Debilana

Kako funkcionise debilana, odnosno demokratija?

Debilana je drustvo sa prigusivacem, izradjenim od najkvalitetnije zavisti. U njoj se ne cuje nijedan dobar glas, a prikrivaju svi ostali. Debilanom upravljaju iracionalne budale na zahtjev dvorskih luda. Kad vise dvorskih luda oznaci nepodobno lice, iracionalna budala prinosi demokratiju tom licu na potiljak. Jedan kratak trzaj i debilni sistem je trijumfovao. Prije nego sto povuce okidac, cesto se cuje presuda "pa ti si se ionako junacio". Dakle, debilana je sistem za aktivno uklanjanje konkurencije. Cim cuje da neko govori racionalno, on odgovara u glas "pa ti nikad neces pronaci zenu!" "Emocionalna inteligencija!"

Debilana je sistem koji se ne moze ukloniti. Moze se samo sacekati da ponestane "nepodobnih lica", pa da iracionalne budale krenu na dvorske lude. Tad sistem postaje imbecilana.
 
Ako vec govoris o aktuelnom uredjenju drustva kao zajednice
trebalo bi da imas stav i predloge za unapredjenje,
kritizerstvo je losa osobina i sasvim neproduktivna.
 
Upravo nakon sto ste obojica do sada 100 puta odbacili sto sam predlagao.

Opcija 1: izolovati se nekoliko vijekova u divljini da bi se sacuvala sva kulturna zaostavstina. Nakon nihilizma i sloma kulture se starogrcke knjige iskopavaju iz zemlje. Sta kaze Mystic? Da je varvarin i da kultura nista ne valja. Rado se svrstavao medju varvare jos prije vise od 10 godina, od tada me proganja po temama zajedno sa njegovim su-varvarinom Jeshom Forumskim aka Dvorska Luda.

Opcija 2: ako bih bio te srece, pa dozivio da imam potomstvo, pa onda normalno, u svem ovom pozivotinjavanju oko mene, onda je nuzno da od toliko robova kojima treba robovlasnik da se ne bi medjusobno pozderali, neko formira carstvo. Umjesto carstva bi trebalo formirati izolovano drustvo koje bi podijelilo izmedju sebe sve obaveze, kako se ne bi sve slomilo na ledjima jednog covjeka. Put do carstva je prilicno jasan. No vama ovde nije, i nece ni biti sudeci koliko mrzite sve sto sam do sada napisao.
 
Recimo da priblizite stavove... da li bi ti mogao da prihvatis Heraklita i njegovu izreku

" panta rei " , da li bi ti zaustavio tok civilizacije samo zato sto ti se svidja
status gde bi sa ovom pamecu bio najpoznatiji grk?
 
To je smijesno. Sve je to vec ugradjeno u teoriju vjecitog vracanja. Sve je vec ugradjeno u Zaratustru. Nema nista sto je promakno Niceu kod starih Grka. Vi morate prihvatiti da je religija posao za rulju i da metafizika ne vrijedi nista. Sta vrijedi metafizika u razvoju ratnicke sposobnosti? Ima toliko literature o vjestini ratovanja, da je kriminal blejati u nekakve "svete knjige". Ako je ratnicka vrlina najvisa vrlina, onda sve postaje mnogo jednostavnije. Nije mozda potreban cak ni moralni zakonik niti bilo kakvi pisani zakoni. Postojace zakoni navika odredjenog drustva, tzv. obicajno pravo. To se ustanovi samo od sebe, jer drustvo ako postoji, ono ce se precutno sloziti sa svim rjesenjima koja odaberu najbolji ratnici i medju njima najmudriji. Tako je bilo kod starih Germana. Stari Sloveni, posebno Srbi, poticu od Tracana, a za tracane je jos stari Herodot rekao da su neslozni, i da ako bi bili slozni bi mogli vladati svijetom. No, niska kultura proizvodi neslozne ljude.
 
Pa dobro, Tuki. Srbi su hrabar narod. Pogotovo ova Srpska Sparta. (Nekad bila. Danas su šmizle :( ).

Pa, slažem se i ja. Neka ratuju. Ali sa kim? I čim? Ko i gdje da ih obuči? I šta da postgnu?
 
Protiv smizli valjda, a mozda i protiv takvih kao ti. Jos nisi pokazao sta vrijedis, a vec bi da se udruzujes. Ne ide to tako. Hriscanstvo je svjetska, anacionalna religija. Ono pretenduje na "svijet bez granica", isto kao i debilana, i usudjujem se reci da je hriscanstvo debilana. Pa da vidim ko ce da bude neprijatelj hriscanstva. Svi tvoji preci povijali su rep pred njim. I da ste smjeli da pisnete i zucnete i slovo, ne bismo se mi poslije mnogih godina ovde uzajamno proganjali. Ko se usudi da istakne Nicea na svojoj zastavi, tek njemu cu vjerovati da nije neprijatelj.
 
Upravo nakon sto ste obojica do sada 100 puta odbacili sto sam predlagao.

Opcija 1: izolovati se nekoliko vijekova u divljini da bi se sacuvala sva kulturna zaostavstina. Nakon nihilizma i sloma kulture se starogrcke knjige iskopavaju iz zemlje. Sta kaze Mystic? Da je varvarin i da kultura nista ne valja. Rado se svrstavao medju varvare jos prije vise od 10 godina, od tada me proganja po temama zajedno sa njegovim su-varvarinom Jeshom Forumskim aka Dvorska Luda.

Opcija 2: ako bih bio te srece, pa dozivio da imam potomstvo, pa onda normalno, u svem ovom pozivotinjavanju oko mene, onda je nuzno da od toliko robova kojima treba robovlasnik da se ne bi medjusobno pozderali, neko formira carstvo. Umjesto carstva bi trebalo formirati izolovano drustvo koje bi podijelilo izmedju sebe sve obaveze, kako se ne bi sve slomilo na ledjima jednog covjeka. Put do carstva je prilicno jasan. No vama ovde nije, i nece ni biti sudeci koliko mrzite sve sto sam do sada napisao.

Kuku mene, jao mene ! Jadan ja neshvaćeni !!!

- - -
Čuj, to da mi mrzimo što pišeš je tvoja čista fantazmagorija. Opisuješ ti uglavnom istinu. Tukidid je napisao trajne istine. U pitanju je tvoj stil, ograničenost i metod isključivosti i preteranosti kojeg se toliko držiš. A sve to dolazi iz nemoći i nekog tvog specifičnog resantimana. Ovakvih ili onakvih uzroka - nebitno !

Dalje, varvarin je onaj koji ne govori grčki i netačno je da neki Sarmati, Skiti ili Parćani nisu imali kulturu jer nisu govorili grčki, a pisali po drvenim i glinenim tablicama kojih nema više zbog klime, dok su na B.Istoku i pergamenti živi iz tog perioda . Još, dalje u vezi tvog bukvalno shvatanja jesam tvrdio da sam moderni varvarin iako sam radio i na istoku i na zapadu i znam jezik modernog Rima - engleski (ako je do jezika). Ja sam tebi predlagao (kao što sam i ja uradio), a ne ti meni da kupiš planinasku kuću u planini, pored potoka i da se baviš na selu sitnim zanatstvom, poljoprivredom i narodnom umetnošću, a u gradu proučavanje filozofije, uprave, arhiva, oblika vlasti, itd... Deca primerom moraju biti uključena i da te gledaju, pa posle sami dođu sa željom da se bave naukom, vezom, drvetom, kamenom, konstrukcijama, uređenjem okoline odbrane od bujice, pošumljavanjem, uređenjem seoskih puteva, tj. društvenošću sa drugim ljudima, šumarima, lovcima, seljacima...itd....Na kraju, Sve se te misli i akcije obeleže nekim radostima zajedničkim druženjima, uz domaće piće, hranu i muziku sa novim planovima i dogovorima !

Dakle, da bi imao dinamičnu kulturu, moraš imati društvenost i sela i grada ! (a ne nedruštvenost i izolovanost - ovo tebi podvlačim)

Tako da moderni Rim me ne interesuje, a što se mene modernog varvarina tiče može sutra da crkne kao i svako drugo carstvo !
 
Poslednja izmena:
To je smijesno. Sve je to vec ugradjeno u teoriju vjecitog vracanja. Sve je vec ugradjeno u Zaratustru. Nema nista sto je promakno Niceu kod starih Grka. Vi morate prihvatiti da je religija posao za rulju i da metafizika ne vrijedi nista. Sta vrijedi metafizika u razvoju ratnicke sposobnosti? Ima toliko literature o vjestini ratovanja, da je kriminal blejati u nekakve "svete knjige". Ako je ratnicka vrlina najvisa vrlina, onda sve postaje mnogo jednostavnije. Nije mozda potreban cak ni moralni zakonik niti bilo kakvi pisani zakoni. Postojace zakoni navika odredjenog drustva, tzv. obicajno pravo. To se ustanovi samo od sebe, jer drustvo ako postoji, ono ce se precutno sloziti sa svim rjesenjima koja odaberu najbolji ratnici i medju njima najmudriji. Tako je bilo kod starih Germana. Stari Sloveni, posebno Srbi, poticu od Tracana, a za tracane je jos stari Herodot rekao da su neslozni, i da ako bi bili slozni bi mogli vladati svijetom. No, niska kultura proizvodi neslozne ljude.


Da, da ... ti meni, ma ja tebi 100x objašnjavam da nije tako, a ti pročitaj, pa obori tvrdnje citatima ! Ako se već toliko pozivaš na nauku !
(za ostatak teksta se manje-više slažem, da ne tvrdiš po ko zna koji put da ništa ne prihvatamo od tvojih tvrdnji ! )


ЈУЛИЈУС ЕВОЛА




МЕТАФИЗИКА РАТА
БОРБА, ПОБЕДА И СМРТ У СВЕТУ ТРАДИЦИЈЕ
 
Poslednja izmena:
A je li, stil je bitan, a ne pitas sta ja podrazumijevam pod "varvarima". Te tvoje definicije su najmanje djecije, i vjerovatno preuzete od iracionalnih demokratskih budala, pa mozda i tradicionalnih budala, ko zna. Vi nemate literature koju je Nice citao da bi na toj osnovi smisljao svoje ideje, tako da je bespredmetno raspravljati i o njemu i o Grcima. Kazem i ponavljam po sto puta da su njemacki klasicni filolozi kljucni, a ti sad opet izvadi usmrdjelu opasku o becko-berlinskoj skoli. Po stoti put.

Jedino gdje mozete primirisati malo od onog sto pisem su Makijaveli i Burckhardt, tu postoje prevodi na srpski i engleski, ali obojica su samo odskocna daska za dalje. Vec je Makijaveli u Raspravama bio protiv hriscanstva... i postavio je anaciklozu na noge, kao prvi ispravno.
 
Nemački filozofi su jedno, a Nemački istoričari su drugo !

Prouči kako su dva nemčka istoričara 1942. po upadu u arhiv Srbije falsifikovala istorijska dokumenta !

Istorija je podložna falsifikatima zbog politike ! ("Bečko-Berlinska škola")

Filozofija nije !

- - -
Jesi li opet nezadovoljan mojim odgovorima ?

- - - - - - - - - -

- - -
Slažem se da su originalni tekstovi pravi izvori !
 
Opet darezljivo poklanjas naziv istoricara nepoznatim licima. U Evropi nije postojao nijedan istoricar. Sva filozofija se oslanja na anticke istoricare, jer su to jedini pouzdani izvori, a i oni grijese u velikom %. Do Makijavelija uopste nije bilo kljuca po kojem bi se mogla tumaciti moderna istorija. Tek poslije Napoleona njemacki klasicni filolozi ponovo vade Makijavelija u 19 vijeku. U 18. vijeku je njegova porodica vec izumrla, tako da je prisutan i fizicki diskontinuitet njegovih ideja. I onda nastaje serija filologa koji se nadogradjuju i koja zavrsava sa Niceom koji se jedini naziva filozofom, mada je i Lasaulx napisao jedan "pokusaj filozofije istorije". Filozofija i ne postoji bez oslanjanja na istoriju, ona je tumacenje istorije, njen plod. Tako da je sudbina kulture, kao sto i Nietzsche kaze "mozda zavisna samo od nekoliko ljudi". A kultura i ljudskost su jedno te isto.

A zemljoradnja i narodni obicaji su samo zrnce koje kao klica jos ceka da poraste, dok na drugoj strani imamo vec izrasle gorostasne ideje i vec osusena stabla koja podsjecaju kako se nekad zivjelo. Zvati oboje kulturom je u najmanju ruku smijesno.
 
Vi morate prihvatiti da je religija posao za rulju i da metafizika ne vrijedi nista. Sta vrijedi metafizika u razvoju ratnicke sposobnosti? Ima toliko literature o vjestini ratovanja, da je kriminal blejati u nekakve "svete knjige". Ako je ratnicka vrlina najvisa vrlina, onda sve postaje mnogo jednostavnije. Nije mozda potreban cak ni moralni zakonik niti bilo kakvi pisani zakoni.

ОБЛИЦИ РАТНИЧКОГ ХЕРОЈИЗМА


Основни принцип који је у основи сваког оправдања рата, са тачке гледишта људске личности, је ''јунаштво''. Рат нуди прилику човеку да пробуди хероја који спава у њему. Рат разбија рутину удобног живота; кроз своја тешка искушења он нуди преображавајуће сазнање о животу, животу у складу са смрћу. Тренутак у коме човек успева да живи као херој, па макар то био и последњи тренутак његовог земаљског живота, вредан је бескрајно више од отегнутог постојања проведеног у монотоном конзумирању и тривијалностима градова. Ове могућности чине негативне и деструктивне стране рата које су потпуно једнострано и тенденциозно истакнуте од стране пацифистичког материјализма. Рат пружа могућност схватања релативности људског живота, начело ''више од живота'' и према томе рат увек има антиматеријалистичку, духовну вредност.




АРИЈЕВСКА ДОКТРИНА БОРБЕ И ПОБЕДЕ


ХЕРОЈИЗАМ, СВЕТИ РАТ И ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА




Евола 1919.




За древнога Аријевца рат је подразумевао борбу између метафизичких сила. Са једне стране ту је олимпијски принцип светлости, уранске и соларне стварности; док је са друге стране груба сила, титанско-телургијски (земни) елеменат у класичном смислу, демонско-женске суштине. Мотив метафизичке борбе стално се пројављује кроз безбројне облике мита у свим традицијама аријевског порекла. Свака борба у материјалном смислу је проживљавана са мањом или већом свешћу. Аријевска раса је сматрала себе армијом олимпијског принципа; сходно томе неопходно је повратити ове представе код Аријеваца као оправдање или врхунско посвећење сваке хегемонистичке тежње, али такође и саме идеје Царства чији анти-секуларни карактер је очигледан.


За поглед на свет укорењен у традицији свака видљива стварност је симболична. Ово се такође односи и на рат, посматран са субјективне и унутрашње тачке гледишта. Рат и Божји Пут су дакле спојени у једну целину.


...Као што је познато, Валхала (Valhöll) је центар небеске бесмртности, резервисан углавном за јунаке пале на бојном пољу. Господар овога места, Один (Óðinn, Вотан, Wōđanaz), је према саги Инглинга (Yinglinga saga) показао херојима пут који води до места богова, где цвета бесмртни живот. Према овом предању, ни један култ или жртва није вреднија Врховном Богу и нико не даје богатије плодове од оне жртве коју приноси онај у борби павши на бојном пољу. Осим тога, иза конфузног и популарног представљања Wildes Heer-аово значење је скривено: кроз ратнике који су пали жртвујући се Одину, овај бог увећава силу потребну за коначни обрачун (Рагнарок, Ragnarök), ''сумрак богова'', против силе која угрожава свет од древних времена. Ово јасно илуструје аријевски мотив метафизичке борбе. У Еди (Edda) стоји да ''без обзира колико велик број се окупља у Валхали, никад их неће бити превише кад Вук дође''. ''Вук'' је овде симбол мрачних и дивљих сила које је свет Аесира (Æsir) успео да веже и потчини. Арио-иранска концепција Митре, ''будног ратника'' који се на челу фравашија (fravaši) бори против непријатеља аријевског Бога Светлости је потпуно аналогна. Ускоро ћемо се бавити фравашијем и кореспонденцијом према Валкирама у нордијској традицији. За сада би објаснили опште значење ''светог рата'' другим, сагласним сведочењима.


Не треба да вас изненађује ако би се односили у првом реду на муслиманску традицију. Овде муслиманска традиција служи као предајник арио-иранске традиције. Идеја ''светог рата'', или бар елементи које овде разматрамо, дошла је до арапских племена из персијског света. То је дакле био касни препород примордијалног аријевског наслеђа и, гледано у том светлу, свакако га можемо усвојити.


У овој традицији се разликују два ''света рата'': ''већи свети рат'' и ''мањи свети рат''. Разлика је заснована на казивању (хадис) Пророка који је, након повратка са војне експедиције, рекао: ''Враћам се сада из мањег у већи рат''.


У том смислу ''већи свети рат'' припада духовном поретку. Мањи свети рат је, насупрот томе, физичка борба, материјални рат вођен у спољњем свету. Велики свети рат је борба човека са непријатељима које носи у себи. Тачније, то је борба за натприродно, урођено у човеку, против свега што је инстинктивно, страствено, хаотично и у складу са силама природе. То је такође идеја која се објављује у тексту древне аријевске ратничке мудрости:


''Знајућ' шта је изнад свести,
Дух свој јачај чврстом вољом.
Па душмана љута сломи,
Жудњу сломи, Снажноруки!''


Неопходан предуслов за унутрашњи рад на ослобођењу је уништење овог непријатеља једном за свагда. У контексту херојске традиције, мањи свети рат – тј. спољашња борба – служи само као средство којим се постиже већи свети рат. Из овог разлога ''свети рат'' и ''Пут Божији'' се користе као синоними у текстовима. Тако читамо у Кур'ану: ,,И нека се зато на Алаховом путу боре они који не жале жртвовати живот на овом свету за онај свет. А онога ко се бори на Алаховом путу па погине или победи, Ми ћемо, сигурно, обилно наградити.'' (IV, 73) И даље: ,,... Он неће поништити дела оних који на Алаховом путу погину, и Он ће их сигурно упутити и прилике њихове побољшати, и у Џенет их увести о коме их је већ упознао''. (XLVII, 5b-7)


Ово је алузија на физичку смрт у рату што одговара савршено такозваној ''тријумфалној смрти'' (mors triumphalis) у класичним традицијама. Међутим иста доктрина се може тумачити и у симболичном смислу. Онај који је у ''малом светом рату'' био у стању да оживи ''велики свети рат'' креирао је у себи силу која га ставља у позицију да превазиђе кризу смрти. Чак и без физичке смрти, кроз аскетизам акције и борбе може се искусити смрт, може се победити изнутра и реализовати ''више од живота''. У ствари, у езотеричном смислу, ''Рај'', ''Царство Небеско'' и аналогни изрази нису ништа друго до симболичко представљање (смишљено за људе) трансценденталних стања свести на вишој равни од живота и смрти.


Ова разматрања би нам требала омогућити да распознамо исти садржај и значења у оквиру спољне манифестације хришћанства коју је носила западно-нордијска херојска традиција у време крсташких похода. У крсташкој идеологији ослобађања Храма и Свете Земље има додирних тачака – и то више него што се обично сматра - са нордијско-аријевском традицијом која се односи на мистични Асгард (Ásgarðr), далеку земљу Аесира (дом богова) и хероја, где смрт не влада и где становници уживају бесмртност и надприродни мир. Свети рат се појављује као интегрално духовни рат, толико да би могао да се упореди са пророковим ,,купањем које је као ватра чистилишта, али пре смрти''.


Свети Бернар објављује Темпларима: ,,Слава је ваша ако никад не напустите битку, али је још већа слава зарадити круну бесмртности на бојном пољу.''


Апсолутна слава, приписана Богу који је горе, на висини (Gloria in excelsis Deo), постоји такође и за крсташа. Насупрот позадинском Јерусалиму у смислу ''мањег светог рата'' може се видети двоструки аспект небеског и земног града и крсташки рат као увод у истинско испуњење бесмртности.


Војне променљивости крсташких похода изазвале су конфузију, почетну збуњеност, па чак и колебљивост у вери. Али је касније њихов једини ефекат био да прочисте идеју светог рата од свих остатака материјалности. Несрећни исход крсташког похода могао би се упоредити са врлином гоњеном од несреће, врлином чија се вредност може једино упоредити и наградити у светлу надземног живота. Иза победе и пораза, вредносни суд је фокусиран на духовну димензију акције. Дакле, свети рат је био користан сам по себи, независно од својих видљивих резултата, као средство за постизање надличне реализације кроз активну жртву људског елемента.


Исто учење се појављује, уздигнуто до метафизичке равни израза, у познатој аријевској Песми о Божанству (Bhagavad-Gita). Хуманистичка саосећања и емоције које ратника Арџуну одвраћају од борбе против непријатеља окарактерисане су од стране Бога као ''срамна слабост недостојна Аријевца, што не води небу''.(II, 2)


Уместо тога, Бог обећава следеће:


,,Погинеш ли, небо стече;
Победиш ли – земна блага,
Зато устај, Пртин сине,
Чврсто решен да се бориш.''
(II, 37)


Унутрашњи распоред за преображај мањег светог рата у већи свети рат је јасно описан на следећи начин:

''Знајућ' шта је изнад свести,
Дух свој јачај чврстом вољом.
Па душмана љута сломи,
Жудњу сломи, Снажноруки!''
(III, 43)


Подједнако јасним изразом описана је чистоћа ове акције: ван материјалног циља, изван сваке страсти и људског импулса:


''Исто цени радост-патњу
Добит-штету, успех-пораз;
Такав за бој сабљу паши:
Онда у грех пасти нећеш!''
(II,38)


Као даље метафизичко утемељење Бог просветљава свога слушаоца о разликама између апсолутног духа, који је неуништив, и материјалног, људског елемента који поседује само илузорно искуство.
 
С једне стране Арџуна постаје свестан метафизичке не-стварности – шта неко може да изгуби и проузрокује други да изгубе, на пример пролазан живот и трулежно тело; док је с друге стране Арџуна доведен до искуства манифестације божанског као снаге која чисти онога који је доживљава до неодољиве апсолутности. Када је сваки ограничени облик постојања превазиђен или уништен у борби, ова сила постаје застрашујуће очигледна. У овим терминима се енергија способна да изазове херојску трансформацију личности може правилно дефинисати. До оне мере докле је у стању деловати у чистоти и апсолутности, ратник ломи ланце људског, призива божанство као метафизичку силу уништења коначног, и ефикасно привлачи ову силу у себе налазећи у њој своје просветљење и ослобођење. Слоган другог текста који припада истој традицији је одговарајући овде: ''Живот – као лук; ум – као стрела; мета коју треба погодити – врховни дух; спојити ум и дух као што испаљена стрела погађа мету.''


Веома је значајно то да Бхагавад-гита представља ова учења која објашњавају како више фазе метафизичке реализације борбе и херојизма требају бити схваћене у односу на примордијално аријевско наслеђе соларне природе. Ова учења су уствари дата од стране ''Сунца'' примордијалном аријском законодавцу Мануу, а касније су одржавана кроз свету лозу Краљева. Током векова учења су изгубљена, да би их божанство поново објавило – не свештенику, већ представнику ратничког племства, Арџуни.
 
No danas je carstvo svjetine - nicim se vise ne zavaravam. A svijetina, to znaci: mjesavina.
Svjetina - mjesavina:u njoj je izmijesano sve sa svim, svetac i hulja i plemic i Zidov i sve zivotinje iz Nojeve barke.
Dobri obicaji! Sve je kod nas lazno i trulo.
Niko ne zna vise postovati, upravo od toga mi bjezimo.
To su sladunjavi nametlivi psi koji pozlacuju palmino lisce.Gusi me gadjenje sto smo mi kraljevi sami postali lazljivi, zastrti i odjeveni starom pozutjelom pradjedovskom raskosi, poput kolajni za najgluplje i najlukavije i sve one koji danas mesetare s moci!
Mi nismo prvi-a moramo to ipak znaciti:siti smo na kraju toga varanja i gadimo ga se.
Sklonili smo se sa puta tom olosu, svim tim drekavcima i spisateljskim zunzurama, torbarskom smradu, castoljubivom koprcanju, gnjilom zadahu - fuj zivjeti medju tim olosem -, fuj medju tim olosem predstavljati prve! Ah kakvo gadjenje! Gadjenje! Gadjenje ! Sta jos znacimo mi kraljevi!

Tako je vidio Zaratustra
 
Poslednja izmena:
Културом против некултуре и "урбаног" смећа којим нас и наше младе нараштаје трују!

"Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигао се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени,
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти,
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на поделе и обеде,
Будућности затворисмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе,
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несреће наше браће, од робова
Затворисмо своје очи и џепове,
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји који сишу к'о пауци,
Под срамотом живи наше поколење.

Помрачина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрачина притиснула наше дане."

Наши дани, Владислав Петковић-Дис, 1910. година
 

Back
Top