciju Palestinu. Preciznije oko i uho moglo je u njegovom propovedanju da nađe čitav niz kontradiktornosti. Jednom prilikom je kazao da je božji zakon predvideo da jedan muškarac ima jednu ženu, da je svaki odnos izvan braka smrtni greh, kao i monogamija, i da će se po uskrsenju svaki supružnik vratiti svom supružniku. A kad su ga pitali šta će biti sa ženom koja se zbog smrti svojih muževa udavala više puta - odgovorio im je da će po uskrsenju biti kao anđeli na nebesima. Takvih i tome sličnih propusta bilo je na desetine. Lukavi fariseji i sadukeji postavljali su mu provokativna pitanja, ne bi li se izleteo i rekao nešto protiv rimskog zakona. On im je odgovarao da se bogu daje božje a caru carevo, misleći na neplaćanje poreza Rimljanima, što su propovedali zeloti. Takođe, i priča o njegovom kraljevskom poreklu. Na farisejsko pitanje - “Da li ti tvrdiš da si kralj?” - on je odgovarao sa - “Ti kažeš da sam kralj. Ali znaj da moje kraljevstvo nije od ovog sveta.” Time je sebe otpisao kao nekog političkog vođu, mesiju koga je narod čekao.

No bez obzira na sve to fariseji su ga optužili, prvo kod Iroda, a potom i kod rimskog namesnika Pontija Pilata, da se prorok iz Nazareta predstavlja kao car. I jedan i drugi gledali su na Isusa i njegove sledbenike kao na zanesenjake i nisu im toliko smetali. Ali jevrejsko sveštenstvo je insistiralo na njegovom hapšenju, demonizovanju i progonu njegovih sledbenika. Trebalo je uhapsiti, osuditi i pogubiti pastira, a ovce će se same razbežati. Najveći problem bio je to što su se identično oblačili. Ali i njega su rešili. Za trideset srebrnika, Isusov apostol Juda Iskariot pristao je da otkrije njegov identitet. Prepredeni nefilim Simon od Kirene izrežirao je u zadnjoj dekadi aprila, tačnije 14. nisana uveče po jevrejskom kalendaru, tajnu večeru pred mesijino stradanje. Isus je ostao kući sa ženom i decom, a umesto njega na večeru je došao Simon predstavivši se kao Isus. I sam iluzionist, ubedio je apostole da vide Isusa. Pustio je usred večere Judu Iskariota da ode i obavi posao za koji je bio plaćen unapred, govoreći svojim učenicima da je kucnuo čas za vrhunac njegove životne misije poverene mu ni manje ni više nego od stvoritelja neba i zemlje. Uskoro su ih opkolili elitni rimski legionari. Došli su sa jevrejskim sveštenicima koji su tražili Isusa. Juda Iskariot je prišao Simonu, poljubio ga u obraz i rekao mu: “Učitelju.” Rimljani ga tada ščepaše i vezaše. Apostol Petar isuka mač i nasrnu na njih, ali ga Simon odvrati govoreći: “Ko mač potegne od mača će poginuti.” Odvedovši lažnog pastira, Rimljani su rasterali ovce: apostoli se razbežaše kud koji. Još u toku večeri izbili su nemiri u Jerusalimu. Nahuškana od fariseja, rulja je po ulicama tražila i, ako bi koga od njih prepoznala, kamenovala Isusove sledbenike. Naišavši na Petra, neko ga je prepoznao optuživši ga da je on jedan od otpadnika. Ali on se tri puta odrekao svog učitelja, na kraju se zaklevši bogom da on nije to što oni misle. Tad je zakukurikao petao, baš kao što mu je Simon od Kirene prorekao nešto pre toga.

Sutradan je lažni Isus bio odveden prvo pred Iroda, a zatim pred Pilata, pod optužbom da se lažno predstavlja kao kralj Jevreja. Irod ga se otarasio po kratkom postupku rekavši da Pilat odluči o njegovoj sudbini. Pravdoljubivi Pilat, kulturan čovek odrastao i vaspitan u skladu sa rimskim pravom, i pored najprovokativnijih pitanja koja mu je postavio nije našao nijedan razlog za pogubljenje jednog zanesenjaka, već ga je dao išibati. Ali sveštenici su insistirali na pogubljenju. Da bi ih koliko-toliko zadovoljio, rekao im je da je čuo za jedan njima dobro poznat običaj da se od dva optužena čoveka jedan može pomilovati. Isusu i Varnavi, zelotu uhapšenom zbog ubistva rimskog vojnika, sutradan će biti suđeno na trgu ispred rimske uprave, pa neka jevrejski narod odluči ko će biti pogubljen a ko pušten. Pravični Pilat očekivao je da rulja osudi ubicu a oslobodi zanesenjaka.

Nastavlja se...
 
Narednog dana, kada se Sunce našlo u zenitu, na glavnom jerusalimskom trgu okupilo se na hiljade Jevreja. U masi ljudi našli su se i maskirani Isusovi apostoli i njegova majka Marija. Na prozoru jedne zgrade koja gleda na rimsku upravu našli su se Marija Magdalena i njen muž koji je gledao čas u Sunce čas u besnu narodnu masu. Potpuno smireno posmatrao je sopstveno suđenje. Sa Pilatove leve strane našao se Simon od Kirene, narodu predstavljen kao Isus iz Nazareta, a sa desne strane Varnava. Okupljenoj masi je predočeno šta je ko od njih dvojice skrivio i očekivalo se da narod odluči ko će biti pomilovan. Nagovorena od strane zelota, koji su se provlačili između ljudi, rulja zatraži da se oslobodi zlikovac. I pored Pilatove naklonosti prema jednom zanesenjaku i neverice da narod može da osudi nevinog čoveka rulja ostade pri svom zahtevu. Pilat na kraju opra ruke od celog slučaja i povuče se. Varnava je oslobođen, a Simon od Kirene i još dva lopova osuđena na smrt pre neki dan uzeli su svoje mučeničke stubove i uz rimsku vojnu pratnju poneli ih ka brdu Golgoti. Vojnici su češće bičevali ovu dvojicu, a ređe Simona. Nezainteresovani za predstojeće pogubljenje, većina ljudi raziđe se brže nego što se okupila, dok Isusovi sledbenici krenuše za povorkom prema Golgoti. Od svih apostola samo je Jovan pratio Simona na nekoliko koraka iza njega. Isusova majka Marija i žena Marija Magdalena držale su se pod ruku plačući glasnije od svih prisutnih. Na kraju povorke koračao je Isus sa zarom preko lica.

Stigavši na brdo, rimski vojnici im prikovaše ruke i noge za mučenički stub od kedrovog drveta, u obliku latinskog slova T, i podigoše ih uvis. Bilo je prošlo više od dva sata iza podneva kada vojnici htedoše da pocepaju njihovu odeću i podele je među sobom. Ali legionar Longinus predloži da bacaju kocke pa ko dobije najveći broj da uzme sve. On je bio taj. Iznad Simonove glave postavljena je daska sa natpisom na latinskom, grčkom i hebrejskom jeziku: “Isus Nazarećanin kralj Jevreja.” Lica sve trojice razapetih ljudi grčila su se od bola. I nefilim Simon jedva je podnosio bol koji mu je razdirao ruke i noge. Rimski vojnici mu se rugaše govoreći: “Spasi se sada sine božji! Kralju Jevreja!” Centurion Longinus, potplaćen od strane esena, nali uspavljujuće sredstvo koje su mu oni dali na parče krpe, prinese ga Simonovom nosu i usnama i razmaza ga po njima. Zatim uze koplje i probode obojicu mučenika sa strane, dok onog u sredini ostavi da se muči na stubu. Simonu se pridrema i on, onako izmučen, povika iz sveg glasa: “Bože moj!... Bože moj!... Zašto si me ostavio?!...” Omamljeno telo mu se opusti i on utonu u san. Isusovi sledbenici zaplakaše još jače, dok pravi Isus staja po strani ćuteći. Oko tri sata iza podneva nastupa potpuno pomračenje sunca u trajanju od nekoliko minuta. Neuki i sujeverni ljudi uplašiše se i klekoše na kolena. Jedan rimski vojnik povika: “Ovo je zaista božji sin!” U tom trenutku, na drugoj strani Jerusalima, Juda Iskariot se uplaši pomračenja, pokaja se što je izdao učitelja i obesi se na najbliže maslinovo drvo. Iz njegove odeće prosuše se svi srebrnjaci. Kad su sunčevi zraci ponovo obasjali zemlju vojnici dozvoliše da se tela poskidaju sa stubova i predaju rodbini. Obe Marije i apostol Jovan odnesoše Simonovo telo u grob, a zatim odoše kućama. Pred grobom ostadoše rimski stražari, za svaki slučaj, da apostoli ne odnesu telo i objave kako je Isus uskrsnuo.

Sledećeg dana, u subotu uveče, Isus skide zavoje sa ruku i otvori rane koje mu je pre par dana nanela Marija Magdalena ne bi li ubedio svoje apostole koji ništa nisu znali o zaveri da je zaista bio na stubu, umro i uskrsnuo. U nedelju, odmah iza ponoći, rimsku stražu uplaši brujanje s neba i svetlost koja se spuštala sve niže. Gvozdena ptica sišla je s neba, svetlosnim snopom razbila kamen na grobu i iz njega je izašao Simon od Kirene. Vojnici pobegoše u grad drhteći od straha i pričajući da je Isus uskrsnuo. Simon ode kod Isusa da ga obavesti o onome što sledi. Nije se dugo zadržao kod njega. “Oni koji su te doveli na svet sutra će doći po tebe”, rekao mu je na rastanku. “Odneće te iznad oblaka i bićeš tamo sve dok ne kucne čas za tvoj povratak. Bićeš u naročitoj vrsti sna, a tvoj duh će u međuvremenu moći slobodno da luta i da se reinkarnira. A kad kucne čas za povratak, telo u kome se budeš nalazio će naprasno umreti a ti ćeš se vratiti u ovo telo, jer ono može da traje više od hiljadu godina. A nas dvojica ćemo se sresti bar još jedanput u nekom od tvojih narednih života. Bićeš mi potreban za osnivanje pokreta novog doba u dalekoj budućnosti. Zbogom.” Isus se oprostio i sa Marijom Magdalenom i otišao kod svojih apostola. Prestravio ih je pojavivši se na vratima. Apostol Toma nije verovao da vidi učitelja sve dok mu Isus nije pokazao rane na rukama. Posedeo je sa njima sve do jutra kad su zajedno prošetali do Jerusalima. Svi koji su ga videli verovali su da je uskrsnuo.

Tačno u podne na Golgotu se s neba spustila velika gvozdena ptica. Njena vrata su se otvorila. Pre nego što je ušao unutra, Isus je rekao apostolima: “Jevreji će obnoviti državu Izrael tek pošto svi potomci onih ljudi koji su me osudili na raspeće budu istrebljeni. Čuvajte uspomenu na mene i ljubite jedan drugog.” Ušao je u letelicu i, naočigled mnoštva zabezeknutih posmatrača, vinuo se u oblake. Unutra su ga dočekala plavooka humanoidna stvorenja slična njemu. Nisu razgovarali. Kontaktirali su mislima i odlično su se razumeli. Isus je kroz prozor letelice video kako se svet u kome se rodio i živeo naglo smanjuje i na kraju pretvara u ovalno nebesko telo slično Mesecu, samo sa mnogo većim spektrom boja. Okrenuvši se, iza leđa je ugledao tamu i zvezde u daljini. Osetio je strah od kosmičkog beskraja, uobičajen za sve zvezdane putnike. Ipak je ova planeta, ma kakva ona bila, bolja od mračne i ledene vasione u kojoj nijedno živo biće ne oseća gravitaciju. Za njegove oči ovo je bio neverovatan prizor. Gvozdena ptica pristala je uz ogroman leteći objekat u obliku dugačkog valjka. U njoj ga je dočekao komandant Enkaj, koji mu se predstavio kao Ja sam onaj koji jesam, što na hebrejskom jeziku glasi Jehova. Obukao ga je u kraljevsku odoru i uputio u jednu odaju gde se zavalio u udobno stakleno zvono. Uboden je iglom i za tili čas utonuo je u stanje hibernacije. Njegov duh doživeo je astralnu projekciju i izgubio se u vrtlozima svemira.

U vremenima posle Isusa, nekoliko njegovih apostola i sledbenika napisalo je između trideset i pet i šezdeset jevanđelja o njegovom životu, no rana crkva je priznala samo četiri koja kriju njegov sedamnaestogodišnji boravak u Indiji, brak i potomstvo sa Marijom Magdalenom i mnoge druge bitne detalje. Odbačen od strane Jevreja, kult njegove ličnosti pustio je korene najpre kod Grka, a kasnije i kod Rimljana. Njegovi apostoli su za života bili užasno progonjeni i mnogi su mučeničkom smrću umrli za veru. Neko vreme nakon njegovog uzdizanja na nebo, u Palestini se pojavio Simon Čudotvorac, veliki iluzionista, koji je činio čuda kao i Isus. On je tvrdio da je on bio razapet umesto njega. Bio je veliki protivnik Isusovog kulta. Zeloti su podigli ustanak protiv Rima koji je krvavo ugušen tri i po decenije po Isusovom odlasku, kada je do temelja razoren Jehovin hram i ceo Jerusalim. Uništeni su i zeloti, i fariseji, i sadukeji, a Jevreji raseljeni širom sveta, što je Isus jednom prilikom i prorekao svojim sledbenicima. Simon Čudotvorac i njegovi Sinovi zaveta su se bez sumnje pobrinuli da ispune i to proročanstvo. U toj istorijskoj pometnji nestali su i eseni. Što se tiče Isusove porodice, njegova ostarela majka Marija, žena Marija Magdalena, kćerka Tamar i sinovi Isus Mlađi i Josif su se oko šezdeset godina po rođenju najpoznatijeg člana porodice, znajući šta će se uskoro dogoditi u Palestini, preselili na južnu obalu Galije. Njihovi daleki potomci, po padu Rima, preko brakova sa porodicama “plave krvi” osnovali su francuske dinastije Karoling i Meroving, koje su se u hrišćanskoj Evropi, bračnim vezama, orodile sa svim evropskim kraljevskim kućama u narednih hiljadu i po godina.
 
A nije toliko ni bitno na kojoj je spravi za mučenje umro Isus, jer su mnogi svatili pogrešno poentu žrtve.
Počeli su obožavanje sprave za mučenje, drveta, nekome krsta, umjesto da skontaju da u fokusu nesmije biti sprava za mučenje
nego ono što je učinjeno za sve ljude.
Ne treba obožavati tele, kamenje, ljude, životinje pa ni grede i krstove. Nego treba svatiti poentu.
Isus je umro u ljudskom tjelu za sve, to je važno, a na kojoj spravi za mučenje to nije tako važno.
Važnije je pitanje šta je ta žrtva postigla i kolika je njena važnost.
 
Ringišphil:
A nije toliko ni bitno na kojoj je spravi za mučenje umro Isus, jer su mnogi svatili pogrešno poentu žrtve.
Počeli su obožavanje sprave za mučenje, drveta, nekome krsta, umjesto da skontaju da u fokusu nesmije biti sprava za mučenje
nego ono što je učinjeno za sve ljude.
Ne treba obožavati tele, kamenje, ljude, životinje pa ni grede i krstove. Nego treba svatiti poentu.
Isus je umro u ljudskom tjelu za sve, to je važno, a na kojoj spravi za mučenje to nije tako važno.
Važnije je pitanje šta je ta žrtva postigla i kolika je njena važnost.
Kliknite za proširenje...

:think:

Mozda bi neki "mudrac i philosof" pozeleo da nam posalje "crv sumnje" i u neke druge Poruke iz Novog Zaveta ?

"Efescima 6,10 A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove.
Efescima 6,11 Obucite se u sve oružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga:
Efescima 6,12 Jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba.
Efescima 6,13 Toga radi uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli braniti u zli dan, i svršivši sve održati se.
Efescima 6,14 Stanite dakle opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde,
Efescima 6,15 I obuvši noge u pripravu jevanđelja mira;
Efescima 6,16 A svrh svega uzmite štit vjere o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strijele nečastivoga;
Efescima 6,17 I kacigu spasenija uzmite, i mač duhovni koji je riječ Božija.
Efescima 6,18 I svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu duhom bez prestanka, i uz to stražite sa svakijem trpljenjem i molitvom za sve svete,.."...
 
bakonja:
:think:

Mozda bi neki "mudrac i philosof" pozeleo da nam posalje "crv sumnje" i u neke druge Poruke iz Novog Zaveta ?

"Efescima 6,10 A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove.
Efescima 6,11 Obucite se u sve oružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga:
Efescima 6,12 Jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba.
Efescima 6,13 Toga radi uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli braniti u zli dan, i svršivši sve održati se.
Efescima 6,14 Stanite dakle opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde,
Efescima 6,15 I obuvši noge u pripravu jevanđelja mira;
Efescima 6,16 A svrh svega uzmite štit vjere o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strijele nečastivoga;
Efescima 6,17 I kacigu spasenija uzmite, i mač duhovni koji je riječ Božija.
Efescima 6,18 I svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu duhom bez prestanka, i uz to stražite sa svakijem trpljenjem i molitvom za sve svete,.."...
Kliknite za proširenje...

Ja philosof nisam. Nisam ni bigfoot, ni sokrat ni njemu slično. Nema nikakvih sumnji u novi zavjet ni u stari jer su ispravni, samo prevođenje nekih prevoda nešto pomalo zbunjujuče. Ali uzmemo izvorne i najbliže izvornima tekstovima i uporedimo i nema više sumnji.
 
Ta moja poruka nije Tebi upucena u "optuzujucem smislu " , vec je neka vrsta reakcije na sumnjicavost ili cak i otvorenu opstrukciju onog sto se vekovima uci i porucuje svakom za to zainteresovanom , a po verskom pitanju , a posebno onima zbog kojih nam je i Apostol smatrao za shodno da nam ukaze sta nam valja ciniti , ako nam je do spasenja .

Kaze se i ono "da nam je sve dozvoljeno , ali da nas sve ne izgradjuje" i nije nam na duhovnu korist , naravno "ako imamo usi da cujemo i oci da vidimo" , a posebno zelju da to i primenimo za sopstveno spasenje .
 
bakonja:
:think:

Mozda bi neki "mudrac i philosof" pozeleo da nam posalje "crv sumnje" i u neke druge Poruke iz Novog Zaveta ?

"Efescima 6,10 A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove.
Efescima 6,11 Obucite se u sve oružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga:
Efescima 6,12 Jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba.
Efescima 6,13 Toga radi uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli braniti u zli dan, i svršivši sve održati se.
Efescima 6,14 Stanite dakle opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde,
Efescima 6,15 I obuvši noge u pripravu jevanđelja mira;
Efescima 6,16 A svrh svega uzmite štit vjere o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strijele nečastivoga;
Efescima 6,17 I kacigu spasenija uzmite, i mač duhovni koji je riječ Božija.
Efescima 6,18 I svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu duhom bez prestanka, i uz to stražite sa svakijem trpljenjem i molitvom za sve svete,.."...
Kliknite za proširenje...
Da oruzje Bozje je rec Bozja a ne paganska ucenja koje je crkva preuzela od 2 i 4
veka kao sto su besmrtnost duse, trojstvo i pakao

- - - - - - - - - -

Ringišphil:
A nije toliko ni bitno na kojoj je spravi za mučenje umro Isus, jer su mnogi svatili pogrešno poentu žrtve.
Počeli su obožavanje sprave za mučenje, drveta, nekome krsta, umjesto da skontaju da u fokusu nesmije biti sprava za mučenje
nego ono što je učinjeno za sve ljude.
Ne treba obožavati tele, kamenje, ljude, životinje pa ni grede i krstove. Nego treba svatiti poentu.
Isus je umro u ljudskom tjelu za sve, to je važno, a na kojoj spravi za mučenje to nije tako važno.
Važnije je pitanje šta je ta žrtva postigla i kolika je njena važnost.
Kliknite za proširenje...

DA Bog mrzi idole i idolopoklonstvo
a ljudi su od krsta nacinili sebi idola
i time navlace na srbe greh i neodobravanje od strane Boga.

- - - - - - - - - -

svesnaglista:
z:(z:cry:

Kako bre umro? Šta je vama?
Kliknite za proširenje...

umro i vaskrsao
sada je Isus kralj Bozje vladavine na nebu
pored Boga JHVH Jehove
 
Da oruzje Bozje je rec Bozja a ne paganska ucenja koje je crkva preuzela od 2 i 4
veka kao sto su besmrtnost duse, trojstvo i pakao



Dabome ,i onda dosla Jeca iz Amerike ,da ispravi krive drine?
 
Poslednja izmena od moderatora:
Arianna:
Da oruzje Bozje je rec Bozja a ne paganska ucenja koje je crkva preuzela od 2 i 4
veka kao sto su besmrtnost duse, trojstvo i pakao

DA Bog mrzi idole i idolopoklonstvo
a ljudi su od krsta nacinili sebi idola
i time navlace na srbe greh i neodobravanje od strane Boga.


umro i vaskrsao
sada je Isus kralj Bozje vladavine na nebu
pored Boga JHVH Jehove
Kliknite za proširenje...

Stnco je to bolje od tebe razumeo.

Da li si rob krsta ili grupe masona koji vode versku zajednicu
svakako sebi uskraćuješ mogućnost da shvatiš ko je bio Isus i šta
je zapravo uradio.
 
Kakogod,ali smatrati krst-spravu za mučenje i ubijanje za svetinju! ! !
A takođe piti krv Isusovu i telo njegovo?! Kako simbolićno?!:evil:
Da sam Isus-odrekao bih se svih vas Hriščana preko Večernjih Novosti,Zidojče Cajtunga ,Njujorktajmsa i London tribjuna zajedno!z:cry:
Koje ste vi zlo!
Takvo šta...:zblesav:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top